Konvencije MOR

, svaki sporazum koji se odnosi na napuštanje plaćenog godišnjeg odmora ili na odustajanje od ovog

odmora smatraće se kao nevažeći.

juna 1976, i

Podsećajući na odredbe postojećih konvencija i preporuka iz oblasti rada, a posebno Konvencije o slobodi udruživanja i zaštiti prava na organizovanje iz 1948, Konvencije o pravu
na organizovanje i kolektivno pregovaranje iz 1949, kao i Preporuku o pregovaranju (na nivou privrede i nacionalnog nivoa) iz 1960, kojima se afirmiše pravo poslodavaca i
radnika na osnivanje slobodnih i nezavisnih organizacija i zalaže za mere u cilju efikasnog pregovaranja na nacionalnom nivou između državnih organa i poslodavačkih i radničkih
organizacija, kao i na odredbe brojnih međunarodnih konvencija i preporuka iz oblasti rada kojima se predviđa konsultovanje poslodavačkih i radničkih organizacija o merama za
njihovo sprovođenje, i

Razmotrivši 4. tačku dnevnog reda pod nazivom "Utvrđivanje tripartitnog mehanizma za unapređenje primene međunarodnih radnih standarda", i donevši odluku o usvajanju
izvesnih predloga o tripartitnim konsultacijama u cilju jačanja primene međunarodnih standarda rada, i

Odlučivši da ti predlozi budu u obliku međunarodne konvencije,

Dana 21. juna 1976. usvaja sledeću konvenciju, koja se može citirati kao Konvencija o tripartitnim konsultacijama (međunarodni standardi rada) iz 1976:

Član 1.

Termin "reprezentativne organizacije" u ovoj konvenciji označava najreprezentativnije organizacije poslodavaca i radnika koji uživaju pravo na slobodu udruživanja.

Član 2.

1. Svaka članica Međunarodne organizacije rada koja ratifikuje ovu konvenciju preuzima obavezu da primenjuje postupak kojim se obezbeđuju efikasne konsultacije između
predstavnika vlade, poslodavaca i radnika o pitanjima vezanim za aktivnosti Međunarodne organizacije rada koje se utvrđuju

članom 5.

tačka 1. dole u tekstu.

2. Karakter i forma procedure iz tačke 1. ovog člana u svakoj zemlji utvrđuju se u skladu s nacionalnom praksom nakon konsultovanja reprezentativnih organizacija, ako takve
postoje i ako takav postupak već nije utvrđen.

Član 3.

1. Predstavnike poslodavaca i radnika u smislu procedure predviđene ovom konvencijom slobodno biraju njihove reprezentativne organizacije, ukoliko one postoje.

2. Poslodavci i radnici su ravnopravno zastupljeni u svim organima preko kojih se konsultacije obavljaju.

Član 4.

1. Nadležni organ preuzima odgovornost za administrativnu podršku proceduri predviđenoj ovom konvencijom.

2. Između nadležnog organa i reprezentativnih organizacija, tamo gde one postoje, zaključuju se odgovarajući aranžmani radi finansiranja neophodne obuke učesnika u toj
proceduri.

Član 5.

1. Cilj procedura predviđenih ovom konvencijom su konsultacije o:

(a) vladinim odgovorima na upitnike u vezi sa dnevnim redom Konferencije Međunarodne organizacije rada, kao i o vladinim komentarima o predloženim nacrtima koji se
razmatraju na Konferenciji;

(b) predlozima koji se upućuju nadležnom organu odnosno organima u vezi s podnošenjem konvencija i preporuka u skladu sa članom 19. Ustava Međunarodne organizacije
rada;

(c) preispitivanju u određenim vremenskim razmacima neratifikovanih konvencija i preporuka koje nisu sprovedene, kako bi se razmotrile mere koje treba preduzeti u cilju
poboljšanja njihove primene i ratifikacije, u zavisnosti od slučaja;

(d) pitanjima koja proističu iz izveštaja koji se podnose Međunarodnoj organizaciji rada u skladu sa članom 22. Ustava MOR;

(e) predlozima za otkazivanje potpisanih konvencija.

2. U cilju obezbeđenja adekvatnog razmatranja pitanja iz tačke 1. ovog člana, obavljaju se konsultacije u odgovarajućim vremenskim intervalima koji se utvrđuju sporazumno, a
najmanje jedanput godišnje.

Član 6.

Ako se to smatra uputnim, nakon konsultacija sa reprezentativnim organizacijama, tamo gde one postoje, nadležni organ objavljuje godišnji izveštaj o funkcionisanju procedura
predviđenih ovom konvencijom.

Član 7.

Zvanična obaveštenja o ratifikaciji ove konvencije dostavljaju se generalnom direktoru Međunarodne organizacije rada radi registrovanja.

Član 8.

1. Ova konvencija obavezuje samo one članice MOR čije ratifikacije su registrovane kod generalnog direktora.

2. Stupa na snagu dvanaest meseci od dana registrovanja kod generalnog direktora ratifikacije od strane dve članice.

3. Nakon toga, ova konvencija stupa na snagu za svaku članicu pojedinačno dvanaest meseci od dana registrovanja njene ratifikacije.

Član 9.

1. Članica koja je ratifikovala ovu konvenciju može je otkazati po isteku deset godina od dana njenog prvobitnog stupanja na snagu aktom koji se dostavlja generalnom direktoru
radi registrovanja. Takav otkaz stupa na snagu godinu dana od dana njegovog registrovanja.

2. Svaka članica koja je ratifikovala Konvenciju i koja u roku od godinu dana od isteka roka od deset godina koji se pominje u prethodnom stavu, ne iskoristi pravo otkaza
predviđeno u ovom članu, obavezna je da je poštuje još deset godina a, posle toga, može da je otkaže po isteku svakog perioda od deset godina, kako se predviđa ovim članom.

Član 10.

1. Generalni direktor MOR obaveštava sve članice MOR o registraciji svih ratifikacija i otkaza koje su mu prijavile članice organizacije.

2. Prilikom obaveštavanja članica Organizacije o registrovanju druge ratifikacije koja mu je dostavljena, generalni di-rektor skreće pažnju članicama Organizacije na dan stupanja
na snagu Konvencije.

Član 11.

Generalni direktor Međunarodne organizacije rada obaveštava generalnog sekretara OUN u svrhu registrovanja u skladu sa članom 102. Povelje OUN o svim detaljima ratifikacija
i o aktima otkazivanja koje je registrovao u skladu sa odredbama prethodnih članova.

Član 12.

U periodima koje sam odredi Administrativni savet MOR podnosi Generalnoj konferenciji izveštaj o funkcionisanju Konvencije i razmatra poželjnost stavljanja na dnevni red
pitanja njene potpune ili delimične revizije.

Član 13.

1. Ukoliko Konferencija usvoji novu konvenciju kojom se potpuno ili delimično revidira ova konvencija, u tom slučaju, osim ako se novom konvencijom drugačije ne predviđa:

a) ratifikacija nove revidirane konvencije od strane neke članice ipso jure znači trenutno otkazivanje ove konvencije, bez obzira na odredbe gorepomenutog
ako nova revidirana konvencija stupi na snagu;

b) od dana stupanja na snagu nove revidirane konvencije, ova konvencija prestaje da bude otvorena za ratifikaciju od strane članica MOR.

2. Ova konvencija ostaje na snazi u svom sadašnjem obliku i sadržini za one članice koje su je ratifikovale a nisu ratifikovale revidiranu konvenciju.

Član 14.

Verzije teksta ove konvencije na engleskom i francuskom jeziku su jednako merodavne.

PREPORUKA BR. 152 O TRIPARTITNIM KONSULTACIJAMA (AKTIVNOSTI MOR) IZ 1976.

Generalna konferencija Međunarodne organizacije rada,

Sazvana od strane Administrativnog saveta MOR i okupljena na 61. zasedanju u Ženevi 2. juna 1976, i

Podsećajući na odredbe postojećih međunarodnih konvencija i preporuka u oblasti rada, a posebno odredbe Konvencije o slobodi udruživanja i zaštiti prava na organizovanje iz
1948, Konvencije o pravu na organizovanje i kolektivno pregovaranje iz 1949, kao i Preporuku o pregovaranju (na nivou privrede i nacionalnom nivou) iz 1960, kojima se afirmiše
pravo poslodavaca i radnika na osnivanje samostalnih i nezavisnih organizacija i da se zalažu za mere kojima se unapređuje efikasno konsultovanje na nacionalnom nivou između
državnih institucija i organizacija poslodavaca i radnika, kao i na odredbe brojnih međunarodnih konvencija i preporuka kojima se predviđa konsultovanje organizacija
poslodavaca i radnika o merama za njihovu primenu, i

Razmotrivši tačku 4. dnevnog reda pod nazivom "Uspostavljanje tripartitnog mehanizma za unapređenje primene međunarodnih radnih standarda", i odlučivši se za usvajanje
određenih predloga o tripartitnim konsultacijama u cilju poboljšanja primene međunarodnih radnih standarda i nacionalne akcije u vezi sa aktivnostima Međunarodne

srodnim pitanjima.

9. Ako se to smatra uputnim, nakon konsultovanja reprezentativnih organizacija nadležni organ objavljuje godišnji izveštaj o funkcionisanju procedure predviđene ovom
preporukom.

PREPORUKA BR. 113 O PREGOVARANJU (NA NIVOU PRIVREDE I NA NACIONALNOM NIVOU) IZ 1960. GODINE

Generalna konferencija Međunarodne organizacije rada,

Sazvana od strane Administrativnog saveta Međunarodne organizacije rada, i okupljena na 44. zasedanju u Ženevi 1. juna 1960, i

Donevši odluku o usvajanju određenih predloga u vezi sa konsultovanjem i saradnjom državnih organa sa poslodavačkim i radničkim organizacijama na nivou privrede i
nacionalnom nivou kao 5. tačke dnevnog reda zasedanja, i

Odlučivši da ti predlozi budu u formi preporuke,

Usvaja 20. juna 1960. godine sledeću Preporuku, koja se može citirati kao Preporuka o pregovaranju (na nivou privrede i nacionalnom nivou) iz 1960:

1. (1) Treba preduzimati mere koje odgovaraju nacionalnim prilikama u cilju efikasnih konsultacija i saradnje na nivou privrede i na nacionalnom nivou između državnih organa i
poslodavačkih i radničkih organizacija, kao i između samih organizacija, radi ostvarivanja ciljeva utvrđenih u tač. 4. i 5. dole u tekstu, kao i o drugim pitanjima od obostranog
interesa koje strane eventualno utvrde.

(2) Te mere treba primenjivati bez diskriminacije bilo koje vrste u odnosu na te organizacije, odnosno među samim organizacijama, na osnovu rase, pola, veroispovesti, političkog
ubeđenja odnosno nacionalne pripadnosti njihovih članova.

2. Takvim konsultacijama i saradnjom ne treba da se ograničava sloboda udruživanja odnosno prava poslodavačkih i radničkih organizacija, uključujući pravo kolektivnog
pregovaranja.

3. U skladu sa nacionalnim običajima ili praksom, takvo konsultovanje i saradnju treba obezbediti odnosno olakšati:

(a) dobrovoljnom akcijom poslodavačkih i radničkih organizacija; ili

(b) propagandnom akcijom državnih organa; ili

(d) kombinovanjem bilo kojih od tih metoda.

4. Takvo konsultovanje i saradnja treba da imaju kao opšti cilj - bolje međusobno razumevanje i dobre odnose između državnih organa i poslodavačkih i radničkih organizacija,
kao i iz-među tih organizacija međusobno, u cilju razvoja ukupne privrede odnosno pojedinih privrednih grana, poboljšanja uslova rada i podizanja životnog standarda.

5. Takve konsultacije i saradnja treba naročito da teže:

(a) zajedničkom razmatranju od strane poslodavačkih i radničkih organizacija pitanja od međusobnog interesa s ciljem postizanja u najvećoj mogućoj meri dogovornih rešenja;
i

(b) obezbeđivanju da nadležni organi na odgovarajući način traže mišljenje, savete i pomoć poslodavačkih i radničkih organizacija u pogledu takvih pitanja kao što je:

(i) priprema i sprovođenje zakona i propisa koji se tiču njihovih interesa;

(ii) osnivanje i funkcionisanje nacionalnih tela kao što su ona nadležna za organizaciju zapošljavanja, stručno obučavanje i prekvalifikaciju, radnopravnu zaštitu, zaštitu i
bezbednost na radu, produktivnost, socijalno osiguranje i zaštitu; i

(iii) izrada i sprovođenje planova ekonomskog i socijalnog razvoja.

Konvencija br.154 - O promociji kolektivnog pregovaranja, 1981.

Opća skupština Međunarodne organizacije rada, koju je u Ženevi sazvalo Upravno vijeće Međunarodnog ureda rada, a koja se
sastala 3. lipnja 1981. godine, na svom 67-om zasjedanju,

i budući je utvrdila kako odredba Philadelphijske deklaracije potvrđuje “isključivu obvezu Međunarodne organizacije rada da
među narodima unapređuje svjetske programe kojima će se postići… djelotvorno priznavanje prava na kolektivno pregovaranje”, i
naznačujući da će se ovaj princip “u potpunosti primjenjivati na sve ljude ma gdje oni bili” te,

smatrajući da je od ključnog značaja postojanje međunarodnih standarda koji su sadržani u Konvenciji o slobodi udruživanja i
zaštiti prava na organiziranje iz 1948.g.,, Konvenciji o pravu na organiziranje i kolektivno pregovaranje iz 1949.g., Preporuci o
kolektivnim sporazumima iz 1951.g., Preporuci o dobrovoljnom pomirenju i arbitraži iz 1951.g., Konvenciji i Preporuci o radnim
odnosima (javne službe) iz 1978.g. i Konvenciji i Preporuci o radnoj administraciji iz 1978.,

i smatrajući poželjnim ulaganje većih napora radi ostvarivanja ciljeva ovih standarda, a posebice općih načela navedenih u članu
4. Konvencije o pravu na organiziranje i kolektivno pregovaranje, 1949., i stavu 1. Preporuke o kolektivnim sporazumima iz
1951.g., i

smatrajući potrebu dopune ovih standarda odgovarajućim mjerama utemeljenim na standardima s ciljem promoviranja slobodnog
i dobrovoljnog kolektivnog pregovaranja, i

odlučila je usvojiti određene prijedloge koji se odnose na promoviranje kolektivnog pregovaranja, a koji su sadržani u četvrtoj
točki dnevnog reda zasjedanja, i tim prijedlozima dati oblik međunarodne konvencije,

usvaja dana devetnaestog lipnja tisuću devet stotina osamdeset prve godine sljedeću konvenciju nazvanu Konvencija o kolektivnom
pregovaranju iz 1981. g.

DIO I. OBLAST I DEFINICIJE

Članak 1.

1. Ova Konvencija se primjenjuje na sve grane gospodarske djelatnosti.

2. Obim u kojem se ovom Konvencijom osiguravaju jamstva ovih prava u oružanim snagama i policiji, može se odrediti
nacionalnim zakonima, propisima ili praksom.

3.Posebni modaliteti primjene ove Konvencije na javne službe mogu se podrediti nacionalnim zakonima, propisima ili
nacionalnom praksom.

Članak 2.

U svrhu ove Konvencije, pojam “kolektivno pregovaranje” proširuje se na sve pregovore koji se vode između poslodavca, grupe
poslodavaca ili jedne ili više organizacija poslodavaca, s jedne strane i jedne ili više organizacija radnika, s druge strane, radi –

(a) utvrđivanja uvjeta rada i uvjeta zapošljavanja; i/ili

(b) reguliranja odnosa između poslodavaca i radnika; i/ili

(c) reguliranja odnosa između poslodavaca ili njihovih organizacija i radničke organizacije ili radničkih organizacija.

Članak 3.

1. Kada nacionalna politika ili praksa priznaju postojanje radničkih predstavnika, kao što je to definirano u članku 3., podstavku
(b), Konvencije o radničkim predstavnicima, 1971., pojam “kolektivno pregovaranje” koristi za pregovaranje sa ovim
predstavnicima, za svrhu ove Konvencije,

2. Kada, u skladu sa stavkom 1. ovog članka, pojam “kolektivno pregovaranje” podrazumijeva također i pregovore sa radničkim
predstavnicima iz tog stavka, poduzimaju se, gdje je to potrebno, odgovarajuće mjere kako bi se osiguralo postojanje tih
predstavnika u svrhu podrivanja pozicija odnosnih organizacija radnika.

DIO II. METODE PRIMJENE

Članak 4.

Odredbe ove Konvencije se primjenjuju putem nacionalnih zakona ili propisa, ukoliko se drugačije ne primjenjuju putem
kolektivnih sporazuma, arbitražnih odluka ili nekim drugim načinom koji je sukladan nacionalnoj praksi.

DIO III. PROMOVIRANJE KOLEKTIVNOG PREGOVARANJA

Članak 5.

1. Poduzimaju se mjere prilagođene nacionalnim uvjetima za promoviranje kolektivnog pregovaranja.

2. Ciljevi mjera navedenih u stavu 1. ovog članka su sljedeći:

(a) kolektivno pregovaranje omogućava se svim poslodavcima i svim grupama radnika u granama djelatnosti koje su obuhvaćene
ovom Konvencijom;

(b) kolektivno pregovaranje se postupno proširuje na sve predmete obuhvaćene podstavcima (a), (b) i (c) člana 2. ove Konvencije;

Članak 16.

1. Ako Skupština usvoji novu Konvenciju kojom bi se u potpunosti ili djelomično revidirala ova Konvencija, i ukoliko nova
konvencija ne nalaže drugačije: (a) ratifikacija nove revidirane konvencije od strane države članice povlači otkaz ove Konvencije

po sili zakona

, bez obzira na propise iz gornjeg člana 12., pod uvjetom da nova revidirana konvencija stupi na snagu;

(b) počevši od datuma stupanja na snagu nove revidirane konvencije, ova Konvencija prestaje biti otvorena za ratifikaciju dr žava
članica.

2. Ova Konvencija, u svakom slučaju, ostaje na snazi u sadašnjem obliku i sadržaju za države članice koje je ratificiraju, a koje
nisu ratificirale revidiranu konvenciju.

25. Радно време, одмори и одсуства (конвенције МОР бр. 14, 101,
106, 132, 140, 171, 175 и 177)

Konvencija br.14 - O nedeljnom u industrijskim preduzećima

OPŠTA SKUPŠTINA Međunarodne organizacije rada koju je u Ženevi sazvalo Upravno veće Međunarodne kancelarije rada,
sastavši se na svom trećem zasedanju 25. oktobra 1921., i

odlučivši prihvatiti određene pre

dloge u vezi s danom nedeljnog odmora za zaposlene u industriji,

uvrštene u 7. tačku dnevnog reda

zasedanja, te

odlučivši tim predlozima dati formu međunarodne konvencije;

usvaja sledeću konvenciju pod nazivom Konvencija o nedeljnom odmoru (industrija) iz 1921. na ratifikaciju članicama
Međunarodne organizacije rada u skladu s odredbama Statuta Međunarodne organizacije rada:

Članak 1.

1. U smislu ove Konvencije izraz »industrijsko preduzeće« uključuje:

(a) rudnike, kamenolome i ostala preduzeća za vađenje m

inerala iz zemlje;

(b) industrije u kojima se proizvodi izrađuju, menjaju, čiste, popravljaju, ukrašavaju, dovršavaju, prilagođavaju za prodaju, lome ili
uništavaju, ili u kojima se materijali prerađuju, uključujući preduzeća koja se bave brodogradnjom ili proizvodnjom, preradom ili
prenosom električne energije ili pogonske snage bilo koje druge vrste;

(c) izgradnju, obnovu, održavanje, popravljanje, menjanje ili rušenje svih zgrada i građevina, željezničke pruge, tramvajske pruge,
luke, doka, nasipa, kanala, unutrašnjeg vodenog puta, puteva, tunela, mosta, vijadukta, kanalizacije, odvodnog kanala, zdenca,
telegrafske ili telefonske instalacije, električne instalacije, plinare, vodovoda, ili druge građevinske radove, kao i pripremu ili
polaganje temelja za

bilo koji takav rad ili objekat;

(d) prevoz putnika ili robe putem, železnicom ili unutrašnjim vodenim putem, uključujući rukovanje robom na dokovima,
pristaništima, obalama ili skladištima, ali izuzimajući ručno prenošenje;

2. Ova definicija podleže poseb

nim nacionalnim izuzecima, sadržanim u Washingtonskoj konvenciji kojom se ograničava radno

vrijeme u industrijskim preduzećima na osam sati dnevno i četrdeset i osam sati nedeljno, u onoj meri u kojoj se takvi izuzeci mogu
primeniti na ovu Konvenciju.

3. A

ko je potrebno svaka članica može, uz prethodno navedeni popis, odrediti razgraničenje industrije od trgovine i poljoprivrede.

Članak 2.

1. Svo osoblje zaposleno u bilo kom industrijskom preduzeću, javnom ili privatnom, ili u bilo kojoj njegovoj filijali ima pravo na
odmor od najmanje dvadeset i četiri uzastopna sata u svakom razdoblju od sedam dana, osim ako nije drukčije predviđeno ovom
Konvencijom.

2. Ovaj odmor se, kad god je to moguće, mora istovremeno dopustiti svom osoblju svakog preduzeća.

3. On s

e, kad god je to moguće, mora odrediti na način da se podudara s danima koji su već utvrđeni tradicijom ili običajima zemlje

ili kraja.

Članak 3.

Svaka članica može izuzeti od primene odredbi članka 2. osobe zaposlene u industrijskim preduzećima u kojima su zaposleni samo
članovi iste porodice.

Članak 4.

1. Svaka članica može dopustiti potpune ili delimične izuzetke (uključujući privremene odgode korišćenja ili skraćenja odmora) od
primene odredbi članka 2., uz uslov da vodi naročito računa o svim opravdani

m humanitarnim i ekonomskim razlozima i nakon

savetovanja s odgovornim udruženjima poslodavaca i radnika, gde one postoje.

2. Takvo savetovanje neće biti potrebno za izuzetke već predviđene postojećim zakonodavstvom.

Članak 5.

Svaka članica mora, koliko je to moguće, osigurati zamenska razdoblja odmora za privremenu odgodu korišćenja i skraćenje
odmora dopušteno na temelju članka 4., osim u slučajevima kada su sporazumima ili običajima takva razdoblja već predviđena.

Članak 6.

1. Svaka članica će sastaviti popis izuzetaka odobrenih na temelju članaka 3. i 4. ove Konvencije i dostaviti ga Međunarodnoj
kancelariji rada, a nakon toga svake druge godine sve promene tog popisa koje su napravljene.

2. Međunarodna kancelarija rada o tom pitanju će podneti izveštaje Opštoj skupštini Međunarodne organizacije rada.

Članak 7.

Kako bi olakšao primenu odredbi ove Konvencije, svaki poslodavac, direktor ili rukovodilac ima obavezu:

(a) ako je nedeljni odmor određen kolektivno za svo osoblje, objaviti dane i sate kolektivnog odmora obaveštenjima uočljivo pos -
tavljenim u preduzeću ili na drugom pogodnom mestu, ili na bilo koji drugi način koji odobri vlada;

(b) ako odmor nije dopušten kolektivno svom osoblju, objaviti raspored službe, sačinjen u skladu s postupkom odob

renim

zakonodavstvom te zemlje ili propisom nadležne vlasti, onih radnika ili zaposlenih na koje se primenjuje posebna organizacija

odmora, te navesti kako su odmori organizovani.

Članak 8.

Formalne ratifikacije ove Konvencije, pod uslovima utvrđenim Statutom Međunarodne organizacije rada, saopstavaju se
generalnom direktoru Međunarodne kancelarije rada radi registracije.

Članak 9.

1. Ova Konvencija stupa na snagu od datuma kada kod generalnog direktora budu registrovane ratifikacije dve članice
Međunarodne organizacije rada.

2. Konvencija obavezuje samo one članice čije su ratifikacije registrovane u Međunarodnoj kancelariji rada.

3. Nakon toga, ova Konvencija stupa na snagu za svaku članicu od datuma kada njena ratifikacija bude registrovana u
Međunarodnoj kancelariji rada.

1. Svaka članica koja ratificira ovu Konvenciju može, poslije savjetovanja najreprezentativnijih zainteresiranih organizacija
poslodavaca i radnika, ako takve postoje, odrediti poduzeće, poslove i kategorije osoba određenih iz članka 1., na koje će se
primjenjivati odredbe Konvencije.

2. Svaka članica koja ratificira ovu Konvenciju može isključiti od primjene, bilo u cijelosti bilo samo od nekih od odredaba
Konvencije, kategorije lica u pogledu kojih su te odredbe neprimjenjive, zbog njihovih uvjeta zaposlenja, kao što su članovi obitelji
poslodavaca koji su kod njega zaposleni.

Članak 5.

Ako je potrebno, treba predvidjeti, suglasno proceduri ustanovljenoj za reguliranje godišnjeg odmora u poljoprivredi:

a) povoljni režim za mlade radnike, uključujući tu učenike u gospodarstvu, u slučajevima gdje plaćeni godišnji odmor koji se daje
odraslim radnicima ne odgovara za mlade radnike;

b) povećanje trajanja godišnjeg odmora, sa trajanjem službe;

c) proporcionalni odmor ili umjesto toga novčanu naknadu, ako razdoblje neprekidne službe ne dozvoljava radniku da zahtijeva
plaćeni godišnji odmor, ali prelazi minimalno razdoblje određeno suglasno ustanovljenoj proceduri;

d) prigodom davanja plaćenog godišnjeg odmora isključenje službenih ili običajnih praznika, nedjeljnog odmora i, u granicama
određenim suglasno ustanovljenoj proceduri, privremenih prekida rada nastalih posebno zbog bolesti ili nesreće.

Članak 6.

Plaćeni godišnji odmor može biti podijeljen u granicama koje mogu biti određene nacionalnim zakonodavstvom, kolektivnim
ugovorima, arbitražnim presudama ili odlukama specijalnih organa nadležnih za reguliranje plaćenog godišnjeg odmora u
poljoprivredi, ili bilo kojim drugim putem odobrenim od strane nadležne vlasti.

Članak 7.

1. Svaka osoba koja uzima odmor na osnovi ove Konvencije, dobit će, za vrijeme cijelog trajanja tog odmora, plaću koja ne smije
biti niža od njegove uobičajene plaće, ili plaću koja bude propisana prema paragrafima 2. ili 3. ovog članka.

2. Plaća koja se isplaćuje za vrijeme razdoblja odmora izračunavat će se na način propisan nacionalnim zakonodavstvom,
kolektivnim ugovorima, arbitražnim presudama ili posebnih tijela nadležnih za reguliranje godišnjeg odmora u poljoprivredi, ili bilo
kojim drugim putem odobrenim od nadležne vlasti.

3. Kad plaća osobe koja uzima odmor sadrži i davanja u naturi, može mu se za razdoblje odmora isplatiti protuvrijednost ovih
davanja u novcu.

Članak 8.

Svaki sporazum o odustajanju od prava na plaćeni godišnji odmor ili o odricanju od toga odmora smatrat će se ništavnim.

Članak 9.

Svaka osoba koja je otpuštena bez svoje krivice, prije nego što je koristilo odmor na koji je steklo pravo, treba primiti, za svaki dan
odmora koji mu pripada na osnovi ove Konvencije, plaću predviđenu u članku 7.

Članak 10.

Svaki član koji obvezuje se ustanoviti odgovarajući sistem inspekcije i kontrole, radi osiguranja njene primjene.

Članak 11.

Svaka članica koja ratificira ovu Konvenciju treba svake godine dostaviti Međunarodnom uredu rada opći izvješće o načinu na koji
se primjenjuju odredbe Konvencije. Ovo izvješće sadrži kratak pregled poslova, kategorija i približan broj radnika na koje se ova
reglementacija primjenjuje, trajanje odobrenih odmora i, eventualno, druge najvažnije mjere koje se odnose na plaćeni odmor u
poljoprivredi.

Članak 12.

Formalne ratifikacije ove Konvencije bit će dostavljene generalnom direktoru Međunarodnog ureda rada koji će ih registrirati.

Članak 13.

1. Ova Konvencija obvezuje samo one članice Međunarodne organizacije rada čija ratifikacija bude registrirana od strane
generalnog direktora.

2. Ona će stupa na snagu 12 mjeseci od dana kada su kod generalnog direktora registrirane ratifikacije dviju članica.

3. Nakon toga ova Konvencija stupiti na snagu u odnosu na svaku članicu 12 mjeseci od datuma registracije njene ratifikacije..

Članak 14.

1. Izjave koje će biti dostavljene generalnom direktoru Međunarodnog ureda rada suglasno paragrafu 2. članka 35. Ustava
Međunarodne organizacije rada treba označiti:

a) teritorije za koje se zainteresirani član obvezuje primijeniti odredbe ove konvencije bez izmjena;

b) teritorije za koje se on obvezuje primijeniti odredbe Konvencije sa izmjenama, kao i u čemu se sastoje te izmjene;

c) teritorije za koje je Konvencija neprimjenjiva, i u tim slučajevima, razloge zbog kojih je ona neprimjenjiva;

d) teritorije u pogledu kojih on rezervira svoju odluku očekujući temeljnije proučavanje situacije.

2. Obveze spomenute u točkama a) i b) paragrafa 1. ovog članka smatrat će se sastavnim dijelovima ratifikacije i imat će isto
djelovanje.

3. Svaki član će se moći odreći novom izjavom svih ili samo nekih dijelova rezervi sadržanih u njegovoj ranijoj izjavi danoj na osnovi
točaka b), c) i d) paragrafa 1. ovog članka.

4. Svaki član moći će za vrijeme razdoblja u tijeku kojeg ova Konvencija može biti otkazana, suglasno odredbama članka 16.,
dostaviti Generalnom direktoru novu izjavu koja bi mijenjala u svakom pogledu svaku raniju izjavu i koja bi pružala obavijesti o
situaciji na određenim teritorijima.

Članak 15.

1. Izjave koje se dostavljaju generalnom direktoru Međunarodnog ureda rada, suglasno paragrafima 4. i 5. članka 35. Ustava o
Međunarodnoj organizaciji rada, trebaju sadržavati podatke o tome hoće li se odredbe Konvencije primijeniti na teritoriju sa ili bez
izmjena; kad se u izjavi navodi da će se odredbe Konvencije primijeniti uz rezervu izmjena, treba specificirati u čemu se sastoje te
izmjene.

2. Zainteresirani član ili članovi ili međunarodni organ moći će se odreći u potpunosti ili djelomično, jednom kasnijom izjavom
prava da se pozivaju na izmjenu označenu u nekoj ranijoj izjavi.

3. Zainteresirani član ili članovi ili međunarodni organ moći će za vrijeme razdoblja u tijeku kojeg Konvencija može biti otkazana
suglasno odredbama članka 16., dostaviti generalnom direktoru novu izjavu, koja bi mijenjala u svakom pogledu neku raniju izjavu
i koja bi davala obavijesti o situaciji u pogledu primjene ove Konvencije.

Članak 16.

1. Svaka članica koja je ratificirala ovu Konvenciju može otkazati, po isteku razdoblja od 10 godina poslije datuma prvobitnog
stupanja na snagu Konvencije, aktom dostavljenim generalnom direktoru Međunarodnog ureda rada i od njega registriranim.
Otkaz će stupiti na snagu tek nakon godinu dana od njegovog registriranja.

2. Svaka članica koja je ratificirala ovu Konvenciju, i koja, u roku godine dana po isteku razdoblja od 10 godina, iz prethodnog
stavka, ne otkaže Konvenciju, prema odredbi ovog članka bit će obvezan za novo razdoblje od 10 godina nakon toga, može
otkazati ovu Konvenciju po isteku svakog novog razdoblja od 10 godina prema uvjetima predviđenim u ovom članku.

Članak 17.

1. Generalni direktor Međunarodnog ureda rada priopćit će svim članovima Međunarodne organizacije rada registriranje svih
ratifikacija, izjava i otkaza koji su mu dostavljeni od strane članova Organizacije.

2. Notificirajući članovima Organizacije registriranje druge ratifikacije, koja mu je dostavljena, generalni direktor upozorit će
članice Organizacije na datum kojim ova Konvencija stupa na snagu.

Članak 18.

(a) preduzeća, ustanove i administrativne službe koje pružaju lične usluge;

(b) poštanske i telekomunikacijske službe;

(d) pozorišta i mesta za javnu zabavu.

2. Svaka članica koja ratifikuje ovu Konvenciju može naknadno dostaviti generalnom direktoru Međunarodne kancelarije rada
izjavu kojom prihvata obveze iz ove Konvencije u odnosu na preduzeća naznačena u prethodnom stavku, a koja nisu bila navedena
u prethodnoj izja

vi.

3. Svaka članica koja je ratifikuje ovu Konvenciju mora navesti, u svojim godišnjim izveštajima podnesenim na temelju članka 22.
Statuta Međunarodne organizacije rada, u kojem opsegu su se primjenjivale ili se predlažu primjenjivati odredbe Konvencije u
odnosu na preduzeća naznačena u stavu 1. ovoga članka, a na koje se ne odnosi izjava data u skladu sa stavovima 1. ili 2. ovoga
članka, te izvestiti o svakom napretku koji je učinjen u cilju postupne primene Konvencije u tim preduzećima.

Članak 4.

1. Ako

bude potrebno, preduzeće se odgovarajuće mere kako bi se utvrdilo razgraničenje između preduzeća na koja se primenjuje

ova Konvencija i drugih preduzeća na koja se ne primenjuje.

2. U svakom slučaju kada postoji dvojba o tome primenjuje li se ova Konvencija na određeno preduzeće, ustanovu ili
administrativnu službu, to pitanje će rešiti nadležna vlast nakon savetovanja sa reprezentativnim organizacijama zaiteresovanih
poslodavaca i zaposlenih, ako one postoje, ili će se rešiti na drugi način koji je u skla

du sa nacionalnim zakonodavstvom i praksom.

Članak 5.

Nadležna vlast ili odgovarajuće telo u svakoj zemlji mogu preduzeti mere kako bi iz primene odredbi ove Konvencije isključili:

(a) preduzeća u kojima su zaposleni samo članovi porodice poslodavca koji n

isu niti se mogu smatrati osobama koje primaju platu;

(b) osobe na visokim rukovodećim položajima.

Članak 6.

1. Sve osobe na koje se primenjuje ova Konvencija imaju, osim ako nije drugačije uređeno sledećim člancima, pravo na razdoblje
nedeljnog odmora u t

rajanju od najmanje 24 sata neprekidno tokom svakog razdoblja od sedam dana.

2. Razdoblje nedeljnog odmora se, kad god je to moguće, odobrava istovremeno svim zainteresovanim osobama u svakom
preduzeću.

3. Razdoblje nedeljnog odmora mora se, kad god je to

moguće, podudarati s danom u nedelji koji je prema tradiciji ili običajima te

zemlje ili okruga određen kao dan odmora.

4. Tradicija i običaji vjerskih manjina moraju se, koliko je to moguće, poštovati.

Članak 7.

1. U slučaju kada je narav posla, narav usluga koje pruža preduzeće, brojnost stanovništva koje se poslužuje ili broj zaposlenih
osoba takav da se odredbe članka 6. ne mogu primeniti, nadležna vlast ili odgovarajuće telo u svakoj zemlji mogu, gde je to
primereno, preduzeti mere kako bi se na određene kategorije osoba ili određene vrste preduzeća na koje se odnosi ova Konvencija
primenio poseban raspored nedeljnog odmora, s time da se vodi računa o svim odgovarajućim socijalnim i gospodarskim
razlozima.

2. Sve osobe na koje se primenjuju takvi posebn

i rasporedi imaju pravo, u odnosu na svako razdoblje od sedam dana, na odmor čije

je trajanje barem jednako razdoblju predviđenom u članku 6.

3. Na osobe koje rade u službama preduzeća koje podliježu posebnom rasporedu, a na koje službe bi se, da su nezavisne,
primenjivale odredbe članka 6., primenjivaće se odredbe tog članka.

4. Sve mere koje se odnose na primenu odredbi stavova 1., 2. i 3. ovog članka moraju se doneti uz savetovanje sa reprezentativnim
organizacijama zaiteresovanih poslodavaca i radnika,

gde one postoje.

Članak 8.

1. Nadležna vlast u svakoj zemlji može dopustiti privremena izuzeća, potpuna ili delimična (uključujući ukidanje ili skraćivanje
razdoblja odmora), od primene odredbi članaka 6. i 7., ili se takva izuzeća mogu dopustiti na bilo koji način koji odobri nadležna
vlast, a primeren je nacionalnom zakonodavstvu i praksi:

(a) u slučaju stvarne ili preteće nesreće, više sile ili posla koji se mora žurno obaviti u prostorima ili na opremi, ali samo u onoj
meri koja je potrebna da bi se izbeglo ozbiljno ometanje redovnog poslovanja preduzeća;

(b) u slučaju izvanrednog radnog opterećenja zbog posebnih okolnosti, ukoliko se od poslodavca u pravilu ne može očekivati da
primeni druge mere;

2. Pri

godom određivanja okolnosti u kojima se mogu dopustiti privremena izuzeća u skladu s odredbama podstavova (b) i (c)

prethodnoga stava, nadležna vlast mora se savetovati sa reprezentativnim organizacijama zainteresovanih poslodavaca i radnika,
gde one posto

je.

3. Ako se u skladu s odredbama ovoga članka primene privremena izuzeća, zainteresovanim osobama mora se odobriti zamenski
odmor čije je ukupno trajanje jednako najmanje razdoblju predviđenom člankom 6.

Članak 9.

Ukoliko se plate uređuju zakonima i drug

im propisima ili podležu nadzoru upravnih vlasti, rezultat primene mera preduzetih u

skladu s ovom Konvencijom ne sme biti smanjenje dohotka osoba na koje se ova Konvencija primenjuje.

Članak 10.

1. Moraju se preduzeti primerene mere, kroz odgovarajući nadzor ili na drugi način, u svrhu osiguranja pravilnog izvršavanja
propisa ili odredba o nedeljnom odmoru.

2. Ako to odgovara načinu na koji se primenjuju odredbe ove Konvencije, moraju se preduzeti potrebne mere u obliku kazni, kako
bi se osiguralo sprovođe

nje njenih odredbi.

Članak 11.

Svaka članica koja ratifikuje ovu Konvenciju uključiće u svoje izveštaje na temelju članka 22. Statuta Međunarodne organizacije
rada:

(a) popis kategorija osoba i vrsta preduzeća na koja se primenjuju posebni rasporedi nedeljnog odmora kako je propisano člankom
7.; i

(b) informacije o okolnostima u kojima se mogu dopustiti privremena izuzeća u skladu s odredbama članka 8.

Članak 12.

Nijedna odredba ove Konvencije ne utiče na bilo koji zakon, odluku, običaj ili sporazum kojim se radnicima osiguravaju povoljniji
uslovi od uslova predviđenih ovom Konvencijom.

Članak 13.

Primenu odredbi ove Konvencije može u svakoj zemlji privremeno obustaviti vlada u slučaju rata ili drugog kriznog stanja koje
predstavlja pretnju nacionalnoj sigu

rnosti.

Članak 14.

Formalne ratifikacije ove Konvencije saopštavaju se generalnom direktoru Međunarodne kancelarije rada radi registracije.

