Visoka poslovna škola strukovnih studija Valjevo
Studijski program: Poslovna ekonomija-marketing i trgovina
SEMINARSKI RAD
Predmet: Preduzetništvo
TEMA: Konkurentnost kao ključ uspeha preduzetništva u Srbiji
Mentor: Studenti:
Dr Snežana Rakić
Radučić Nenad
Br. Indeksa:6065/13
Plavić Lepa
Br. Indeksa:6285/13
VALJEVO, 2015.
Konkurentnost i konkurencija
Imajući u vidu kompleksnu strukturu IGK-a, konkurentnost koju reprezentuje mogli bismo
grubo definisati kao skup institucija, politika i činilaca koji određuju stepen produktivnosti
zemlje. Nivoom konkurentnosti izražava se kapacitet nacionalne privrede da u srednjoročnom
periodu generiše održivi ekonomski rast na postojećem nivou razvijenosti. Polazeći od
definicije konkurentnosti ukazaćemo na terminološku razliku između konkurentnosti i
konkurencije, jer se u široj domaćoj javnosti, štampanim i elektronskim medijima, ova dva
termina nepravilno koriste kao sinonimi, te se unapređenje konkurentnosti i unapređenje
konkurencije neopravdano poistovećuju.
Naime, konkurencija kao tržišni fenomen govori o intenzitetu tržišne utakmice između
tržišnih učesnika kako na strani ponude tako i na strani tražnje za dobrima i uslugama.
Podsticanje konkurencije na parcijalnim tržištima bi trebalo da rezultira nižim cenama, većim
kvalitetom i raznovrsnošću proizvoda i usluga, učestalim inovacijama na strani ponude, što
ima pozitivne implikacije na potrošačev višak. Zbog svog pozitivnog dejstva na nivo
blagostanja parcijalnih tržišta, zaštita i podsticanje konkurencije su teme od prvorazrednog
značaja za sve tržišne privrede. Podizanje nivoa konkurencije između tržišnih učesnika i
ceteris paribus dovodi do unapređenja konkurentnosti zemlje, ali suprotno ne mora da važi.
Naime, aspekti konkurencije ulaze u proračun samo jednog od ukupno dvanaest stubova
konkurentnosti zemlje („Efikasnost tržišta dobara“), što konkurentnost čini znatno širim i
obuhvatnijim pojmom od konkurencije. Koreni poistovećivanja ovih pojmova nalaze su u
relativno kratkoj prisutnosti ovih termina u stručnoj i široj javnosti u Srbiji. Rangiranje
zemalja prema Indeksu globalne konkurentnosti datira od 2005. godine. Iako se počeci
razmatranja aspekata konkurentnosti zemalja i pokušaji njenog merenja mogu pronaći znatno
pre pomenute godine, globalna rasprostranjenost ovog fenomena nastupa tek s Indeksom
globalne konkurentnosti. Za istu godinu vezuje se i početak uvođenja zaštite konkurencije u
Srbiji, donošenjem Zakona o zaštiti konkurencije i formiranjem Komisije za zaštitu
konkurencije.
4
MERE ZA PREVAZILAŽENJE NISKOG NIVOA DOMAĆE PRIVREDE
Sve primedbe kao i sugestije o tome kako da se prevaziđe nizak nivo konkurentnosti domaće
privrede, mogu se svrstati u tri sektora, o oni su:
1. Država,
2. Privreda,
3. Obrazovni sistem zemlje.
1. Država
Mere koje treba da preduzima država Opsežna reforma državne administracije mora
dovesti do njenog pretvaranja u pravi servis privrede i građana, a time bi se i sama država
približila privredi i građanima. Srbija mora, što je pre moguće, da izgradi savremenu
materijalnu i informacionu infrastrukturu kako bi domaća preduzeća ostvarivala sve veću
novostvorenu vrednost. Često održavanje parlamentarnih izbora i u vezi sa tim česte promene
kursa ekonomske politike, dovodi do zaustavljanja aktuelnih reformi što svakako unosi
element neizvesnosti i rizika u poslovnom svetu. Nažalost, ali politički rizik nije u potpunosti
otklonjen, što se manifestuje i kroz dosta loš kreditni rejting zemlje i skupim eksternim
izvorima finansiranja. Stoga, zadatak svake zemlje, a Srbije posebno, mora biti kreiranje
dugoročne političke stabilnosti i kontinuirane ekonomske politike koja bi obezbedila stabilno
i predvidivo okruženje za privrednike iz celog sveta. Vlada mora da obezbedi konkurentski
ambijent koji vlada u razvijenim tržišnim privredama, a koji u potpunosti isključuje
postojanje bilo kakvog monopola.
Za normalno odvijanje privrednih aktivnosti od velike je važnosti postojanje
konkurentskog ambijenta. Međutim, u velikom broju sektora u Srbiji postoje monopoli ili
oligopoli. Monopol i dalje postoji u fiksnoj telefoniji, preradi i uvozu naftnih derivata,
proizvodnji i distribuciji struje, železničkom saobraćaju itd. To svakako dovodi do većih
troškova i nižeg kvaliteta proizvoda i usluga kako za privredu tako i za stanovništvo. Aktuelni
monopolisti se svim snagama bore da takvo stanje zadrže što je moguće duže i spreče ulazak
konkurencije. S druge strane, dok je god takva situacija u pojedim sektorima privrede dotle će
ta tržišta biti potpuno neprivlačna i neinteresantna za ozbiljne strane investitore. Vrlo važna
oblast privrednog života svake zemlje jeste pravna regulativa tj. zaštita imovinskih prava i
ugovornih obaveza.
U Srbiji postoji adektvatna zakonska regulativa koja reguleše tu oblast. Međutim,
problemi nastaju kada sudskim putem treba ostvariti neko od imovisnskih prava koja su
zagarantovana svim pravnim aktima zemlje. Sudski procesi se nepotrebno odugovlače tako da
traju i po nekoliko godina, što samo po sebi ostavlja vrlo lošu sliku u očima stranih
investitora, ali i domaćeg privredničkog kluba. Niko ne osporava da je izvršni postupak
najlošija karika u funkcionisanju pravosudnog sistema u Srbiji, te se stoga u narednom
periodu mora učiniti mnogo više na tom polju. Jedna od mera koja je dala vrlo dobre
rezulatate u drugim evropskim zemljama jeste i uvođenje specijalizovanih sudova koji bi
vodili sporove male vrednosti. Takvi sudovi bi trebalo da budu mnogo brži u presudama čime
bi se povećala efikasnost ukupnog sudstva.
5
