Дуго опирање балканске традиције било је део идеализма од кога се није
видело да епоха мора припадати животној стварности. Тај идеализам
грађанског друштва и његове уметности имао је јасне и континуирано развијане
облике у средишту Европе. Стварност предмартовске Аустрије била је таква да
су грађани покушавали да је идеализују кроз уметност и сликарство такође.
Изразити представник «улепшаног света» у сликарству код Срба био је
Константин Данил. Његова сликарска каријера распрострта између 1825. и
1873. године, са свим вредностима и утицајем, могла би дати обележје и име
целом раздобљу које описујемо, упркос томе што још неки важни детаљи
биографије нису утврђени. Дуго није било извесно кад је рођен, да би се
зауставило на 1802. години као години рођења. Изазовно је било расправљање
о родитељима и месту рођења, о очинству једног Руса за време задржавања у
Лугошћу (румунски Банат). Ништа мање није измицало пажњи питање да ли је
Румун и да ли је његово презиме ипак Данијел, а не Данил. У претпоставкама
остаје и школовање. Прва знања је стицао код неког сликара у Темишвару,
можда код Арсе Теодоровића, једног од најплоднијих и најбољих српских
сликара у прве три деценије 19. века. У матрикулама бечке Академије Данилово
име није записано, али је сасвим сигурно да је негде учио сликарство, било у
званичној школи или приватној радионици неког угледног сликара и доброг
педагога. Према новинским вестима, 1846. и 1851. године био је у Италији,
1858. године у Бечу, али је свакако путовао чешће и пре великог и успешно
обављеног посла на иконостасу у Панчеву.
Константин Данил је један од ретких уметника који је имао биографа,
штавише једног од својих сликарских ученика, али и то много не помаже да се о
његовом животу знају многе важне појединости. Писац неколико текстова о
Данилу био је Лазар Николић, учитељ у селу Добрица у Банату, где га је за
време рада на иконостасу између 1852. и 1855. године, уметник поучавао
сликарству. Последица тих поука било је не само портретно и црквено
сликарство у знаку потпуног опонашања Даниловог начина сликања и
композиционих решења него и биографске белешке објављене у «Застави» и
«Новом времену». Размак од десетак година доприносио је провери чињеница
и при сећању, па то представља корисно штиво, поготову што га је 1895. године
на једно место сакупио његов син др Владимир Николић под насловом «Српски
сликари, прилог културној повестници српског народа».
У првом чланку о Константину Григоријевићу Данилу, објављеном у
«Застави», бр. 51. од 1879. године, Николић није могао избећи да не говори о
рођењу, родитељима, народности. Противећи се тврдњама да је био Румун,
Николић је као примере навео да се Рубенс не може сматрати Немцем зато што
је рођен у Келну, као што постоје мишљења за «најславнијег угарског лирика»
Петефија да је по народности и вери био Србин, чак са презименом Петровић.
Тако Данил није могао бити ни Немац нити Румун, јер је његов отац, писао је
Николић, био Суворовљев војник Григорије Данилов. Од Николића потиче
податак да је Данил учио у Темишвару код Арсе Теодоровића и још неког
«воденог сликара» - фреско-молера. Пошто је Данил показао тако нагли успон и
успех, Теодоровић га је наводно отерао, видевши у њему опасног конкурента.
Други, пак, Чех Карл Гуч, пријатељ Јована Поповића, чији је иконостас у
Томашевцу завршио 1872. године, рекао је да нема много сликара који су му
дорасли, али да овом, Данилу, није ни он дорастао. Николић је 1875. године
упознао Ђуру Јакшића. Пун поштовања према једном од својих првих учитеља,
у чијој је кући у Великом Бечкереку провео годину дана, Јакшић је замерао да
су Данилове слике сувише идеалне, па нам је као савременик олакшао да у
сликарству и Данила и Јакшића откривамо идеализам и идеале епохе.
Позивајући се на познавање српског сликарства Феликса Каница, Лазар
Николић је у «Застави» исте године у броју 198 навео његово мишљење и о
седамдесетогодишњем аустријском Србину Данилу Петровићу, да никада није
имао учитеља нити је походио школу, или стране вароши. Николић се сматрао
обавезним да прокоментарише и Каницову забуну са презименом Петровић,
којим се Данил нигде није називао, као што је и сам признао да му је по оцу
додао оно Григоријевић. У једној визит-карти Николић је нашао да стоји
«Константин Даниел Пеинтре», а да му ниједно тако адресовано писмо Данило
никада није приговорио. У Банату су га звали Даниел.
У потрази за истинитим подацима о Даниловом животу, Лазар Николић се
позивао и на «ученог архимандрита крушедолског г. Павишевића, који је,
насупрот непрестаним тврдњама да је Данил био самоук, уверавао да је он био