Članak 15.

1. Ova Konvencija obvezuje samo one članice Međunarodne organizacije rada čije su ratifikacije registrov

ane kod generalnog

direktora.

2. Konvencija stupa na snagu dvanaest meseci od datuma kada generalni direktor registrovao ratifikacije dve članice.

3. Nakon toga, ova Konvencija stupa na snagu za svaku članicu dvanaest meseci od datuma registriracije njene

ratifikacije.

ugovora, arbitražnih odluka, sudskih rešenja, službenih organa za određivanje zarada, ili na drugi način, u skladu sa praksom te
zemlje koja odgovara prilikama u njoj.

Član 2.

1. Ova konvencija se primenjuje na sva zapošljena lica, osim na pomorce.

2. Ukoliko je potrebno, nadležne vlasti ili odgovarajući organi u zemlji mogu, posle konsultovanja sa zainteresovanim
organizacijama poslodavaca i radnika, tamo gde one postoje, preduzeti mere da se iz primene ove konvencije izuzmu one
ograničene kategorije zapošljenih lica kod kojih se, u vezi sa primenom ili sa zakonodavnim ili ustavnim pitanjima, javljaju posebni
problemi suštinskog karaktera.

3. Svaka članica koja ratifikuje ovu konvenciju, treba u svom prvom izveštaju o primeni Konvencije, koji se podnosi na osnovu
člana 22. Statuta Međunarodne organizacije rada, da navede sve kategorije koje su eventualno izdvojene, prema tački 2. ovog
člana, uz obrazloženje tog izdvajanja, i da u narednim izveštajima izloži stav svog zakonodavstva i prakse u pogledu izdvojenih
kategorija i u kojoj se meri primenjuje ili se predlaže da se primenjuje Konvencija na te kategorije.

Član 3.

1. Svako lice na koje se primenjuje ova konvencija ima pravo na plaćeni godišnji odmor u određenom minimalnom trajanju.

2. Svaka članica koja ratifikuje ovu konvenciju tačno utvrđuje dužinu odmora, u jednoj izjavi koju priključuje uz ratifikaciju.

3. Odmor ni u kom slučaju ne sme biti kraći od tri radne nedelje za godinu dana službe.

4. Svaka članica koja je ratifikovala ovu konvenciju može kasnije, u jednoj drugoj izjavi, obavestiti generalnog direktora
Međunarodnog biroa rada da određuje duži odmor nego što je bilo utvrđeno u vreme ratifikacije.

Član 4.

1. Lice čiji je radni staž u jednoj godini manji od onog koji je potreban za sticanje prava na puni odmor predviđen u prethodnom
članu, imaće za tu godinu pravo na plaćeni odmor u srazmeri sa dužinom radnog staža te godine.

2. Izraz "godina" u tački 1. ovog člana označava kalendarsku godinu ili bilo koji drugi period iste dužine koji odrede nadležne vlasti
ili odgovarajući organi u dotičnoj zemlji.

Član 5.

1. Za sticanje prava na plaćeni godišnji odmor može se zahtevati minimalni radni staž.

2. Dužinu tog staža utvrđuju nadležne vlasti ili odgovarajući organi u dotičnoj zemlji, ali ona ne treba da pređe šest meseci.

3. Način na koji se izračunava dužina staža radi sticanja prava na godišnji odmor, određuju nadležne vlasti ili odgovarajući organi u
zemlji.

4. Pod uslovima koje odrede nadležne vlasti ili odgovarajući organi u zemlji, odsustvovanje s posla iz razloga koju su van kontrole
dotičnog zapošljenog lica, kao što su bolest, povreda ili materinstvo, računaju se u deo radnog staža.

Član 6.

1. Zvanični i uobičajeni praznici, bez obzira da li padaju u vreme godišnjeg odmora ili ne, ne računaju se u minimalni plaćeni
godišnji odmor propisan u članu 3. tačka 3.

2. Pod uslovima koje odrede nadležne vlasti ili odgovarajući organi u zemlji, vreme nesposobnosti za rad usled bolesti ili povrede
ne može se računati u deo minimalnog plaćenog godišnjeg odmora predviđenog u članu 3. tačka 3.

Član 7.

1. Svako lice koje koristi odmor predviđen ovom konvencijom prima, za vreme celog odmora, najmanje svoju normalnu ili
prosečnu platu (računajući tu i odgovarajuću novčanu vrednost svakog dela primanja u naturi koja ne predstavlja stalno davanje,
bez obzira na to da li je dotično lice na odmoru ili ne), obračunatu na način koji odrede nadležne vlasti ili odgovarajući organi u
zemlji.

2. Iznosi koji mu pripadaju shodno tački 1. ovog člana isplaćuju se zainteresovanom licu pre odmora, ukoliko drukčije nije
predviđeno sporazumom koji važi za njega i za poslodavca.

Član 8.

1. Korišćenje plaćenog godišnjeg odmora u delovima mogu odobriti nadležne vlasti ili odgovarajući organi u zemlji.

2. Jedan deo koristi se bez prekida najmanje dve radne nedelje ukoliko drukčije nije predviđeno sporazumom koji važi za
poslodavca i za dotično zapošljeno lice, i pod uslovom da prema dužini radnog staža dotično lice ima pravo na toliki period
odmora.

Član 9.

1. Neprekidni deo plaćenog godišnjeg odmora iz člana 8. tačka 2, daje se i koristi se najkasnije u roku od godine dana, a ostatak
plaćenog godišnjeg odmora – najkasnije u roku od 18 meseci, računajući od kraja godine u kojoj je stečeno pravo na odmor.

2. Svaki deo godišnjeg odmora koji prelazi navedeni minimum, može se odložiti za ograničeni period, uz pristanak
zainteresovanog zapošljenog lica, preko perioda preciziranog u stavu 1. ovog člana.

3. Minimum i ograničeni period iz tačke 2. ovog člana utvrđuje nadležni organ posle konsultacije sa zainteresovanim
organizacijama poslodavca i radnika, ili se određuje kolektivnim ugovorom, ili na neki drugi način, shodno praksi koja odgovara
uslovima u zemlji.

Član 10.

1. Ukoliko nije utvrđeno propisima, kolektivnim ugovorom, arbitražnom odlukom ili na neki drugi način, shodno praksi u toj
zemlji, vreme korišćenja odmora određuje poslodavac – posle konsultacija sa zainteresovanim zapošljenim licem ili njegovim
predstavnicima.

2. Prilikom utvrđivanja vremena korišćenja odmora uzimaju se u obzir potrebe posla i mogućnosti za odmor i razonodu koje stoje
na raspolaganju zapošljenom licu.

Član 11.

Zapošljeno lice koje navrši minimalni radni staž koji udovoljava zahtevima iz

člana 5.

tačka 1. ove konvencije, dobija, po prestanku

zapošljenja, plaćeni odmor u srazmeri sa dužinom radnog staža za koji nije dobiven takav odmor ili naknada umesto njega, ili
protivuvrednost u formi kredita za odmor.

Član 12.

Svaki sporazum o odricanju od prava na minimalni plaćeni godišnji odmor propisan u

članu 3.

tačka 3, ili odustajanje od odmora

radi novčane naknade ili nečeg drugog, biće, u skladu sa uslovima koji važe u toj zemlji, ništavni i nevažeći ili zabranjeni.

Član 13.

Nadležne vlasti ili odgovarajući organi svake zemlje mogu doneti specijalne propise za slučajeve kada zapošljeno lice, za vreme
svog odmora, preduzme uz nagradu posao koji se kosi sa svrhom odmora.

Član 14.

Odgovarajućom inspekcijom ili na neki drugi način, treba preduzeti efikasne mere u skladu sa načinom na koji se sprovode
odredbe ove konvencije, kako bi se obezbedila pravilna primena i poštovanje propisa ili odredaba o plaćenom odmoru.

Član 15.

1. Svaka članica može prihvatiti obaveze iz ove konvencije odvojeno:

(a) za lica zapošljena u svim privrednim sektorima osim u poljoprivredi;
(b) za lica zapošljena u poljoprivredi.

2. Svaka članica treba da u svojoj ratifikaciji precizira da li prihvata obaveze Konvencije za lica obuhvaćena podtačkom (a) tačke 1.
ovog člana, za lica obuhvaćena podtačkom (b) tačke 1. ovog člana, ili za jedne i za druge.

(a) ratifikacija od strane jedne članice nove konvencije o reviziji povlači punopravno i, uprkos

članu 19

, neposredno

otkazivanje ove konvencije, pod rezervom da je nova konvencija o reviziji stupila na snagu;
(b) počev od dana stupanja na snagu nove konvencije o reviziji, ova konvencija prestaje da bude otvorena za
ratifikaciju članica.

2. Ova konvencija ostaje, u svakom slučaju, na snazi po formi i sadržini za one članice koje je ratifikuju, a ne ratifikuju konvenciju o
reviziji.

Član 24.

Tekst ove konvencije na francuskom i engleskom jeziku podjednako je verodostojan.

Prethodni tekst predstavlja autentični tekst Konvencije koju je valjano usvojila Generalna konferencija Međunarodne organizacije
rada na svom pedeset četvrtom zasedanju, održanom u Ženevi, koje je zaključeno 25. juna 1970. godine.

U potvrdu čega svoje potpise su stavili, na dan dvadeset petog juna 1970. godine:

KONVENCIJA BROJ 140

KONVENCIJA O PLAĆENOM ODSUSTVU ZA SVRHE OBRAZOVANJA

Generalna konferencija Međunarodne organizacije rada koju je u Ženevi sazvao Administrativni savet Međunarodnog biroa rada i
koja je održala 59. zasedanje 5. juna 1974. godine,

Konstatujući da član 26. Opšte deklaracije o pravima čoveka potvrđuje da svako ima pravo na obrazovanje,

Primajući k znanju odredbe sadržane u postojećim međunarodnim preporukama za rad na stručnom osposobljavanju i zaštiti
radničkih predstavnika koje se odnose na privremeno oslobađanje radnika od posla ili davanja slobodnog vremena kako bi im se
omogućilo da učestvuju u programima obrazovanja, odnosno obuke,

Imajući u vidu da potreba za kontinuiranim obrazovanjem i obukom u oblasti naučnog i tehnološkog razvoja i promenljiva
struktura ekonomskih i društvenih odnosa zahtevaju odgovarajuće aranžmane o odsustvu za svrhe obrazovanja i obuke kako bi se
zadovoljile nove težnje, potrebe i ciljevi društvenog, ekonomskog, tehnološkog i kulturnog karaktera,

Smatrajući da plaćeno odsustvo za svrhe obrazovanja treba smatrati kao jedan od načina za zadovoljavanje realnih potreba
svakog radnika u savremenom društvu,

Smatrajući da plaćeno odsustvo za svrhe obrazovanja treba zamisliti kao politiku kontinuiranog obrazovanja i obuke koju treba
postepeno i efikasno realizovati,

Pošto je odlučila da usvoji neke predloge o plaćenom odsustvu za svrhe obrazovanja, što je predmet tačke 4 dnevnog reda
zasedanja, i

Pošto je odlučila da ovim predlozima da formu međunarodne konvencije,

usvojila je 24 juna 1974 godine sledeću konvenciju, pod nazivom Konvencija o plaćenom odsustvu za svrhe obrazovanja, 1974.

Član 1.

U ovoj konvenciji, izraz "plaćeno odsustvo za svrhe obrazovanja" znači odsustvo koje radnik dobije za svrhe obrazovanja na
određeni period u radno vreme i uz odgovarajuća finansijska primanja.

Član 2.

Svaka članica treba da formuliše i primenjuje politiku kako bi se metodama koje odgovaraju nacionalnim uslovima i praksi, i
eventualno u etapama, podstaklo odobravanje plaćenog odsustva za svrhe obrazovanja u cilju:

a) obuke na svim nivoima,
b) opšteg, društvenog i građanskog obrazovanja,
c) sindikalnog obrazovanja.

Član 3.

Politika treba da bude takva, da i pod različitim uslovima ako je potrebno, doprinese:

a) sticanju, poboljšanju i prilagođavanju profesionalnih i funkcionalnih sposobnosti i unapređenju zaposlenosti i
sigurnosti zaposlenja u uslovima naučnog i tehnološkog razvoja i ekonomskih i strukturalnih promena,
b) kompetentnom i aktivnom učešću radnika i njihovih predstavnika u životu privrednih organizacija i zajednice,
c) ljudskom, društvenom i kulturnom napretku radnika,
d) podsticanju odgovarajućeg kontinuiranog obrazovanja i obuke, pomažući radnicima da se prilagode savremenim
uslovima.

Član 4.

Ova politika treba da bude prilagođena stepenu razvoja i posebnim potrebama zemlje i različitih sektora aktivnosti i da bude
usklađena s opštom politikom zapošljavanja, obrazovanja i obuke, kao i politikom radnog vremena, uzimajući u obzir, prema
potrebi, sezonske razlike radnog vremena ili obim posla.

Član 5.

Davanje plaćenog odsustva za svrhe obrazovanja može da se obezbedi nacionalnim zakonima i propisima, kolektivnim
sporazumima, arbitražnim odlukama i na drugi način, u skladu s nacionalnom praksom.

Član 6.

Javni organi vlasti, poslovodne i radničke organizacije i ustanove ili organi koji obezbeđuju obrazovanje i obuku treba da
učestvuju, u skladu s nacionalnim uslovima i praksom, u formulisanju, primeni i daljoj razradi politike plaćenog odsustva za svrhe
obrazovanja.

Član 7.

Finansiranje aranžmana o plaćenom odsustvu za svrhe obrazovanja vršiće se redovno i na odgovarajućoj osnovi u skladu s
nacionalnom praksom.

Član 8.

Plaćeno odsustvo za svrhe obrazovanja ne sme se uskraćivati radnicima na bazi rase, boje kože, pola, veroispovesti, političkog
ubeđenja, nacionalne pripadnosti ili socijalnog porekla.

Član 9.

Prema potrebi, doneće se posebne odredbe o plaćenom odsustvu za svrhe obrazovanja:

a) kada se određene kategorije radnika, kao što su radnici u malim privrednim organizacijama i na selu, ili drugi radnici
koji žive u izolovanim oblastima, radnici koji rade u smenama ili radnici s porodičnim obavezama, teško mogu
obuhvatiti opštim aranžmanima,
b) kada je određenim kategorijama privrednih organizacija, kao što su mala ili sezonska preduzeća, teško da se uklope
u opšte aranžmane, s tim što se podrazumeva da radnicima u takvim privrednim organizacijama ne bi bilo
onemogućeno korišćenje plaćenog odsustva za svrhe obrazovanja.

Član 10.

Uslovi za sticanje prava na plaćeno odsustvo za svrhe obrazovanja mogu da variraju u zavisnosti od toga da li je to odsustvo
namenjeno:

a) obuci na svim nivoima,
b) opštem, društvenom ili građanskom obrazovanju, ili
c) sindikalnom obrazovanju.

Član 11.

Period plaćenog odsustva za svrhe obrazovanja treba da bude izjednačen sa periodima efektivne službe radi utvrđivanja prava na
socijalna davanja i drugih prava iz radnog odnosa, kao što je predviđeno nacionalnim zakonima ili propisima, kolektivnim
sporazumima, arbitražnim odlukama ili na drugi način koji odgovara nacionalnoj praksi.

Član 12.

Predsednik Konferencije,

Pedro Sala Orosco, s.r.

Generalni direktor Međunarodnog biroa rada,

Francis Blanchard, s.r.

Tekst Konvencije koji je ovde izložen predstavlja verodostojnu kopiju teksta koji su svojim potpisima autorizovali predsednik
Međunarodne konferencije rada i generalni direktor Međunarodnog biroa rada

Potvrđuje se da je kopija verodostojna i potupna,

Za generalnog direktora Međunarodnog biroa rada,

Konvencija br.171 - O noćnom radu

Članak 1.

U svrhu ove Konvencije:

a) izraz noćni rad znači svaki posao koji se obavlja u razdoblju ne manjem od pet uzastopnih sati uključujući razdoblje od ponoći

do pet sati ujutro , kako je utvrđeno od strane nadležne vlas

ti nakon savjetovanja sa najreprezentativnijim organizacijama poslodavaca i

zaposlenika ili putem kolektivnih ugovora ;

b) izraz noćni radnik znači zaposlena osoba čiji posao zahtjeva obavljanje znatnog broja sati noćnog rada koji prelazi

utvrđeni limit. Ovaj limit određuje nadležna vlast nakon savjetovanja sa najreprezentativnijim organizacijama poslodavaca i
zaposlenika ili putem kolektivnih ugovora.

Članak 2.

1. Ova Konvencija se primjenjuje na sve zaposlene osobe osim na one zaposlene u poljopriv

redi, uzgoju stoke, ribarstvu,

pomorskom prijevozu i riječnoj plovidbi.

2. Članica koja je ratificirala ovu Konvenciju može, nakon savjetovanja sa reprezentativnim organizacijama poslodavaca i

radnika, isključiti, u potpunosti ili dijelom, iz svog djelokruga određene kategorije radnika kada bi primjena ove konvencije na njih
mogla prouzročiti određene probleme bitne prirode.

3. Svaka članica koja iskoristi mogućnost danu stavkom 2. ovog članka, u svom će izvješću o primjeni Konvencije prema

članku 22. Ustava Međunarodne organizacije rada, naznačiti posebne kategorije radnika koje su isključene kao i razloge isključenja.
Također će opisati sve mjere koje je poduzela u svrhu postupnog proširenja odredbi Konvencije na dotične radnike.

Članak 3.

1. Zbog p

rirode noćnog posla moraju se za noćne radnike poduzeti posebne mjere, minimalno one spomenute u člancima 4.

do 10., u svrhu zaštite njihovog zdravlja, pomoći da obavljaju obiteljske i društvene obveze, omogućavanja prilika za profesionalno
usavršavanje te odgovarajuće nadoknade. Takve mjere trebaju se poduzeti i na poljima sigurnosti i zaštite majčinstva za sve radnike
koji obavljaju noćni posao.

Mjere spomenute stavkom 1. mogu se postupno primjenjivati.

Članak 4.

1. Na njihov zahtjev, radnici će imati pravo da se podvrgnu zdravstvenim pretragama koje će biti besplatne i na savjetovanje
u vezi smanjenja ili izbjegavanja zdravstvenih problema povezanih sa poslom kojeg obavljaju:

(a) prije prihvaćanja posla noćnog radnika;

(b) u redovitim razmacima tijekom takvog posla;

(c) ukoliko tijekom takvog posla osjete zdravstvene probleme uzrokovane isključivo čimbenicima vezanim za obavljanje
noćnog posla .

2. U slučaju da se radnik pokaže zdravstveno nesposobnim za obavljanje noćnog posla , takvo otkriće n

e smije se prenijeti

drugima bez njegovog dopuštenja i ne smije se upotrijebiti na njegovu štetu.

Članak 5.

Odgovarajuća sredstva prve pomoći bit će dostupna radnicima koji obavljaju noćni posao uključujući plan kojim, tamo gdje
je potrebno, mogu brzo premjestiti do mjesta gdje će im biti pružen odgovarajući tretman.

Članak 6.

1. Noćni radnici koji su zbog zdravstvenih razloga proglašeni nesposobnima za noćni posao moraju biti premješteni, ukoliko
je to moguće, na sličan posao koji mogu obavljat

2. Ukoliko premještaj na takav posao nije moguć tim radnicima bit će osigurane iste povlastice kao i drugim radnicima koji
nisu sposobni za posao ili ne nađu posao.

3. Noćni radnik kojeg se privremeno proglasilo nesposobnim za noćni posao mora dobiti jednaku zaštitu od otkaza ili rješenja
o otkazu kao i ostali radnici koji su zbog zdravstvenih razloga spriječeni u obavljanju posla.

Članak 7.

1. Poduzet će se mjere kako bi se ženskim radnicama osigurala prikladna zamjena noćnom poslu, a koje bi u s

uprotnom bile

pozvane da obavljaju takav posao:

(a) prije i poslije poroda, u razdoblju od najmanje šesnaest tjedana, od kojih je bar osam tjedana prije očekivanog datuma
rođenja;

(b) za dodatna razdoblja za koje postoji medicinska potvrda kojom se potvrđ

uje da je to potrebno za zdravlje majke i djeteta:

(i) tijekom trudnoće;

(ii) tijekom određenog vremena nakon utvrđenog razdoblja poslije rođenja djeteta određeno podstavkom (a) poviše, čije će
trajanje biti određeno od strane nadležne vlasti nakon savjet

ovanja sa najreprezentativnijim organizacijama poslodavaca i

radnika.

2. Mjere koje se spominju u stavku 1. ovog članka mogu uključivati prebačaj na dnevni posao, gdje je to moguće, odredbe
povlastica socijalnog osiguranja ili produženje poronog dopusta.

. tijekom razdoblja navedenih u stavku 1. ovoga članka:

(a) radnicama se ne može dati otkaz ili rješenje o otkazu osim u slučaju kada se radi o opravdanim razlozima koji nemaju
veze s trudnoćom ili rođenjem djeteta;

(b) prihodi se radnica moraju održava

ti na stupnju koji je dovoljan za uzdržavanje nje i njezinog djeteta u skladu sa

odgovarajućim standardom života. Ovo održavanje prihoda može biti osigurano mjerama nabrojenim u stavku 2. ovog
članka, putem drugih odgovarajućih mjera ili njihovom kombinaci

jom

(c) radnica ne smije izgubiti povlastice koje se odnose na status ,seniorstvo i mogućnost napredovanja , a koje su biti dodatak
njezinoj uobičajenoj poziciji noćnog rada .

4. Odredbe ovog članka ne smiju utjecati na smanjenje zaštite i povlastica poro

dnog dopusta.

Članak 8.

Kompenzacija za noćne radnike u obliku radnog vremena, plaća ili sličnih davanja mora biti u skladu sa prirodom noćnog
posla.

Članak 9.

Noćnim će se radnicima osigurati odgovarajuće socijalne službe, i ,tamo gdje je to potrebno, tijekom obavljanja noćnog
posla.

Članak 10.

Ova Konvencija ne utječe na povoljnije odredbe drugih međunarodnih Konvencija rada primjenjivih na radnike s
nepunim radnim vremenom.

Članak 3

Ova Konvencija primjenjuje se na sve radnike s nepunim radnim vremenom, podr

azumijevajući pri tom da

članica može, nakon prethodnog savjetovanja s predstavničkim organizacijama poslodavaca i radnika, isključiti
iz svog djelovanja u cijelosti ili djelomično određene kategorije radnika ili poduzeća ukoliko bi njena primjena na
njih prouzročila određene probleme stvarne naravi.

Svaka članica koja je ratificirala ovu Konvenciju i koja se koristi mogućnošću predviđenom u prethodnom stavku,
u svom će izvješću o primjeni Konvencije sukladno članku 22 Ustava Međunarodne organizacije rada, ukazati na
određene kategorije radnika ili poduzeća koja su isključena od njene primjene, te razloge zbog kojih se ovo
isključenje smatralo ili još uvijek smatra potrebitim.

Članak 4

Poduzet će se mjere osiguranja kako bi se radnicima zaposlenim s nepun

im radnim vremenom pružila ista razina zaštite

koja je dodijeljena usporedivom radniku zaposlenom s punim radnim vremenom u pogledu:

prava na organiziranje, kolektivno pregovaranje i pravu djelovanja u svojstvu radničkih predstavnika;

sigurnosti i zdravlja na radu

diskriminacije u zapošljavanju i zvanju

Članak 5

Sukladno nacionalnom pravu i praksi poduzet će se mjere kako bi se osiguralo da radnici zaposleni s nepunim radnim
vremenom, samo zbog toga što su zaposleni na nepuno radno vrijeme, primaju osnovnu plaću, koja izračunata xxxxx je
niža   nego   osnovna   plaća   usporedivog   radnika   koji   radi   s   punim   radnim   vremenom,   izačunato   koristeći   se   istom
metodom.

Članak 6

Zakonske sheme socijalne sigurnosti koje su utemeljene na profesionalnoj aktivnosti bit će prilagođene na način da
radnici zaposleni s nepunim radnim vremenom mogu uživati uvjete ekvivalentne onima koje imaju radnici zaposleni s
punim radnim vremenom; uvjeti se mogu odrediti proporcionalno radnom vremenu, pridonošenju ili zaradi, ili putem
drugih metoda sukladnih nacionalnom zakonodavstvu i praksi.

Članak 7

Mjere koje će se poduzeti u svrhu osiguranja jednakih uvjeta radnika zaposlenog s nepunim radnim vremenom sa onima
usporedivog radnika zaposlenog s punim radnim vremenom u pogledu:

zaštite majčinstva

;

prestanka radnog odnosa;

plaćenog godišnjeg odmora i plaćenih državnih praznika; i

bolovanja;

podrazumijevajući pri tom da se novčana davanja mogu odrediti u odnosu na radno vrijeme ili zaradu.

Članak 8

1. Radnici koji rade s nepunim radnim vremenom čije je radno vrijeme ili zarada ispod specificiranog praga mogu biti
isključene od strane članice:

iz okvira bilo koje zakonske sheme socijalne sigurnosti iz članka 6., osim u pogledu davanja s osnove povrede na
radu;

iz okvira bilo koje poduzete mjere iz po

dručja navedenih u članku 7., osim u slučaju mjera zaštite majčinstva

drugačijih nego onih koje su predviđene zakonskom shemom socijalne sigurnosti.

2. Prag na koji se odnosi stavka 1 biti će dovoljno nizak kako ne bi isključio neopravdano velik postot

ak radnika

zaposlenih s nepunim radnim vremenom.

Članica koja se koristi mogućnošću predviđenom u gornjem stavku će:

a) periodički razmatrati prag koji je na snazi;

u svom izvješću o primjeni Konvencije prema članku 22. Ustava Međunarodne organizacije rada ukazati će na
prag koji je na snazi, razloge za njega i je li u obzir uzeto progresivno proširenje zaštite isključenih radnika.

4. U pogledu razmatranja i revidiranja praga na koji se odnosi ovaj članak savjetovat će se reprezentativne
organizacije poslo

davaca i radnika.

Članak 9

Poduzet će se mjere za olakšan pristup produktivnim i slobodno izabranim poslovima s nepunim radnim vremenom koji
odražava potrebe i poslodavca i radnika, osiguravajući pri tom zaštitu predviđenu člancima 4 do 7.

Ove mjere će uključivati:

razmatranje zakonodavstva i regulative koja može spriječiti ili odvratiti recourse to ili prihvaćanje rada s nepunim
radnim vremenom;

korištenje službi za zapošljavanje, gdje one postoje, identificirati i objaviti mogućnosti za rad s nepunim ra

dnim

vremenom u svojim informacijskim i aktivnostima zapošljavanja.

Posebna pozornost, u politici zapošljavanja, biti će posvećena potrebama i potrebama posebnih grupa, kao što su
nezaposleni, radnici s obiteljskim obvezama, stariji radnici, invalidni radn

ici, te radnici koji se obrazuju ili profesionalno

usavršavaju.

Ove mjere mogu također uključiti istraživanje i širenje informacija o stupnju na kojem radnici s nepunim radnim
vremenom odgovaraju gospodarskim i socijalnim zadaćama poslodavaca i radnika.

Čl

anak 10

Gdje je to prikladno, poduzet će se mjere osiguranja da je prijelaz od rada s nepunim radnim vremenom do rada s punim radnim
vremenom ili vice versa dobrovoljan, u skladu s nacionalnim zakonodavstvom i praksom.

Članak 11

Odredbe ove Konvencije i

mplementirati će se putem zakonodavstvu i regulative, osim u slučajevima u kojima se njihovo djelovanje

postiže kolektivnim ugovorima ili na neki drugi način sukladan nacionalnom zakonodavstvu i praksi. Reprezentativne organizacije
poslodavaca i radnika savjetovat će se prije usvajanja takvih zakona ili regulative.

Članak 12

Formalne ratifikacije ove Konvencije priopćuju se generalnom direktoru Međunarodnog ureda rada radi registracije.

Članak 13

Ova Konvencija obvezuje samo one članice Međunarodne organizacije rada čije su ratifikacije registrirane
kod generalnog direktora.

Ona stupa na snagu dvanaest mjeseci od datuma kada su kod generalnog direktora registrirane ratifikacije
dviju članica.

Nakon toga, ova Konvencija stupa na snagu u odnosu na svaku člani

cu dvanaest mjeseci nakon datuma

registracije njene ratifikacije.

Članak 14

Članica koja je ratificirala ovu Konvenciju može je otkazati nakon proteka razdoblja od deset godina od datuma kada je
Konvencija stupila na snagu aktom kojeg dostavlja generalnom direktoru Međunarodnog ureda rada radi registracije. Takav otkaz
počinje djelovati godinu dana nakon dana kada je registriran.

Konvencija br.177. – O radu kod kuće

Opća skupština Međunarodne organizacije rada koju je u Ženevi sazvalo Upravno vijeće Međunarodnog ureda rada, sastavši se na
svom osamdeset i trećem zasjedanju 4. lipnja 1996., i pozivajući se na to da se većina Međunarodnih konvencija rada i preporuka
koje utvrđuju norme opće primjene u pogledu uvjeta rada može primijeniti na radnike kod kuće, i

uzimajući u obzir da pojedini uvjeti koji karakteriziraju rad kod kuće stvaraju potrebu da se poboljša primjena tih konvencija i
preporuka na radnike kod kuće i da ih se nadopuni s normama koje će uzeti u obzir posebne karakteristike rada kod kuće, i

Državna politika rada kod kuće provest će se zakonskim sredstvima i propisima, kolektivnim ugovorima, arbitražnim odlukama ili
bilo kojom drugom odgovarajućom mjerom koja je u skladu sa državnom praksom.

Članak 6.

Poduzet će se odgovarajuće mjere kako bi statistički podaci o zaposlenosti uključivali , do mjere do koje je to moguće, rad kod
kuće.

Članak 7.

Državni zakoni i propisi o sigurnosti i zdravlju na radu odnosit će se i na posao kod kuće uzimajući u obzir njegove posebne
karakteristike te će utvrditi uvjete po kojima bi određeni tipovi posla i upotreba određenih supstanci bila zabranjena kod rada kod
kuće zbog sigurnosti i zdravlja.

Članak 8.

Tamo gdje je u radu kod kuće zabranjena upotreba posrednika, moraju se zakonima i propisima ili putem sudskih odluka utvrditi
odgovarajuće obveze poslodavaca i posrednika , u skladu sa državnom praksom.

Članak 9.

1. Sustav kontrole koji je u skladu sa državnim zakonima i praksom mora osigurati poštivanje zakona i propisa koji se odnose na
rad kod kuće,

2. Odgovarajuća pravna sredstva moraju biti predviđena i djelotvorno primijenjena u slučaju nepoštivanja ovih zakona i propisa,
uključujući kazne ako je potrebno.

Članak 10.

Ova Konvencija ne utječe na povoljnije odredbe ostalih Međunarodnih konvencija rada koje se odnose na radnike kod kuće.

Članak 11.

Službene rafitikacije ove Konvencije moraju se priopćiti glavnom direktoru Međunarodnog

Ureda rada radi registracije.

Članak 12.

1. Ova Konvencija obvezuje samo one članice Međunarodne organizacije rada čije su ratifikacije registrirane kod generalnog
direktora.

2. Ona stupa na snagu dvanaest mjeseci nakon datuma kada bude registrirana ratifikacija dviju članica kod generalnog direktora.

3. Nakon toga, ova Konvencija stupa na snagu, u odnosu na svaku članicu, dvanaest mjeseci od datuma registracije njene
ratifikacije.

Članak 13.

1. Članica koja je ratificirala ovu Konvenciju može je otkazati nakon isteka roka od deset godina od datuma kada je Konvencija
stupila na snagu, izjavom koju priopćuje glavnom direktoru Međunarodnog ureda rada, radi registracije. Takav otkaz stupa na
snagu godinu dana nakon datuma kada je registriran.

2. Svaka članica koja je ratificirala ovu Konvenciju i koja, u roku od godine dana nakon proteka roka od deset godina iz prethodnog
stavka, ne otkaže Konvenciju prema odredbi ovoga članka, može otkazati Konvenciju po isteku svakoga novog razdoblja od deset
godina prema uvjetima predviđenima u ovome članku.

Članak 14.

1. Generalni direktor Međunarodnog ureda rada mora notificirati svim članicama Međunarodne organizacije rada registraciju svih
ratifikacija ili otkaza što su mu priopćile članice Organizacije.

2. Kada notificira članice organizacije o registraciji drugih članica, generalni direktor mora upozoriti članice Organizacije na datum
stupanja Konvencije na snagu.

Članak 15.

Generalni direktor Međunarodnog ureda rada mora priopćiti glavnom tajniku Ujedinjenih naroda, radi registracije u skladu sa
člankom 102. Povelje Ujedinjenih naroda, potankosti o svim ratifikacijama i izjavama o otkazu što ih je registrirao u skladu s
odredbama prethodnih članaka.

Članak 16.

Kada to bude smatralo potrebnim, Upravno vijeće Međunarodnog ureda rada podnijet će Općoj skupštini izvješće o primjeni ove
Konvencije i razmotriti će potrebu uvrštavanja na dnevni red Konferencije pitanja njene potpune ili djelomične revizije.

Članak 17.

1. Ako Skupština usvoji konvenciju koja bi ovu Konvenciju revidirala potpuno ili djelomično i ako nova Konvencija ne bi odredila
drukčije:

a) ratifikacija nove konvencije od strane članice ipso iure bi značila trenutno otkazivanje ove Konvencije bez obzira na odredbu
članka 13., ako i kada bi nova Konvencija stupila na snagu,

b) od datuma kada nova revidirana Konvencija stupi na snagu, ova Konvencija prestaje biti otvorena za ratifikaciju članicama.

2. Ova Konvencija u svakom slučaju ostaje na snazi u sadašnjem obliku i sadržaju za države članice koje su je ratificirale, a nisu
ratificirale revidiranu konvenciju.

26. Заштита запослених ( конвенције МОР бр.3, 89, 103, 119, 138,
148, 155, 159, 161 и 182; препоруке МОР бр.95, 96, 97, 99,112 и
168)

Konvencija MOR broj 3 - O zapošljavanju žena pre i posle porođaja

Član 1.

1. U smislu ove Konvencije izraz »industrijsko preduzeće« uključuje:

(a)

rudnike, kamenolome i ostala preduzeća za vađenje minerala iz zemlje;

(c) izgradnju, obnovu, održavanje, popravljanje, menjanje ili rušenje svih zgrada i građevina, železničke pruge, tramvajske pruge,
luke, doka, nasipa, kanala, unutrašnjeg vodenog puta, drumskog puta, tunela, mosta, vijadukta, kanalizacije, odvodnog kanala,
zdenca, telegrafske ili telefonske instalacije, električne instalacije, plinare, vodovoda, ili druge građevinske radove, kao i pripremu
ili polaganje temelja za bilo koji takav rad ili objekat;

(d) prevoz putnika ili robe drumom, železnicom ili unutrašnjim vodenim putem, uključujući rukovanje robom na dokovima,
pristaništima, obalama ili skladištima, ali izuzimajući ručno prenošenje;

Član 2.

Za primenu ove Konvencije, izraz žena označava svaku osobu ženskog pola, bez obzira narodnost, udatu ili ne, a izraz dete
označava svako dete, bilo da je rođeno u braku ili izvan braka.

Član 3.

U svim industrijskim ili trgovačkim preuzećima, javnim ili privatnim, ili u preduzećima koja od njih zavise, izuzev preduzeca u
kojima su zaposleni samo članovi jedne iste porodice, žena:

a) ne može da radi u vremenu od šest nedelja po porođaju;

b) ima prava da da ostavi rad, pošto donese uverenje od lekara, kojim se utvrđuje da će se njen porođaj verovatno dogoditi u
toku narednih šest nedelja , koje nastupaju;

c) primaće za sve vreme   odsutnosti, na osnovi tačaka a) i b), dovoljnu naknadu za svoje i dečje izdržavanje pod dobrim
higijenskim uslovima; ova naknada, čiju veličinu utvrđuje nadležna vlast u svakoj zemlji, isplaćivaće   se iz javnih fondova, ili iz
fondova sistema osiguranja. Žena će, osim toga, imati prava na besplatnu lekarsku  ili porodiljsku negu. Nikakva greška, učinjena

89 KONVENCIJA O NOĆNOM RADU ŽENA ZAPOSLENIH U INDUSTRIJI (REVIDIRANA 1948)

Opšta konferencija Međunarodne organizacije rada,
Sazvana u San Francisku od strane Administrativnog saveta Međunarodnog biroa rada, sastavši se 17. juna 1948. na
svom trideset i prvom zasedanju,
Pošto je odlučila da usvoji razne predloge koji se odnose na delimičnu reviziju Konvencije o noćnom radu (žena), 1919,
usvojene od strane Konferencije na njenom prvom zasedanju, i Konvencije o noćnom radu (žena) (revidiranu), 1934,
usvojene od strane Konferencije na njenom osamnaestom zasedanju, pitanje koje pretstavlja devetu tačku dnevnog
reda zasedanja,
Smatrajući da ti predlozi treba da dobiju formu međunarodne konvencije,
Usvaja danas devetog jula hiljadu devetstotina četrdeset i osme godine sledeću konvenciju, koja će biti nazvana
Konvencija o noćnom radu (žena) (revidirana), 1948:

DEO I.

Opšte odredbe

Član 1

1. U smislu ove Konvencije smatraće se kao "industrijska preduzeća" naročito:

a) rudnici, kamenolomi i ekstraktivne industrije svake vrste;

b) industrije u kojima se proizvodi izrađuju, izmenjuju, čiste, opravljaju, ukrašavaju, dovršavaju,
pripremaju za prodaju, ruše ili razvaljuju, ili u kojima se materijal prerađuje, podrazumevajući tu
izgradnju brodova, proizvodnju, prerađivanje i prenošenje elektriciteta i motorne snage uopšte;

c) preduzeća za izgradnju i građevinarstvo, uključujući i radove izgradnje, opravljanja, održavanja,
menjanja i demoliranja.

2. Nadležna vlast će odrediti granicu između industrije, s jedne strane, poljoprivrede, trgovine i drugih neindustrijskih
radova, s druge strane.

Član 2

U smislu ove Konvencije izraz "noć" označava period od najmanje jedanaest neprekidnih časova uključujući interval
određen od strane nadležne vlasti od najmanje sedam neprekidnih časova između deset časova noću do 7 časova
ujutru; nadležna vlast može propisati razne intervale za razne oblasti industrije, preduzeća ili grane industrije ili
preduzeća, ali će konsultovati organizacije poslodavaca i radnika pre nego što odredi interval koji počinje posle
jedanaest časova noću.

Član 3

Žene, bez razlike godina starosti, ne mogu biti zaposlene ni u jednom industrijskom preduzeću, javnom ili privatnom,
niti u ma kojem pogonu jednog od ovih preduzeća, sa izuzetkom preduzeća u kojima su zaposleni samo članovi iste
porodice.

Član 4

Član 3 neće se primenjivati:

a) u slučaju više sile, kad u preduzeću nastane prekid rada koji se ne može predvideti i koji nema
periodični karakter;

b) u slučaju kad se rad obavlja bilo na sirovinama, bilo na materijalima u toku izrade, koji su
podložni brzom kvarenju, ako je potrebno da se ovi materijali spasu od neizbežne propasti.

