Увод
Појмови трансфер и контратрансфер односе се исти феномен –
несвесно пројектовање
прошлих искустава на садашњост
(Melnick, 2003). Трансфер се односи на искуство
клијента, а контратрансфер на искуство терапеута.
Суштина контратрансфера је садржај који утиче на наше односе са другима;
оригинално
су тиме сматрани сви интројектовани „треба“ и „не треба“, правила и веровања која смо
научили од својих родитеља, али и сви они неопипљиви аспекти, као што су неосвешћена
вредносна мерила, претпоставке и обрасци, чији корени леже у нашој религији,
социјалној класи, култури, полу... (ibid.).Контратрансфер је као појам универзално
прихваћен, знамо да постоји и можемо да га осетимо или препознамо када нам је на
његово постојање указано (обично од стране клијента или супервизора), међутим ни дан
данас не постоји јасан и тачан консензус у вези са његовом дефиницијом.
Изненађујуће мало постоји написаног у гешталт литератури о феномену контратрансфера,
иако гешталт терапија управо наглашава важност незавршеног посла у сада-и-овде и
такође наглашава колико је важно да терапеут има развијену свесност о себи и
способност да примети и стави у заграду оне своје реакције које не припадају тренутном
контексту – (ibid.). Ипак, након што је прошло доста времена од почетка удаљавања од
психоаналитичких корена, гешталт свет поновно открива трансфер, контратрансфер и
пројективну идентификацију (Philippson, 2002).
Историјска перспектива и развој појма контратрансфера
Примарни фокус традиционалне психоанализе био је на анализи пацијентовог трансфера
(сексуалних фантазија и агресивних импулса према аналитичару), док је, историјски
посматрано, контратрансферу посвећивана недовољна пажља (Melnick, 2003). Philippson
(2002) наводи да је аналитичар имао задатак да буде празно платно на које ће пацијент
трансферовати, односно пројектовати неки од својих односа из прошлости. Обзиром на такву
позицију неутралности аналитичара, контратрансфером су се
у раној психоаналитичкој
литератури сматрали сви одговори терапеута у односу на клијента
(Sills & Joyce, 2009). У том
смислу
контратрансфер је значио неуспех аналитичара у задатој апстиненцији, а његово
проучавање и анализа измештени су ван оквира терапијског односа
(Melnick, 2003). На
самом почетку развоја психоанализе, Freud и његови ученици преступали су границе у раду
са својим пацијентима, и
када је Freud открио постојање контратрансфера, са великом
узнемиреношћу је наглашавао важност тога да се овај феномен истражи, и при том
забринуто истицао да сакупљена сазнања не смеју да угледају светлост дана, већ да треба
да круже само међу аналитичарима
(из писма Јунгу, по ibid.).
Временом се перспектива погледа на овај феномен у психоанализи променила. Томе је
највише допринео приступ који је практиковао Ferenczi –
узајамна анализа
(аналитичар и
пацијент наизменично анализирају један другог) (ibid.). Ferenczi је наглашавао да је за
разумевање аналитичког односа јако важно осећање које има аналитичар.