Član 5

1. Kad to, zbog naročito ozbiljnih okolnosti, nacionalni interes bude zahtevao, zabrana noćnog rada žena moći će da se
ukine odlukom vlade, nakon konsultovanja sa zainteresovanim organizacijama poslodavaca i radnika.
2. O ukidanju ove zabrane zainteresovana vlada treba da obavesti Generalnog direktora Međunarodnog biroa rada u
svom godišnjem izveštaju o primeni Konvencije.

Član 6

U industrijskim preduzećima podložnim sezonskim uticajima i u svim slučajevima kada izuzetne okolnosti to zahtevaju,
dužina noćnog perioda označena u

može biti skraćena na deset časova za vreme šezdeset dana godišnje.

Član 7

U zemljama u kojima je zbog klime rad danju naročito težak, noćni period može biti kraći od onoga koji je označen u
prednjim članovima, pod uslovom da se u naknadu daje u toku dana odgovarajući odmor.

Član 8

Ova se Konvencija ne primenjuje:

a) na žene koje zauzimaju rukovodeće mesto ili mesto tehničkog karaktera za koje snose
odgovornost;

b) na žene uposlene u službama za higijenu i socijalim službama a koje obično ne obavljaju
manuelni posao.

DEO II.

Naročite odredbe koje se odnose na neke zemlje

Član 9

U zemljama u kojima se ne primenjuje nikakva državna uredba u vezi sa zaposlenjem žena noću u industriskim
preduzećima, izraz "noć" moći će privremeno i za vreme od najviše tri godine označavati, prema slobodnoj odluci
vlade, period od samo 10 časova, pod kojim se podrazumeva interval, određen od strane nadležne vlasti, od najmanje
sedam neprekidnih časova između deset časova u noći i sedam časova ujutru.

Član 10

1. Odredbe ove Konvencije primenjuju se na Indiju pod rezervom izmena predviđenih u ovom članu.
2. Pomenute odredbe primenjuju se na sve teritorije za čiju je primenu nadležna zakonodavana vlast Indije.
3. Izraz "industriska preduzeća" obuhvata:

a) tvornice, određene kao takve u zakonu o tvornicama Indije (Indian Factories Act);

b) rudnike na koje se primenjuje zakon o rudnicima Indije (Indian Mines Act).

Član 11

1. Odredbe ove Konvencije primenjuju se na Pakistan pod rezervom izmena predviđenih u ovom članu.
2. Pomenute odredbe primenjuju se na sve teritorije za čiju je primenu nadležna zakonodavna vlast Pakistana.
3. Izraz "industriska preduzeća" obuhvata:

a) tvornice, definisane kao takve u zakonu o tvornicama (Factories Act);

b) rudnike na koje se primenjuje zakon o rudnicima (Mines Act).

Član 12

1. Međunarodna konferencija rada može, na svakom zasedanju na čijem dnevnom radu se nalazi ovo pitanje, da
prihvati sa većinom od dve trećine glasova nacrte amandmana na jedan ili više prethodnih članova II dela ove
Konvencije.
2. Takav nacrt amandmana treba da označi člana ili članove na koje se on primenjuje i treba u roku od jedne godine ili,
zbog izuzetnih okolnosti, u roku od osamnaest meseci od dana zaključenja zasedanja Konferencije, da bude podnet od
strane člana ili članova na koje se on primenjuje, vlasti ili vlastima u čiju nadležnost spada predmet, sa ciljem da dobije
zakonsku važnost ili da se mogu preduzeti druge mere u tom cilju.
3. Član koji dobije odobrenje od vlasti ili nadležne vlasti obavestiće o svojoj formalnoj ratifikaciji amandmana
Generalnog direktora Međunarodnog biroa rada u cilju registrovanja.
4. Takav nacrt amandmana, već ratifikovan od strane člana i članova na koje se on primenjuje, stupiće na snagu kao
amandman na ovu Konvenciju.

DEO III.

Završne odredbe

Član 13

Službene ratifikacije ove Konvencije biće podnesene Generalnom direktoru Međunarodnog biroa rada koji će ih
registrovati.

Član 14

1. Ova Konvencija vezivaće samo članove Međunarodne organizacije rada čija ratifikacija bude registrovana od strane
Generalnog direktora.
2. Ona će stupiti na snagu dvanaest meseci nakon što ratifikacije dvaju članova budu registrovane od strane
Generalnog direktora.
3. Posle toga, ova će Konvencija stupiti na snagu za svakog člana dvanaest meseci od dana kad njena ratifikacija bude
registrovana.

Član 15

1. Svaki član koji je ratifikovao ovu Konvenciju može, po isteku perioda od 10 godina posle njenog prvobitnog stupanja
na snagu, otkazati Konvenciju aktom upućenim Generalnom direktoru Međunarodnog biroa rada koji će ga registrovati.
Otkaz stupa na snagu posle godinu dana pošto bude registrovan.
2. Svaki član koji ratifikuje ovu Konvenciju, a koji u toku godine po isteku perioda od 10 godina pomenutog u
prethodnom paragrafu, ne bude koristio mogućnost otkaza, predviđenu ovim članom, biće vezan za novi period od
deset godina, a posle toga moći će da otkaže Konvenciju po isteku svakog perioda od 10 godina, pod uslovima
predviđenim ovim članom.

Član 16

1. Generalni direktor Međunarodnog biroa rada obavestiće sve članove Međunarodne organizacije rada o registrovanju
svih ratifikacija i otkaza koji mu budu dostavljeni od strane članova Organizacije.
2. Obaveštavajući članove Organizacije o registrovanju ratifikacije koja mu bude podnesena, Generalni direktor
skrenuće pažnju članovima Organizacije na datum kad ova Konvencija stupa na snagu.

Član 17

Saobrazno članu 102. Povelje Ujedinjenih nacija, Generalni direktor Međunarodnog biroa rada dostaviće Generalnom
sekretaru Ujedinjenih nacija radi registracije potpuna obaveštenja o svim ratifikacijama i svima otkazima koje bude
registrovao prema prethodnim članovima.

Član 18

Po isteku svakog perioda od 10 godina od dana početnog stupanja na snagu ove Konvencije, Administrativni savet
Međunarodnog biroa rada treba da podnese Opštoj konferenciji izveštaj o primeni ove Konvencije i da odluči da li treba
uneti u dnevni red Konferencije pitanje njezine potpune ili delimične revizije.

Član 19

1. U slučaju da Konferencija usvoji novu konvenciju koja u potpunosti ili delimično menja ovu Konvenciju, osim ako

b) pošti i telekomunikacijama;

c) preduzećima ili administrativnim ustanovama, čiji personal radi uglavnom na kancelarijskim
poslovima;

d) novinskim preduzećima;

e) hotelima, pansionima, restoranima, klubovima, kafanama i drugim preduzećima gde se
poslužuju jela i pića;

f) preduzećima koja se brinu oko lečanja ili smeštaju bolesnika, nemoćnim, siromašnim ili siročadi;

g) javnim preduzećima za priredbe i zabavu;

h) plaćeni kućni posao koji se obavlja u privatnim domaćinstvima;

kao i svi drugi neindustriski poslovi na koje bi nadležna vlast odlučila da primeni propise Konvencije.
4. U smislu ove Konvencije izraz "poljoprivredni poslovi" primenjuje se na sve poslove koji se vrše u poljoprivrednim
preduzećima, uključujući plantaže i velika industrijalizirana poljoprivredna preduzeća.
5. U svim slučajevima kad nije izvesno da li se ova Konvencija primenjuje na jedno preduzeće, granu delatnosti ili na
jedan određeni posao, ovo pitanje treba da reši nadležna vlast posle savetovanja sa reprezentativnim organizacijama
poslodavaca i radnika, ako takve postoje.
6. Nacionalno zakonodavstvo može izuzeti od primene ove Konvencije preduzeća u kojima su zaposleni samo članovi
porodice poslodavca, kako su ovi određeni nacionalnim zakonodavstvom.

Član 2.

U smislu ove Konvencije, izraz "žena" označava svako lice ženskog pola bez obzira na starost, narodnost, rasu ili
veroispovest, udato ili ne, a izraz "dete" označava svako dete, bilo da je rođeno u braku ili van braka.

Član 3.

1. Svaka žena na koju se primenjuje ova Konvencija ima pravo na porodoljski odmor, na osnovu lekarskog uverenja
kojim se označava pretpostavljeni datum njenog porođaja.
2. Trajanje ovog otsustva biće najmanje 12 nedelja; jedan deo ovog otsustva koristiće se obavezno posle porođaja.
3. Trajanje obaveznog otsustva posle porođaja biće određeno nacionalnim zakonodavstvom, ali niukom slučaju neće
biti   manje   od   šest   nedelja;   ostatak   ukupnog   otsustva   moći   će   da   se   koristi   na   način   propisan   nacionalnim
zakonodavstvom, bilo pre predviđenog datuma porođaja, bilo posle isteka obaveznog otsustva, bilo delom pre prvog, a
delom posle drugog datuma.
4. Kad porođaj nastupi posle predviđenog datuma, otsustvo uzeto ranije produžava se u svakom slučaju do datuma
stvarnog porođaja, a trajanje obaveznog otsustva, posle porođaja, ne treba da zbog toga bude smanjeno.
5. U slučaju bolesti, posvedočene lekarskim uverenjem, koja proističe iz trudnoće, nacionalno zakonodavstvo treba da
predvidi dodatno pretporođajno otsustvo, čije maksimalno trajanje može da odredi nadležna vlast.
6. U slučaju bolesti koja na osnovu lekarskog uverenja dolazi zbog porođaja, žena ima pravo na produženje posle
porođajnog dopusta čije maksimalno trajanje može da odredi nadležna vlast.

Član 4.

1. Kad žena otsustvuje sa posla na osnovu odredaba navedenih u članu 3. ona ima pravo na primanje u novcu i na
lekarsku pomoć.
2. Stopa davanja u novcu biće određena nacionalnim zakonodavstvom tako da bude dovoljna da obezbedi potpuno
izdržavanje žene i njenog deteta u dobrim higijenskim uslovima i na pristojnom nivou.
3. Lekarska pomoć obuhvataće pretporađajnu pomoć, pomoć za vreme porođaja i pomoć posle porođaja koju pruža
diplomirana primalja ili lekar, kao i smešataj u bolnici, ako je to potrebno; poštovaće se slobodan izbor lekara i slobodan
izbor državne ili privatne bolnice.
4. Davanja u novcu i lekarska pomoć pružiće se bilo u okviru sistema obaveznog osiguranja, bilo na teret javnih
fondova; ona će se dodeljivati i u jednom i u drugom slučaju punopravno svim ženama koje ispunjavaju tražene uslove.
5. Žene koje ne mogu polagati pravo na ova primanja, primaće odgovarajuću pomoć iz sredstava socijalne pomoći, pod
rezrevom uslova o imovnom stanju propisanih od strane socijalne pomoći.
6. Kad se davanja u novcu, u okviru sistema obaveznog socijalnog osiguranja, određuju na osnovu prethodne zarade,
ona ne smeju biti manja od dve trećine prethodne zarade koja je uzeta u obzir.
7. Svaki doprinos u okviru sistema obaveznog socijalnog osiguranja koji predviđa davanje za matrinstvo, i svaka taksa
koja bi se računala na bazi isplaćenih plata koja bi se ubirala u cilju obazbeđenja takvih davanja, mora se plaćati prema
celokupnom   broju   ljudi   i   žena   zaposlenih   u   zainteresovanim   preduzećima,   bez   obzira   na   pol,   bilo   da   ih   plaćaju
poslodavci ili poslodavci i radnici zajedno.
8. Niukom slučaju  poslodavac  ne može  biti lično odgovoran  za vrednost davanja koja pripadaju ženama  koje  on
zapošljava.

Član 5.

1. Ako žena doji svoje dete, ona će biti ovlaštena da u tu svrhu prekine svoj posao za jedan ili više perioda čije će
trajanje odrediti nacionalno zakonodavstvo.
2. Prekidi u poslu zbog dojenja deteta moraju biti uračunati u trajanje posla i kao takvi plaćeni ako odnosno pitanje
reguliše nacionalno zakonodavstvo ili ako je ono određeno prema ovome; u slučaju kada se to pitanje reguliše
kolektivnim ugovorima uslovi će biti određeni prema odgovarajućem kolektivnom ugovoru.

Član 6.

Kada žena otsustvuje sa posla na osnovu odredaba

člana 3.

ove Konvencije, za njenog poslodavca je protivzakonito

da joj da otkaz za vreme pomenute otsutnosti ili tako da otkazni rok ističe za vreme navedene otsutnosti.

Član 7.

1. Svaki član Međunarodne organizacije rada koji ratifikuje ovu Konvenciju može, izjavom datom uz ratifikaciju,
predvideti otstupanja od primene Konvencije u pogledu:

a) izvesnih kategorija neindustriskih poslova;

b) radova koji se obavljaju u poljoprivrednim preduzećima osim onih na plantažama;

c) plaćenih poslova koji se obavljaju u privatnim domaćinstvima;

d) kućnih radnica;

e) preduzeća za pomorske transporte putnika i robe.

2. Kategorije poslova ili preduzeća za koje se budu primenjivale odredbe paragrafa 1 ovog člana, moraju se navesti u
izjavi datoj uz ratifikaciju Konvencije.
3. Svaki član koji je dao takvu izjavu može, u svako doba, da je potpunu ili delimično poništi jednom kasnijom izjavom.
4. Svaki član u pogledu kojega je na snazi izjava učinjena saobrazno paragrafu 1 ovog člana, daće podatke svake
godine u svom godišnjem izveštaju o primeni ove Konvencije, o stanju svoga zakonodavstva i svoje prakse u odnosu
na poslove i preduzaća na koja se primenjuje rečeni paragraf 1 na osnovu ove izjave, tačno navodeći u kojoj meri je
primenjena ili se namerava primeniti Konvencija u pogledu poslova i preduzeća u pitanju.
5. Po isteku roka od 5 godina posle početka stupanja na snagu ove Konvencije, Administrativni savet Međunarodnog
biroa rada podneće Konferenciji poseban izvešaj o primeni tih otstupanja, koji će sadržavati predloge koje on bude
smatrao potrebnim u pogledu mera koje treba preduzeti.

Član 8.

Formalne ratifikacije ove Konvencije biće dostavljene Generalnom direktoru Međunarodnog biroa rada, koji će ih
registrovati.

Član 9.

1. Ova Konvencija obavezivaće samo članove Međunarodne organizacije rada čija ratifikacija bude registrovana od
strane Generalnog direktora.
2. Ona će stupiti na snagu dvanaest meseci pošto ratifikacije dveju članova budu registrovane od strane Generalnog
direktora.
3. Posle toga će ova Konvencija stupiti na snagu za svakog člana 12 meseci od datuma kad njegova ratifikacija bude
registrovana.

Član 10.

1. Izjave koje će biti dostavljene Generalnom direktoru Međunarodnog biroa rada, saglasno paragrafu 2 člana 36.
Ustava Međunarodne organizacije rada, treba da sadrže:

a) teritorije za koje se zainteresovani član obavezuje da odredbe Konvencije primeni bez izmene;

b) teritorije za koje se obavezuje da primeni odredbe Konvencije sa izmenama i u čemu se sastoje
te izmene;

c) teritorije za koje je Konvencija neprimenjiva, i, u ovim slučajevima, razloge zbog kojih je ona
neprimenjiva;

d) teritorije za koje rezerviše odluku očekujući temeljnija ispitivanja situacije u pogledu tih teritorija.

2. Obaveze, pomenute u alinejama a) i b) prvog paragrafa ovog člana smatraće se sastavnim delom ratifikacije i imaće
isto dejstvo.
3. Svaki član moći će se odreći, novom izjavom, svih ili samo nekih delova rezervi sadržanih u svojoj ranijoj izjavi na
osnovu alineje b), c) i d) paragrafa 1 ovog člana.
4. Svaki član moći će, za vreme perioda u kojem ova Konvencija može biti otkazana saglasno odredbama

člana 12.

dostavi Generelnom direktoru jednu novu izjavu koja bi izmenila u svakom pogledu svaku raniju izjavu i koja bi davala
obaveštenja o situaciji na određenim teritorijama.

Član 11.

1. Izjave koje su dostavljene Generalnom direktoru Međunarodnog biroa rada, saglasno paragrafu 4. i 5. člana 35.
Ustava Međunarodne organizacije rada, treba da daju podatke o tome da li će odredbe Konvencije biti primenjene na
teritorijama sa ili bez izmena; kad se u izjavi navede da se odredbe Konvencije primenjuju uz rezervu izmena, ona
mora specificirati u čemu se sastoje te izmene.

usvaja 25. juna 1963. godine

sledeću konvenciju, koja će se zvati Konvencija o zaštiti mašina, 1963. godine.

I deo - Opšte odredbe

Član 1.

1. Sve mašine na mehanički pogon, nove ili polovne, smatraće se za mašine na koje se ova konvencija proteže.

2. Nadležne vlasti će u svakoj zemlji odrediti da li i u kojoj meri mašine, nove ili polovne, koje pokreće ljudska snaga, predstavljaju
opasnost za povredu radnika i da li treba da se smatraju kao mašine na koje se proteže ova konvencija. Takve odluke se donose
posle savetovanja sa najrepre

zentativnijim zainteresovanim organizacijama poslodavaca i radnika. Inicijativu za takvo savetovanje

može dati bilo koja takva organizacija.

3. Odredbe ove konvencije:

a) ne primenjuju se na drumska i šinska vozila dok su u pokretu osim ako je u pitanju bezbednost osoblja

koje njima upravlja;

b) ne primenjuju se na pokretne poljoprivredne mašine osim ako je u pitanju bezbednost radnika zaposlenih

u vezi sa tim mašinama.

II deo - Prodaja, iznajmljivanje, ustupanje po svakom drugom osnovu i izlaganje

Član 2.

1. Prodaja i iznajmljivanje mašina, čiji opasni delovi posebno navedeni u tačkama 3. i 4. ovog člana nisu snabdeveni odgovarajućim
zaštitnim uređajima, treba da budu zabranjeni nacionalnim zakonima i propisima ili sprečeni nekim drugim podjednako efikasn

merama.

2. Ustupanje po svakom drugom osnovu i izlaganje mašina, čiji opasni delovi posebno navedeni u tačkama 3. i 4. ovog člana nisu
snabdeveni odgovarajućim zaštitnim uređajima, treba da budu, na način koji odrede nadležne vlasti, zabranjeni nacionalnim
zakonima i propisima ili sprečeni nekim drugim podjednako efikasnim merama. Međutim, privremeno uklanjanje zaštitnih uređaja
za vreme izlaganja mašine u cilju demonstracije ne smatra se kao kršenje ove odredbe, pod uslovom da odgovarajuće mere
predostr

ožnosti budu preduzete radi zaštite ljudi od svake opasnosti.

3. Svi zavrtnji, klinovi i svi drugi istureni delovi bilo kog pokretnog dela mašine koji bi, dok su u pokretu, mogli predstavljati
opasnost za svako lice koje sa njima dolazi u dodir i koje su n

avele nadležne vlasti, treba da budu projektovani, uglavljeni ili

zaštićeni tako da se može otkloniti opasnost.

4. Svi točkovi, zamajci, zupčanici prenosnici, pogoni na konusno i cilindrično trenje, zupci na točku, koturače, kaiši, lanci, manji
zupčanici, pružni prenosnici, kraci poluga i klizni kamenovi, vratila (uključujući i krajeve vratila) i druge mašine za transmisiju
koje takode, dok su u pokretu, mogu da predstavljaju opasnost za svaku osobu koja dođe sa njima u dodir i koje odrede nadležne
vlasti, treba da budu tako projektovani ili zaštićeni da se spreči opasnost. Kontrolni uređaji mašina treba takođe da budu tako
projektovani ili zaštićeni da se otkloni opasnost.

Član 3.

1. Odredbe člana 2. ne odnose se na mašine ili njihove opasne delove navedene u pomenutom članu:

a) koji usled svoje konstrukcije pružaju sigurnost koja je istovetna sa onom koju bi predstavljali odgovarajući
sigurnosni uređaji;

b) ili su namenjeni da tako budu instalirani ili postavljeni, da samim instaliranjem ili položajem, pru

žaju

sigurnost koja je istovetna sa onom koju bi predstavljali odgovarajući sigurnosni uređaji.

2. Zabrana prodaje, iznajmljivanja, ustupanja po svakom drugom osnovu ili izlaganju mašina predviđena u tački 1. člana 2. ne
primenjuje se na mašine samo zato što su mašine tako konstruisane da zahtevi tačaka 3. i 4. tog člana nisu u potpunosti zadovoljeni
prilikom održavanja, podmazivanja, izmene delova u radu i podešavanja, ako se te radnje mogu obavljati u saglasnosti sa
prihvaćenim normama sigurnosti.

3. Odre

dbe člana 2. ne sprečavaju prodaju ili ustupanje po svakom drugom osnovu mašina u cilju njihovog uskladištenja,

rashodovanja ili dovođenja u ispravno stanje. Međutim, ove mašine ne smeju se prodavati, iznajmljivati, ustupati po svakom
drugom osnovu ili izlagati posle uskladištenja ili dovođenja u ispravno stanje osim ako ne ispunjavaju uslove predviđene u članu 2.

Član 4.

Obaveza u pogledu primene odredaba

člana 2.

treba da pada na prodavca, lice koje iznajmljuje ili po svakom drugom osnovu

ustupa mašine ili na izlagača i, u odgovarajućim slučajevima, saglasno sa nacionalnim zakonima ili propisima, na njihove
zastupnike. Proizvođač koji prodaje, iznajmljuje, ustupa po svakom drugom osnovu ili izlaže mašine podleže istoj obavezi.

Član 5.

1. Svaki član može predvideti privremeno odstupanj

e od odredaba

člana 2

2. Duži

nu tog privremenog odstupanja, koje ni u kom slučaju ne treba da pređe tri godine od stupanja na snagu ove konvencije za

zainteresovanog člana, i sve druge uslove s tim u vezi, propisuju nacionalni zakoni ili propisi ili će biti utvrđeni drugim podjednako

efikasnim merama.

3. Radi primene ovog člana nadležne vlasti treba da se savetuju sa najreprezentativnijim organizacijama zainteresovanih
poslodavaca i radnika i, u tom slučaju, sa organizacijom proizvođača.

III deo - Upotreba

Član 6.

1. Upotreba mašina

kod kojih je neki opasan deo, uključujući i radnu zonu, bez odgovarajućih zaštitnih uređaja, treba da bude

zabranjena nacionalnim zakonima ili propisima ili sprečena drugim podjednako efikasnim merama. Međutim, kada se ova zabrana
ne može u potpunosti primeniti a da se ne spreči upotreba mašina, ona treba da se primenjuje u onoj meri u kojoj to dopušta
upotreba mašina.

2. Mašine treba da budu zaštićene na način koji obezbeđuje poštovanje nacionalnih propisa i normi profesionalne higijensko-
tehničke zaštite.

Član 7.

Obaveza u pogledu primene odredaba člana 6. treba da pada na poslodavca.

Član 8.

1. Odredbe

člana 6.

ne primenjuju se na mašine ili njihove delove koji, zbog svoje konstrukcije, montaže ili položaja, pružaju

bezbednost istovetnu sa onom koju bi predstavljali odgovarajući sigurnosni uređaji.

2. Odredbe

člana

člana 11.

ne sprečavaju radnje u vezi održavanja, podmazivanja, izmene radnih delova ili regulisanja mašina

ili njihovih delova, koje se obavljaju u saglasnosti sa prihvaćenim normama bezbednosti.

Član 9.

1. Svaki član može da predvidi privremeno odstupanje od odredaba

člana 6

2. Dužinu takvog privremenog od

stupanja, koje ni u kom slučaju ne treba da pređe tri godine od stupanja na snagu ove konvencije

za zainteresovanog člana i sve druge uslove koji se na to odnose, treba da propišu nacionalni zakoni ili propisi ili da se utvrde
drugim podjednako efikasnim m

erama.

3. Radi primene ovog člana nadležne vlasti treba da se savetuju sa najreprezentativnijim zainteresovanim organizacijama
poslodavaca i radnika.

Član 10.

1. Poslodavac treba da preduzme mere kako bi se radnici upoznali sa nacionalnim zakonima ili pro

pisima koji se odnose na zaštitu

mašina i bili obavešteni na odgovarajući način o opasnostima koje se mogu pojaviti pri upotrebi mašina, kao i merama
predostrožnosti koje treba preduzeti.

2. Poslodavac treba da uspostavi i održava takve radne uslove da se

radnici zaposleni na mašinama obuhvaćenim ovom

konvencijom ne izlažu nikakvoj opasnosti.

Član 11.

1. Nijedan radnik ne treba da koristi mašinu ako predviđeni zaštitni uređaji nisu postavljeni. Ni od jednog radnika se ne može
zahtevati da upotrebljava mašine kod kojih predviđeni zaštitni uređaji nisu postavljeni.

2. Ona stupa na snagu dvanaest meseci posle datuma kad ratifikacije dvaju članova budu registrovane od strane generalnog
direktora.

3. Prema tome, ova konvencija stupa na snagu za svakog člana, dvanaest meseci posle datuma kad je njegova ratifikacija
registrovana.

Član 20.

1. Svaki član koji je ratifikovao ovu konvenciju može da je otkaže posle isteka deset godina od dana kad je konvencija prvi put
stupila na snagu aktom koji se dostavlja Generalnom direktoru Međunarodnog biroa rada za registraciju. Takav otkaz ne stupa na
snagu dok ne istekne jedna godina od dana njegove registracije.

2. Svaki član koji je ratifikovao ovu konvenciju i koji nije u roku od godinu dana posle isteka perioda od deset godina pomenutog u
prethodnoj tački iskoristio pravo otkaza predviđeno u ovom članu biće obavezan za sledeći period od deset godina i posle kojeg
može da otkaže ovu konvenciju po isteku svakog perioda od deset godina prema uslovima predviđenim u ovom članu.

Član 21.

1. Generalni direktor Međunarodnog biroa rada obaveštava sve članove MOR-a o registraciji svih ratifikacija i otkaza koje su mu
dostavili članovi organizacije.

2. Kad obaveštava članove organizacije o registraciji druge ratifikacije koja mu je dostavljena, generalni direktor treba da skrene
pažnju članova organizacije na dan kad ova konvencija stupa na snagu.

Član 22.

Generalni direktor MBR-a dostavlja generalnom sekretaru Ujedinje

nih nacija radi registracije, prema članu 102. Povelje

Ujedinjenih nacija, potpune podatke o svim ratifikacijama i aktima otkaza koje je on registrovao shodno odredbama prethodnih
članova.

Član 23.

Svaki put kad to smatra potrebnim, Administrativni savet

MBR-a podnosi Generalnoj konferenciji izveštaj o primeni ove

konvencije i razmatra da li ima mesta da se na dnevni red konferencije stave pitanja njene revizije u celini ili delimično.

Član 24.

1. Za slučaj da Konferencija usvoji neku novu konvenciju kojom se revidira ova konvencija u celini ili delimično, i osim ako nova
konvencija drukčije ne predviđa:

a) ratifikacija nove konvencije o reviziji od strane jednog člana povlači po sili zakona neposredan otkaz ove
konvencije i pored odredaba

Konvencije o minimalnim godinama starosti (podzemni radovi), 1965

pod uslovom da je nova konvencija o reviziji stupila na snagu;

b) od dana kad nova konvencija o reviziji stupa na snagu, ova konvencija prestaje da bude otvorena za
ratifikaciju od strane članova.

2. Ova konvencija ostaje u svakom slučaju na snazi u svom sadašnjem obliku i sadržaju za one čla

nove koji su je ratifikovali, ali

nisu ratifikovali Konvenciju o reviziji.

Član 25.

Francuska i engleska verzija teksta ove konvencije su podjednako verodostojne.

Tekst koji prethodi verodostojan je tekst Konvencije koju je propisno usvojila Generalna kon

ferencija Međunarodne organizacije

rada na svom četrdeset sedmom zasedanju održanom u Ženevi, a koje je završeno na dan 26. juna 1963. godine.

U potvrdu čega stavili su svoje potpise, dvadeset sedmog dana juna 1963. godine:

Predsednik Konferencije,

Eric Dreyer, s. r.

Generalni direktor Međunarodne organizacije rada,

David A. Morse, s. r.

KONVENCIJA BROJ 138

KONVENCIJA O O MINIMALNIM GODINAMA STAROSTI ZA ZASNIVANJE RADNOG ODNOSA

Generalna konferencija Međunarodne organizacije rada,

koju je sazvao Administrativni savet Međunarodnog biroa rada, održala je 58. zasedanje 6. juna 1973. godine, u Ženevi,

Pošto je odlučila u okviru tačke 4. dnevnog reda zasedanja usvoji neke predloge koji se odnose na najnižu dobnu granicu za
zasnivanje radnog odnosa,

Imajući na umu odredbe Konvencije o minimalnim godinama starosti (industrija), 1919; Konvencije o minimalnim godinama
starosti (pomorci), 1920; Konvencije o minimalnim godinama starosti (poljoprivreda), 1921; Konvencije o minimalnim godinama
starosti (magacinski radnici i ložači), 1921; Konvencije o minimalnim godinama starosti (neindustrijska zaposlenja), 1932;
Konvencije o minimalnim godinama starosti (pomorci-revidirana), 1936; Konvencije o minimalnim godinama starosti (industrija--
revidirana), 1937; Konvencije o minimalnim godinama starosti (neindustrijska zaposlenja-revidirana), 1937; Konvencije o
minimalnim godinama starosti (ribari), 1959. i

Smatrajući da je došlo vreme da se usvoji jedan opšti dokument u ovoj materiji koji bi postepeno zamenio postojeće instrumente
koji se primenjuju na ograničene privredne sektore, kako bi se postiglo potpuno ukidanje rada dece i

pošto se saglasila da ovaj dokument dobije oblik međunarodne konvencije,

Doniela je 26. juna 1973. godine Konvencije o minimalnim godinama starosti, 1973:

Član 1.

Svaka članica za koju je ova konvencija stupila na snagu obavezuje se da će sprovoditi nacionalnu politiku čiji je cilj da se osigura
efektivno ukidanje rada dece te da se progresivno pomeraju minimalne godine starosti za zasnivanje radnog odnosa ili rada u
skladu s potpunim fizičkim i mentalnim razvojem omladine.

Član 2.

1. Svaka članica koja ratifikuje ovu konvenciju preciziraće u izjavi koju će dati kao predlog uz ratifikaciju minimalne godine starosti
za zasnivanje radnog odnosa ili rada na svojoj teritoriji i na prievoznim sredstvima registrovanim na njenoj teritoriji. Shodno čl.

do 8.

ove konvencije, niko ispod utvrđenih minimalnih godina starosti neće se primati u radni odnos odnosno na rad, bez obzira

na zanimanje.

2. Svaka članica koja je ratifikovala ovu konvneciju može, naknadnom izjavom obaviestiti generalnog direktora Međunarodnog
biroa rada da je odredila minimalne godine starosti iznad onih koje su ranije utvrđene.

3. Minimalne godine starosti precizirane u skladu sa stavom 1. ovog člana ne treba da budu ispod godina starosti završavanja
obaveznog školovanja i, u svakom slučaju, nikako ispod 15 godina.

4. Bez obzira na odredbe stava 3. ovog člana, članica čije su privredne i obrazovne mogućnosti nedovoljno razvijene, posle
konsultacija sa zainteresovanim organizacijama poslodavaca i radnika, ako takve organizacije postoje, može da kao početne
minimalne godine starosti precizira 14 godina.

5. Svaka članica koja je u skladu s odredbama prethodnog stava utvrdila minimalne godine starosti na 14 godina treba da u
izveštajima o primeni ove konvencije, koji se podnose na osnovu člana 22. Ustava Međunarodne organizacije rada, izjavi:

(a) da za to postoje razlozi, ili
(b) da se od navedenog datuma odriče prava korišćenja relevantnim odredbama.

Član 3.

1. Minimalne godine starosti za zasnivanje bilo koje vrste radnog odnosa ili rada koji po svom karakteru ili okolnostima u kojima
se obavlja može ugroziti zdravlje, sigurnost ili moral mladih ne treba da bude ispod 18 godina.

2. Vrste zaposlenja odnosno rada na koje se odnosi stav 1. ovog člana treba da budu utvrđene nacionalnim zakonima odnosno
propisima ili treba da ih utvrdi nadležni organ posle konzultacije sa zainteresovanim organizacijama poslodavaca i radnika, ako
takve organizacije postoje.

propisati broj sati i uslove u kojima se takvo zaposlenje, odnosno rad može izvoditi.

4. Bez obzira na odredbe st. 1. i 2. ovog člana, članica koja je primenjivala odredbe stava 4.

člana 2.

može godine starosti od 13 do

15 godina da zamieni godinama starosti od 12 do 14, shodno stavu 1, a godine starosti 15 godina godinama starosti 14, shodno
stavu 2. ovog člana.

Član 8.

1. Posle konsultacija sa zainteresovanim organizacijama poslodavaca i radnika, ako takve organizacije postoje, nadležni organ
može izdavanjem dozvola za pojedinačne slučajeve dopustiti izuzeće od zabrane zapošljavanja, odnosno rada, predviđene u

članu

ove konvencije, u svrhe kao što je učešće u umetničkim manifestacijama.

2. Tako izdanim dozvolama ograničiće se broj časova i propisati uslovi pod kojima je zapošljavanje odnosno rad dopušten.

Član 9.

1. Sve potrebne mere, uključujući odredbu o odgovarajućoj kazni, preduzeće nadležni organ radi uefikasnog sprovođenja
odredaba ove konvencije.

2. Nacionalni zakoni odnosno propisi ili nadležni organ treba da odrede lica koja su odgovorna za poštovanje odredaba o primeni
Konvencije.

3. Nacionalnim zakonom odnosno propisima ili od starne nadležnih organa propisaće registri ili druga dokumenta koje poslodavac
mora da vodi i stavlja na raspolaganje. Registri odnosno dokumenti, po mogućnosti propisno overeni, treba da sadrže ime i
godine starostiili datum rođenja lica koja se zapošljavaju ili koja rade a mlađa su od 18 godina.

Član 10.

1. Ovom konvencijom revidiraju se, pod uslovima iznesetim u ovom članu, Konvencija o minimalnim godinama starosti
(industrija), 1919; Konvencija o minimalnim godinama starosti (pomorci), 1920; Konvencija o minimalnim godinama starosti
(poljoprivreda), 1921; Konvencija o minimalnim godinama starosti (magacinski radnici i ložači), 1921; Konvencija o minimalnim
godinama starosti (neindustrijska zaposlenja), 1932; Konvencija o minimalnim godinama starosti (pomorci-revidirana), 1936;
Konvencija o minimalnim godinama starosti (industrija--revidirana), 1937; Konvencija o minimalnim godinama starosti
(neindustrijska zaposlenja-revidirana), 1937; Konvencija o minimalnim godinama starosti (ribari), 1959, i Konvencija o minimalnim
godinama starosti (podzemni radovi), 1965.

2. Stupanje na snagu ove konvencije neće utjecati na dalju ratifikaciju sledećih konvencija: Konvencija o minimalnim godinama
starosti (pomorci-revidirana), 1936; Konvencija o minimalnim godinama starosti (industrija--revidirana), 1937; Konvencija o
minimalnim godinama starosti (neindustrijska zaposlenja-revidirana), 1937; Konvencija o minimalnim godinama starosti (ribari),
1959. i Konvencija o minimalnim godinama starosti (podzemni radovi), 1965.

3. Konvencija o minimalnim godinama starosti (industrija), 1919; Konvencija o minimalnim godinama starosti (pomorci), 1920;
Konvencija o minimalnim godinama starosti (poljoprivreda), 1921; Konvencija o minimalnim godinama starosti (magacinski
radnici i ložači), 1921; Konvencija o minimalnim godinama starosti (neindustrijska zaposlenja), 1932, biće zatvorene za dalju
ratifikaciju kada se sve strane potpisnice saglase s tim zatvaranjem ratifikacijom ove konvencije ili jednom izjavom koju će
dostaviti generalnom direktoru Međunarodnog biroa rada.

4. Kada obveze iz ove konvencije prihvati:

(a) članica koja je potpisnica Konvencije o minimalnim godinama starosti (industrija--revidirana), 1937, a
koja, prema

ove konvencije utvrdi minimalne godine starosti od najmanje 15 godina, to ipso jure

povlači neposredno otkazivanje te konvencije;
(b) u odnosu na neindustrijsko zapošljavanje, prema definiciji Konvencije o minimalnim godinama starosti
(neindustrijska zaposlenja), 1932, za članicu koja je potpisnik te konvencije, to ipso jure povlači neposredno
otkazivanje te konvencije;
(c) u odnosu na neindustrijsko zapošljavanje, prema definiciji Konvencije o minimalnim godinama starosti
(neindustrijsko zaposlenje-revidirana), 1937, za članicu koja je potpisnik te konvencije, a koja shodno

članu

ove konvencije, utvrdi minimalne godine starosti od najmanje 15 godina, to ipso jure povlači neposredno

otkazivanje te konvencije;
(d) u odnosu na zapošljavanje u oblasti pomorstva za članicu koja je potpisnik Konvencije o minimalnim
godinama starosti (pomorci-revidirana), 1936, a koja shodno

ove konvencije, utvrdi minimalne

godine starosti od najmanje 15 godina, ili precizira da se

član 3

, ove konvencije primenjuje na zapošljavanja

u oblasti pomorstva, to ipso jure povlači neposredno otkazivanje te konvencije;

(e) u odnosu na zapošljavanje u oblasti pomorskog robolova za članicu koja je potpisnik Konvencija o
minimalnim godinama starosti (ribari), 1959, a koja shodno

članica koja je potpisnik Konvencije o minimalnim godinama starosti (podzemni radovi), 1965

ove konvencije, utvrdi minimalne

godine starosti od najmanje 15 godina, ili precizira da se

član 3.

ove konvencije primenjuje na zapošljavanje

u pomorskom ribolovu, to ipso jure povlači neposredno otkaz te konvencije;
(f)

, koja

shodno

ove konvencije, utvrdi minimalne godine starosti u okviru godina starosti utvrđenih u

skladu sa tom konvencijom ili precizira da se te godine starosti primenjuju na rad u rudnicima saglasno

članu 3.

ove konvencije, to ipso jure povlači neposredno otkaz te konvencije;

ako i kada ova konvencije stupi na snagu.

5. Prihvatanje obveza iz ove konvencije:

(a) povlači otkazivanje Konvencije o minimalnim godinama starosti (industrija), 1919, prema članu 12. te
konvencije;
(b) povlači otkazivanje Konvencije o minimalnim godinama starosti (poljoprivreda), 1919, prema članu 9. te
konvencije;
(c) povlači otkazivanje Konvencije o minimalnim godinama starosti (pomorci), 1920, prema članu 10. te
konvencije i Konvencije o minimalnim godinama starosti ( magacinski radnici i ložači), 1921, prema članu
12. te konvencije,

ako i kada ova konvencija stupi na snagu.

Član 11.

Zvanična obaveštenja o ratifikaciji ove konvencije dostavljaju se generalnom direktoru Međunarodnog biroa rada radi registracije.

Član 12.

1. Ova konvencija obvezuje samo članice Međunarodne organizacije rada čiju je ratifikaciju registrovao generalni direktor.

2. Ona stupa na snagu dvanaest meseci od dana kada je generalni direktor registrovao ratifikaciju dve članice.

3. Nakon toga, ova konvencija stupa na snagu za svaku članicu dvanaest meseci od datuma registrovanja njene ratifikacije.

Član 13.

1. Članica koja je ratifikovala ovu konvenciju može da je otkažei posle isteka razdoblja od deset godina od dana kada je Konvencija
prvi put stupila na snagu, aktom koji se dostavlja generalnom direktoru Međunarodnog biroa rada radi registracije. Otkaz stupa
na snagu posle isteka roka od jedne godine od dana njegove registracije.

2. Svaka članica koja je ratifikovala ovu konvenciju i koja u toku godine posle isteka desetogodišnjeg perioda spomenutog u
prethodnom stavu ne iskoristi pravo otkaza predviđeno ovim članom bit će obavezna za sledeći period od deset godina, a posle
toga može da otkaže ovu konvenciju po isteku svakog desetogodišnjeg prioda pod uslovima predviđenim u ovom članu.

Član 14.

1. Generalni direktor Međunarodnog biroa rada obavijestiće sve članice Međunarodne organizacije rada o registrovanju svih
ratifikacija i otkazivanja koje dostave članice Organizacije.

2. Obaveštavajući članice Organizacije o registraciji druge ratifikacije koja mu je dostavljena, generalni direktor će skrenuti pažnju
članice Organizacije na datum stupanja konvencije na snagu.

Član 15.

Generalni direktor Međunarodnog biroa rada dostavće generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija, radi registracije, saglaso članu
102. Povelje Ujedinjenih nacija, potpune podatke o svim ratifikacijama i otkazima koje je on registrovao u skladu s odredbama
prethodnih članova.

Član 16.

Ako je potrebno, Administrativni savjet Međunarodnog biroa rada podneće Generalnoj konferenciji izveštaj o primeni ove
konvencije i razmotriće da li je poželjno da se na dnevni red Konferencije uvrsti pitanje njene celovite ili delimične revizije.

2. Zemlja članica koja ratifikuje ovu konvenciju može, posle konsultacija sa zainteresovanim predstavničkim organizacijama
poslodavaca i radnika, ako one postoje, izuzeti od primene ove konvencije posebne grane privređivanja, ako njena primena
prouzrokuje probleme znatnijeg obima.

3. Svaka zemlja članica koja ratifikuje ovu konvenciju treba da navede, u prvom izveštaju o njenoj primeni koji je dužna da
podnese prema članu 22. Ustava MOR-a, one privredne grane koje su izuzetu shodno stavu 2. ovog člana, uz odgovarajuću
argumentaciju, a u sledećim izveštajima da iznese podatke o stanju zakonodavstva i prakse koji se odnose na pomenute kategorije,
navodeći pri tom u kojoj će meri biti primenjena ili predložena primena ove konvencije u odnosu na pomenute privredne grane.

Član 2.

1. Sva

ka zemlja članica, posle konsultovanja s predstavničkim organizacijama poslodavaca i radnika, ako one postoje, može

odvojeno prihvatiti obaveze koje su predviđene ovom konvencijom u vezi sa:

a) zagađenjem vazduha,

b) bukom,

c) vibracijama.

2. Zemlja članica koja ne prihvati obaveze predviđene ovom konvencijom za jednu ili više kategorija rizika, navešće to u svom
ratifikacionom instrumentu i daće obrazloženje u prvom izveštaju o primeni Konvencije koji je dužna da podnese prema članu 22.
Ustava MOR-a, a u naknadnim izveštajima izneće stanje svog zakonodavstva i prakse u pogledu kategorija rizika koje su predmet
isključenja, navodeći, pri tom, u kojoj je meri ova konvencija primenjena ili predložena njena primena u odnosu na svaku
kategoriju rizika.

3. Svaka

zemlja članica koja prilikom ratifikacije nije prihvatila obaveze predviđene ovom konvencijom za sve kategorije rizika,

dužna je da naknadno, kada bude smatrala da okolnosti to dozvoljavaju, obavesti generalnog direktora Međunarodnog biroa rada da
prihvata obaveze predviđene ovom konvencijom za jednu ili više kategorija koje su prethodno bile izuzete.

Član 3.

U smislu ove konvencije:

a) izraz "zagađenje vazduha" odnosi se na svaki vazduh koji je kontaminiran materijama štetnim za zdravlje
ili opasnim na drugi način, bez obzira na njihovo agregatno stanje,

b) izraz "buka" odnosi se na svaki zvuk koji bi mogao izazvati gubitak sluha ili koji šteti zdravlju ili je
opasan na drugi način,

c) izraz "vibracije" odnosi se na sve vibracije koje se prenose na ljudsko

telo putem čvrstih struktura i koje su

štetne za zdravlje ili opasne na drugi način.

II. DEO OPŠTE ODREDBE

Član 4.

1. Nacionalnim zakonodavstvom treba da se propiše da će u odgovarajućim slučajevima biti preduzete mere u samoj radnoj sredini
kako bi se sprečili i ograničili profesionalni rizici usled zagađenja vazduha, buke i vibracija i radnici zaštitili od ovih rizika.

2. Odredbe o načinu primene propisanih mera mogu se usvojiti kao tehničke norme, zbirke praktičnih uputstava ili na drugi
odgovarajući način.

Član 5.

1. Primenjujući odredbe ove konvencije, nadležni organ je dužan da deluje u saradnji sa najreprezentativnijim zainteresovanim
organizacijama poslodavca i radnika.

2. Predstavnici poslodavaca i radnika biće uključeni u razradu odredaba i mera koje budu propisane shodno članu 4.

3. Između poslodavaca i radnika treba da se uspostavi što tešnja saradnja na svim nivoima, radi primene mera propisanih na osnovu
ove konvencije.

4. Predstavnicima poslodavaca i radnika odnosnog preduzeća biće omogućen

o da prate inspektore prilikom kontrole primene mera

koje su propisane shodno ovoj konvenciji, osim ako inspektori ne budu smatrali da to može da omete efikasnost kontrole.

Član 6.

1. Poslodavci su dužni da primenjuju propisane mere.

2. Kad god dva ili vi

še poslodavaca istovremeno preduzimaju aktivnosti na istom radnom mestu, njihova je dužnost da sarađuju na

primeni propisanih mera, pri čemu se ne umanjuje odgovornost pojedinih poslodavaca za zdravlje i bezbednost radnika koje
zapošljavaju. Nadležni organ će u odgovarajućim slučajevima propisati na koji način će se ostvariti ova saradnja.

Član 7.

1. Radnici su dužni da poštuju propise o bezbednosti koji se odnose na sprečavanje i ograničavanje profesionalnih rizika usled
zagađenja vazduha, buke ili vibrac

ija na radnim mestima i zaštitu od tih rizika.

2. Radnici ili njihovi predstavnici imaće pravo da podnesu predloge, dobijaju obaveštenja i potrebnu obuku da bi obezbedili zaštitu
od profesionalnih rizika usled zagađenja vazduha, buke ili vibracija u radnoj

sredini.

III. DEO PREVENTIVNE I ZAŠTITNE MERE

Član 8.

1. Nadležni organ je dužan da utvrdi kriterijume koji će omogućiti da se definišu rizici izlaganja zagađenju vazduha, buci ili
vibracijama na radnom mestu i da, polazeći od tih kriterijuma, odredi gr

anice tog izlaganja.

2. Prilikom razrade kriterijuma i određivanja granica izlaganja, nadležni organ je dužan da vodi računa o mišljenju stručnih lica
koja imaju najreprezentativnije zainteresovane organizacije poslodavaca i radnika.

3. Kriterijumi i grani

ce izlaganja moraju se utvrđivati, upotpunjavati i revidirati u redovnim vremenskim razmacima, u svetlu novih

saznanja i podataka, kako domaćih tako i međunarodnih, vodeći računa, koliko je to moguće, o svakom povećanju profesionalnih
rizika do kojih dolazi zbog izlaganja većem broju škodljivih faktora na radnom mestu.

Član 9.

Na radnom mestu treba, koliko je moguće, da bude otklonjen svaki rizik usled zagađenosti vazduha, buke i vibracija:

a) tehničkim merama koje se primenjuju na nova postrojenja i na nove postupke prilikom projektovanja ili
postavljanja, ili tehničkim dodatnim sredstvima koja se stavljaju na postojeća postrojenja ili se koriste u
postupcima, a kada to nije moguće,

b) dopunskim merama u organizaciji rada.

Član 10.

ako se merama donetim n

a osnovu člana 9. ne postiže smanjenje zagađenosti vazduha, buke i vibracija na radnom mestu do

granica utvrđenih shodno

članu 8

, poslodavac je dužan da obezbedi i održava odgovarajuću individualnu zaštitnu opremu.

Poslodavac ne može tražiti od radnika da radi bez individualne zaštitne opreme predviđene ovim članom.

Član 11.

1. Stanje zdravlja radnika koji su izloženi ili mogu biti izloženi profesionalnim rizicima usled zagađenja vazduha, buke ili vibracija
na radnom mestu treba da se kontroliše u odgovarajućim vremenskim razmacima, u uslovima i na način koji utvrđuje nadležni
organ. Kontrola se sastoji od lekarskog pregleda koji se obavlja pre zaposlenja i periodičnih pregleda, pod uslovima koje određuje
nadležni organ.

2. Kontrola predviđena u stavu 1. ovog člana treba da bude besplat

na za radnika.

3. Kada se radniku, na mestu koje je izloženo zagađenosti vazduha, buci ili vibracijama, ne preporučuje duži rad iz zdravstvenih
razloga, moraju se preduzeti sve mere, u skladu sa domaćom praksom i uslovima, da se on premesti na neko drugo prikladno mesto
ili da mu se obezbedi isti dohodak u vidu primanja iz fondova socijalnog osiguranja ili na neki drugi način.

4. Mere donete radi sprovođenja ove konvencije ne smeju se nepovoljno odraziti na prava radnika utvrđena zakonskim propisima o
socij

alnoj bezbednosti ili socijalnom osiguranju.

Član 12.

1. Generalni direktor Međunarodnog biroa rada obaveštava sve članove Međunarodne organizacije rada o registrovanju svih
ratifikacija i otkaza koje mu dostavljaju članice Organizacije.

2. Obaveštavajući članice Organizacije o registrovanju druge ratifikacije koja mu se dostavlja, generalni direktor će skrenuti pažnju
članicama Organizacije na datum stupanja ove konvenci

je na snagu.

Član 21.

Generalni direktor Međunarodnog biroa rada saopštava generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija, u cilju registrovanja u skladu sa
članom 102. Povelje Ujedinjenih nacija, sve podatke o svim ratifikacijama i otkazima koje je registrovao u skladu sa prethodnim
članovima.

Član 22.

Kad god to smatra nužnim, Administrativni savet Međunarodnog biroa rada podnosi Generalnoj konferenciji izveštaj o primeni ove
konvencije i razmatra da li je potrebno na dnevni red konferencije staviti pitanja njene potpune ili delimične revizije.

Član 23.

1. U slučaju da Konferencija usvoji novu konvenciju kojom se ova konvencija potpuno ili delimično revidira i ako novom
konvencijom nije drukčije predviđeno:

a) ratifikacija od strane jedne članice nove konvenci

je kojom se vrši revizija, samim tim, bez obzira na

član

19.

povlači trenutni otkaz ove konvencije, pod uslovom da je nova konvencija kojom se vrši revizija stupila

na snagu,

b) onog dana kada nova konvencija kojom se vrši revizija stupi na snagu, ova konvencija prestaje da bude
otvoren

a članicama za ratifikaciju.

2. Ova konvencija će u svakom slučaju ostati na snazi u svom sadašnjem obliku i sadržaju za one članice koje su je ratifikovale a
nisu ratifikovale konvenciju kojom se vrši revizija.

Član 24.

Tekstovi ove konvencije na francuskom i engleskom jeziku su jednako punovažni.

Tekst ove konvencije je autentičan tekst, koji je propisno usvojila Generalna konferencija Međunarodne organizacije rada, na 63.
zasedanju, održanom i zaključenom 22. juna 1977. godine.

U potvrdu čega su potpisa

li 27. juna 1977. godine

Predsednik Konferencije

Amedume, J.K.M, s.r.

Konvencija 155

KONVENCIJA O ZAŠTITI NA RADU, ZDRAVSTVENOJ ZAŠTITI I RADNOJ SREDINI

Generalna konferencija Međunarodne organizacije rada,

Koju je u Ženevi sazvao Administrativni savet M

eđunarodnog biroa rada i koja se sastala na 67. zasedanju 3. juna 1981. godine,

Pošto je odlučila da usvoji određene predloge o zaštiti na radu, zdravstvenoj zaštiti i radnoj sredini, što je 6. tačka dnevnog reda
zasedanja i

Pošto je odlučila da ovi predlozi budu sačinjeni u formi međunarodne konvencije,

usvaja 22. juna 1981. godine sledeću konvenciju, pod nazivom Konvencija o zaštiti na radu i zdravstvenoj zaštiti, 1981.

I. OBLAST PRIMENE I DEFINICIJE

Član 1.

1. Ova konvencija primenjuje se na sve grane privredne delatnosti.

2. Članica koja ratifikuje ovu konvenciju može, posle konsultacija, u najranijoj mogućoj fazi, sa zainteresovanim organizacijama
poslodavaca i radnika, da isključi iz svoje primene, delimično ili u celini, određene grane privredne del

atnosti, kao što su pomorska

plovidba ili ribarenje, u kojima se javljaju posebni problemi suštinskog karaktera.

3. Svaka članica koja ratifikuje ovu konvenciju treba u svom prvom izveštaju o primeni konvencije, koji podnosi na osnovu člana
22. Ustava Međunarodne organizacije rada, da navede sve grane koje su isključene shodno stavu 2. ovog člana obrazlažući ta
isključenja i opisujući mere koje su preduzete da se obezbedi odgovarajuća zaštita radnika u isključenim granama, a u kasnijim
izveštajima treba da

navede napredak postignut u cilju šire primene.

Član 2.

1. Ova konvencija primenjuje se na sve radnike u obuhvaćenim granama privredne delatnosti.

2. Članica koja ratifikuje ovu konvenciju može, posle konsultacija, u najranijoj mogućoj fazi sa zainteresovanim organizacijama
poslodavaca i radnika, da isključi iz svoje primene, delimično ili u celini, ograničene kategorije radnika u odnosu na koje postoje
posebne teškoće.

3. Svaka članica koja ratifikuje ovu konvenciju treba u svom prvom izveštaju o primeni Konvencije, koji se podnosi da navede, na
osnovu člana 22. Ustava Međunarodne organizacije rada, sve ograničene kategorije radnika koje su isključene shodno stavu 2. ovog
člana, obrazlažući to isključenje, a u kasnijim izveštajima treba da navede napredak

postignut u cilju šire primene.

Član 3.

Za svrhe ove konvencije:

(a) izraz "grane privredne delatnosti" obuhvata sve grane u kojima su radnici zaposleni, uključujući i javne
službe;

(b) izraz "radnici" obuhvata sva zaposlena lica, uključujući i državne sl

užbenike;

(c) izraz "radno mesto" obuhvata sva mesta na kojima je potrebno da radnici budu ili da dođu do njih zbog
svog posla, a koja su pod direktnom ili indirektnom kontrolom poslodavaca;

(d) izraz "propisi" obuhvata sve odredbe kojima su nadležni organ, odnosno organi dali snagu zakona;

(e) izraz "zdravlje" u odnosu na rad, ne ukazuje samo na odsustvo bolesti, odnosno slabosti nego i na fizičke
i mentalne elemente koji utiču na zdravlje, a koji su direktno povezani sa higijensko-tehničkom zaštitom na
ra

du.

II. PRINCIPI NACIONALNE POLITIKE

Član 4.

1. Svaka članica treba, u skladu s nacionalnim uslovima i praksom i u konsultacijama sa najreprezentativnijim organizacijama
poslodavaca i radnika, da formuliše, sprovodi i periodično revidira jedinstvenu naci

onalnu politiku o zaštiti na radu, zdravstvenoj

zaštiti i radnoj sredini.

2. Cilj ove politike treba da bude sprečavanje nesreća na radu, profesionalnih oboljenja i ostalih povreda na radu koje su posledica
rada ili koje su povezane sa radom ili se dešavaju u toku rada, svodeći na najmanju moguću meru, koliko je to izvodljivo, uzroke
opasnosti u radnoj sredini.

Član 5.

Politika iz člana 4. ove konvencije treba da vodi računa o sledećim glavnim aktivnostima ako one utiču na sigurnost i zdravlje na
radu i na

radnu sredinu:

(a) projektovanje, testiranje, izbor, zamena, instalisanje, aranžiranje, korišćenje i održavanje materijalnih
elemenata rada (radna mesta, radna sredina, alat, mašine i oprema, hemijske, fizičke i biološke supstance i
agensi, procesi rada);

(b) odnosi između materijalnih elemenata rada i lica koja obavljaju ili kontrolišu taj rad i prilagođavanje
mašina, opreme, radnog vremena, organizacije rada i radnih procesa fizičkim i mentalnim sposobnostima
radnika;

(f) uvođenje, odnosno razvoj, u skladu sa nacionalnim uslovima i mogućnostima, sistema istraživanja
hemijskih, fizičkih ili bioloških agenasa sa

stanovišta opasnosti za zdravlje radnika.

Član 12.

Treba preduzeti mere, u skladu sa nacionalnim zakonom i praksom, kojima bi se obezbedilo da se oni koji projektuju, proizvode,
uvoze, obezbeđuju ili prenose mašine, opremu ili supstancije za profesionalne

svrhe:

(a) uvere da, ako je to izvodljivo, mašine, oprema ili supstancije ne predstavljaju opasnost za bezbednost i

zdravlje onih koji ih pravilno koriste;

(b) da stave na raspolaganje informacije o pravilnom instalisanju i korišćenju mašina i opreme i pravilnom
korišćenju supstancija i informacije o opasnostima koje predstavljaju mašine i oprema i opasnim svojstvima
hemijskih supstancija i fizičkih i bioloških agenasa ili proizvoda, kao i uputstva o tome kako izbeći poznate
opasnosti;

(c) da proučavaju i istražuju ili na neki drugi način prate naučna i tehnička znanja potrebna da bi se ispunili
uslovi iz podstavova (a) i (b) ovog člana.

Član 13.

Radnik koji je napustio radno mesto kad ima opravdan razlog da veruje da postoji neposredna i ozbiljna opasnost

za njegov život,

odnosno zdravlje treba da bude zaštićen od neopravdanih posledica u skladu sa nacionalnim uslovima i praksom.

Član 14.

Treba preduzeti mere, na način koji odgovara nacionalnim uslovima i praksi, kako bi se podsticalo uključivanje pitanja zaštite na
radu, zdravstvene zaštite i radne sredine na svim nivoima obrazovanja i obuke, uključujući i više tehničko, medicinsko i stručno
obrazovanje, na način koji zadovoljava potrebe svih radnika za obukom.

Član 15.

1. Da bi se obezbedila povezanost politike iz

člana 4.

ove konvenc

ije i mera za njenu primenu, svaka članica treba, posle

konsultacija, u najranijoj mogućoj fazi, sa najreprezentativnijim organizacijama poslodavaca i radnika i sa drugim ustanovama,
zavisno od slučaja, da preduzima mere koje odgovaraju nacionalnim uslovima i praksi kako bi se obezbedila potrebna koordinacija
između raznih organa i tela zaduženih za primenu drugog i trećeg dela ove konvencije.

2. Kad god to okolnosti zahtevaju i nacionalni uslovi i praksa dozvoljavaju, ove mere treba da obuhvate i osnivanje jednog

centralnog organa.

IV. MERE NA NIVOU PREDUZEĆA

Član 16.

1. Od poslodavaca treba zahtevati da obezbede, koliko je to izvodljivo, da radna mesta, mašine, oprema i procesi pod njihovom

kontrolom budu bezbedni i bez opasnosti za zdravlje.

2. Od posl

odavaca treba zahtevati da obezbede, koliko je to izvodljivo, da hemijske, fizičke i biološke supstancije i agensi koji su

pod njihovom kontrolom budu bez opasnosti za zdravlje kad se preduzmu određene mere zaštite.

3. Od poslodavaca treba zahtevati da obe

zbede, gde je to potrebno, odgovarajuću zaštitnu odeću i opremu da bi se predupredile,

koliko je to razumno i izvodljivo, opasnosti od nesreća ili štetne posledice po zdravlje.

Član 17.

Kad god dva ili više preduzeća obavljaju poslove istovremeno na jednom radnom mestu ona treba da sarađuju na primeni odredaba
ove konvencije.

Član 18.

Od poslodavaca treba zahtevati da predvide, gde god je to potrebno, mere za rešavanje bitnih slučajeva i nesreća, uključujući i
odgovarajuće aranžmane za pružanje pravne pomoći.

Član 19.

Na nivou preduzeća treba preduzeti mere:

(a) da radnici, u toku obavljanja svog rada, sarađuju na ispunjavanju obaveza koje ima njihov poslodavac;

(b) da predstavnici radnika u preduzećima sarađuju sa poslodavcem u oblasti zaštite na radu i

zdravstvene

zaštite;

(c) da se predstavnicima radnika u preduzeću daju odgovarajuće informacije o merama koje je preduzeo
poslodavac da obezbedi njihovu zaštitu na radu i zdravstvenu zaštitu i da mogu da konsultuju svoje
predstavničke organizacije o tim in

formacijama, pod uslovom da ne otkrivaju poslovne tajne;

(d) da se radnicima i njihovim predstavnicima u preduzeću obezbedi odgovarajuća obuka u oblasti zaštite na
radu i zdravstvene zaštite;

(e) da se radnicima ili njihovim predstavnicima i, zavisno od sl

učaja, njihovim predstavničkim

organizacijama u preduzeću omogući, u skladu sa nacionalnim zakonima i praksom, da razmotre sve aspekte
zaštite na radu povezane sa njihovim radom, kao i da ih poslodavac konsultuje o tim pitanjima; za tu svrhu
mogu se, uz zajednički sporazum, u preduzeće dovesti spoljni tehnički savetnici;

(f) da radnik odmah prijavi svom neposrednom pretpostavljenom svaku situaciju za koju ima objektivnih

razloga da veruje da predstavlja neposrednu i ozbiljnu opasnost za njegov život ili zdravlje; dok poslodavac

ne preduzme mere da se to ispravi, ako je potrebno, on ne može da zahteva od radnika da se vrate na

mesto rada ako i dalje postoji stalna neposredna i ozbiljna opasnost za život ili zdravlje.

Član 20.

Saradnja između poslodavaca i radnika, odnosno njihovih predstavnika u preduzeću treba da predstavlja osnovni element
organizacionih i ostalih mera preduzetih shodno čl.

16. do 19.

ove konvencije.

Član 21.

Mere zaštite na radu i zdravstvene zaštite ne treba da povlače nikakve troškove za radnike.

V. ZAVRŠNE ODREDBE

Član 22.

Ovom konvencijom se ne revidira ni jedna međunarodna konvencija ili preporuka o radu.

Član 23.

Formalna ratifikacija ove konvencije dostavlja se generalnom direktoru Međunarodnog biroa rada radi registracije.

Član 24.

1. Ova konvencija obavezuj

e samo one članice Međunarodne organizacije rada čiju je ratifikaciju registrovao generalni direktor.

2. Konvencija stupa na snagu 12 meseci od datuma kad je generalni direktor registrovao ratifikacije dve članice.

3. Posle toga, ova konvencija stupa na sn

agu, za svaku članicu, 12 meseci od datuma registrovanja njene ratifikacije.

Član 25.

1. Članica koja je ratifikovala ovu konvenciju može da je otkaže po isteku deset godina od datuma kad je prvi put stupila na snagu,
aktom koji se dostavlja generalnom direktoru Međunarodnog biroa rada radi registracije. To otkazivanje stupa na snagu po isteku
jedne godine od datuma registracije Konvencije.

2. Svaka članica koja je ratifikovala ovu konvenciju i koja u toku godine koja sledi posle isteka perioda od deset godina pomenutog
u prethodnom stavu ne iskoristi pravo na otkazivanje predviđeno ovim članom, biće obavezna za sledeći period od deset godina, a
posle toga može da otkaže ovu konvenciju po isteku svakog desetogodišnjeg perioda pod uslovima predviđenim ovim č

lanom.

Član 26.

Deo I

DEFINICIJA I POLJE PRIMENE

Član 1.

1. Za svrhe ove konvencije, izraz "invalid" znači lice čiji su izgledi da obezbedi i zadrži odgovarajuće zaposlenje, kao i da
napreduje u njemu, znatno smanjeni zbog propisno priznate fizičke ili mentalne mane.

2. Za svrhe ove konvencije, svaka članica smatra da je svrha profesionalne rehabilitacije da se omogući invalidu da obezbedi i
zadrži odgovarajuće zaposlenje, da napreduje u njemu i da se na taj način potpomogne integracija, odnosno reintegracija takvog lica
u društvu.

3. Odredbe ove konvencije primenjuje svaka članica putem mera koje odgovaraju nacionalnim uslovima i koje su u skladu sa
nacionalnom praksom.

4. Odredbe ove konvencije primenjuju se na sve kategorije invalida.

Deo II

PRINCIPI PROFESIONALNE REHABILITACIJE I POLITIKE ZAPOŠLJAVANJA ZA INVALIDE

Član 2.

Svaka članica će, u skladu sa nacionalnim uslovima, praksom i mogućnostima, formulisati, realizovati i periodično rev

idirati

nacionalnu politiku o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju invalida.

Član 3.

Cilj te politike je da se obezbedi da se odgovarajuće mere profesionalne rehabilitacije stave na raspolaganje svim kategorijama
invalida i da se unaprede mogućno

sti za zapošljavanje invalida na otvorenom tržištu rada.

Član 4.

Ta politika se zasniva na principu jednakih mogućnosti između invalidiziranih radnika i radnika uopšte. Treba poštovati jednakost
mogućnosti i tretmana invalidiziranih radnika i radnica. Posebno, pozitivne mere čiji je cilj da se postigne stvarna jednakost
mogućnosti i tretmana između invalidiziranih radnika i ostalih radnika ne treba smatrati diskriminacijom prema drugim radnicima.

Član 5.

Predstavničke organizacije poslodavca i radnika treba konsultovati u pogledu realizacije dotične politike, uključujući i mere koje
treba preduzeti za unapređenje saradnje i koordinacije između javnih i privatnih organa angažovanih na profesionalnoj
rehabilitaciji. Isto tako, treba konsultovati predstavničke organizacije za invalide i predstavničke organizacije invalida.

Deo III

MERE NA NACIONALNOM PLANU ZA RAZVOJ PROFESIONALNE REHABILITACIJE I SLUŽBI ZA
ZAPOŠLJAVANJE INVALIDA

Član 6.

Svaka članica treba, zakonom, odnosno propisom ili bilo kojim drugim metodom koji je u skladu sa nacionalnim uslovima i
praksom, da preduzme mere koje mogu biti potrebne za sprovođenje u delo čl.

i 5. ove konvencije.

Član 7.

Nadležni organi vlasti treba da preduzmu mere za obezbeđivanje i ocenu službi za profesionalnu orijentaciju, stručnog
osposobljavanja, posredovanja, zapošljavanja i drugih srodnih službi koje treba da omoguće invalidima da dobiju i zadrže
zaposlenje, kao i da napreduju u njemu. Uz potrebna prilagođavanja, treba koristiti postojeće službe za radnike uopšte, gde god je to
moguće i na mestu.

Član 8.

Treba preduzeti mere da se podstakne osnivanje i razvoj službi za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje invalida u seoskim

oblastima i udaljenim zajednicama.

Član 9.

Svaka članica treba da nastoji da obezbedi obuku i da zainteresovanima stavi na raspolaganje savetnike za rehabilitaciju i drugo, na
odgovarajući način obučeno osoblje odgovorno za profesionalnu orijentaciju, stručno osposobljavanje, posredovanje i zapošljavanje
invalida.

Deo IV

ZAVRŠNE ODREDBE

Član 10.

Zvanične ratifikacije ove konvencije treba dostaviti generalnom direktoru Međunarodnog biroa rada radi registracije.

Član 11.

1. Ova konvencija obavezuje samo one članice Međunarodne organizacije rada čiju je ratifikaciju registrovao generalni direktor.

2. Ona stupa na snagu 12 meseci od datuma kada je generalni direktor re

gistrovao ratifikaciju dveju članica.

3. Posle toga, ova konvencija stupa na snagu za svaku članicu 12 meseci od datuma registrovanja njene ratifikacije.

Član 12.

1. Članica koja je ratifikovala ovu konvenciju može da je otkaže po isteku 10 godina od datuma kada je Konvencija prvi put stupila
na snagu, putem jednog akta koji se dostavlja generalnom direktoru Međunarodnog biroa rada radi registracije. To otkazivanje
stupa na snagu tek po isteku godinu dana od datuma kada je registrovano.

2. Svaka članica koja je ratifikovala ovu konvenciju i koja, u roku od godinu dana posle isteka desetogodišnjeg perioda pomenutog
u prethodnom stavu, ne iskoristi pravo otkazivanja predviđeno ovim članom biće obavezna za sledeći period od 10 godina, a posle
toga može da otkaže ovu konvenciju po isteku svakog desetogodišnjeg perioda pod uslovima predviđenim ovim članom.

Član 13.

1. Generalni direktor Međunarodnog biroa rada obaveštava sve članice Međunarodne organizacije rada o registrovanju svih
ratifikacija i otkazivanja koja mu dostave članice Organizacije.

2. Kada bude obaveštavao članice Međunarodne organizacije o registrovanju druge ratifikacije koja mu je dostavljena, generalni
direktor će skrenuti pažnju članicama Organizacije na datum stupanja Konvencije na snagu.

Čla

n 14.

Generalni direktor Međunarodnog biroa rada dostavlja generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija radi registracije, u skladu sa
članom 102. Povelje Ujedinjenih nacija, sve pojedinosti o svim ratifikacijama i otkazivanjima koje je registrovao u skladu sa
odredbama prethodnih članova.

Član 15.

Kada bude smatrao potrebnim, Administrativni savet Međunarodnog biroa rada podneće Generalnoj konferenciji izveštaj o
sprovođenju ove konvencije i razmotriće da li je poželjno da se na dnevni red Konferencije stavi pitanje njene celovite ili delimične
revizije.

Član 16.

1. Ako Konferencija usvoji novu konvenciju kojom se, u celini ili delimično, revidira ova konvencija, ako nova konvencija ne
predviđa drukčije, onda:

a) ratifikovanje od strane jedne članice nove konvencije kojom se vrši revizija podrazumeva, ipso jure,
neposredno otkazivanje ove konvencije, bez obzira na odredbe člana 12, ako i kada nova konvencija kojom
se vrši revizija stupi na snagu,

b) od datuma stupanja na snagu nove konvencije kojom se vrši rev

izija, ova konvencija prestaje da bude

otvorena za ratifikaciju od strane članica.

3. Svaka članica o kojoj je reč će u prvom izveštaju o primeni Konvencije koji treba da podnese u skladu sa članom 22. Ustava
Međunarodne organizacije rada navesti planove koje je izradila u skladu sa stavom 2. ovog člana i izložiti, u kasnijim izveštajima,
napredak koji je ostvaren u njihovom primenjivanju.

Član 4.

Nadležni organ će da konsultuje najreprezentativnije organizacije poslodavaca i r

adnika, gde one postoje, o merama koje treba

preduzeti u cilju primene odredaba ove konvencije.

Deo II

FUNKCIJE

Član 5.

Osim odgovornosti svakog poslodavca za zdravlje i bezbednost radnika koje zapošljava i vodeći računa o neophodnosti da radnici
učestvuju u odlučivanju o svemu što se odnosi na zdravlje i bezbednost na radu, službe medicine rada će imati one od sledećih
funkcija koje odgovaraju i koje su prilagođene profesionalnim rizicima u dotičnom preduzeću:

a) identifikacija i procena rizika od štetnosti po zdravlje na radnom mestu,

b) nadgledanje faktora u radnoj sredini i radnom procesu koji mogu da ugroze zdravlje radnika, uključujući
sanitarne uređaje, restorane i stanove, u uslovima kada ih poslodavac obezbeđuje,

c) davanje saveta o planiranju i

organizaciji rada, uključujući oblikovanje radnog mesta, o izboru, održavanju

i stanju mašina i druge opreme i o supstancijama koje se koriste pri radu,

d) učestvovanje u izradi programa za poboljšanje načina rada, kao i u testiranju i proceni nove opreme

zdravstvenog aspekta,

e) davanje saveta u oblasti zdravlja, bezbednosti, higijene rada, ergonomije, kao i u pogledu ličnih i
kolektivnih zaštitnih sredstava,

f) praćenje zdravstvenog stanja radnika u odnosu na rad,

g) kontinuirano unapređenje prilagođen

osti rada radnicima,

h) uzimanje učešća u merama stručne rehabilitacije,

i) saradnja u informisanju, stručnom osposobljavanju i obrazovanju u oblasti medicine rada, higijene rada i
ergonomije,

j) organizovanje prve pomoći i hitnih intervencija,

k) učestvov

anje u analizi povreda na radu i profesionalnih oboljenja.

Deo III

ORGANIZACIJA

Član 6.

Radi uvođenja službe medicine rada doneće se:

a) zakoni ili propisi, ili

b) kolektivni sporazumi ili drugi sporazumi između ili zainteresovanih poslodavaca i radnika

c) ili će se na bilo koji način koji odobri nadležni organ nakon konsultovanja predstavničkih organizacija
zainteresovanih poslodavaca i radnika uvesti takva služba.

Član 7.

1. Službe medicine rada se mogu organizovati, prema slučaju, ili kao službe koje opslužuju samo jedno preduzeće ili kao službe
koje opslužuju više preduzeća, prema potrebi.

2. Službe medicine rada, u skladu sa nacionalnim uslovima i praksom, mogu organizovati:

a) zainteresovana preduzeća ili grupe preduzeća,

b) javni organi ili državne službe,

c) ustanove socijalne zaštite,

d) svaki drugi organ koga ovlasti nadležni organ,

e) kombinacija gore navedenih subjekata.

Član 8.

Poslodavac, radnici i njihovi predstavnici, gde postoje, sarađivaće i učestvovaće u sprovođenju organizacionih i d

rugih mera koje

se odnose na službu medicine rada, na ravnopravnoj osnovi.

Deo IV

USLOVI FUNKCIONISANJA

Član 9.

1. U skladu s nacionalnim zakonodavstvom i praksom, službe medicine rada trebalo bi da budu multidisciplinarne. Sastav
zaposlenih mora da se

određuje zavisno od prirode zadataka koje treba izvršavati.

2. Službe medicine rada će izvršavati svoje zadatke u saradnji sa ostalim službama u preduzeću.

3. Preduzeće se mere, u skladu sa nacionalnim zakonodavstvom i praksom, kako bi se obezbedila odgovarajuća saradnja i
koordinacija između službe medicine rada i ostalih organa koji se bave zdravstvenim uslugama.

Član 10.

Osoblje službe medicine rada, u odnosu na funkcije nabrojane u

članu 5.

biće potpuno profesionalno nezavisno u odnosu na

poslodavce, radnike i njihove predstavnike, k

ada postoje.

Član 11.

Za osoblje u službama medicine rada, zavisno od prirode zadataka koje treba izvršiti, nadležni organ će, u skladu s nacionalnim
zakonodavstvom i praksom, utvrditi potrebne kvalifikacije.

Član 12.

Praćenje zdravstvenog stanja radnika na radu ne sme da dovede do smanjivanja njihove zarade; mora da bude besplatno i da se,
koliko god je to moguće, obavlja u radno vreme.

Član 13.

Svi radnici moraju da budu informisani o zdravstvenim opasnostima na radu.

Član 14.

Službe medicine rada moraju biti obaveštene od poslodavca i radnika o svim faktorima u radnoj sredini za koje znaju ili sumnjaju

da mogu nepovoljno da se odraze na zdravlje radnika.

Član 15.

Službe medicine rada moraju biti informisane o učestalosti oboljenja među radnicima i odsutnosti s posla iz zdravstvenih razloga
kako bi bile u mogućnosti da utvrde da li postoji veza između povoda bolesti ili odsutnosti i opasnosti po zdravlje koje mogu biti

2. Ova konvencija ostaće u svakom slučaju na snazi u svom sadašnjem obliku i sadržini za one članice koje su je ratifikovale, a nisu
rati

fikovale konvenciju kojom se vrši revizija.

Član 24.

Tekstovi ove konvencije na francuskom i engleskom jeziku su jednako punovažni.

Prethodni tekst autentičan je tekst Konvencije koju je po svim propisima usvojila Generalna konferencija Međunarodne
organizacije rada na svojoj sedamdeset i prvoj sednici održanoj u Ženevi i zaključenoj 27. juna 1985. godine.

U potvrdu čega su se dole potpisale 27. juna 1985. godine:

Predsednik Konferencije

M. Ennaceur, s.r.

Generalni direktor Međunarodnog biroa rada

Francis Blanchard, s.r.

Član 3.

O sprovođenju ovog zakona staraće se savezni organ uprave nadležan za rad, zdravstvo, boračka pitanja i socijalnu politiku.

KONVENCIJA BR. 182 O NAJGORIM OBLICIMA DEČIJEG RADA, 1999.

Generalna konferencija Međunarodne organizacije

rada,

Sazvana u Ženevi od strane Upravnog organa Međunarodne kancelarije rada, sastavši se na svom 87. zasedanju 1. juna 1999, i

Uzimajući u obzir potrebu da se usvoje novi instrumenti za zabranu i eliminaciju najgorih oblika dečijeg rada, kao glavni prioritet
za nacionalnu i međunarodnu akciju, uključujući međunarodnu saradnju i pomoć, radi dopunjavanja Konvencije i Preporuke koje se
odnosi na donju starosnu granicu za upošljavanje, 1973, koje ostaju osnovni instrumenti u oblasti dečijeg rada, i

Smatrajući da uspešna eliminacija najgorih oblika dečijeg rada zahteva hitnu i sveobuhvatnu akciju, uzevši u obzir važnost
besplatnog osnovnog obrazovanja i potrebu da se deca koja su u pitanju odustane sa svakog takvog rada i da se obezbedi njihov
oporavak i socijalna integracija, rešavajući istovremeno potrebe njihovih porodica, i

Pozivajući se na rezoluciju koja se odnosi na eliminaciju dečijeg rada koju je usvojila Međunarodna konferencija rada na svom 83.
zasedanju 1996, i

Priznajući da je dečiji rad u velikoj meri uzrokovan siromaštvom i da je dugoročno rešenje u stalnom ekonomskom razvoju koji
vodi društvenom napretku, naročito ublažavanju siromaštva i obrazovanju za sve, i

Pozivajući se na Konvenciju o pravima deteta koju je usvojila Generalna skupština Ujedi

njenih nacija 20. novembra 1989. i

Pozivajući se na Deklaraciju MOR o osnovnim principima i pravima na radu i njen nastavak, koje je usvojila Međunarodna
konferencija rada na svom 86. zasedanju 1998. i

Pozivajući se na to da su neki od najgorih oblika dečijeg rada obuhvaćeni drugim međunarodnim instrumentima, naročito
Konvencijom o prinudnom radu, 1930, i Dopunskom konvencijom Ujedinjenih nacija o ukidanju ropstva, trgovine robljem i
institucija i običaja sličnih ropstvu, 1956. i

Donevši odluke o usvajanju

određenih predloga koji se odnose na dečiji rad, što je četvrta tačka dnevnog reda zasedanja, i

Utvrdivši da će ovi predlozi dobiti oblik međunarodne konvencije;

usvaja ovog sedamnaestog dana juna godine hiljadudevetstodevedesetdevete sledeću konvenciju, koja se može navesti kao
Konvencija o najgorim oblicima dečijeg rada, 1999.

Član 1.

Svaka članica koja ratifikuje ovu konvenciju preduzima hitne i efikasne mere kako bi obezbedila da se najgori oblici dečijeg rada
pod hitno zabrane i eliminišu.

Član 2.

svrhe ove konvencije, izraz dete odnosi se na sva lica mlađa od 18 godina.

Član 3.

Za svrhe ove konvencije izraz najgori oblici dečijeg rada obuhvata:

(a) sve oblike ropstva ili običaja sličnih ropstvu, kao što su prodaja i krijumčarenje dece, dužničko ropstvo i
kmetstvo i prinudni ili obavezni rad, uključujući prinudno ili obavezno regrutovanje dece za učešće u
oružanim sukobima;

(b) korišćenje, nabavljanje ili nuđenje deteta radi prostitucije, proizvodnje pornografije ili za pornografske
predstave;

(c)

korišćenje, nabavljanje ili nuđenje deteta za nedozvoljene aktivnosti, naročito za proizvodnju i

krijumčarenje droge onako kako su definisane relevantnim međunarodnim ugovorima;

(d) rad koji je, po svojoj prirodi ili okolnostima u kojima se obavlja, verovatno štetan po zdravlje,

bezbednost ili moral dece.

Član 4.

1. Vrste poslova iz člana 3(d) utvrđuju se nacionalnim zakonima ili propisima ili ih utvrđuje nadležan organ, posle konsultacija sa
organizacijama zainteresovanih poslodavaca i radnika, uzimajući u obzir relevantne međunarodne standarde, naročito st. 3. i 4.
Preporuke o najgorim oblicima dečijeg rada, 1999.

2. Nadležni organ, posle konsultacija sa organizacijama zainteresovanih poslodavaca i radnika, identifikuje gde postoje tako
utvrđene vrste pos

lova.

3. Spisak vrsta poslova utvrđenih prema stavu 1. ovog člana periodično se ispituje i revidira prema potrebi, u konsultaciji sa
organizacijama zainteresovanih poslodavaca i radnika.

Član 5.

Svaka članica, nakon konsultacija sa organizacijama poslodavaca i radnika, utvrđuje ili određuje odgovarajuće mehanizme za
praćenje primene odredaba kojima se sprovodi ova konvencija.

Član 6.

1. Svaka članica izrađuje i sprovodi programe akcije za eliminisanje najgorih oblika dečijeg rada kao prioritet.

2. Takvi p

rogrami akcije se izrađuju i sprovode u konsultaciji sa relevantnim vladinim institucijama i organizacijama poslodavaca i

radnika, uzimajući u obzir mišljenja drugih zainteresovanih grupa prema potrebi.

Član 7.

1. Svaka članica preduzima sve neophodne mere da obezbedi delotvornu primenu i sprovođenje odredaba kojima se sprovodi ova
konvencija, uključujući uvođenje i primenu kaznenih sankcija ili, prema potrebi, drugih sankcija.

2. Svaka članica, uzimajući u obzir važnost obrazovanja u eliminisanju dečijeg rada, preduzima efikasne i vremenski oročene mere
da bi:

(a) sprečila angažovanje dece u najgorim oblicima dečijeg rada;

(b) pružila neophodnu i odgovarajuću direktnu pomoć za povlačenje dece sa najgorih oblika dečijeg rada i
njihovu rehabilitaciju i socij

alnu integraciju;

(c) obezbedila pristup besplatnom osnovnom obrazovanju i, gde god je moguće i potrebno, obuku za
zanimanja, za decu koja su povučena sa najgorih oblika dečijeg rada;

(d) identifikovala i došla do dece koja su izložena posebnim rizicima; i

(e) uvažila specijalnu situaciju devojčica.

Član 16.

Engleska i francuska verzija teksta ove konvencije su podjednako merodavne.

Gorenavedeno je autentičan tekst Konvencije jednoglasno usvojen na Generalnoj konferenciji Međunarodne organizacije rada
tokom 87. zasedanja, koje j

e održano u Ženevi i završeno 17. juna 1999. godine.

U potvrdu čega smo potpisali ovog 18. juna 1999. godine.

Tekst Konvencije kako je ovde prenet predstavlja verodostojnu kopiju teksta overenog potpisima predsednika Međunarodne
konferencije rada i generalnog direktora Međunarodne organizacije rada.

PREPORUKA BR. 190 O ZABRANI I HITNOJ AKCIJI ZA UKIDANJE NAJGORIH OBLIKA DEČIJEG RADA

Generalna konferencija Međunarodne organizacije rada,

Koju je u Ženevi sazvao Upravni organ Međunarodne kancelarije rada, a k

oja se sastala na svom 87. zasedanju 1. juna 1999.

godine, i

Koja je usvojila Konvenciju o najgorim oblicima dečijeg rada, 1999, i

Koja je odlučila da usvoji određene predloge u pogledu dečijeg rada, što je 4. tačka na dnevnom redu zasedanja, i

Koja je odl

učila da ti predlozi dobiju oblik Preporuke kojom se dopunjuje Konvencija o najgorim oblicima dečijeg rada, 1999;

usvaja ovog sedamnaestog dana juna godine hiljadu devetstotina devedeset devete sledeću Preporuku koja se može citirati kao
Preporuka o najgorim oblicima dečijeg rada, 1999.

1. Odredbe ove Preporuke dopunjuju odredbe Konvencije o najgorim oblicima dečijeg rada, 1999 (u daljem tekstu: "Konvencija") i
treba da se primenjuju u vezi sa njima.

I. Programi akcije

2. Programi akcije pomenuti u

članu 6.

Konvencije treba da se pod hit

no koncipiraju i realizuju, a u konsultaciji sa odgovarajućim

vladinim institucijama i organizacijama poslodavaca i radnika, pri čemu treba voditi računa o stavovima dece koja su neposredno
pogođena najgorim oblicima dečijeg rada, njihovih porodica i, već prema pogodnosti, ostalih zainteresovanih grupa koje su
opredeljene za ciljeve Konvencije i ove preporuke. Ovi programi treba, između ostalog, da imaju za cilj da:

(a) identifikuju i osude najgore oblike dečijeg rada;

(b) spreče angažovanje i uklone tu decu iz najgorih oblika dečijeg rada, štiteći ih od represalija i
obezbeđujući njihovu rehabilitaciju i socijalnu integraciju kroz mere kojima se rešavaju njihove vaspitne,
fizičke i psihološke potrebe;

(i) mlađoj deci;

(ii) ženskoj deci;

(iii) problemu prikrivenih radnih situacija u kojima su posebno ugrožene devojčice;

(iv) ostalim grupama dece koja su posebno ugrožena ili imaju posebne potrebe;

(d) identifikuju, stignu do i rade sa zajednicama u kojima su deca posebno ugrožena;

(e) informišu, učine osetljivim na i mobilišu javno mnjenje i zainteresovane grupe, uključujući decu i njihove
porodice.

II. Opasan rad

3. Kod određivanja vrsta rada pomenutih u

članu 3

(d) Konvencije, i kod identifikovanja slučajeva gde postoje, potrebno je, između

ostalog, uzeti u obz

ir:

(a) rad koji izlaže decu fizičkom, psihološkom ili seksualnom zlostavljanju;

(b) rad pod zemljom, pod vodom, na opasnim visinama ili u zatvorenim prostorima;

sportovanje

velikih tereta;

(d) rad u nezdravom okruženju u kome deca mogu, na primer, biti izložena delovanju opasnih materija,

agensima ili procesima ili temperaturama, nivoima buke ili vibracijama koji mogu ugroziti njihovo zdravlje;

(e) rad pod posebno

teškim uslovima, kao što je rad sa dugim radnim vremenom ili noćni ili rad kada je dete

bez razloga zatočeno u prostorijama poslodavca.

4. Za vrste rada pomenute u

članu 3

(d) Konvencije i gornjem stavu 3. nacionalni zakoni ili propisi ili nadležni državni organi bi

mogli, po obavljenim

konsultacijama sa zainteresovanim organizacijama radnika i poslodavaca, da daju dozvolu za zapošljavanje ili

rad sa navršenih 16 godina starosti pod uslovom da se zdravlje, bezbednost i moral dece kojih se ovo tiče u punoj meri zaštite i da
su deca stekla odgovarajuće konkretno iskustvo ili završila stručnu obuku iz odgovarajuće grane delatnosti.

III. Sprovođenje

5.(1) Potrebno je sakupiti i redovno ažurirati detaljne informacije i statističke podatke o prirodi o stepenu dečijeg rada kako bi
poslužili kao osnov za određivanje prioriteta za nacionalnu akciju za ukidanje dečijeg rada i, konkretno, za hitnu zabranu i
eliminaciju njegovih najgorih oblika.

(2) U meri u kojoj je to moguće, takve informacije i statistički podaci treba da obuhvate podatke raščlanjene prema polu, starosnoj
grupi, zanimanju, grani privredne delatnosti, statusu pri zapošljavanju, školskoj spremi i geografskoj lokaciji. Potrebno je uzeti u
obzir značaj efikasnog sistema registrovanja rođenih, uključujući izdavanje izvoda iz matične knjige rođenih.

(3) Potrebno je sakupiti i redovno ažurirati relevantne podatke o kršenjima nacionalnih odredaba za zabranu i ukidanje najgorih
oblika dečijeg rada.

6. Prikupljanje i obrada informacija i podataka pomenutih u gornjem stavu 5. treba da se vrši uz poklanjanje dužne pažnje pravu

na privatnost.

7. Informacije prikupljene shodno gornjem stavu 5. treba redovno slati Međunarodnoj kancelariji rada.

8. Članice treba da uspostave ili odrede odgovarajuće nacionalne mehanizme za praćenje sprovođenja nacionalnih odredaba za
zabranu i ukidanje najgorih oblika dečijeg rada po obavljenim konsultacijama sa organizacijama poslodavaca i radnika.

9. Članice treba da osiguraju da nadležni državni organi koji imaju nadležnosti za sprovođenje nacionalnih odredaba za zabranu i
ukidanje najgorih oblika dečijeg rada sarađuju jedni sa drugima i koordiniraju svoje aktivnosti.

10. Nacionalni zakoni ili propisi ili nadležni državni organ treba da odredi koja će lica biti odgovorna u slučaju nepoštovanja
nacionalnih odredaba za zabranu i ukidanje najgorih oblika dečijeg rada.

11. Članice treba, u meri u kojoj je to saglasno sa nacionalnim zakonodavstvom, da sarađuju sa međunarodnim naporima na hitnoj
zabrani i ukidanju najgorih oblika dečijeg rada time što će:

(a) prikupljati

i razmenjivati informacije o krivičnim delima uključujući ona koja su vezana za međunarodne

mreže;

(b) otkrivati i sudski goniti lica uključena u prodaju i nedozvoljenu trgovinu decom ili u korišćenje, nalaženje
ili ponudu dece za nedozvoljene aktivnosti,

za prostituciju, za proizvodnju pornografije ili pornografske

seanse;

12. Članice treba da utvrde da se sledeći najgori oblici dečijeg rada smatraju krivičnim delima:

(a) svi oblici ropstva ili prakse slične ropstvu, kao što su prodaja i nedozvoljena trgovina decom, dužničko
ropstvo i robovanje i prinudni ili obavezni rad uključujući prinudno ili obavezno regrutovanje dece kako bi
se koristila u oružanom sukobu;

(b) korišćenje, nalaženje ili ponuda nekog det

eta za prostituciju, proizvodnju pornografije ili za pornografske

seanse;

Konvencija br.100 -

O jednakosti nagrađivanja muške i ženske radne snage za rad jednake vrednosti

OPŠTA SKUPŠTINA Međunarodne organizacije rada,

Sazvana u Ženevi od strane Upravnog veća Međunarodne kancelarije rada, gde se i sastala 6. juna1951. godine, na svom trideset
četvrtom zasedanju,

odlučivši usvojiti razne predloge koji se odnose na princip jednakosti nagrađivanja muške i ženske radne snage za rad jednake
vrednosti, pitanje koje predstavlja sedmu tačku dnevnog reda zasedanja,

odlučivši tim predlozima dati oblik međunarodne konvencije,

Usvaja 29. juna 1951.g. sledeću konvenciju, koja će biti nazvana

Konvencija o jednakosti nagrađivanja

, 1951.

Članak 1.

U smislu ove Konvencije:

a) izraz

nagrađivanje

podrazumeva nadnicu ili platu običnu, osnovnu ili minimalnu i sve druge koristi koje se isplaćuju neposredno

ili posredno, u novcu ili u naturi, od strane poslodavca radniku na osnovu zaposlenja ovog poslednjeg.

b) izraz jednakost

nagrađivanja između muške i ženske radne snage za rad jednake vriednosti

odnosi se na stope nagrađivanja

određene bez diskriminacije u pogledu pola.

Članak 2.

1. Svaka članica će morati, na način prilagođen metodama za određivanje stopa nagrađivanja koje su na snazi, podsticati i u meri u
kojoj je to u skladu sa navedenim metodama, osigurati primenu načela jednakosti nagrađivanja između muške i ženske radne
snage za rad jednake vrednosti za sve radnike.

2. Ovo načelo biće primenjeno:

a) putem domaćeg zakonodavstva,

b) putem svakog drugog sistema određivanja nagrada ustanovljenim ili priznatim od strane zakonodavstva,

c putem kolektivnih ugovora zaključenih između poslodavaca i radnika,

d) ili putem kombinacije ovih raznih načina.

Članak 3.

1. Kada te mere budu takve naravi da olakšavaju primenu ove Konvencije, preduzeće se mere za podsticanje objektivne procene
zaposlenja na osnovu poslova koje obuhvataju.

2. Metode koje bi trebalo primeniti kod ove procene mogu biti predmet odluka vlasti nadležnih za određivanje stopa
nagrađivanja, ili, ako su stope nagrađivanja određene na osnovu kolektivnih ugovora, od strane stranaka u tim ugovorima.

3. Razlike između stopa nagrađivanja koje odgovaraju, bez obzira na pol, razlikama koje proizlaze iz jedne takve objektivne
procene poslova koje treba vršiti ne trebaju biti smatrane protivne načelu jednakosti nagrađivanja muške i ženske radne snage za
rad jednake vrednosti.

Članak 4.

Svaka članica sarađivaće, na odgovarajući način, sa zainteresovanim organizacijama poslodavaca i radnika, u cilju sprovođenja
odredbi ove Konvencije.

Članak 5.

Formalne ratifikacije ove Konvencije će biti dostavljene generalnom direktoru Međunarodnoe organizacije rada koji će ih
registrovati.

Članak 6.

1. Ova će Konvencija biti obavezna samo za članice Međunarodne organizacije rada čija ratifikacija bude registrirovana od strane
generalnog direktora.

2. Ona će stupiti na snagu dvanaest meseci nakon što ratifikacije dve članice budu registrovane od strane generalnog direktora.

3. Posle toga, ova Konvencija će stupiti na snagu za svaku članicu dvanaest meseci posle datuma registracije njene ratifikacije.

Članak 7.

1. Izjave koje budu dostavljene generalnom direktoru Međunarodne kancelarije rada, skladno paragrafu 2. članka 35. Ustava
Međunarodne organizacije rada, trebaju obaveštavati:

a) o teritorijima za koje se zainteresovana članica obavezala primeniti odredbe Konvencije bez izmene,

b) o teritorijima za koje se članica obavezuje primeniti odredbe Konvencije sa izmenama, i u čemu se sastoje te izmene,

c) o teritorijima na koje se Konvencija primenjuje, i u tim slučajevima, o razlozima zbog kojih se ne primenjuje,

d) o teritorijima za koje odlaže odluku za kasnije, očekujući temeljnije ispitivanje situacije u pogledu tih teritorija.

2. Obaveze spomenute u tačkama a) i b) prvog paragrafa ovoga članka smatraće se sastavnim delovima ratifikacije istog
delovanja.

3. Svaka članica može se odreći, novom izjavom, svih ili samo nekih delova rezervi sadržanih u njenoj prethodnoj izjavi na osnovu
tačaka b), c) i d) prvog paragrafa ovog članka.

4. Svaka članica će moći, za vreme razdoblja u toku kog ova Konvencija može biti otkazana skladno odredbama članka 10.,
dostaviti generalnom direktoru novu izjavu koja bi menjala u svakom pogledu svaku raniju izjavu i davala obaveštenja o situaciji na
određenim teritorijima.

Članak 8.

1. Izjave dostavljene generalnom direktoru Međunarodne kancelarije rada skladno paragrafima 4. i 5. članka 35. Ustava
Međunarodne organizacije rada treba naznačiti hoće li odredbe Konvencije biti primenjene na teritoriju sa ili bez izmena, kada se
po izjavi Konvencije primenjuju uz rezervu izmena onda treba specificirati u čemu se sastoje te izmene.

2. Zainteresovana članica, članice ili međunarodni organ moći će se odreći u potpunosti ili delimično, kasnijom izjavom, prava
pozivanja na izmenu ukazanu u ranijoj izjavi.

3. Zainteresovana članica, članice ili međunarodni organ moći će, za vreme razdoblja u toku kojih Konvencija može biti otkazana
skladno odredbama članka 9., dostaviti generalnom direktoru novu izjavu koja bi menjala u svakom pogledu tekst ranije izjave i
koja bi davala obaveštenja o situaciji u pogledu primene ove Konvencije.

Članak 9.

Svaka članica koja ratifikuje ovu Konvenciju može je otkazati po isteku razdoblja od deset godina posle datuma njenog stupanja
na snagu, aktom dostavljenim generalnom direktoru Međunarodne kancelarije rada koji on registruje. Otkaz stupa na snagu tek
po isteku godine dana od registracije.

Članak 10.

Generalni direktor Međunarodne kancelarije rada saopštiće svim članicama Međunarodne organizacije rada registraciju svih
ratifikacija, izjava i otkaza koje mu dostave članice Organizacije.

Saopštavajući članicama Organizacije registraciju druge ratifikacije koja mu bude dostavljena, generalni direktor će skrenuti
pažnju članovima Organizacije na datum kada će ova Konvencija stupiti na snagu.

Članak 11.

Generalni direktor Međunarodne kancelarije rada dostaviće glavnom sekretaru Ujedinjenih Nacija, skladno članku 102. Povelje
Ujedinjenih Nacija, potpuno obaveštenje u pogledu svih ratifikacija, svih izjava i svih akata otkaza koje registruje skladno
prethodnim člancima.

Ukoliko je potrebno, Upravno veće Međunarodne kancelarije rada podneće Opštoj skupštini izvještaj o primeni ove Konvencije i
razmotriće potrebu uvrštavanja na dnevni red zasedanja Skupštine pitanje njene potpune ili delimične revizije.

b) ekonomske faktore, uključujući zahteve ekonomskog razvitka, nivoe produktivnosti i potrebu da se
postigne i održi visok nivo zaposlenosti.

Član 4.

1. Svaka članica koja ratifikuje ovu konvenciju stvoriće ili održavati mehanizam prilagođen nacionalnim uslovima i potrebama
pomoću kog se mogu utvrđivati i povremeno usklađivati minimalne nadnice za grupe radnika obuhvaćene

članom 1.

Konvencije.

2. U vezi sa stvarenjem, funkcionisanjem i izmenom takvog mehanizma, treba predvideti iscprne konsultacije sa organizacijama

zainteresovanih poslodavaca i radnika, ili, ako takve organizacije ne postoje, sa predstavnicima zainteresovanih poslodavaca i

radnika.

3. Kad god to odgovara prirodi mehanizma za utvrđivanje minimalnih nadnica, treba omogućiti da u njegovoj primeni neposredno
učestvuju:

a) predstavnici zainteresovanih organizacije poslodavaca i radnika, ili, ako takve organizacije ne postoje,

predstavnika zainteresovanih poslodavaca i radnika, na ravnopravnoj osnovi,

b) lica u čijoj je nadležnosti zastupanje opš

tih interesa zemlje i koja su imenovana posle temeljnih

konsultacija sa organizacijama zainteresovanih poslodavaca i radnika, ako te organizacije postoje, kada su

takve konsultacije u skladu s nacionalnim zakonom i praksom.

Član 5.

Preduzeće se odgovarajuće mere, kao adekvatan sistem inspekcije dopunjen drugim potrebnim merama, radi obezbeđenja efikasne
primene svih odredaba koje se odnose na minimalne nadnice.

Član 6.

Neće se smatrati da se ovom konvencijom revidira bilo koja postojeća konvencija.

Član 7

Obaveštenje o formalnoj ratifikaciji ove konvencije dostavlja se generalnom direktoru Međunarodnog biroa rada radi registracije.

Član 8.

1. Ova konvencija obavezuje samo one članice Međunarodne organizacije rada čije su ratifikacije registrovane kod ge

neralnog

direktora.

2. Konvencija stupa na snagu 12 meseci od dana kad je generalni direktor registrovao ratifikacije dve članice.

3. Posle toga, ova konvencija stupa na snagu, za svaku članicu, 12 meseci od dana registrovanja njene ratifikacije.

Član 9.

1. Članica koja je ratifikovala ovu konvenciju može da je otkaže posle isteka 10 godina od dana kad je Konvencija prvi put stupila
na snagu, aktom koji se dostavlja generalnom direktoru Međunarodnog biroa rada radi registracije. To otkazivanje stupa na sna

godinu dana od dana kad je registrovano.

2. Svaka članica koja je ratifikovala ovu konvenciju i koja, u toku godine posle isteka desetogodišnjeg perioda spomenutog u
prethodnom stavu, ne iskoristi pravo otkazivanja predviđeno u ovom članu, biće obavezna za sledeći period od deset godina, a
posle toga može da otkaže ovu konvenciju po isteku svakog perioda od deset godina, pod uslovima predviđenim u ovom članu.

Član 10.

1. Generalni direktor Međunarodnog biroa rada obaveštava sve članice Međunarodne organizacije rada o registraciji svih
ratifikacija i otkazivanja koje su mu dostavile članice Organizacije.

2. Prilikom obaveštavanja članica Organizacije o registraciji druge ratifikacije koja mu je dostavljena generani direktor će skrenuti
pažnju članica Orga

nizacije na datum stupanja Konvencije na snagu.

Član 11.

Generalni direktor Međunarodnog biroa rada, shodno

članu 102.

Povelje Ujedinjenih nacija, dostavlja generalnom sekrataru

Ujedinjenih nacija, radi registracije, potpune podatke o svim ratifika

cijama i otkazivanjima koje je on registrovao, u skladu sa

odredbama prethodnih članova.

Član 12.

Kada to bude smatrao potrebnim, Administrativni savet Međunarodnog biroa rada podneće Generalnoj konferenciji izveštaj o
primeni ove konvencije i razmotriće da li je poželjno da se na dnevni red Konferencije stavi pitanje njene celovite ili delimične
revizije.

Član 13.

1. Ako Konferencija usvoji konvenciju kojom se ova konvencija revidira u celini ii delimično, tada, ako novom konvencijom nije
drugačije predviđeno:

a) ratifikacija nove revidirane konvencije od strane jedne članice, bez obzira na odredbe

člana 9.

ove

konvencije, povlači ipso jure neposredno otkazivanje ove konvencije ako i kada nova konvencija kojom se
vrši revizija stupi na snagu,

b) na dan stupanja na snagu nove revidiran

e konvencije, ova konvencija prestaje da bude otvorena za

ratifikaciju od strane članica.

2. Ova konvencija u svakom slučaju ostaje na snazi u svom sadašnjem obliku i sadržaju za one članice koje su je ratifikovale, ali
nisu ratifikovale revidiranu konvenc

iju.

Član 14.

Engleska i francuska verzija teksta ove konvencije je podjednako punovažna.

Gorenavedeni tekst je autentičan tekst Konvencije koju je propisno usvojila Generalna konferencija Međunarodne organizacije rada
na 54. zasedanju održanom u Ženevi i zaključenom 25. juna 1970. godine.

U potvrdu čega su 25. juna 1970. godine potpisali

Predsednik Konferencije,

V. Manickvasagam, s.r.

28. Престанак радног односа ( конвенције МОР бр. 158 и
препоруке
МОР бр.166, 92 и 119)

Konvencija 158

KONVENCIJA O PRESTANKU RADNOG ODNOSA NA INICIJATIVU POSLODAVCA

Generalna konferencija Međunarodne organizacije rada,

Koju je u Ženevi sazvao Administrativni savet Međunarodnog biroa rada i koja se sastala na svom 68. zasedanju 2. juna 1982.
godine, i

Primajući k znanju postojeće međunarodne norme sadržane u Preporuci o prestanku radnog odnosa, 1963, i

Konstatujući da je od usvajanja Preporuke o prestanku radnog odnosa, 1963, došlo do značajnih izmena u zakonodavstvu i praksi
mnogih država članica po pitanjima obuhvaćenim to

m preporukom, i

Smatrajući da, s obzirom na ove izmene, treba da se usvoje nove međunarodne norme po ovom pitanju, naročito imajući u vidu
ozbiljne probleme u ovoj oblasti koji su rezultat ekonomskih teškoća i tehnoloških promena do kojih dolazi poslednjih

godina u

mnogim zemljama,

Pošto je odlučila da usvoji određene predloge koji se odnose na prestanak radnog odnosa na inicijativu poslodavca, što je 5. tačka
dnevnog reda zasedanja, i

učešće u postupku protiv poslodavca zbog navodnog kršenja zakona ili propisa ili

obraćanje nadležnim administrativnim organima vlasti;

(d) rasa, boja, pol, bračno stanje, porodične obaveze, trudnoća, veroispovest, političko mišljenje, nacionalna
pripadnos

t ili socijalno poreklo;

(e) odsustvovanje sa posla za vreme porodiljskog odsustva.

Član 6.

1. Privremeno odsustvo s posla zbog bolesti ili zbog povrede ne predstavlja valjan razlog za prestanak radnog odnosa.

2. Definicija privremenog odsustva s posla, u

kojoj meri će se zahtevati lekarsko uverenje, kao i moguća ograničenja u pogledu

primene stava 1. ovog člana biće utvrđeni u skladu sa metodima primene iz

ove konvencije.

Odeljak B. Postupak pre ili u vreme prestanka radnog odnosa

Član 7.

Radni odnos radnika neće prestati zbog razloga vezanih za ponašanje radnika ili njegov rad pre nego što mu se omogući da se brani
od iznetih navoda, osim ako se s razlogom ne može očekivati od poslodavca da mu pruži tu mogućnost.

Odeljak C. Postupak žalbe zbog prestanka radnog odnosa

Član 8

1. Radnik koji smatra da mu je radni odnos neopravdano prestao ima pravo da se žali protiv prestanka radnog odnosa nekom
nepristrasnom telu, kao što je sud, radnički sud, arbitražni komitet ili arbitar.

2. Ako je prestanak radnog odnosa odobrio nadležan

organ vlasti, primena stava 1. ovog člana može da se prilagodi nacionalnom

zakonodavstvu i praksi.

3. Može se smatrati da je radnik odustao od svog prava na žalbu protiv prestanka radnog odnosa ako to pravo ne iskoristi u
određenom roku posle prestanka ra

da.

Član 9.

1. Tela iz člana 8. ove konvencije ovlašćena su da ispitaju razloge date za prestanak radnog odnosa, kao i druge okolnosti vezane za
odnosni slučaj i da donesu odluku o tome da li je prestanak bio opravdan.

2. Da bi se obezbedilo da radnik ne snosi sam teret dokazivanja da je prestanak radnog odnosa bio neopravdan, metodima
primene iz

ove konvencije treba predvideti jednu ili drugu ili obe od sledećih mogućnosti:

(a) teret dokazivanja da postoji valjan razlog za prestanak radnog odnosa, prema definiciji iz

člana 4.

ove

konvencije, snosi poslodavac;

(b) tela iz člana 8. ove konvencije ovlašćena su da donesu zaključak o razlogu za prestanak radnog odnosa na
osnovu dokaza koje su podnele stranke i u postupku predviđenom nacionalnim zakonodavstvom i praksom.

3. U slučajevima prestanka radnog odnosa za koje je rečeno da je do njih došlo zbog operativnih potreba preduzeća, ustanove ili
službe, tela iz člana 8. ove konvencije su ovlašćena da utvrde da li je do prestanka radnog odnosa stvarno došlo iz tih razloga, ali u
kojoj će meri oni biti ovlašćeni i da odlučuju da li su ti razlozi dovoljni da opravdaju taj prestanak radnog odnosa utvrdiće se
metodima primene iz

ove konvencije.

Član 10.

Ako tela iz

člana 8.

ove konvencije ocene da je prestanak radnog odnosa neopravdan i ako nisu ovlašćena ili smatraju da je

nesprovodljivo da, u skladu s nacionalnim zakonodavstvom i praksom, proglase prestanak radnog odnosa nevažećim, odnosno
narede ili predlože vraćanje radnika na posao, ona će biti ovlašćena da narede isplatu odgovarajuće naknade ili nekog drugog
davanja koje se može smatrati odgovarajućim.

Odeljak D. Otkazni rok

Član 11.

Radnik kome radni odnos treba da prestane imaće pravo na razuman otkazni rok ili naknadu umesto toga, izuzev ako je kriv za težu
povredu radne discipline, odnosno takvu povredu radne discipline da bi bilo nerazumno tražiti od poslodavc

a da ga zadrži za vreme

otkaznog roka.

Odeljak E. Otpremnina i drugi oblici zaštite dohotka

Član 12.

1. Radnik kome je radni odnos prestao ima pravo, u skladu s nacionalnim zakonodavstvom i praksom, na:

(a) otpremninu ili na neku drugu sličnu naknadu čiji će iznos zavisiti, pored ostalog, od dužine radnog staža i
visine plate, i isplaćivaće je neposredno poslodavac ili će se isplaćivati iz fonda koji je osnovan doprinosima
poslodavaca; ili

(b) davanja iz osiguranja za slučaj nezaposlenosti ili pomoć nezaposlenim licima ili na neka druga davanja iz
socijalnog osiguranja, kao što su starosna ili invalidska davanja, pod normalnim uslovima pod kojima se stiče
pravo na ta davanja; ili

2. Radniku koji ne ispunjava pot

rebne uslove za davanje iz osiguranja za slučaj nezaposlenosti ili pomoć nezaposlenim licima po

osnovu opštih propisa ne mora se isplatiti nikakva otpremnina ili naknada iz stava 1. tačka (a) ovog člana samo zato što ne dobija
davanje za slučaj nezaposlenosti na osnovu stava 1. tačka (b) ovog člana.

3. U slučaju prestanka radnog odnosa zbog teže povrede radne discipline, metodima primene iz

ove konvencije može se

predvideti gubitak prava na otpremninu ili naknadu iz stava 1. tačka (a) ovog člana.

DEO III. DODATNE ODREDBE U VEZI SA PRESTANKOM RADNOG ODNOSA ZBOG EKONOMSKIH,
TEHNOLOŠKIH, STRUKTURALNIH ILI SLIČNIH RAZLOGA

Odeljak A. Konsultacije sa predstavnicima radnika

Član 13.

1. Kad poslodavac namerava da prekine radni odnos sa radnicima iz razloga ekonomske, tehnološke, struk

turalne ili slične prirode,

on će:

(a) blagovremeno pružiti zainteresovanim radničkim predstavnicima odgovarajuće informacije, uključujući i
razloge za nameravane prekide radnog odnosa, sa brojem i kategorijama radnika koji će verovatno biti
zahvaćeni, kao

i o roku u kome namerava da izvrši prekide radnog odnosa;

(b) pružiti, u skladu s nacionalnim zakonodavstvom i praksom, zainteresovanim radničkim predstavnicima,
što je moguće pre, mogućnost za konsultacije o merama koje treba preduzeti da bi se sprečili

ili sveli na

najmanju meru prekid radnog odnosa i o merama za ublažavanje štetnih posledica prekida radnog odnosa

po zainteresovane radnike, kao što je nalaženje alternativnog zaposlenja.

2. Primena stava 1. ovog člana može se ograničiti, metodima primene

ove konvencije, na s

lučajeve u kojima broj radnika

čiji se prekid radnog odnosa razmatra dostiže najmanje jedan određeni broj, odnosno procent radne snage.

3. Za svrhe ovog člana, izraz "predstavnik zainteresovanih radnika" označava radničke predstavnike koje je, kao takve, priznalo
nacionalno zakonodavstvo ili praksa, u skladu sa Konvencijom o radničkim predstavnicima, 1971.

Odeljak B. Obaveštavanje nadležnog organa

Član 14.

1. Kad poslodavac predviđa prekide radnog odnosa iz razloga ekonomske, tehnološke, strukturalne ili slične prirode, on će o tome
obavestiti nadležni organ što je moguće pre, dajući sve relevantne informacije, uključujući i pismenu izjavu o razlozima za takve
prekide, o broju i kategorijama radnika koji će verovatno biti obuhvaćeni, kao i o roku u kome n

amerava da izvrši prekide radnog

odnosa.

2. Nacionalni zakoni ili propisi mogu da ograniče primenu stava 1. ovog člana na slučajeve u kojima broj radnika čiji se prekid
radnog odnosa razmatra dostiže najmanje jedan određeni broj, odnosno procent radne snag

3. Poslodavac će obavestiti nadležni organ o prekidima radnog odnosa iz stava 1. ovog člana u određenom minimalnom roku pre
prestanka radnog odnosa, s tim što taj rok treba utvrditi nacionalnim zakonima ili propisima.

Ovaj tekst je autentični tekst Konvencije koju je propisno usvojila Generalna konferencija Međunarodne organizacije rada na 68.
zasedanju održanom u Ženevi i zaključenom 23. juna 1982. godine.

U potvrdu čega su stavili svoje potpise 23. juna 1983. godine:

Predsednik Konferencije,

A. Grados Bertorini, s. r.

Generalnog direktor Međunarodnog biroa rada,

Francis Blanchard, s. r.

Tekst ove konvencije verodostojna je kopija teksta koji su svojim potpisima overili predsednik Međunarodne konferencije rada
generalni direktor Međunarodnog biroa rada.

Potvrđuje se da je kopija verodostojna i potpuna.

Za generalnog direkto

ra Međunarodnog biroa rada

29. Инспекција рада ( конвенција МОР бр. 81 )

KONVENCIJA MEĐUNARODNE ORGANIZACIJE RADA, BROJ 81, O INSPEKCIJI RADA U INDUSTRIJI I
TRGOVINI

Opšta konferencija Međunarodne organizacije rada,
Sazvana u Ženevi od strane Administrativnog saveta Međunarodnog biroa rada, gde se i sastala, 19. juna 1947.
godine, na svom tridesetom zasedanju,
Pošto je odlučila da usvoji razne predloge koji se odnose na inspekciju rada u industriji i trgovini, pitanje koje pretstavlja
četvrtu tačku dnevnog reda zasedanja,
Pošto je odlučila da ti predlozi dobiju formu međunarodne konvencije,
Usvaja,   danas   jedanaestog   jula   hiljadu   devetstotina   četrdeset   sedme,   donju   konvenciju,   koja   će   biti   nazvana
Konvencija o inspekciji rada 1947.

DEO I

Inspekcija rada u industriji
Član 1.

Svaki član Međunarodne organizacije rada za koga je ova Konvencija na snazi treba da ima jedan sistem inspekcije
rada u industrijskim preduzećima.

Član 2.

1. Sistem inspekcije rada u industrijskim preduzećima primenjivaće se na sva preduzeća za koja su inspektori rada
dužni da osiguraju primenu zakonskih odredaba koji se odnose na uslove rada i na zaštitu radnika u vršenju njihovog
zanimanja.
2. Nacionalno zakonodavstvo moći će izuzeti rudarska i transportna preduzeća ili delove takvih preduzeća od primene
ove konvencije.

Član 3.

1. Sistem inspekcije rada imaće za zadatak:

a) da osigura primenu zakonskih odredaba koji se odnose na uslove rada i na zaštitu radnika u
vršenju njihovog zanimanja, kao što su odredbe o radnom vremenu, o platama, o sigurnosti, o
higijeni i dobrim uslovima života, o zaposlenju dece i omladinaca i o drugim srodnim materijama, u
meri u kojoj su inspektori rada dužni da osiguraju primenu tih odredaba,

b) da pružaju obaveštenja i tehničke savete poslodavcima i radnicima o najefikasnijem načinu za
poštovanje zakonskih odredaba,

c) da signaliziraju nadležnoj vlasti slabosti i zloupotrebe koje nisu posebno pokrivene postojećim
zakonskim propisima.

2. Ako su druge funkcije poverene inspektorima rada, one ne treba da predstavljaju smetnju za vršenje njihovih glavnih
funkcija niti da nanose štetu na bilo koji način ugledu i nepristrasnosti potrebnim inspektorima i njihovim odnosima sa
poslodavcima i radnicima.

Član 4.

1. Ukoliko je to u skladu sa administrativnom praksom Člana, inspekcija rada biće stavljena pod nadzor i kontrolu jedne
centralne vlasti.
2. Ako se radi o federativnoj državi, izraz "centralna vlast" može da označava bilo Federalnu vlast, bilo neku centralnu
vlast federalnih jedinica.

Član 5.

Nadležna vlast treba da preduzme odgovarajuće mere u cilju da omogući:

a) efektivnu saradnju između službi inspekcije s jedne strane, i drugih vladinih službi i ustanova
javnih i privatnih sličnih aktivnosti, s druge strane,

b) saradnju između funkcionera inspekcije rada i poslodavaca i radnika ili njihovih organizacija.

Član 6.

Osoblje inspekcije rada biće sastavljeno od službenika čiji statut i uslovi službe osiguravaju stabilnost zaposlenja i čine
ih nezavisnim od svake promene vlade i svakog spoljnog nepoželjnog uticaja.

Član 7.

1. Pod rezervom uslova koje bi nacionalno zakonodavstvo odredilo za regrutovanje članova javnih službi, inspektori
rada biće regrutovani samo na osnovu sposobnosti kandidata za ispunjavanje zadataka koje treba da preuzme.
2. Način za proveravanje ovih sposobnosti biće određen od strane nadležne vlasti.
3. Inspektori rada treba da prime odgovarajuće obrazovanje, za vršenje svojih funkcija.

Član 8.

Žene jednako kao i muškarci moći će biti određivane za članove osoblja inspekcije, ako postoji potreba, specijalni
zadaci moći će biti povereni inspektorima odnosno inspektoricama.

Član 9.

Svaki član preduzeće potrebne mere da se osigura saradnja stručnjaka i tehničara valjano kvalifikovanih, računajući tu
medicinare, mehaničare, električare i hemičare, u funkcionisanju inspekcije prema metodama koje se smatraju
najprikladnijim nacionalnim uslovima, u cilju da se osigura primena zakonskih odredaba koje se odnose na higijenu i
sigurnost radnika u vršenju njihovog zanimanja i da se dobiju obaveštenja o posledicama primenjenih postupaka,
upotrebljenih materijala i metoda rada, o higijeni i sigurnosti rada.

Član 10.

Broj inspektora rada biće dovoljan da se osigura efikasno vršenje službe inspekcije i biće određen vodeći računa:

a) o važnosti zadataka koje inspektori imaju da izvršavaju, i to:

(1) o broju, prirodi, važnosti i situaciji preduzeća koja potpadaju pod kontrolu
inspekcije,

(2) o broju i različitosti kategorija radnika koji su zaposleni u tim preduzećima,

(3) o broju i kompleksnosti zakonskih odredaba čija primena treba da bude
osigurana;

b) o materijalnim sredstvima za izvršenje stavljenim na raspoloženje inspektorima,
c) o praktičnim uslovima pod kojima pregledi inspektora treba da se vrše da bi bili efikasni.

Član 11.

1. Nadležna vlast preduzeće potrebne mere u cilju da se inspektorima rada osiguraju:

a) lokali uređeni na odgovarajući način za potrebe službe i pristupačni svima zainteresovanima,

b) prevozne olakšice potrebne za vršenje njihovih funkcija kada ne postoje odgovarajuće olakšice
javnog saobraćaja.

2. Nadležna vlast preduzeće potrebne mere u cilju naknade inspektorima rada svih troškova putovanja i svih sporednih
troškova potrebnih za vršenje njihovih funkcija.

Član 12.

1. Inspektori rada snabdeveni ovlašćenjima za vršenje svojih funkcija biće ovlašćeni:

a) da ulaze slobodno bez prethodne opomene u svako doba dana i noći u svako preduzeće koje
podleže kontroli inspekcije,

b) da ulaze danju u sve lokale za koje mogu imati opravdanog razloga da pretpostavljaju da
podleže kontroli inspekcije,

c) da pristupaju svakom ispitivanju, kontroli ili anketi koju smatraju potrebnom da bi se uverili da se
zakonske odredbe stvarno poštuju, posebice:

(1) da ispituju, bilo sami, bilo u prisustvu svedoka, poslodavca i osoblja
preduzeća o svima pitanjima koja se odnose na primenu zakonskih odredaba,

(2) da traže da im se pokažu sve knjige, registri i dokumenta čije je držanje
propisano radnim zakonodavstvom, u cilju da provere da li su u skladu sa
zakonskim odredbama i da ih prepišu ili iz njih naprave izvode,

b) osoblje inspekcije rada;

c) statističke podatke preduzeća koja stoje pod kontrolom inspekcije i broj radnika zaposlenih u tim
preduzećima;

d) statistiku pregleda inspekcije;

e) statistiku počinjenih prekršaja i izrečenih sankcija;

f) statistiku nesrećnih slučajeva pri radu;

g) statistiku profesionalnih oboljenja; kao i sva druga pitanja koja se odnose na tu materiju ukoliko
spadaju pod kontrolu ovog centralnog organa.

DEO II

Inspekcija rada u trgovini
Član 22.

Svaki Član Međunarodne organizacije rada za koga je ovaj deo ove Konvencije na snazi treba da ima jedan sistem
inspekcije rada u trgovačkim preduzećima.

Član 23.

Sistem inspekcije rada u trgovačkim preduzećima primenjuje se na preduzeća za koja su inspektori rada dužni da
osiguraju primenu zakonskih odredaba koje se odnose na uslove rada i na zaštitu radnika u vršenju njihovog
zanimanja.

Član 24.

Sistem inspekcije rada u trgovačkim preduzećima treba da udovolji članovima 3. do 21. ove Konvencije, ukoliko su ovi
primenjeni.

DEO III

Razne mere
Član 25.

1. Svaki Član Međunarodne organizacije rada koji ratifikuje ovu Konvenciju može, jednom izjavom uz ratifikaciju,
isključiti od prihvatanja sa svoje strane deo II Konvencije.
2. Svaki Član koji je dao takvu izjavu može je poništiti u svako doba jednom kasnijom izjavom.
3. Svaki Član u pogledu kojega je na snazi jedna izjava saobrazno paragrafu 1 ovog člana daće svake godine u svom
godišnjem izveštaju o primeni ove Konvencije, podatke o stanju svoga zakonodavstva i svoje prakse u odnosu na
odredbe dela II ove Konvencije, navodeći pobliže u kojoj meri su ostvarene ili se nameravaju ostvariti odnosne
odredbe.

Član 26.

U slučajevima kada ne izgleda izvesno da neko preduzeće, ili neki deo ili služba preduzeća podležu ovoj Konvenciji,
nadležna vlast će rešiti ovo pitanje.

Član 27.

U ovoj Konvenciji izraz "zakonske odredbe" podrazumeva, osim zakonodavstva i arbitražne presude, i kolektivne
ugovore koji imaju snagu zakona i čiju su primenu inspektori rada dužni da osiguraju.

Član 28.

Detaljne informacije o nacionalnom zakonodavstvu kojim se primenjuju odredbe ove Konvencije biće sadržane u
godišnjim izveštajima koji treba da se podnose saobrazno članu 22. Ustava Međunarodne organizacije rada.

Član 29.

1. Kada se teritorija Člana sastoji iz prostranih oblasti gde, zbog retke naseljenosti ili zbog stanja njihovog razvoja,
nadležna vlast smatra odredbe ove Konvencije neprimenljivim, ona može izuzeti te oblasti od primene Konvencije bilo
uopšte, bilo sa izuzecima koje smatra potrebnim u pogledu izvesnih preduzeća ili izvesnih radova.
2. Svaki član treba da, u svom prvom godišnjem izveštaju koji se ima podneti o primeni ove Konvencije na osnovu
člana   22.   Ustava   Međunarodne   organizacije   rada,   da   podatke   o   svakoj   oblasti   za   koju   namerava   da   se   koristi
odredbama ovog člana i da da razloge zbog kojih namerava da tako učini. Posle toga, ni jedan član neće se moći
poslužiti odredbama ovoga člana, osim u pogledu onih oblasti na koje je već ukazao.
3. Svaki Član koji se posluži odredbama ovoga člana treba da ukaže, u svojim kasnijim godišnjim izveštajima, na
oblasti u odnosu na koje se odriče prava primene ovih odredaba.

Član 30.

Što se tiče teritorija pomenutih u članu 35. Ustava Međunarodne organizacije rada izmenjenog Instrumentom izmene
Ustava Međunarodne organizacije rada, 1946, sa izuzetkom teritorija obuhvaćenih paragrafima 4 i 5 toga tako
izmenjenog člana, svaki član Organizacije koji ratifikuje ovu Konvenciju treba da dostavi Generalnom direktoru
Međunarodnog biroa rada, u najkraćem mogućem roku posle ratifikacije, jednu izjavu u kojoj će navesti:

a) teritorije za koje se obavezuje da primeni odredbe Konvencije bez izmene;

b) teritorije za koje se obavezuje da primeni odredbe Konvencije sa izmenama i u čemu se sastoje
te izmene;

c) teritorije za koje je Konvencija neprimenljiva i, u tim slučajevima, razloge zbog kojih je
neprimenljiva;

d) teritorije za koje rezerviše svoju odluku.

2. Obaveze pomenute u alinejama a) i b) paragrafa l ovog člana smatraće se sastavnim delom ratifikacije i imaće isto
dejstvo.
3. Svaki član moći će se odreći novom izjavom svih ili samo nekih delova rezervi sadržanih u svojoj ranijoj izjavi na
osnovu alineja b), c) i d) paragrafa 1 ovog člana.
4. Svaki Član moći će, za vreme perioda u toku kojih ova Konvencija može biti otkazana saobrazno odredbama

člana

, dostavi Generalnom direktoru jednu novu izjavu koja bi menjala u svakom drugom pogledu raniju izjavu i koja bi

davala obaveštenja o situaciji na određenim teritorijama.

Član 31.

1. Kada pitanja koja tretira ova Konvencija spadaju u nadležnost vlasti neke teritorije van metropole, Član koji je
odgovoran za međunarodne odnose ove teritorije, u sporazumu vlade te teritorije, moći će dostaviti Generalnom
direktoru Međunarodnog biroa rada izjavu o prihvatanju obaveze iz ove Konvencije, u ime te teritorije.
2. Izjava o prihvatanju obaveze iz ove Konvencije može biti dostavljena Generalnom direktoru Međunarodnog biroa
rada:

a) od strane dva ili više članova Organizacije za teritoriju koja stoji pod njihovom zajedničkom
vlašću;

b) od strane svakog međunarodnog organa odgovornog za upravljanje nekom teritorijom na
osnovu odredbe Povelje Ujedinjenih nacija ili svake druge odredbe koja je na snazi u pogledu te
teritorije.

3. Izjave dostavljene Generalnom direktoru Međunarodnog biroa rada saobrazno odredbama prethodnih paragrafa
ovog člana treba da daju podatke o tome da li će odredbe Konvencije biti primenjene na teritoriji sa ili bez izmena; kada
se u izjavi navodi da se odredbe Konvencije primenjuju pod rezervom izmena, ona mora specificirati u čemu se sastoje
te izmene.
4. Zainteresovani Član ili Članovi ili međunarodni organ moraće se odreći u potpunosti ili delimično jednom kasnijom
izjavom prava da se pozivaju na izmenu ukazanu u ranijoj izjavi.
5. Zainteresovani Član ili Članovi ili međunarodni organ moći će, za vreme perioda u toku kojih Konvencija može biti
otkazana saobrazno odredbama člana 34, dostaviti Generalnom direktoru jednu novu izjavu koja bi menjala u svakom
drugom pogledu svaku raniju izjavu i koja bi davala obaveštenja o situaciji u pogledu primene ove Konvencije.

DEO IV

Završne odredbe
Član 32.

Službene ratifikacije ove Konvencije biće dostavljene Generalnom direktoru Međunarodnog biroa rada i od njega
registrovane.

Član 33.

1. Ova Konvencija obavezivaće samo Članove Međunarodne organizacije rada čija ratifikacija bude registrovana od
strane Generalnog direktora.
2. Ona će stupiti na snagu dvanaest meseci pošto ratifikacije dva Člana budu registrovane od strane Generalnog
direktora.
3. Posle toga, ova će Konvencija stupiti na snagu za svakog Člana dvanaest meseci posle datuma kada njegova
ratifikacija bude registrovana.

Član 34.

1. Svaki član koji je ratifikovao ovu Konvenciju može je otkazati, po isteku perioda od deset godina, posle datuma
prvobitnog stupanja na snagu Konvencije, aktom saopštenim Generalnom direktoru Međunarodnog biroa rada i od
njega registrovanim. Otkaz će početi da važi tek posle godinu dana od njegovog registrovanja.
2. Svaki Član koji je ratifikovao ovu Konvenciju a koji, u roku od jedne godine dana po isteku perioda od deset godina
pomenutog u prethodnom paragrafu, ne upotrebi pravo otkaza koje je predviđeno u ovom članu, biće obavezan za novi
period od deset godina i, prema tome, moći će da otkaže ovu Konvenciju po isteku svakog perioda od deset godina
pod uslovom predviđenim u ovom članu.

Član 35.

1. Generalni direktor Međunarodnog biroa rada saopštiće svim Članovima Međunarodne organizacije rada
registrovanje svih ratifikacija, izjava i otkaza koji mu budu dostavljeni od strane Članova Organizacije.
2. Saopštavajući Članovima Organizacije registrovanje druge ratifikacije koja mu bude dostavljena, Generalni direktor
će skrenuti pažnju Članovima Organizacije na datum kojega ova Konvencija stupa na snagu.

Član 36.

Generalni direktor Međunarodnog biroa rada dostaviće Generalnom direktoru Ujedinjenih nacija radi registracije,
saobrazno članu 102. Povelje Ujedinjenih nacija, potpuna obaveštenja u pogledu svih ratifikacija, svih izjava i svih
akata otkaza koje bude registrovao saobrazno prethodnim članovima.

Član 37.

Po isteku svakog perioda od deset godina računajući od stupanja na snagu ove Konvencije, Administrativni savet
Međunarodnog biroa rada biće dužan da podnese Opštoj konferenciji izveštaj o primeni ove Konvencije i odlučiće da li
ima mesta da se stavi na dnevni red Konferencije pitanje njene popune ili delimično revizije.

Član 38.

1. U slučaju ako bi Konferencija usvojila novu Konvenciju čiji je predmet potpuna ili delimična revizija ove Konvencije,
osim ako nova konvencija ne određuje drukčije:

a) ratifikacija jednog Člana nove konvencije čiji je predmet revizija povlačila bi sama sobom, bez
obzira na gore navedeni član 34, neposredni otkaz ove Konvencije, uz rezervu da je nova
konvencija čiji je predmet revizija stupila na snagu;

(b) socijalnog obezbeđenja (tj. zakonske odredbe u pogledu povreda na poslu, materinstva, bolesti,
invalidnosti, starosti, smrti, nezaposlenosti i porodičnih obaveza i svih drugi osiguranih slučajeva
koji su, prema nacionalnim zakonima ili propisima obuhvaćeni sistemom socijalnog obezbeđenja),
uz sledeća ograničenja:

(i) da mogu da postoje odgovarajući aranžmani za očuvanje stečenih prava i
prava u toku sticanja;

(ii) da nacionalni zakoni ili propisi zemalja migracije mogu da propišu
specijalne aranžmane u pogledu davanja ili delova davanja koja se u celini
isplaćuju iz javnih fondova i u pogledu dodataka koji se isplaćuju licima koja ne
ispunjavaju uslove u pogledu doprinosa koji su propisani za sticanje prava na
redovnu penziju;

(c) poreza, dažbina ili doprinosa iz radnog odnosa koji se plaćaju za zapošljeno lice, i
(d) pravnog postupka u vezi sa pitanjima pomenutim u ovoj konvenciji.

2. Kada je reč o saveznoj državi, odredbe ovog člana će se primenjivati ukoliko su dotična pitanja regulisana saveznim
zakonima ili propisima ili podleže kontroli saveznih administrativnih vlasti. Svaki član će odrediti u kojoj meri i na koji
način će se ove odredbe primenjivati u odnosu na pitanja koja su regulisana zakonom ili propisima sastavnih država
federacije, provincije kao konačna, ili podleže kontroli njihovih administrativnih organa. Član će u svom godišnjem
izveštaju o primeni ove konvencije navesti u kojoj meri su pitanja koja su predmet ovog člana regulisana saveznim
zakonom ili propisima, ili podleže kontroli saveznih administrativnih organa. U odnosu na pitanja koja su regulisana
zakonom ili propisima sastavnih država federacije, provincija ili kantona, ili podleže kontroli, njihovih administrativnih
organa, član će preduzeti mere predviđene u paragrafu 7 (b) člana 19. Ustava Međunarodne organizacije rada.

Član 7.

1. Svaki član za koga je ova konvencija na snazi obavezuje se da će njegova služba za zapošljavanje i druge službe
koje se bave pitanjima migracije sarađivati u određenim slučajevima sa odgovarajućim službama drugih članova.
2. Svaki član za koga je ova konvencija na snazi obavezuje se da će obezbediti da se usluge koje čine njene javne
službe za zapošljavanje radnicima migrantima čine besplatno.

Član 8.

1. Radnik migrant koji je primljen u svojstvu stalnog radnika i članovi njegove porodice kojima je dozvoljeno da ga prati
ili da mu se pridruže neće biti vraćen na teritoriju njegovog porekla ili na teritoriju iz koje je emigrant zato što nije u
stanju da se bavi svojim zanimanjem zbog bolesti ili povrede do koje je došlo posle ulaska u zemlju, osim ako dotično
lice to samo želi ili to ne predviđa međunarodni sporazum koji vezuje zainteresovane zemlje.
2. kada se radnici migranti prime u svojstvu stalnog radnika po dolasku u zemlju imigracije nadležni organ te zemlje
može da odluči da će se odredbe stava 1. ovog člana primenjivati samo posle jednog umerenog perioda koji ni u kom
slučaju neće preći pet godina od datuma prijema tih migranata.

Član 9.

Svaki član za koga je ova konvencija na snazi obavezuje se da će dozvoliti, vodeći računa o granicama dozvoljenim
nacionalnim zakonima i propisima o iznošenju i unošenju deviza, transfer onog dela zarade i ušteda radnika migranata
koji on želi.

Član 10.

U slučajevima kada je broj migranata koji idu sa teritorije jednog člana na teritoriju drugog člana dovoljno veliki,
nadležne vlasti tih teritorija će, kad god je to potrebno ili poželjno, sklopiti sporazume da bi se regulisala pitanja od
opšteg interesa koja se javljaju u vezi sa primenom odredaba ove konvencije.

Član 11.

1. U okviru ove konvencije termin "radnik migrant" označava lice koje migrira iz jedne zemlje u drugu da bi se zaposlilo
na bilo koji način, osim za svoj račun, i obuhvata sva lica redovno primljena u svojstvu radnika migranta.
2. Ova konvencija se primenjuje na:

(a) pogranične radnike;

(b) kratkotrajan ulazak članova slobodnih profesija i umetnika;

Član 12.

Formalna ratifikacija ove konvencije biće dostavljena generalnom direktoru Međunarodnog biroa rada radi
registrovanja.

Član 13.

1. Ova konvencija obavezuje samo one članove Međunarodne organizacije rada čije je ratifikacije registrovao generalni
direktor.
2. Ona će stupiti na snagu dvanaest meseci od dana kada je generalni direktor registrovao ratifikaciju dva člana.
3. Iza toga, ova konvencija će stupiti na snagu za svakog člana dvanaest meseci od dana kada je registrovana njegova
ratifikacija.

Član 14.

1. Svaki član koji ratifikuje ovu konvenciju može, izjavom priloženom uz ratifikaciju, isključiti iz svoje ratifikacije bilo koji
ili sve anekse konvencije.
2. Zavisno od sadržaja te izjave, odredbe aneksa imaće isto dejstvo kao i odredbe konvencije.
3. Svaki član koji dâ takvu izjavu može docnije jednom novom izjavom da obavesti generalnog direktora da prihvata
neki ili sve anekse pomenute u izjavi; odredbe tih aneksa će se primenjivati na tog člana od dana kada je generalni
direktor registrovao to obaveštenje.
4. Sve dok izjava data na osnovu stava 1. ovog člana ostaje na snazi u odnosu na bilo koji aneks, član može da se
izjasni da je spreman da prihvati taj aneks sa snagom preporuke.

Član 15.

1. U izjavi dostavljenoj generalnom direktoru Međunarodnog biroa rada shodno stavu 2. člana 35. Ustava
Međunarodne organizacije rada biće naznačeno:

(a) teritorija u odnosu na koje se taj član obavezuje da će odredbe konvencije i bilo kog ili svih
aneksa primenjivati bez izmene;

(b) teritorije u odnosu na koje se obavezuje da će se odredbe konvencije i bilo kog ili svih aneksa
primenjivati uz izmene, zajedno sa detaljima pomenutih izmena;

(c) teritorije u odnosu na koje se konvencije i bilo koji ili svi aneksi ne primenjuju i u tim slučajevima
razloge za to; i

(d) teritorije u odnosu na koje on zadržava donošenje odluke dok detaljnije ne razmotri situaciju.

2. Obaveze iz alineja (a) i (b) stava 1. ovog člana smatraće se integralnim delom ratifikacije i imaće snagu ratifikacije.
3. Svaki član može u bilo koje vreme jednom docnijom izjavom otkazati u celini ili delimično ograničenja data u svojoj
prvobitnoj izjavi na osnovu alineja (b), (c) i (d) stava 1. ovog člana.
4. Svaki član može, u vremenu u kome se konvencija može otkazati shodno odredbama

člana 17

, dostaviti

Generalnom direktoru izjavu kojom se menja u bilo kom drugom pogledu sadržaj bilo koje ranije izjave i iznosi sadašnja
situacija u pogledu određenih teritorija.

Član 16.

1. U izjavama dostavljenim generalnom direktoru Međunarodnog birao rada shodno stavovima 4. i 5. člana 35. Ustava
Međunarodne organizacije rada treba naznačiti da li će se odredbe konvencije i bilo kog ili svih aneksa primenjivati na
toj teritoriji bez izmena ili uz izmene; ako se u izjavi kaže da će se odredbe konvencije i bilo kog ili svih aneksa
primenjivati uz izmene, treba detaljno izneti sadržinu tih izmena.
2. Član, Članovi ili zainteresovani međunarodni organ može u bilo koje vreme jednom docnijom izjavom da se odrekne
u celini ili delimično prava pribegavanja izmeni naznačenoj u nekoj ranijoj izjavi.
3. Član, Članovi ili zainteresovani međunarodni organ mogu u periodu u toku koga konvencija ili bilo koji ili svi aneksi
mogu da se otkažu shodno odredbama člana 17, do dostave generalnom direktoru izjavu kojom se u bilo kom pogledu
menja sadržaj bilo koje ranije izjave i iznosi sadašnja situacija u pogledu primene konvencije.

Član 17.

1. Član koji je ratifikovao ovu konvenciju može da je otkaže, po isteku deset godina od dana kada je prvi put stupila na
snagu, jednim aktom dostavljenim generalnom direktoru Međunarodnog biroa rada da ga registruje. To otkazivanje će
stupiti na snagu tek po isteku godine dana od njegove registracije.
2. Svaki član koji je ratifikovao ovu konvenciju i koji, u toku godine po isteku perioda od deset godina pomenutog u
prethodnom stavu, ne iskoristi pravo otkaza predviđeno u ovom članu, biće obavezan za sledeći period od deset
godina i posle toga može da otkaže ovu konvenciju po isteku svakog perioda od deset godina pod uslovima
predviđenim u ovom članu.
3. U svakom periodu u toku koga se ova konvencija može otkazati shodno odredbama prethodnih stavova, svaki član
koji je tako ne otkaže može da dostavi generalnom direktoru izjavu kojom posebno otkazuje bilo koji aneks konvencije
koji je na snazi za tog člana.
4. Otkazivanje ove konvencije ili bilo kog ili svih aneksa neće uticati na prava data na osnovu njih migrantu ili članovima
njegove porodice ako je migrirao dok su konvencija ili relevantni aneks bili na snazi za teritoriju gde se pojavi pitanje
daljeg važenja ovih pojava.

Član 18.

1. Generalni direktor Međunarodnog biroa rada će obavestiti sve članove Međunarodne organizacije rada o registraciji
svih ratifikacija, izjava i otkazivanja koje su mu dostavili članovi organizacije.
2. Kada bude obaveštavao članove organizacije o registraciji druge ratifikacije koja mu je dostavljena, generalni direktor
će skrenuti pažnju članovima Organizacije na datum stupanja konvencije na snagu.

Član 19.

Generalni direktor Međunarodnog biroa rada će dostaviti generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija radi registracije
shodno članu 102. Povelje Ujedinjenih nacija detaljne podatke o svim ratifikacijama, izjavama i aktima otkazivanja koje
je on registrovao shodno odredbama prethodnih članova.

Član 20.

Kad bude smatrao potrebnim Administrativni savet Međunarodnog biroa rada će podnositi generalnoj konferenciji
izveštaj o primeni ove konvencije i ispitaće da li je poželjno da se na dnevni red konferencije stavi pitanje njene potpune
ili delimične revizije.

Član 21.

1. Ako konferencija usvoji novu konvenciju s kojom se revidira ova konvencija u celini ili delimično tada će, osim ako se
novom konvencijom drukčije ne predviđa:

(a) ratifikacija nove konvencije kojom se vrši revizija stare od strane jednog člana podrazumevati
ipso iure neposredno otkazivanje ove konvencije, uprkos odredbama

člana 17

, ako i kad nova

konvencija kojom se vrši revizija stupi na snagu;

(b) od dana stupanja na snagu nove konvencije kojom se vrši revizija, prestati mogućnost
ratifikacije ove konvencije od strane članova.

2. Ova konvencija će u svakom slučaju ostati na snazi u svom stvarnom obliku i sadržaju za one članove koji su je
ratifikovali, ako nisu ratifikovali konvenciju kojom se ova revidira.

Član 22.

1. Međunarodna konferencija rada može, na svakom zasedanju na čiji je dnevni red stavljeno ovo pitanje, da usvoji
dvotrećinskom većinom revidirani tekst jednog ili više aneksa ove konvencije.

Član 5.

1. Svaka članica kod koje je ovaj aneks na snazi i koja je ustanovila sistem kontrole ugovara o radu zaključenih između
poslodavca ili lica koja se pojavljuju u njegovo ime i radnika migranta, obavezna je da zahteva:

a) da se jedan primerak ugovora o radu uruči migrantu pre odlaska ili, ako se zainteresovane vlade
slože, u centru za prihvat prilikom dolaska na teritoriju imigracije;

b) da ugovor o radu sadrži odredbe u kojima su predviđeni uslovi rada i, naročito, plata koja je
ponuđena migrantu;

c) da migrant pre odlaska dobije pismena obaveštenja o opštim uslovima života i rada na teritoriji
imigracije, sadržana u dokumentu koji se odnosi na njega ili na grupu kojoj pripada.

2. Kada se jedan primerak ugovora o radu daje migrantu prilikom dolaska na teritoriju imigracije, isti treba pre polaska
da dobije dokumenat sa obaveštenjima, koja se odnose na njega kao pojedinca ili na grupu kojoj pripada, o
profesionalnoj kategoriji u kojoj će raditi i ostalim uslovima rada, naročito o minimalnoj plati koja mu je zagarantovana.
3. Nadležna vlast će preduzeti potrebne mere za poštovanje odredaba prethodnih članova i primenjivanje sankcija u
slučaju prekršaja.

Član 6.

Mere predviđene u

članu 4.

Konvencije treba u određenim slučajevima da podrazumevaju:

a) pojednostavljenje administrativnih formalnosti;

b) ustanovljenje službe tumača;

c) svaku potrebnu pomoć u toku početnog perioda, prilikom smeštaja migranata i članova njihove
porodice kojima je odobreno da ih prate ili da dođu docnije;

d) socijalnu zaštitu migranata i članova njihove porodice kojima je odobreno da sa njima pođu ili da
dođu docnije u toku putovanja, naročito na brodovima.

Član 7.

1. Kada je broj radnika migranata koji odlaze sa teritorije jedne članice na teritoriju druge članice dosta velika, nadležne
vlasti teritorije o kojima se radi, treba da svaki put kada je potrebno ili poželjno, zaključuju sporazume radi regulisanja
pitanja od opšteg interesa koja se mogu postaviti prilikom primene ovog aneksa.
2. Kada članice imaju sistem kontrole ugovora o radu, u pomenutim sporazumima treba naznačiti metode kojih treba
poslodavac da se pridržava radi ispunjavanja obaveza iz ugovora.

Član 8.

Svako lice koje podstiče na nedozvoljenu ili ilegalnu imigraciju biće kažnjeno odgovarajućom kaznom.

Aneks II

REGRUTOVANJE, UPOŠLJAVANJE I USLOVI RADA MIGRANATA REGRUTOVANIH NA OSNOVU SPORAZUMA
KOJI SE ODNOSE NA KOLEKTIVNE MIGRACIJE POD KONTROLOM VLADE

Član 1.

Ovaj aneks primenjuje se na radnike migrante regrutovane na osnovu sporazuma koji se odnose na kolektivne
migracije pod kontrolom vlade.

Član 2.

Kod primene ovog aneksa:

a) izraz "regrutovanje" označava:

i) angažovanje nekog lica koje se nalazi na jednoj teritoriji za račun
poslodavca koji se nalazi na nekoj drugoj teritoriji, na osnovu sporazuma koji
se odnose na kolektivne migracije, pod kontrolom vlade;

ii) preduzimanje obaveza prema licu koje se nalazi na jednoj teritoriji da mu se
obezbede zapošljenje na drugoj teritoriji na osnovu sporazuma koji se odnose
na kolektivne migracije pod kontrolom vlade, kao i zaključivanje sporazuma
koji se odnose na operacije predviđene pod i) i ii), podrazumevajući
pronalaženje i odabiranje migranata i njihovo slanje na put;

b) izraz "dovođenje" označava sve operacije koje se obavljaju u cilju obezbeđivanja ili olakšavanja
dolaska na teritoriju lica regrutovanih pod uslovima iznetim u gornjoj alineji a) na osnovu
sporazuma koji se odnose na kolektivne migracije pod kontrolom vlade;
c) izraz "upošljavanje" označava sve operacije koje se vrše u cilju obezbeđivanja ili olakšavanja
stupanja na rad dovedenih lica u uslovima iznetim u gornjoj alineji (b) na osnovu sporazuma koji se
odnose na kolektivne migracije pod kontrolom vlade.

Član 3.

1. Svaka članica za koju je ovaj aneks na snazi i čije zakonodavstvo dozvoljava operacije regrutovanja, dovođenja i
upošljavanja, onakve kako su definisane u članu 2. treba da regulišu one od pomenutih operacija koje dozvoljava njeno
zakonodavstvo, saglasno propisima ovog člana.
2. Pod rezervom odredaba predviđenih u sledećem stavu biće ovlašćeni za operacije regrutovanja, dovođenja i
upošljavanja samo:

a) javni biroi ili drugi zvanični organi teritorije gde se vrše pomenute operacije;

b) zvanični organi teritorije na kojoj se ne vrše operacije i kada su ovlašćeni da obavljaju te
operacije na toj teritoriji na osnovu sporazuma između zainteresovanih vlada;

c) svaki organ ustanovljen saglasno odredbama nekog međunarodnog instrumenta.

3. Ukoliko dozvoljava domaće zakonodavstvo ili neki bilateralni sporazum i ako je u interesu migranta, uz odobrenje i
nadzor nadležne vlasti, operacije regrutovanja, dovođenja i upošljavanja mogu da obavljaju:

a) poslodavac ili lice u njegovoj službi koje se pojavljuje u njegovo ime;

b) privatni biroi.

4. Pravo na obavljanje poslova regrutovanja, dovođenja i upošljavanja će biti uslovljeno dobijanjem prethodnog
odobrenja nadležne vlasti teritorije gde će se vršiti te operacije u slučajevima i na način kojim će biti utvrđeni:

a) bilo zakonodavstvom te teritorije;

b) bilo sporazumom između nadležne vlasti teritorije emigracije ili svakog organa ustanovljenog
saglasno odredbama nekog međunarodnog sporazuma, s jedne strane, a nadležne vlasti teritorije
imigracije, s druge strane.

5.   nadležna   vlast   teritorije   gde   se   vrše   operacije   treba,   na   osnovu   svakog   sporazuma   zaključenog   između
zainteresovanih nadležnih vlasti, da vrši nadzor nad delatnostima lica ili organa kojima je na osnovu prethodnog stava
izdato ovlašćenje, izuzimajući svaki drugi organ ustanovljen saglasno odredbama nekog međunarodnog instrumenta
čiji će položaj (status) i dalje biti regulisan pomenutim instrumentom ili svakim drugim sporazumom zaključenim između
pomenutog organa i zainteresovane nadležne vlasti.
6. Pre nego što odobri dovođenje radnika migranata, nadležna vlast teritorije imigracije treba da proveri da li već postoji
dovoljan broj radnika koji mogu da se uposle na radnim mestima koje treba popuniti.
7. Ovim članom se ovlašćuje samo nadležna vlast teritorije emigracije da omogućava odlazak radnika migranata na
teritoriju članice i ne može se tumačiti kao da se njime ovlašćuje neko drugo lice ili organ.

Član 4.

1. Svaka članica kod koje je ovaj aneks na snazi se obavezuje da će obezbediti da operacije regrutovanja, dovođenja i
upošljavanja radnika migranata koje vrše javne službe budu besplatne.
2. Administrativne troškove za regrutovanje, dovođenje i upošljavanje neće snositi migrant.

Član 5.

Kada se radi o grupnom prevozu migranata iz jedne zemlje u drugu, gde je potrebno preći i preko neke treće zemlje,
nadležna vlast zemlje koja se prelazi u tranzitu treba da preduzme mere za ubrzavanje tog prelaska da bi se izbeglo
zakašnjavanje i administrativne teškoće.

Član 6.

1. Svaka članica za koju je ovaj aneks na snazi i koja je ustanovila sistem kontrole ugovora o radu zaključenih između
poslodavaca ili lica koje se pojavljuje u njegovo ime i radnika migranta, obavezuje se da zahteva:

a) da se jedan primerak ugovora o radu uruči migrantu pre odlaska ili, ako se zainteresovane vlade
slože, u nekom centru za prihvatanje prilikom dolaska na teritoriju imigracije;

b) da ugovor o radu sadrži odredbe u kojima su predviđeni uslovi rada i naročito plata koja je
ponuđena migrantu;

c) da migrant pre odlaska dobije pismena obaveštenja o opštim uslovima života i rada na teritoriji
imigracije, sadržina u dokumentu koji se odnosi na njega ili grupu kojoj pripada.

2. Kada se jedan primerak ugovora o radu daje migrantu prilikom dolaska na teritoriju imigracije, isti treba pre polaska
da dobije dokument sa obaveštenjima koja se odnose na njega ili na grupu kojoj pripada o stručnoj kategoriji u kojoj će
raditi i o ostalim uslovima rada, naročito o minimalnoj plati koja mu je zagarantovana.
3. Nadležna vlast će preduzeti potrebne mere za poštovanje odredaba prethodnih stavova, s tim da se u slučaju
prekršaja primene odgovarajuće sankcije.

Član 7.

Mere predviđene u

članu 4.

Konvencije treba da u određenim slučajevima podrazumevaju:

a) pojednostavljenje administrativnih formalnosti;

b) ustanovljenje službe tumača;

Smatrajući da emigracija radnika do koje dolazi zbog uslova na tržištu rada treba da se odvija pod nadzorom zvaničnih organa za
zapošljavanje ili u saglasnosti sa odnosnim bilateralnim ili multilateralnim sporazumima, posebno sa onima kojima se omogućava
slobodo kretanje radnika, i

Smatrajući da postojanje nedozvoljene i trajne trgovine radnom snagom zahteva donošenje novih normi posebno usmerenih na
otklanjanje ovih zloupotreba, i

Podsećajući na odredbe Konvencije o radnicima migrantima (revidirane) iz 1949. kojima se zahteva od čl

anova koji su je

ratifikovali da na imigrante koji se zakonito nalaze na njihovoj teritoriji primenjuju tretman koji nije nepovoljniji od tretmana koji

primenjuju na svoje državljane u vezi sa raznim pitanjima navedenim u njoj, u onoj meri u kojoj su ta pitanja regulisana zakonima,

odnosno propisima ili podleže kontroli upravnih organa vlasti, i

Podsećajući da definicija izraza "diskriminacija" u Konvenciji o diskriminaciji u pogledu zaposlenja i zanimanja iz 1958. ne
obuhvata obavezno razlike po osnovu drž

avljanstva, i

Smatrajući da su poželjne nove norme, uključujući i norme u oblasti socijalnog obezbeđenja, za stvaranje jednakih mogućnosti
tretmana radnika migranata, a da u pogledu pitanja koja su regulisana zakonima, odnosno propisima ili podleže kontroli upravnih
organa vlasti treba obezbediti tretman koji je bar jednak tretmanu domaćih radnika, i

Konstatujući da je za potpun uspeh akcije koja se odnosi na vrlo raznolike probleme radnika migranata neophodna tesna saradnja sa
Ujedinjenim nacijama i drugim

specijalizovanim agencijama, i

Konstatujući da se pri izradi sledećih normi vodilo računa o radu Ujedinjenih nacija i drugih specijalizovanih agencija i da će, da bi
se izbeglo dupliranje i obezbedila odgovarajuća koordinacija, postojati stalna saradnja na unapređenju i obezbeđenju primene
normi, i

S obzirom na to da je odlučila da usvoji izvesne predloge u vezi s radnicima migrantima, što je peta tačka dnevnog reda zasedanja, i

S obzirom na to da je rešila da se ovi predlozi uobliče u Međunarodnu konvenci

ju kojom se dopunjuje Konvencija o radnicima

migrantima (revidirana) iz 1949. i Konvencija o diskriminaciji u pogledu zaposlenja i zanimanja iz 1958,

Usvaja na dan 24. juna 1975. godine Konvenciju koja se naziva Konvencija o radnicima migrantima (dopunske odredbe) iz 1975:

I deo

MIGRACIJA U USLOVIMA ZLOUPOTREBE

Član 1.

Svaki član za koga je ova konvencija na snazi obavezuje se da će poštovati osnovna ljudska prava svih radnika migranata.

Član 2.

1. Svaki član za koga je ova konvencija na snazi sistematski nastoji da utvrdi da li na njegovoj teritoriji ima nezakonito zaposlenih
radnika i da li sa njegove teritorije polaze, preko nje prolaze ili na nju stižu migraciona kretanja u cilju zapošljavanja, pri čemu su
migranti u toku puta, po dolasku, za vreme boravka i rada izloženi uslovima kojima se krše odnosi međunarodni, multilateralni ili
bilateralni instrumenti ili sporazumi ili nacionalno zakonodavsto.

2. Predstavničke organizacije poslodavaca i radnika treba u potpunosti konsultovati i omogućiti im da p

ruže sve informacije koje

imaju u vezi s ovim pitanjem.

Član 3.

Svaki član usvaja sve potrebne i odgovarajuće mere, kako u okviru svoje nadležnosti tako i u saradnji s drugim članovima:

(a) za suzbijanje tajnih migracija i nezakonitog zapošljavanja migranata, i

(b) protiv organizatora nezakonitog ili trajnog kretanja migranata u cilju zaposlenja, ako to kretanje polazi sa

njegove teritorije, prolazi preko nje ili se završava na njoj, i protiv onih koji zapošljavaju radnike koji su
imigrirali pod nezakoniti

m uslovima, da bi se sprečile i otklonile zloupotrebe pomenute u članu 2. ove

konvencije.

Član 4.

Članovi treba posebno da preduzmu potrebne mere, na nacionalnom i međunarodnom planu, radi uspostavljanja sistematskih
kontakata i razmene informacija o ovom pitanju s drugim državama, u konsultaciji s predstavničkim organizacijama poslodavaca i
radnika.

Član 5.

Jedan od ciljeva mera preduzetih na osnovu čl.

i 4. ove konvencije je da se omogući sudsko gonjenje onih koji se bave trgovinom

radnom snagom, bez obzira na to koje se zemlje bave tom aktivnošću.

Član 6.

1. U saglasnosti s nacionalnim zakonodavstvom preduzimaju se mere za efikasno otkrivanje nezakonitog zapošljavanja radnika
migranata i za utvrđivanje i primenu administrativnih, građanskih i kaznenih mera, uključujući i zatvor,

u vezi s nezakonitim

zapošljavanjem radnika migranata, organizovanjem migracija radnika radi zaposlenja kod kojih dolazi do zloupotrebe iz

člana 2.

ove konvencije i hotimičnim pomaganjem takvih migracija, bez obzira da li se to radi u cilju zarade ili ne.

2. Ako se neki poslodavac sudsk

i goni u okviru primene mera shodnom ovom članu, on ima pravo da podnese dokaz o svojoj

dobroj nameri.

Član 7.

U pogledu zakona, propisa i drugih mera koje su predviđene ovom konvencijom radi sprečavanja i otklanjanja gore pomenutih
zloupotreba, predstavničke organizacije poslodavaca i radnika treba konsultovati i priznati im mogućnost da u tu svrhu preduzimaju
inicijative.

Član 8.

1. Pod uslovom da je legalno boravio u određenoj zemlji radi zaposlenja, ne smatra se da se radnik migrant nalazi u nezakonitom ili
neregulisanom položaju samo zbog činjenice da je izgubio zaposlenje, što samo po sebi ne podrazumeva povlačenje njegove
dozvole za boravak ili, u zavisnosti od slučaja, dozvole za rad.

2. Sledstveno tome, on uživa jednak tretman kao i domaći radnici, naročito u pogledu garancija u vezi sa sigurnošću zaposlenja,
obezbeđenjem alternativnog zaposlenja, radovima organizovanim za pomoć nezaposlenima i prekvalifikacijom.

Član 9.

1. Bez štete po mere za kontrolisanje kretanja migranata u cilju zaposlenja n

a taj način što će se radnicima migrantima obezbediti

da uđu na nacionalnu teritoriju i da se zaposle saglasno odnosnim zakonima i propisima, radnik migrant i njegova porodica treba, u
slučajevima u kojima ovi zakoni i propisi nisu bili poštovani i u kojima se njegov položaj ne može učiniti regularnim, da uživaju
jednak tretman u pogledu prava koja proističu iz prošlih zaposlenja, u pogledu nagrađivanja, socijalnog obezbeđenja i drugih
davanja.

2. U slučaju spora o pravima iz prethodnog stava, radnik ima mogućnost da svoj slučaj iznese nadležnom organu, lično ili preko
predstavnika.

3. U slučaju proterivanja radnika ili njegove porodice, oni ne snose troškove.

4. Nijedna odredba ove konvencije ne sprečava članove da licima koja nezakonito borave ili rade u z

emlji daju pravo da tu ostanu i

da se legalno zaposle.

II deo

JEDNAKOST MOGUĆNOSTI I TRETMANA

Član 10.

Svaki član za koga je ova konvencija na snazi obavezuje se da formuliše i sprovodi nacionalnu politiku kojom će se unapređivati i
garantovati, na način koji odgovara nacionalnim uslovima i praksi, jednake mogućnosti i tretman u pogledu zaposlenja i zanimanja,
socijalnog obezbeđenja, sindikalnih i kulturnih prava i individualnih i kolektivnih sloboda za lica koja se u svojstvu radnika
migranata ili člano

va njihovih porodica legalno nalaze na njegovoj teritoriji.

Član 11.

1. Za svrhe ovog dela Konvencije izraz "radnik migrant" označava lice koje migrira ili je migriralo iz jedne zemlje u drugu s ciljem
da nađe neki drugi posao, osim za sopstveni račun, i

obuhvata svako lice koje je redovno ušlo u zemlju kao radnik migrant.

III deo

ZAVRŠNE ODREDBE

Član 15.

Ovom konvencijom članovi se ne sprečavaju da zaključuju multilateralne ili bilateralne sporazume u cilju rešavanja problema koji
proisteknu u vezi s njenom primenom.

Član 16.

1. Svaki član koji ratifikuje ovu konvenciju može, izjavom uz svoju ratifikaciju, isključiti iz svog prihvatanja I. i ili II. deo
Konvencije.

2. Svaki član koji je dao takvu izjavu može je u svako doba otkazati drugom izjavom.

3. Svaki član za koga je na snazi izjava data na osnovu stava 1. ovog člana navešće u svojim izveštajima o primeni ove konvencije
stanje svojih zakona i prakse u pogledu odredaba dela koji nije prihvatio, u kojoj meri su primenjene ili je predloženo da se
primenjuju pomenute odredbe i razloge zbog kojih ih još nije obuhvat

o svojim prihvatanjem Konvencije.

Član 17.

Saopštenja o formalnim ratifikacijama ove konvencije dostavljaju se generalnom direktoru Međunarodnog biroa rada radi
registracije.

Član 18.

1. Ova konvencija je obavezna samo za one članove Međunarodne organizacije rada čiju je ratifikaciju registrovao generalni
direktor.

2. Ova konvencija stupa na snagu po isteku dvanaest meseci od dana kada je generalni direktor registrovao ratifikacije dva člana.

3. Posle toga ova konvencija stupa na snagu za svakog člana po

isteku dvanaest meseci od datuma registrovanja njegove

ratifikacije.

Član 19.

1. Član koji je ratifikovao ovu konvenciju može je otkazati po isteku perioda od deset godina, računajući od datuma kada je
Konvencija prvi put stupila na snagu, aktom koji dostavlja generalnom direktoru Međunarodnog biroa radi registracije. Otkazivanje
stupa na snagu po isteku godine dana od datuma njegove registracije.

2. Za svakog člana koji je ratifikovao ovu konvenciju i koji u toku godine dana neposredno po isteku desetogodišnjeg perioda
pomenutog u prethodnom stavu ne iskoristi pravo otkazivanja predviđeno ovim članom, Konvencija će biti obavezna za još jedan
period od deset godina, a posle toga može je otkazati po isteku svakog desetogodišnjeg perioda pod uslovima predviđenim u ovom
članu.

Član 20.

1. Generalni direktor Međunarodnog biroa rada obaveštava sve članove Međunarodne organizacije rada o registraciji svih
ratifikacija i otkazivanja koje su mu dostavili članovi Organizacije.

2. Prilikom obaveštavanja članova Organizacije o registrovanju druge ratifikacije koja mu je dostavljena, generalni direktor će
obratiti pažnju članova Organizacije na datum stupanja Konvencije na snagu.

Član 21.

Generalni direktor Međunarodnog biroa rada dostaviće generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija radi registrovanja, saglasno članu
102. Povelje Ujedinjenih nacija, potpune podatke o svim ratifikacijama i otkazivanjima koje je on registrovao saglasno odredbama
prethodnih članova.

Član 22.

Kada to smatra potrebnim, Administrativni savet M

eđunarodnog biroa rada podnosi Generalnoj konferenciji izveštaj o primeni ove

konvencije i razmatra da li je poželjno da se na dnevni red Konferencije stavi pitanje njene revizije u celini ili delimično.

Član 23.

1. Ako Konferencija usvoji novu konvenciju

kojom se vrši revizija ove konvencije u celini ili delimično, onda, ukoliko se novom

konvencijom ne predviđa drukčije:

(a) ratifikacija nove konvencije kojom se vrši revizija od strane jednog člana povlači ipso jure hitno
otkazivanje ove konvencije, bez o

bzira na odredbe

člana 19

, pod uslovom da je nova konvencija kojom se

vrši revizija stupila na snagu;

(b) od datuma kada nova Konvencija kojom se vrši revizija stupa na snagu, ova konvencija prestaje da bude
otvorena članovima za ratifikaciju.

2. Ova konvencija ostaje u svakom slučaju na snazi u svom sadašnjem obliku i po svom sadašnjem sadržaju za one članove koji su
je ratifikovali, a nisu ratifikovali konvenciju kojom se vrši revizija.

Član 24.

Tekstovi ove konvencije na engleskom i francuskom jeziku su jednako verodostojni.

Ovaj te

kst je autentičan tekst Konvencije koju je usvojila Generalna konferencija Međunarodne organizacije rada na Šezdesetom

zasedanju održanom u Ženevi, koje je zaključeno 25. juna 1975. godine.

U potvrdu čega su svoje potpise stavili 26. juna 1975. godine

Predsednik Konferencije,

Blas F. Ople, s. r.

Generalni direktor Međunarodnog biroa rada,

Francis Blanchard, s. r.

31. Социјална сигурност ( конвенције МОР бр. 17, 18, 102, 121 и
157; и препорука МОР бр. 102)

Konvencija br.17 - O naknadi koja se isplaćuje radnicima za slučaj nesreće na radu

Opšta skupština Međunarodne organizacije rada koju je u Ženevi sazvalo Upravno veće Međunarodne kancelarije rada, sastavši se
na svom sedmom zasedanju 19. maja1925., i

odlučivši prihvatiti određene predloge u vezi s naknadom koja se isplaćuje radnicima u slučaju nesreće na radu, a što je prva tačka
dnevnog reda zasedanja, i

odlučivši tim predlozima dati oblik međunarodne konvencije;

usvaja 10. juna 1925. godine sledeću konvenciju pod nazivom Konvencija o isplati naknade radnicima u slučaju nesreće iz 1925. na
ratifikaciju članicama Međunarodne organizacije rada u skladu s odredbama Statuta Međunarodne organizacije rada:

Članak 1.

Svaka članica Međunarodne organizacije rada koja ratifikuje ovu Konvenciju obavezuje se da će radnicima koji zadobiju povrede
zbog industrijske nesreće ili osobama koje oni uzdržavaju osigurati naknadu pod uslovima koji su barem jednaki onima
predviđenim ovom Konvencijom.

Članak 2.

1. Zakoni i drugi propisi koji regulišu pitanje naknade radnicima mor

aju se primenjivati na radnike, zaposlene i naučnike zaposlene

u svim trgovačkim društvima, preduzećima ili kompanijama bez obzira na vrstu, bilo da su javne ili privatne.

Članak 11.

Nacionalnim zakonodavstvom mora se propisati, u skladu s nacionalnim uslovima, najprikladniji način na koji će se u svim
okolnostima u slučaju insolventnosti poslodavca ili osiguravača osigurati isplata naknade štete radnicima koji pretrpe povredu zbog
industrijske nesreće ili, u slučaju smrti, osobama koje su oni uzdržavali.

Članak 12.

Službene ratifika

cije ove Konvencije će se, pod uslovima utvrđenim Statutom Međunarodne organizacije rada, saopštiti generalnom

direktoru Međunarodne kancelarije rada radi registracije.

Članak 13.

1. Ova Konvencija stupa na snagu onog datuma kada kod generalnog direktora b

udu registrovane ratifikacije dve članica

Međunarodne organizacije rada.

2. Ona obavezuje samo one članice čije su ratifikacije registrovane u Međunarodnoj kancelariji rada.

3. Nakon toga, ova Konvencija stupa na snagu u odnosu na svaku članicu onog datuma kada je njena ratifikacija registrovana u
Međunarodnoj kancelariji rada.

Članak 14.

Čim ratifikacije dve članice Međunarodne organizacije rada budu registrovane u Međunarodnoj kancelariji rada, generalni direktor
Međunarodne kancelarije rada to će notifikovati svim članicama Međunarodne organizacije rada. On će im takođe notifikovati
registraciju svih ratifikacija koje mu naknadno saopšte članice Organizacije.

Članak 15.

Uzimajući u obzir odredbe članka 13., svaka članica koja ratifikuje ovu Konvenciju obavezuje se primenjivati odredbe članaka 1.,
2., 3., 4., 5., 6., 7., 8., 9., 10. i 11. najkasnije od 1. januara 1927. i preduzimati sve potrebne mere kako bi osigurala sprovođenje tih
odredbi.

Članak 16.

Svaka članica Međunarodne organizacije rada koja je ratifikovala ovu Konvenciju obavezuje se da će je primenjivati na svoje
kolonije, posede i protektorate, u skladu s odredbama članka 35. Statuta Međunarodne organizacije rada.

Članak 17.

Članica koja je ratifikovala ovu Konvenciju može je otkazati nakon isteka roka od pet godina od datuma kada je Konvencija stupila
na snagu, izjavom koju dostavlja generalnom direktoru Međunarodne kancelarije rada radi registracije. Takav otkaz proizvodi
pravni učinak godinu dana nakon datuma kada je registrovan u Međunarodn

oj kancelariji rada.

Članak 18.

Kada je potrebno, Upravno veće Međunarodne kancelarije rada podnosi Opštoj skupštini izveštaje o primeni ove Konvencije i
razmatra potrebu uvrštavanja pitanja njene celovite ili delimične revizije na dnevni red Skupštine.

lanak 19.

Engleski i francuski tekst ove Konvencije jednako su verodostojni.

Konvencija br.18

- O naknadama koje se isplaćuju radnicima za profesionalne bolesti

OPŠTA SKUPŠTINA Međunarodne organizacije rada koju je u Ženevi sazvalo Upravno veće Međunarodne

kancelarije rada, sas-

tavši se na svom 7. zasedanju 19. maja 1925. ,i

odlučivši prihvatiti određene predloge u vezi s naknadama za profesionalne bolesti, a što je prva tačka dnevnog reda zasedanja, i

odlučivši ovim predlozima dati oblik međunarodne konven

cije;

usvaja 10. juna 1925. godine sledeću konvenciju pod nazivom Konvencija o naknadi štete radnicima (profesionalne bolesti) iz
1925. na ratifikaciju članicama Međunarodne organizacije rada u skladu s odredbama Statuta Međunarodne organizacije rada:

Član

ak 1.

1.   Svaka   članica   Međunarodne   organizacije   rada   koja   ratifikuje   ovu   Konvenciju   obavezuje   se   da   će   radnicima   koji   postanu
nesposobni za rad zbog profesionalne bolesti ili, u slučaju smrti koja nastupi kao posledica takve bolesti, osobama koje su oni
uzdržavali,   osigurati   naknadu   u   skladu   s   opštim   načelima   nacionalnog   zakonodavstva   koja   se   odnose   na   naknadu   u   slučaju
industrijskih nesreća.

2. Iznos takve naknade ne sme biti manji od iznosa propisanog nacionalnim zakonodavstvom za povredu koja proizlazi i

industrijske nesreće. Uzimajući u obzir prethodnu odredbu, prilikom utvrđivanja, u svojim nacionalnim zakonima i drugim
propisima uslova pod kojima će naknada za navedene bolesti biti isplaćena, te prilikom primene na navedene bolesti svojih zakona i
drugih propisa kojima se uređuje pitanje naknade u slučaju industrijskih nesreća, svaka članica može usvojiti one izmene i dopune
koje smatra primerenim.

Članak 2.

Svaka članica Međunarodne organizacije rada koja ratifikuje ovu Konvenciju obavezuje se da će profesionalnim bolestima smatrati
one bolesti i trovanja koja su prouzrokovana supstancama navedenim u priloženoj tablici, kada takve supstance ili trovanja utiču na
radnike zaposlene u trgovini ili industrijama navedenim u suprotnoj koloni priložene tablice, te proizlaze iz rada u preduzećima
obuhvaćenim navedenim nacionalnim zakonodavstvom.

TABLICA

Popis bolesti i toksičnih supstanci

Popis odgovarajućih industrija i procesa

Trovanje olovom, njegovim legurama ili spojevima

Obrada rude koja sadrži

olovo, njihove posledice uključujući

olovni pepeo u fabrikama cinka.

Topljenje starog cinka i olova u ingotima.

Infekcija antraksom

Rad sa životinjama zaraženim antraksom.

Rukovanje s životinjskim lešev

ima ili delovima takvih leševa,

uključujući kožu, kopita i rogove.

Utovar i istovar ili prevoz robe.

Članak 3.

Službene ratifikacije ove Konvencije će se, pod uslovima utvrđenim Statutom Međunarodne organizacije rada, saopštiti generalnom
direktoru Međunarodne kancelarije rada radi registracije.

Članak 4.

1. Ova Konvencija stupa na snagu onog datuma kada kod glavnog direktora budu registrovane ratifikacije dve članice
Međunarodne organizacije rada.

2. Ona obavezuj

e samo one članice čije su ratifikacije registrovane u Međunarodnoj kancelariji rada.

3. Nakon toga, ova Konvencija stupa na snagu u odnosu na svaku članicu onog datuma kada je njena ratifikacija registrovana u
Međunarodnoj kancelariji rada.

Članak 5.

Čim ratifikacije dve članice Međunarodne organizacije rada budu registrovane u Međunarodnoj kancelariji rada, generalni direktor
Međunarodne kancelarije rada će to notifikovati svim članicama Međunarodne organizacije rada. On će im takođe notifikovati
registraciju svih ratifikacija koje mu naknadno saopšte članice Organizacije.

Članak 6.

Uzimajući u obzir odredbe članka 4., svaka članica koja ratifikuje ovu Konvenciju obavezuje se primenjivati odredbe članaka 1. i 2.
najkasnije od 1. januara 1927. i preduzimati sve potrebne mere kako bi osigurala sprovođenje tih odredbi.

Članak 7.

Članak 8.

Članak 9.

Najmanje jednom u deset godina, Upravno veće Međunarodne kancelarije rada Opštoj skupštini će podneti

izveštaje o primeni ove

Konvencije i razmotriti potrebu uvrštavanja pitanja njene revizije ili izmene na dnevni red Skupštine.

Članak 10.

KONVENCIJA O MINIMALNOJ NORMI SOCIJALNOG OBEZBEĐENJA

Opšta konferencija Međunarodne organizacije rada

Sazvana u Ženevi od strane Administrativnog saveta Međunarodnog biroa rada, sastavši se 4. juna 1952. u svoje tridestpeto
zasedanje,

Pošto je odlučila da usvoji razne predloge o minimalnoj normi socijalnog obezbeđenja, pitanje obuhvaćeno petom tačkom dnevnog
reda zasedanja,

Pošto je odlučila da ovi predlozi dobiju formu međunarodne konvencije,

Usvaja danas dvadeset osmog juna hiljadu devet stotina pedeset druge, donju Konvenciju, koja će se zvati Konvencija o socijalnom
obezbeđenju (minimalna norma), 1952.

DEO

OPŠTE ODREDBE

Član 1

1. U smislu ove Konvencije:

a) izraz "propisan" znači određen nacionalnim zakonodavstvom ili na osnovu njega;

b) izraz "prebivalište" označava uobičajeno mesto stanovanja na teritoriji Člana, a izraz "stanovnik" označava lice koje je redovno
nastanjeno na teritoriji Člana;

c) izraz "supruga" označava ženu koju izdržava muž;

d) izraz "udovica" označava ženu koju je izdržavao muž u vreme svoje smrti;

e) izraz "dete" označava dete ispod doba starosti kojim se završava obavezno školovanje ili dete ispod 15 godina starosti, prema
tome kako bude propisano;

f) izraz "staž" označava bilo period uplaćivanja doprinosa, bilo period zaposlenja, bilo period stalnog prebivanja, bilo makakvu
kombinaciju ovih perioda, prema togme kako bude propisano.

2. U smislu članova

pod izrazom "davanja" podrazumeva se bilo nega koja se pruža direktno, bilo indirektna davanja

koja se sastoje u naknadi troškova koje je zaintersovani imao.

Član 2

Član za koga je ova Konvencija na snazi dužan je:

a) da primeni:

Deo

ii)

Najmanje tri od Delova

II, III, IV, V, VI, VII, VIII, IX

među kojima bar jedan od Delova

IV, V, VI, IX i X;

iii)

Odgovarajue odredbe Delova

XI, XII i XIII;

iv)

Deo

XIV;

b) Da označi u svojoj ratifikaciji za koje od Delova

preuzima obaveze koje proističu iz Konvencije.

Član 3

1. Član čija privredna i medicinska sredstva nisu u dovoljnoj meri razvijena, može, ako to nadležna vlast želi i dok ona to smatra za
potrebno, jednom izjavom priloženom uz ratifikaciju, pridržati sebi pravo da se koristi privremenim derogacijama iz sledećih
članova:

d);

(2);

d);

(2);

c);

d);

b);

(3);

d);

c);

d) i

d).

2. Svaki Član, koji je dao izjavu u smislu paragrafa 1 ovog člana, treba da u vezi svake derogacije za čije je korišćenje pridržao sebi
pravo, navede u godišnjem izveštaju o primeni ove Konvencije koji je dužan da podnosi u smislu čl. 22 Ustava Međunarodne
organizacije rada:

a) bilo da razlozi zbog kojih je to učinio još uvek postoje;

negu lekara opšte medicine, podrazumevajući tu i preglede kod kuće;

ii)

negu lekara specijalista koja se pruža u bolnicama licima smeštenim u bolnicama ili licima van bolnica kao i negu lekara

specijalista koja se može ukazivati izvan bolnica;

iii)

osnovne farmaceutske proizvode po receptu lekara ili drugog stručnog lica;

iv)

smeštaj u bolnici ako je to potrebno;

b) u slučaju trudnoće, porođaja i njihovih posledica:

negu pre porođaja, za vreme porođaja i posle porođaja, od strane lekara ili diplomirane babice;

ii)

smeštaj u bolnici, ako je to potrebno.

2. Korisnik ili hranilac porodice može biti obavezan da učestvuje u troškovima zdravstvene zaštite u slučaju bolesti; pravila kojima
se reguliše ovo pitanje treba da budu postavljena tako, da učešće u troškovima ne pretstavlja suviše veliki teret.

3. Davanja koja se pružaju prema ovom članu treba da doprinesu očuvanju, ponovnom uspostavljanju ili poboljšanju zdravlja
zaštićene osobe i njene radne sposobnosti i da udovoljavaju njenim ličnim potrebama.

4. Vladini organi ili ustanove koji obezbeđuju ova davanja dužni su da svim odgovarajućim sredstvima podstiču zaštićena lica da se
obraćaju opštim zdravstvenim službama koje su im stavljene na raspolaganje od strane vlasti ili drugih organizacija priznatih od
strane vlasti.

Član 11

Davanja pomenuta u članu 10 treba da u osiguranom slučaju budu obezbeđena bar zaštićenim licima koja su navršila ili čiji je
hranilac porodice navršio određeni staž koji se smatra kao potreban radi sprečavanja zloupotreba.

Član 12

1. Davanja pomenuta u članu 10 imaju biti obezbeđena za sve vreme trajanja osiguranog slučaja, s tim da u slučaju bolesti mogu
biti ograničena na 26 nedelja za svaki pojedini slučaj. Međutim, zdravstvena zaštita se ne može obustaviti se dok se prima naknada
za slučaj bolesti, a posebnim odredbama treba predvideti mogućnost proširenja ovog ograničenja, ako se radi o bolestima
predviđenim nacionalnim zakonodavstvom za koje se priznaje da zahtevaju dužu negu.

2. Ako je data izjava radi primene

čl. 3

, davanja mogu biti vremenski ograničena na 13 nedelja za svaki pojedini slučaj.

DEO

III.

NAKNADA ZA SLUČAJ BOLESTI

Član 13

Svaki Član za koga je ovaj Deo Konvencije na snazi, dužan je da obezbedi zaštićenim licima naknade za slučaj bolesti, prema
odredbama sledećih članova ovoga Dela.

Član 14

Osigurani slučaj obuhvata nesposobnost za rad usled bolesti, koja povlači gubitak zarade kako je on definisan nacionalnim
zakonodavstvom.

Član 15

Krug zaštićenih lica obuhvata:

a) bilo propisane kategorije lica u radnom odnosu, koje sačinjavaju ukupno najmanje 50% od celokupnog broja lica u radnom
odnosu;

b) bilo propisane kategorije aktivnog stanovništva, koje sačinjavaju ukupno najmanje 20% od celokupnog broja stanovnika;

c) bilo sve stanovnike čije imovno stanje za vreme osiguranog slučaja ne prelazi granice propisane prema odredbama

čl. 67

;

d) bilo, ako je data izjava radi primene

čl. 3

, propisane kategorije lica u radnom odnosu koje sačinjavaju ukupno najmanje 50% od

celokupnog broja zaposlenih u industriskim preduzećima koja zapošljavaju najmanje 20 lica.

Član 16

1. Ako su zaštićene određene kategorije lica u radnom odnosu ili kategorija aktivnog stanovništva, davanja će se sastojati od
periodičnog plaćanja obračunatog bilo prema odredbama

, bilo prema odredbama

2. Ako su zaštićeni svi stanovnici čije imovno stanje za vreme osiguranog slučaja ne prelazi propisanu granicu, davanje će se
sastojati od periodičnog plaćanja obračunatog prema odredbama

Član 17

Davanje pomenuto u članu 16, ima se u osiguranom slučaju, obezbediti bar zaštićenim licima koja su navršila određeni staž koji se
smatra potrebnim radi sprečavanja zloupotreba.

Član 18

1. Davanje pomenuto u članu 16 ima se obezbediti za sve vreme trajanja osiguranog slučaja, s tim da njegovo trajanje može biti
ograničeno na 26 nedelja za svaki pojedini slučaj bolovanja, uz mogućnost da se davanje ne isplaćuje za prva tri dana gubitka
zarade.

2. Ako je data izjava radi primene

, davanje može biti vremenski ograničeno:

a) bilo na period određen tako da ukupan broj dana za koje se naknada za slučaj bolesti daje u toku jedne godine ne bude niži od
desetostrukog prosečnog broja zaštićenih lica za vreme te godine;

b) bilo na 13 nedelja za svaki pojedini slučaj bolovanja, s mogućnošću da se davanja ne isplaćuju za prva tri dana gubitka zarade.

DEO

IV.

DAVANJA ZA SLUČAJ NEZAPOSLENOSTI

Član 19

Svaki Član za koga je ovaj Deo Konvencije na snazi, dužan je da zaštićenim licima obezbedi davanja za slučaj nezaposlenosti, prema
sledećim članovima ovog Dela.

Član 20

Osigurani slučaj podrazumeva gubitak zarade kako je on definisan nacionalnim zakonodavstvom – zbog nemogućnosti za zaštićenu
osobu, koja je sposobna i raspoloživa za rad, da dobije odgovarajuće zaposlenje.

Član 21

Krug zaštićenih lica obuhvata:

a) bilo propisane kategorije lica u radnom odnosu koje sačinjavaju ukupno najmanje 50% od celokupnog broja lica u radnom
odnosu;

b) bilo sve stanovnike čije imovno stanje za vreme osiguranog slučaja ne premaša granicu propisanu prema odredbama

;

c) bilo, kada je data izjava radi primene

, propisane kategorije lica u radnom odnosu koje sačinjavaju ukupno najmanje

50% od celokupnog broja zaposlenih u industrijskim preduzećima koja zapošljavaju najmanje 20 lica.

Član 22

1. Kada su zaštićene određene kategorije lica u radnom odnosu, davanje će se sastojati od periodičnog plaćanja obračunatog
prema odredbama

ili

2. Kada su zaštićeni svi stanovnici čije imovno stanje, za vreme trajanja osiguranog slučaja, ne premaša propisanu granicu, davanje

a) bilo prema odredbama

bilo prema odredbama

, ako su zaštićene kategorije lica u radnom odnosu ili

kategorije aktivnog stanovništva;

b) prema odredbama

, ako su zaštićeni svi stanovnici čija imovina za vreme osiguranog slučaja ne prelazi propisanu

granicu.

Član 29

1. Davanje pomenuto u članu 28 ima se, u osiguranom slučaju, obezbediti bar:

a) zaštićenom licu koje je pre nastupanja osiguranog slučaja, prema propisanim pravilima, navršilo staž koji se sastoji bilo od 30
godina plaćanja doprinosa ili zaposlenja bilo od 20 godina prebivanja;

b) ako su u principu osigurana lica koja privređuju, zaštićenom licu koje je navršilo propisani staž plaćanja doprinosa i u čije ime su
uplaćivani, u toku aktivnog perioda njegovog života, doprinosi čiji prosečan godišnji broj dostiže propisanu cifru.

2. Kada je davanje pomenuto u paragrafu 1 uslovljeno ispunjenjem minimalnog perioda plaćanja doprinosa ili zaposlenja,
smanjeno davanje ima se obezbediti bar:

a) zaštićenom licu koje je navršilo, pre nastupanja osiguranog slučaja, prema propisanim pravilima, staž od 15 godina plaćanja
doprinosa ili zaposlenja;

b) kada su u principu osigurana sva lica koja privređuju zaštićenom licu koje je navršilo propisani staž plaćanja doprinosa i u čije
ime je, u toku aktivnog perioda njegovog života, uplaćena polovina propisanog godišnjeg broja doprinosa o kojima se govori u
alineji b) paragrafa 1 ovog člana.

3. Odredbe paragrafa 1 ovog člana smatraće se zadovoljenim ako se davanje, obračunato prema Delu

XI,

ali po procentu nižem za

10% od procenta označenog u tabeli priloženoj ovom Delu za tipskog korisnika, obezbeđuje bar svakom zaštićenom licu koje je
navršilo prema propisanim pravilima, bilo 10 godina plaćanja doprinosa, ili zaposlenja, bilo 5 godina prebivanja.

4. Procenat označen u tabeli priloženoj uz Deo

može se srazmerno smanjiti ako je staž za davanje koji odgovara umanjenom

procentu viši od 10 godina plaćanja doprinosa ili zaposlenja, a niži od 30 godina plaćanja doprinosa ili zaposlenja. Ako je taj staž viši
od 15 godina, smanjeno davanje odobravaće se prema paragrafu 2 ovog člana.

5. Ako je davanje pomenuto u paragrafu 1, 3 ili 4 ovog člana uslovljeno ispunjenjem minimalnog perioda plaćanja doprinosa ili
zaposlenja, zaštićenom licu koje, samo zbog poodmakle starosti koju je doseglo u vreme stupanja na snagu odredaba koje
omogućuju primenu ovog Dela Konvencije nije mogla ispuniti uslove propisane prema paragrafu 2 ovog člana, ima se obezbediti
smanjeno davanje, osim ako se neko davanje prema odredbama paragrafa 1, 3 ili 4 ovog člana obezbeđuje takvoj osobi sa starošću
višom od normalne.

Član 30

Davanja pomenuta u

članovima 28.

i 29. imaju se odobravati za sve vreme trajanja osiguranog slučaja.

DEO

VI.

DAVANJA ZA SLUČAJ NESREĆE NA POSLU I PROFESIONALNIH OBOLJENJA

Član 31

Svaki član za koga je ovaj Deo konvencije za snazi, dužan je obezbediti zaštićenim licima davanja za slučaj nesreće na poslu i
profesionalnih oboljenja, prema odredbama sledećih članova ovog Dela.

Član 32

Osigurani slučajevi, ako dolaze kao posledica nesreće na poslu ili propisanih profesionalnih oboljenja, obuhvataju:

a) bolest;

b) nesposobnost za rad koja dolazi kao posledica bolesti i povlači gubitak zarade kako je on definisan nacionalnim
zakonodavstvom;

c) potpuni ili delimični gubitak sposobnosti zarađivanja iznad propisanog stepena, kada je verovatno da će taj potpuni ili delimični
gubitak biti stalan, ili odgovarajuće smanjenje fizičkog integriteta;

d) gubitak sredstava za život za udovicu ili decu smrću hranioca porodice; kada je u pitanju udovica, pravo na davanje može biti,
prema nacionalnom zakonodavstvu uslovljeno pretpostavkom da je nesposobna da se sama izdržava.

Član 33

Krug zaštićenih lica obuhvata:

a) bilo određene kategorije lica u radnom odnosu koja sačinjavaju ukupno najmanje 50% od celokupnog broja lica u radnom
odnosu, a kod davanja na koja se stiče pravo smrću hranioca porodice i supruge i decu lica u radnom odnosu tih kategorija;

b) bilo, ako je data izjava radi primene

, propisane kategorije lica u radnom odnosu koje sačinjavaju ukupno najmanje 50%

od celokupnog broja zaposlenih u industriskim preduzećima koja zapošljavaju najmanje 20 lica, a kod davanja na koja se stiče
pravo smrću hranioca porodice, i supruge i decu lica u radnom odnosu tih kategorija.

Član 34

1. U pogledu bolesti, davanja obuhvataju zdravstvenu zaštitu pomenutu u paragrafu 2 i 3 ovog člana.

2. Zdravstvena zaštita podrazumeva:

a) opštu i specijalističku lekarsku negu licima smeštenim u bolncama ili van bolnica, kao i preglede kod kuće;

b) zubnu negu;

c) bolničarsku negu, bilo kod kuće ili u bolnici ili nekoj drugoj zdravstvenoj ustanovi;

d) izdržavanje u bolnici, oporavilištu, sanatorijumu ili nekoj drugoj zdravstvenoj ustanovi;

e) snabdevanje zubnim, farmaceutskim i drugim medicinskim ili hirurškim sredstvima, računajući tu I proteze i njihovo održavanje
kao i naočari;

f) negu koju pruža pripadnik neke druge profesije zakonski priznate kao srodne medicinskoj, pod nadzorom lekara ili dentiste.

3. Kada je data izjava radi primene

, zdravstvena zaštita treba da obuhvati bar:

a) negu lekara opšte medicine, računajući tu i preglede kod kuće;

b) negu specijalista koja se daje u bolnicama licima smeštenim u bolnicama ili licima van bolnica kao I negu specijalista koja se
može davati van bolnica;

c) snabdevanje osnovnim farmaceutskim proizvodima, po receptu lekara ili drugog stručnog lica;

d) smeštaj u bolnici ako je to potrebno.

4. Lekarska nega koja se pruža prema prethodnim paragrafima treba da doprinosi očuvanju, ponovnom uspostavljanju ili
poboljšanju zdravlja zaštićene osobe i njene sposobnosti za rad kao i da odgovori njenim ličnim potrebama.

Član 35

1. Vladini organi ili ustanove koji rukovode zdravstvenom zaštitom dužni su da sarađuju, kada je to korisno, sa opštim službama
stručne redukcije, u cilju osposobljavanja lica sa smanjenom sposobnošću za odgovarajući rad.

2. Nacionalno zakonodavstvo može ovlastiti ove organe ili institucije da preduzmu mere u cilju profesionalne redukcije lica sa
smanjenom sposobnošću.

Član 36

1. U slučaju nesposobnosti za rad, ili potpunog gubitka sposobnosti zarađivanja, kad je verovatno da će taj gubitak biti stalan, ili
odgovarajućeg fizičkog integriteta, ili smrti hranioca porodice, davanja će se sastojati od periodičnog plaćanja obračunatog bilo

se može sastojati bilo od 3 meseca plaćanja doprinosa, ili zaposlenja, bilo od godine dana prebivanja, prema tome kako bude
propisano.

Član 44

Ukupna vrednost davanja zaštićenim licima prema članu 42 treba da bude takva da sačinjava:

a) bilo 3% od plate odraslog običnog radnika - muškarca, određene prema pravilima datim u

članu 66

, i pomnoženo sa ukupnim

brojem dece svih zaštićenih lica;

b) bilo 1,5% napred navedene plate pomnoženo ukupnim brojem dece svih stanovnika.

Član 45

Kada se davanja sastoje u periodičnom plaćanju ona se imaju obezbediti za sve vreme trajanja osiguranog slučaja.

DEO

VIII.

DAVANJA ZA SLUČAJ MATERINSTVA

Član 46

Svaki Član za koga je ovaj Deo Konvencije na snazi dužan je obezbediti zaštićenim licima davanja za slučaj materinstva, prema
sledećim članovima ovog Dela.

Član 47

Osigurani slučaj obuhvata trudnoću, porođaj i njihove posledice i gubitak zarade koji iz toga proizilazi, kako je on definisan
nacionalnim zakonodavstvom.

Član 48

Krug zaštićenih lica obuhvata:

a) bilo, sve žene koje pripadaju propisanim kategorijama lica u radnom odnosu, a sačinjavaju ukupno najmanje 50% od celokupnog
broja lica u radnom odnosu, a u pogledu zdravstvene zaštite za slučaj materinstva i supruge lica koja pripadaju tim kategorijama;

b) bilo, sve žene koje pripadaju propisanim kategorijama aktivnog stanovništva, a sačinjavaju ukupno najmanje 20% od celokupnog
stanovništva, a u pogledu zdravstvene zaštite za slučaj materinstva i supruge lica koja pripadaju tim kategorijama;

c) bilo, ako je data izjava radi primene

, sve žene koje pripadaju propisanim kategorijama lica u radnom odnosu, a

sačinjavaju ukupno najmanje 50% od celokupnog broja zaposlenih u industrijskim preduzećima koja zapošljavaju najmanje 20 lica a
u pogledu zdravstvene zaštite za slučaj materinstva, i supruge lica koja pripadaju tim kategorijama.

Član 49

1. U pogledu trudnoće, porođaja i njihovih posledica, zdravstvena zaštita treba da obuhvata lekarsku negu pomenutu u
paragrafima 2 i 3 ovog člana.

2. Lekarska nega podrazumeva bar:

a) negu pre porođaja, za vreme porođaja i posle porođaja, koju pruža lekar ili diplomirana babica;

b) smeštaj u bolnici ako je to potrebno.

3. Lekarska nega pomenuta u paragrafu 2 ovog člana treba da doprinosi očuvanju, ponovnom uspostavljanju ili poboljšanju zdravlja
zaštićene žene, i njene sposobnosti za rad kao i da odgovori njenim ličnim potrebama.

4. Vladini organi ili ustanove koji obezbeđuju zdravstvenu zaštitu za slučaj materinstva dužni su da svim odgovarajućim sredstvima
potstiču zaštićene žene da se obraćaju opštim zdravstvenim službama koje su im stavljene na raspoloženje od strane vlasti ili
drugih organizacija priznatih od strane vlasti.

Član 50

U pogledu gubitka zarade koji dolazi kao posledica trudnoće, porođaja i njihovih posledica, davanje će se sastojati od periodičnog
plaćanja obračunatog bilo prema

članu 65

bilo prema odredbama

. Iznos periodičnog plaćanja može varirati u toku

osiguranog slučaja, pod uslovom da prosečan iznos odgovara gornjim odredbama.

Član 51

Davanja pomenuta u članovima 49 i 50 imaju se u osiguranom slučaju obezbediti bar ženi koja pripada zaštićenim kategorijama a
koja je ispunila staž koji se smatra potrebnim radi sprečavanja zloupotreba; davanja pomenuta u članu 49 imaju se isto tako
obezbediti ženama lica koja pripadaju zaštićenim kategorijama, kada su ova navršila predviđeni staž.

Član 52

Davanja pomenuta u članovima 49 i 50 imaju se obezbediti za sve vreme trajanja osiguranog slučaja, međutim, periodična plaćanja
mogu biti ograničena na 12 nedelja, osim ako je duži period otsutnosti sa posla propisan ili odobren nacionalnim zakonodavstvom,
u kom slučaju plaćanja ne mogu biti ograničena na kraći period.

DEO

IX.

DAVANJA ZA SLUČAJ INVALIDNOSTI

Član 53

Svaki Član za koga je ovaj Deo Konvencije na snazi dužan je obezbediti zaštićenim licima davanja za slučaj invalidnosti, prema
sledećim članovima ovoga Dela.

Član 54

Osigurani slučaj obuhvata nesposobnost određenog stepena za obavljanje profesionalne delatnosti, kada je verovatno da će ta
nesposobnost biti stalna ili kad ona postoji i dalje po prestanku prava na naknadu za slučaj bolesti.

Član 55

Krug zaštićenih lica obuhvata:

a) bilo propisane kategorije lica u radnom odnosu koje sačinjavaju ukupno najmanje 50% od celokupnog broja lica u radnom
odnosu;

b) bilo propisane kategorije aktivnog stanovništva, koje sačinjavaju ukupno najmanje 20% od celokupnog stanovništva;

c) bilo sve stanovnike čija imovina za vreme osiguranog slučaja ne prelazi granicu propisanu prema odredbama

;

d) bilo, ako je data izjava radi primene

propisane kategorije lica u radnom odnosu koje sačinjavaju ukupno najmanje 50%

od ukupnog broja zaposlenih u industriskim preduzećima koja zapošljavaju najmanje 20 lica.

Član 56

Davanje će se sastojati od periodičnog plaćanja obračunatog:

a) bilo prema odredbama

, bilo prema odredbama

, kada su zaštićene kategorije lica u radnom odnosu ili

kategorije aktivnog stanovništva;

b) prema odredbama

, kad su zaštićeni svi stanovnici čija imovina za vreme osiguranog slučaja ne prelazi propisanu

granicu.

Član 57

1. Davanje pomenuto u članu 56 ima se u osiguranom slučaju, obezbediti bar:

a) osiguranom licu koje je navršilo pre nastupanja osiguranog slučaja, prema propisanim pravilima, staž koji se može sastojati bilo
od 15 godina plaćanja doprinosa ili zaposlenja, bilo od 10 godina prebivanja;

b) kada su u principu zaštićena sva lica koja privređuju, zaštićenom licu koje je navršilo staž od tri godine plaćanja doprinosa, i u čije
ime su uplaćeni, u toku aktivnog perioda njihovog života, doprinosi, čiji prosečni godišnji broj dostiže propisanu cifru.

kategorije aktivnog stanovništva;

b) prema odredbama

, kad su zaštićeni svi stanovnici čija imovina za vreme osiguranog slučaja ne prelazi propisanu

granicu.

Član 63

1. Davanje pomenuto u članu 62 ima se, za vreme osiguranog slučaja, obezbediti bar:

a) zaštićenom licu čiji je hranilac porodice navršio, prema propisanim pravilima, staž koji se može sastojati bilo od 15 godina
plaćanja doprinosa ili zaposlenja, bilo 10 godina prebivanja;

b) kada su u načelu zaštićene žene i deca svih lica koja privređuju – zaštićenom licu čiji je hranilac porodice navršio staž od tri
godine plaćanja doprinosa, pod uslovom da su, u ime tog hranioca porodice, uplaćeni, u toku aktivnog perioda njegovog života,
doprinosi čiji prosečni godišnji broj dostiže propisanu cifru.

2. Kada je odobravanje davanja pomenutog u paragrafu 1 uslovljeno ispunjenjem minimalnog perioda plaćanja doprinosa ili
zaposlenja, smanjeno davanje ima se obezbediti bar:

a) zaštićenom licu čiji je hranilac porodice navršio, prema propisanim pravilima, staž od 5 godina plaćanja doprinosa ili zaposlenja;

b) kada su u načelu zaštićene žene i deca svih lica koja privređuju – zaštićenom licu čiji je hranilac porodice navršio staž od tri
godine plaćanja doprinosa, pod uslovom da je, u ime toga hranioca porodice, uplaćena u toku aktivnog perioda njegovog života,
polovina propisanog prosečnog godišnjeg broja doprinosa o kome je reč u alineji b) paragrafa 1 ovog člana.

3. Odredbe paragrafa 1 ovog člana smatraće se zadovoljenim kada je davanje, obračunato prema delu

XI,

ali po procentu nižem za

10 jedinica od procenta označenog u tabeli priloženoj ovom Delu za tipskog korisnika, obezbeđeno bar svakom zaštićenom licu, čiji
je hranilac porodice navršio, prema propisanim pravilima, pet godina plaćanja doprinosa, zaposlenja ili prebivanja.

4. Srazmerno smanjenje procenta označenog u tabeli priloženoj Delu

može se izvršiti, ako je staž za davanje koji odgovara

smanjenom procentu viši od pet godina plaćanja doprinosa ili zaposlenja, a niži od 15 godina plaćanja doprinosa ili zaposlenja.
Smanjeno davanje odobravaće se prema paragrafu 2 ovog člana.

5. Može se propisati minimalno trajanje braka kao uslov za pravo na davanje za slučaj smrti hranioca porodice udovici bez dece, za
koju se pretpostavlja da je nesposobna da se sama izdržava.

Član 64

Davanja pomenuta u članovima 62. i 63. imaju se odobravati za sve vreme trajanja osiguranog slučaja.

DEO

XI.

OBRAČUNAVANJE PERIODIČNIH PLAĆANJA

Član 65

1. Za svako periodično plaćanje na koje se primenjuje ovaj član, iznos davanja, povećan za iznos porodičnih potpora, koje se daju za
vreme osiguranog slučaja, treba da bude za tipskog korisnika, označenog u tabeli priloženoj ovom Delu i za osigurani slučaj u
pitanju, najmanje jednak procentu označenom u toj tabeli, u odnosu na ukupnu raniju zaradu korisnika ili njegovog hranioca
porodice i iznos porodičnih potpora koje se daju zaštićenom licu koje ima iste porodične obaveze kao tipski korisnik.

2. Ranija zarada korisnika ili njegovog hranioca porodice računaće se prema propisanim pravilima, a kada su zaštićena lica ili njihovi
hranioci porodice svrstani u razrede prema svojoj zaradi, ranija zarada će se računati prema osnovnim zaradama razreda kojima
pripadaju.

3. Za iznos davanja ili zaradu koja se uzima u obzir za obračun davanja, može biti propisan maksimum, pod uslovom da taj
maksimum bude određen tako da odredbe paragrafa 1 ovog člana budu zadovoljene, kada je ranija zarada korisnika ili njegovog
hranioca porodice niža ili jednaka plati kvalifikovanog radnika – muškarca.

4. Ranija zarada korisnika ili njegovog hranioca porodice, plata kvalifikovanog radnika – muškarca, davanja i porodične potpore
računaće se po istoj vremenskoj osnovi.

5. Za ostale korisnike davanje će se odrediti tako da bude u primernoj srazmeri sa primanjem tipskog korisnika.

6. Za primenu ovog člana kao kvalifikovani radnik – muškarac smatraće se:

a) bilo ađuster ili strugar u mehaničkoj industriji izuzev industrije električnih mašina;

b) bilo tipski kvalifikovani radnik određen prema odredbama sledećeg paragrafa;

c) bilo lice čija je zarada jednaka ili viša od zarada 75% svih zaštićenih lica, računajući te zarade na godišnjoj osnovi ili na osnovi
kraćeg vremenskog perioda, prema tome kako bude propisano;

d) bilo lice čija zarada iznosi 125% od prosečne zarade svih zaštićenih lica.

7. Tipski kvalifikovani radnik za primenu alineje b) prehotnog paragrafa biće izabran iz razreda koji obuhvata najveći broj lica
muškog pola osiguranih za taj slučaj, ili hranilaca porodice zaštićenih lica, iz grane koja takođe obuhvata najveći broj tih zaštićenih
lica ili hranilaca porodice; u tom cilju koristiće se tipska međunarodna klasifikacija industrija svih grana ekonomske delatnosti,
usvojena od strane Ekonomskog i socijalnog saveta Organizacije Ujedinjenih nacija na njegovom sedmom zasedanju, 27. avgusta
1948. godine, koja je pridodata kao prilog ovoj Konvenciji, vodeći računa o svim izmenama koje bi mogle biti donete.

8. Kada davanja variraju prema oblastima, kvalifikovani radnik – muškarac izabraće se za svaku od oblasti, prema odredbama
paragrafa 6 i 7 ovog člana.

9. Plata kvalifikovanog radnika – muškarca odrediće se na osnovu plate za normalno radno vreme, određeno bilo kolektivnim
ugovorima, bilo nacionalnim zakonodavstvom ili na osnovu istog, bilo običajem, računajući tu i dodatke na skupoću, ako postoje;
ako se ovako određene plate razlikuju prema oblastima, a paragraf 8 ovog člana nije primenjen, uzeće se srednja plata.

10. Iznosi periodičnih plaćanja koja su u toku za slučaj smrti, nesreće na poslu i profesionalnih oboljenja (izuzev onih koja se daju za
slučaj nesposobnosti za rad), za slučaj invalidnosti i smrti hranioca porodice, revidiraće se posle znatnih promena opšteg nivoa
zarada koje nastanu zbog osetnih promena troškova života.

Član 66

1. Za svako periodično plaćanje na koje se primenujuje ovaj član, iznos davanja, povećan za iznos periodičnih potpora koje se daju
za vreme osiguranog slučaja, treba da bude za tipskog korisnika označenog u tabeli priloženoj ovom Delu i za osigurani slučaj u
pitanju, najmanje jednak procentu označenom u toj tabeli, u odnosu na ukupnu platu običnog odraslog radnika – muškarca i iznos
porodičnih potpora koje se daju zaštićenom licu koje ima iste porodične obaveze kao tipski korisnik.

2. Plata običnog odraslog radnika – muškarca, davanje i porodične potpore računaće se po istoj vremenskoj osnovi.

3. Za ostale korisnike, davanje će se odrediti tako da bude u primernom odnosu sa primanjem tipskog korisnika.

4. Za primenu ovog člana, kao običan radnik – muškarac smatraće se:

a) bilo tipski običan radnik u mehaničkoj industriji izuzev industrije električnih mašina;

b) bilo tipski običan radnik određen prema odredbama sledećeg paragrafa.

5. Tipski običan radnik, za primenu alineje b) prethodnog paragrafa izabraće se iz razreda koji obuhvata najveći broj lica muškog
pola osiguranih za taj slučaj, ili hranioca porodice zaštićenih lica, u grani koja takođe obuhvata najveći broj tih zaštićenih lica ili
hranilaca porodice; u tom cilju koristiće se tipska međunarodna klasifikacija industrija svih grana ekonomske delatnosti, usvojena
od strane Ekonomskog i socijalnog saveta Organizacije Ujedinjenih nacija na njegovom sedmom zasedanju, 27. avgusta 1948.
godine, koja je pridodata kao prilog ovoj Konvenciji, vodeći računa o svim izmenama, koje bi mogle biti donete.

6. Kada davanja variraju prema oblastima, običan odrasli radnik – muškarac izabraće se, za svaku od oblasti, prema odredbama
paragrafa 4 i 5 ovog člana.

7. Plata običnog odraslog radnika – muškarca odrediće se na osnovu plate za normalno radno vreme, određene bilo kolektivnim
ugovorima, bilo nacionalnim zakonodavstvom ili na osnovu njega, bilo običajem, računajući tu i dodatke na skupoću, ako postoje;
kada se ovako određene plate određuju prema oblastima, a paragraf 6 ovog člana nije primenjen, uzeće se srednja plata.

8. Iznosi periodičnih plaćanja koja su u toku za slučaj starosti, nesreće na poslu i profesionalnih oboljenja (izuzev onih koja se daju
za slučaj nesposobnosti za rad), za slučaj invalidnosti i smrti hranioca porodice, revidiraće se posle znatnih promena opšteg nivoa
zarade koje nastanu zbog osetnih promena troškova života.

Član 67

se finansiraju isključivo ili pretežno iz javnih fondova, kao i u pogledu prelaznih režima, mogu se za strane državljane i za domaće
državljane rođene van teritorije Člana, propisati posebne odredbe.

2. U sistemima socijalnog obezbeđenja na bazi doprinosa, čija se zaštita primenjuje na lica u radnom odnosu, zaštićena lica koja su
državljani nekog drugog Člana koji je prihvatio obaveze koje proističu iz odgovarajućeg Dela Konvencije, treba da imaju u pogledu
tog Dela ista prava kao državljani zainteresovanog Člana. Pri svemu tome primena ovog paragrafa može biti uslovljena postojanjem
bilateralnog ili multilateralnog sporazuma na bazi reciprociteta.

DEO

XIII.

ZAJEDNIČKE ODREDBE

Član 69

Davanje na koje bi zaštićeno lice imalo pravo primenom bilo kojeg od Delova

ove Konvencije može biti obustavljeno u meri

koja se može propisati:

a) dotle dok se zainteresovano lice ne nalazi na teritoriji Člana;

b) dotle dok se zainteresovano lice izdržava iz javnih fondova ili o trošku neke ustanove ili službe socijalnog obezbeđenja;
međutim, ako visina davanja prelazi troškove tog izdržavanja razlika treba da se odredi licima koje korisnik izdržava;

c) dotle dok zainteresovano lice prima u novcu neko drugo davanje socijalnog obezbeđenja, izuzev porodične potpore, i kroz ceo
period za vreme kojega prima naknadu za isti osigurani slučaj sa druge strane, pod rezervom da deo davanja, koji se obustavlja, ne
prelazi drugo davanje ili naknadu koju prima sa druge strane;

d) ako je zainteresovano lice pokušalo da prevarom postigne neko davanje;

e) ako je osigurani slučaj izazvan zločinom ili prestupom učinjenim od strane zainteresovanog lica;

f) ako je osigurani slučaj namerno izazvan od strane zainteresovanog lica;

g) u shodnim slučajevima, kada zainteresovano lice propušta da koristi zdravstvene službe ili službe za readaptaciju koje mu stoje
na raspoloženju ili se ne pridržava pravila propisanih za proveravanje postojanja osiguranog slučaja, ili za vladanje korisnika
davanja;

h) u pogledu davanja za nezaposlenost, ako zainteresovano lice propušta da koristi službe za posredovanje rada koje mu stoje na
raspoloženju;

i) u pogledu davanja za nezaposlenost, ako je zainteresovano lice izgubilo zaposlenje usled obustave posla nastale zbog radnog
spora, ili ako je svojevoljno napustilo posao bez opravdanih razloga;

j) u pogledu davanja za slučaj smrti hranioca porodice dotle, dok udovica živi u divljem braku.

Član 70

1. Svaki molilac mora imati pravo na žalbu u slučaju odbijanja od davanja ili osporavanja njegove vrste i visine.

2. Kada je kod primene ove Konvencije administracija zdravstvene zaštite poverena vladinom organu odgovornom pred
parlamentom, pravo žalbe predviđeno u paragrafu 1 ovog člana može biti zamenjeno pravom postavljanja zahteva da nadležna
vlast ispita svaki prigovor u vezi sa odbijanjem od zdravstvene zaštite ili kvalitetom primljene lekarske nege.

3. Ako se zahtevi podnose specijalnim sudovima za pitanja socijalnog obezbeđenja u kojima su zastupljena zaštićena lica, pravo
žalbe može i da se ne odobrava.

Član 71

1. Davanja koja se odobravaju primenom ove Konvencije i administrativni troškovi vezani za ta davanja imaju se finansirati
kolektivno putem doprinosa ili poreza, ili na oba načina, ali tako da lica slabog imovnog stanja ne budu suviše opterećena, vodeći
pri tome računa o ekonomskoj situaciji Člana i kategorija zaštićenih lica.

2. Ukupan iznos doprinosa za osiguranje koji plaćaju zaštićena lica u radnom odnosu ne može biti viši od 50% ukupnog iznosa
sredstava namenjenih za zaštitu lica u radnom odnosu, njihovih supruga i dece. Da bi se utvrdilo da li je ovaj uslov zadovoljen, sva
davanja koja Članovi odobravaju u vezi primene ove Konvencije mogu se posmatrati u celini, izuzimajući porodične potpore kao i

davanje za slučaj nesreće na poslu i profesionalnih oboljenja, ako ova poslednja davanja pretstavljaju posebnu granu.

3. Član mora preuzeti opštu odgovornost u pogledu službe davanja koja se dodeljuju primenom ove Konvencije i preduzeti sve
potrebne mere da bi se postigao ovaj cilj; on mora obezbediti, ako je potrebno, da se potrebna ispitivanja i aktuarski proračuni u
pogledu finansiske ravnoteže, stopa doprinosa ili poreza namenjenih za pokriće osiguranih slučajeva u pitanju, periodično vrše u
svakom slučaju pre svake izmene u davanjima.

Član 72

1. Kada administraciju vrši ustanova čiji status regulišu vlasti ili vladin organ odgovoran pred parlamentom, pretstavnici zaštićenih
lica treba da učestvuju u administraciji ili da joj budu pridodati sa savetodavnim pravom pod propisanim uslovima; nacionalno
zakonodavstvo može takođe predvideti učešće pretstavnika poslodavca i vlasti.

2. Član mora preuzeti opštu odgovornost za dobru administraciju ustanova i službi koje sudeluju u primeni ove Konvencije.

DEO

XIV.

OSTALE ODREDBE

Član 73

Ova Konvencija se neće primenjivati:

a) na osigurane slučajeve nastale pre stupanja na snagu odgovarajueg Dela konvencije za zainteresovanog Člana;

b) na davanja odobrena za osigurane slučajeve koji su nastali posle stupanja na snagu odgovarajućeg Dela Konvencije za
zainteresovanog člana, u meri u kojoj prava na ta davanja proističu iz perioda ranijih od datuma stupanja na snagu.

Član 74

Ne može se smatrati da ova Konvencija menja bilo koju od postojećih konvencija.

Član 75

Ako u nekoj konvenciji usvojenoj kasnije od strane Konferencije, koja bi se odnosila na jedno ili više pitanja iz ove Konvencije bude
tako određeno, odredbe ove Konvencije koje budu specificirane u novoj konvenciji prestaće da se primenjuju kod svakog Člana koji
je ratifikovao novu konvenciju, od datuma njenog stupanja na snagu za zainteresovanog Člana.

Član 76

1. Svaki Član koji ratifikuje ovu Konvenciju obavezuje se da u godišnjem izveštaju o primeni Konvencije koji je dužan da podnese
prema članu 22 Ustava Međunarodne organizacije rada, pruži:

a) potpuna obaveštenja o zakonodavstvu koje obezbeđuje primenu odredaba Konvencije;

b) dokaze da je udovoljeno statističkim zahtevima formulisanim u:

članovima

a), b), c) ili d);

a), b) ili d);

a) ili c);

a), b) ili d);

a) ili b);

a), b) ili d);

a), b) ili c);

a), b) ili d);

a),

b) ili d) u pogledu broja zaštićenih lica.

ii)

članovima

ili

u pogledu iznosa davanja;

iii)

alineji a) paragrafa 2

člana 18

u pogledu trajanja naknade za slučaj bolesti;

iv)

paragrafu 2

člana 24

u pogledu trajanja davanja za slučaj nezaposlenosti;

paragrafu 2

člana 71

u pogledu srazmere sredstava koja potiču od doprinosa lica u radnom odnosu.

Ti dokazi treba da se daju, držeći se u pogledu načina njihovog podnošenja, što je više moguće, sugestija datih od strane
Administrativnog saveta Međunarodnog biroa rada, u cilju veće jedoobraznosti u tom pogledu.

2. Svaki Član koji ratifikuje ovu Konvenciju dostavljaće u odgovarajućim vremenskim periodima, prema tome, kako bude odlučio
Administrativni savet, izveštaje o stanju svoga zakonodavstva i prakse u pogledu odredaba svakog od Delova

Konvencije koji

3. Član ili Članovi ili zainteresovana Vlast mogu za vreme perioda u toku kojega se Konvencija može otkazati saobrazno odredbama
člana 82 dostaviti Generalnom direktoru novu izjavu koja menja, u svakom drugom pogledu, neku raniju izjavu i obaveštava o
situaciji u pogledu primene ove Konvencije.

Član 82

1. Svaki Član koji je ratifikovao ovu Konvenciju može, po isteku perioda od deset godina posle njenog prvobitnog stupanja na snagu
otkazati Konvenciju ili neki od njenih Delova

ili više njih, aktom upućenim Generalnom direktoru Međunarodnog biroa

rada, koji će ga registrovati. Otkaz stupa na snagu posle godinu dana pošto bude registrovan.

2. Svaki član koji je ratifikovao ovu Konvenciju a koji u toku godine dana po isteku perioda od 10 godina, pomenutog u prethodnom
paragrafu, ne bude koristio mogućnost otkaza predviđenu ovim članom, biće vezan za novi period od deset godina, a posle toga
moći će otkazati Konvenciju ili neke od njenih Delova

ili više njih, po isteku svakog perioda od deset godina, pod uslovom

predviđenim ovim članom.

Član 83

1. Generalni direktor Međunarodne organizacije rada notificiraće svima Članovima Međunarodne organizacije rada registrovanje
svih ratifikacija, izjava i otkaza koji mu budu dostavljeni od strane Članova Organizacije.

2. Obaveštavajući Članove Organizacije o drugoj registraciji koja mu bude dostavljena, Generalni direktor skrenuće pažnju
Članovima Organizacije na datum kojega ova Konvencija stupa na snagu.

Član 84

Saobrazno članu 102 Povelje Ujedinjenih nacija, Generalni direktor Međunarodnog biroa rada dostaviće Generalnom sekretaru
Ujedinjenih nacija radi registracije potpuna obaveštenja o svim ratifikacijama, svim izjavama i svim otkazima koje bude registrovao
prema prethodnim članovima.

Član 85

Svaki put kada bude smatrao za potrebno, Administrativni savet Međunarodnog biroa rada podneće Opštoj konferenciji izveštaj o
primeni ove Konvencije i ispitaće da li je poželjno da se na dnevni red Konferencije stavi pitanje njene potpune ili delimične revizije.

Član 86

1. U slučaju da Konferencija usvoji neku konvenciju koja u potpunosti ili delimično menja ovu Konvenciju, osim ako nova konvencija
predviđa drukčije:

a) ratifikacija nove konvencije od strane nekog Člana povlačiće ipso iure, bez obzira na napred navedeni

član 62

, neposredni otkaz

ove Konvencije, pod rezervom da je nova konvencija koja menja raniju stupila na snagu;

b) od dana stupanja na snagu nove konvencije, ova Konvencija prestaće da bude otvorena za ratifikaciju Članovima.

2. Ova Konvencija ostaće u svakom slučaju na snazi, po formi i sadržini za Članove koji je budu ratifikovali, a koji ne ratifikuju novu
konvenciju.

Član 87

Francuski i engleski tekst ove Konvencije jednako su verodostojni.

KONVENCIJA BROJ 121

KONVENCIJA O DAVANJIMA ZA SLUČAJ NESREĆE NA POSLU I PROFESIONALNIH BOLESTI

Opšta konferencija Međunarodne organizacije rada,

sazvana u Ženevi od strane Administrativnog saveta Međunarodnog biroa rada i koja se sastala 17. juna 1964. godine u svoje
četrdeset osmo zasedanje,

pošto je odlučila da usvoji različite predloge u vezi sa davanjima za slučaj nesreće na poslu i profesionalnih bolesti, pitanje koje
predstavlja petu tačku dnevnog reda zasedanja,

pošto je odlučila da ovi predlozi dobiju oblik međunarodne konvencije,

usvaja, na dan osmog jula hiljadu devetsto šezdeset četvrte godine sledeću konvenciju koja će se nazvati Konvencija o davanjima
za slučaj nesreće na poslu i profesionalnih bolesti 1964. godine.

Član

U ovoj konvenciji:

a) izraz "zakonodavstvo" podrazumeva zakone i propise, kao i sve statutarne odredbe u oblasti socijalnog

osiguranja,

b) izraz "propisano" znači određeno nacionalnim zakonodavstvom ili na osnovu njega,

c) izraz "industrijsko preduzeće podrazumeva sva preduzeća u sledećim granama privredne delatnosti:
ekstraktivna industrija, prerađivačka industrija, visoka i niska gradnja, elektroindustrija, plin, vodovod i
sanitarne službe, transport, skladišta i saobraćaja,

d) izraz "na izdržavanju"

označava položaj zavisnosti koji se pretpostavlja da postoji u propisanim

slučajevima,

e) izraz "dete na izdržavanju" označava:

i) dete do godine starosti kada prestaje obavezno školovanje ili dete mlađe od 15.
godina, s tim da treba uzeti u obzir i veću s

tarost, i

ii) u propisanim uslovima dete ispod višeg određenog uzrasta označenog u podtački i)
kada je na učenju u privredi na školovanju ili koje je, zbog neke hronične bolesti ili
telesne mane, nesposobno za bilo kakvu profesionalnu delatnost ukoliko nacionalno
zakonodavstvo ne definiše izraz "dete na izdržavanju" kao izraz koji podrazumeva
svako dete mlađe od uzrasta znatno višeg nego što je naznačeno u podtački i).

Član 2.

1. Članica čija privreda i medicinska sredstva još nisu dostigla dovoljan stepen razvijenosti može, na osnovu obrazložene izjave
koju će priključiti ratifikaciji da se koristi privremenim odstupanjima predviđenim sledećim članovima:

članom 5

članom 9.

stav

3. pod b),

članom 12

članom 15.

stav 2. i

članom 18.

stav 3.

2. Svaka članica koja je dala izjavu u smislu stava 1. ovog člana treba u svojim izveštajima o primeni ove konvencije koje podnosi
na osnovu člana 22. Ustava Međunarodne organizacije rada da da obaveštenje u pogledu svakog pojedinačnog odstupanja kojim se
koristi:

a) bilo da razlozi koji su zahtevali da tako postupi još postoje,

b) bilo da posle određenog datuma nastavlja da se koristi pomenutim odstupanjem.

Član 3.

1. Svaka

članica koja ratifikuje ovu konvenciju može, na osnovu izjave uz ratifikaciju da izuzme iz primene Konvencije:

a) pomorce uključujući pomorske ribare,

b) službenike javnih funkcija,

kada su ove kategorije zaštićene posebnim sistemima koji obezbeđuju, u ukupnom iznosu davanja koja su bar podjednaka
davanjima predviđenim u ovoj konvenciji.

2. Kada je izjava data na osnovu prethodnog stava ovog člana na snazi članica može da izuzme lica pomenuta u izjavi iz broja
radnika i službenika koji se uzima u obzir za izračunavanje procenta radnika i službenika saglasno članu 4. stav 2. pod d) i

članu 5

3. Svaka članica koja je dala izjavu saglasno stavu 1. ovog člana može zatim da saopšti generalnom direktoru Međunarodnog biroa
rada da prihvata obaveze koje proistišu iz ove konvencije. U odnosu na

kategoriju ili kategorije koje su bile izuzete prilikom

ratifikacije.

1. Svaka članica treba u saglasnosti sa propisanim uslovima, da obezbedi zaštićenim licima sledeće povlastice:

a) naknadu i odgovarajuću negu u slučaju bolesti,

b) novčana davanja u osiguranim slučajevima predviđenim pod b), c) i d)

člana 6.

2. Sticanje prava na davanje ne treba uslovljavati radnim stažom, stažom osiguranja ili plaćanjem doprinosa s tim što se za slučaj
profesionalnih bolesti može propisati dužina izloženosti riziku.

3. Davanja treba zagarantovati za svo vreme osiguranog slučaja. Međutim u pogledu nesposobnosti za rad novčano davanje se ne
mora isplaćivati za prva tri dan

a) kada zakonodavstvo članice predvidi rok čekanja na dan stupanja na snagu ove konvencije i pod uslovom
da članica obaveštava u svojim izveštajima o primeni Konvencije koje podnosi saglasno članu 22. Ustava
MOR da još postoje razlozi zbog kojih je kori

stila izuzimanje,

b) kada je izjava, data shodno

članu 2

, na snazi.

Član 10.

Pod lekarskom negom, lečenjem i ostalim uslugama u slučaju bolesti treba podrazumevati:

a) lečenje, od strane lekara opšte prakse i specijalista lica u bolnicama ili ambulantama, uključujući i lešenje
kod kuć

b) lečenje zuba,

c) negu od strane nižeg zdravstvenog osoblja - bolničara, bilo kod kuće, bilo u bolnici ili nekoj drugoj
zdravstvenoj ustanovi,

d) zadržavanje u bolnici, oporavilištu, sanatorijumu ili nekoj drugoj zdravstvenoj ustanovi,

e) zubni, farma

ceutski i ostali medicinski ili hirurški materijal, podrazumevajući proteze i ortopedska

pomagala, njihovo održavanje i, po potrebi, zamenjivanje novim kao i naošari,

f) negu koju pružaju pripadnici neke druge profesije zakonski priznate kao srodne medicinskoj profesiji, pod

nadzorom lekara ili zubara,

g) ukoliko je moguće, sledeću negu na mestu rada:

i) hitnu pomoć žrtvama teže nesreće,

ii) dalje lečenje lica koja su pretrpela lakše povrede za koje nije neophodno prekidanje
posla.

2. Povlastice koje se obe

zbeđuju saglasno stavu 1. ovog člana treba da se pružaju na najpogodnije načine radi očuvanja,

ozdravljenja ili, ukoliko to nije moguće, poboljšanja zdravlja povređenog lica, kao i njegovog osposobljavanja da radi i zadovoljava
svoje lične potrebe.

Član 11

1. Svaka članica koja obezbeđuje lekarsku negu i slične uslove na osnovu nekog opšteg zdravstvenog sistema ili sistema
zdravstvene nege i lečenja koji obuhvata zapošljena lica može u svom zakonodavstvu predvideti pružanje ove nege i lečenja licima
povređenim nesrećom na poslu ili bolesnim od profesionalnih bolesti pod istim uslovima kao i ostalim korisnicima s tim da pravila
u ovoj materiji budu razrađena tako da se zainteresovani ne nađu u oskudici.

2. Svaka članica koja pruža povređenome zdravstvenu zaštitu u obliku naknade njegovih izdataka može da unese u svoje
zakonodavstvo posebne propise za slučajeve u kojima obim, trajanje ili troškovi tog lečenja prevazilaze umerene granice pod
uslovom da se ovi propisi ne kose sa ciljevima iznetim u stavu 2. člana 10. i da su izrađeni tako da se zainteresovani ne nađu u
oskudici.

Član 12.

Kada je izjava data saglasno

na snazi, zdravstvena zaštita treba da podrazumeva kao najmanje:

a) lečenje od strane lekara opšte prakse, uključujući posete bolesnika kod kuće,

b) kliniško ili ambulan

tno lečenje pacijenata od strane specijalista i lečenje koje pružaju specijalisti van

bolnice,

c) davanje najosnovnijih farmaceutskih proizvoda po receptu lekara ili nekog drugog kvalifikovanog
stručnjaka,

d) bolnički smeštaj, kada je to potrebno,

e) kad g

od je moguće, hitnu pomoć na samom radnom mestu povređenima nesrećom na poslu.

Član 13.

U slučaju privremene radne nesposobnosti ili radne nesposobnosti u početnoj fazi, novčano davanje će se isplaćivati periodično i
obračunavati saglasno odredbama bilo

člana 19.

bilo

ove konvencije.

Član 14.

1. U slučaju gubitka sposobnosti za privređivanje kada postoji verovatnoća da će taj gubitak biti trajan ili u slučaju odgovarajućeg
smanjenja fizičkog integriteta, novčana davanja će se isplaćivati u svim slučajevima u kojima ovaj gubitak ili smanjenje prevazilaze
propisani stepen i traju po isteku perioda za vreme kojeg sleduju davanja, saglasno članu 13. ove konvencije.

2. U slučaju potpunog gubitka sposobnosti za privređivanje, kada postoji verovatnoća da će ovaj gubitak biti trajan ili u slučaju
odgovarajućeg smanjenja fizičkog integriteta davanje će se isplaćivati periodično i obračunavaće se saglasno odredbama bilo

člana

19.

bilo

ove konvencije.

3. U slučaju nekog bitnog delimičnog gubitka sposobnosti za privređivanje koji bi bio iznad propisanog stepena, kada postoji
verovatnoća da će taj gubitak biti trajan ili u slučaju odgovarajućeg smanjenja fizičkog integriteta, davanje će biti isplaćivano
periodično i odgovarajuće srazmernom delu davanja predviđenog u stavu 2. ovog člana.

4. U slučaju svakog drugog delimičnog gubitka sposobnosti za privređivanje iznad propisanog stepena o kome je reč i u stavu 1.
ovog člana, kada postoji verovatnoća da će biti stalan, ili u slučaju odgovarajućeg smanjenja fizičkog integriteta, davanje može da
bude u obliku jednokratnog davanja.

5. Stepeni gubitka sposobnosti za privređivanje i odgovarajućeg smanjenja fizičkog integriteta pomenuti u stavovima 1. i 3. ovog
člana propisaće se nacionalnim zakonodavstvom tako da se zainteresovani ne nađu u oskudici.

Član 15.

1. U izuzetnim slučajevima i uz saglasnost povređenog, ukupna suma ili jedan deo periodičnog novčanog davanja predviđenog u
stavovima 2. i 3. člana 14. može se promeniti u jednokratno davanje, koje bi odgovaralo ekvivalentu vrednosti pomenute periodične
isplate ukoliko nadležna vlast ima razloga da veruje da će ovakvo jednokratno davanje povređeni iskoristiti mnogo povoljnije.

2. Kada je izjava data saglasno

na snazi i članica smatra da ne raspolaže administrativnim mogućnostima potrebnim za

obezbeđenje redovnog periodičnog isplaćivanja ona može periodične isplate predviđene u stavovima 2. i 3. člana 14. promeniti u
jednokratno davanje koje bi odgovaralo ekvivalentu vrednosti pomenutih periodičnih isplata i koje bi bilo obračunato na osnovu
raspoloživih podataka.

Član 16.

Povećanje periodičnih isplata i ostalih posebnih ili dopunskih davanja, prema tome kako bude propisano treba predvideti za
povređena lica čije stanje zahteva stalnu pomoć nekog drugog lica.

Član 17.

Nacionalnim zakonodavstvom propisaće se uslovi pod kojima će se periodična isplata davanja na ime gubitka sposobnosti za
privređivanje ili odgovarajućeg smanjenja fizičkog integriteta revidirati, obustavljati ili ukidati u odnosu na promene koje mogu
nastati u stepenu tog gubitka ili smanjenja.

Član 18.

1. U slučaju smrti hranioca porodice novčano davanje zagarantovano udovici prema propisima nacionalnog zakonodavstva
onesposobljenom udovcu na izdržavanju, deci na izdržavanju umrloga i svim ostalim licima predviđenim nacionalnim
zakonodavstvom, biće periodično davanje koje će se izračunavati saglasno odredbama bilo člana 19. bilo

s tim da se ne

dodeljuje davanje

onesposobljenom izdržavanom udovcu ako novčana davanja ostalim preživelim korisnicima znatno prevazilaze

2. Plata običnog odraslog radnika - muškarca, davanje i dečji dodaci će se izračunavati prema istim vremenskim osnovima.

3. Za ostale

korisnike davanje će se utvrđivati tako da bude u razumnoj srazmeri sa davanjem tipskog korisnika.

4. U okviru primene ovog člana nekvalifikovani radnik - muškarac će biti:

a) tipski nekvalifikovani radnik u mašinskoj industriji osim u industriji električ

nih mašina, ili

b) tipski nekvalifikovani radnik odabran u skladu sa odredbama narednog stava.

5. Tipski nekvalifikovani radnik, u smislu alineje b) prethodnog stava biraće se u klasi koja obuhvata najveći broj muškaraca
zaštićenih za osigurani slučaj o kome je reč ili hranioca zaštićenih lica, u grani koja sama obuhvata najveći broj ovih zaštićenih lica
ili hranilaca porodice, u tom slučaju koristiće se međunarodna standardna klasifikacija po industrijama, svih grana privredne
delatnosti koje je osvojio Ekonomsko-socijalni savet Organizacije ujedinjenih nacija na svom sedmom zasedanju 27. avgusta 1948.
godine i koja je uneta, u prečišćenom tekstu u prilog ove konvencije, s tim da se uzmu u obzir svaka izmena i dopuna koja bi se još
mogla uneti.

6. Kada novčana davanja variraju u odnosu na područja, nekvalifikovani odrasli radnik - muškarac može biti odabran za svako
područje saglasno stavovima 4. i 5. ovog člana.

7. Plata nekvalifikovanog radnika - muškarca će se određivati na osnovu plate za uobičajeni broj radnih časova koji je utvrđen bilo
kolektivnim ugovorima, bilo nacionalnim zakonodavstvom ili na osnovu istog, bilo običajem, uključujući dodatke na skupoću
ukoliko ih ima, kada se ovako određene plate razlikuju prema područjima a ne primenjuje se stav 6. ovog člana, uzeće se prosečna
plata.

8. Nijedno periodično davanje ne sme biti manje od propisanog minimalnog iznosa.

Član 21.

1. Iznosi novčanih davanja koja su u toku i na koja se odnose stavovi 2. i 3.

člana 14.

i stav 1.

člana 18.

revidiraće se u skladu sa

znatnijim promenama opšteg nivoa zarada koje nastaju zbog većih promena troškova života.

2. Svaka članica treba da ukaže na zaključke koje je izvela iz ovih revizija u svojim izveštajima koje je obavezna da podnosi na
osnovu člana 22. Ustava MOR-a i da naznači kakva je akcija preduzeta u tom pogledu.

Član 22.

1. Davanje na koje bi neko zaštićeno lice imalo prava na osnovu ove konvencije može se obustaviti u slučajevima i za vreme koje
se može propisati:

a) sve dok se zainteresovano lice ne nalazi na teritoriji članice,

b) sve dok se zainteresovano lice izdržava

na račun javnih fondova ili o trošku neke ustanove ili službe

socijalnog obezbeđenja,

c) kada je zainteresovano lice pokušalo da prevarom dobije davanje o kome je reč,

d) kada je nesreća na poslu ili profesionalna bolest prouzrokovana krivičnim delom zain

teresovanih lica,

e) kada je nesreća na poslu ili profesionalna bolest prouzrokovana hotimičnom intoksikacijom ili izazvana
nekom namernom ozbiljnom krivicom zainteresovanog lica,

f) kada zainteresovano lice bez opravdanog razloga zanemaruje korišćenje zdravstveno-medicinske i slične
službe, kao i službe rehabilitacije koje mu stoje na raspolaganju ili ne poštuje pravila propisana za
proveravanje postojanja osiguranog slučaja ili o ponašanju korisnika davanja,

g) sve dok preživeli supružnik živi u nezakonitom braku.

2. U propisanim slučajevima i granicama, jedan deo novčanih davanja koja bi bila normalno dodeljena isplaćivaće se licima koje
zainteresovani izdržava.

Član 23.

1. Svaki podnosilac zahteva treba da ima pravo žalbe u slučaju odbijanja davanja ili

pravo prigovora u vezi sa vrstom i visinom

davanja.

2. Kada je, s obzirom na primenu ove konvencije, rukovođenje zdravstvenom službom povereno nekom vladinom organu
odgovornom pred parlamentom, pravo žalbe predviđeno stavom 1. ovog člana može se zameniti pravom da nadležni organ ispita
svaki prigovor u vezi sa odbijanjem lečenja ili u vezi sa dobivenom negom i lečenjem.

3. Kada se zahtevi podnose sudovima ustanovljenim naročito radi razmatranja i tretiranja pitanja u vezi sa davanjima za slučaj
nesreće na poslu i profesionalnih bolesti ili u vezi sa socijalnim osiguranjem uopšte i u kojima su zastupljena zaštićena lica, neće se
priznavati pravo na žalbu.

Član 24.

1. Kada administraciju ne obezbeđuje neka ustanova koju su uspostavile nadležne vlasti ili neki vladin organ odgovoran pred
nekom zakonodavnom vlasti, predstavnici zaštićenih lica treba da učestvuju u upravljanju ili da budu pridruženi u savetodavnom
svojstvu u propisanim uslovima, nacionalno zakonodavstvo može takođe da predvidi učešće predstavnik

a poslodavaca i javnih

vlasti.

2. Članica treba da snosi opštu odgovornost za pravilno poslovanje ustanova i služba koje učestvuju u primenjivanju ove
konvencije.

Član 25.

Svaka članica će snositi opštu odgovornost u pogledu isplaćivanja davanja dodeljeni

h na osnovu ove konvencije i preduzeti sve

korisne mere u tom cilju.

Član 26.

1. Svaka članica treba, u propisanim uslovima:

a) da preduzima preventivne mere protiv nesreća na poslu i profesionalnih bolesti,

b) da obezbedi službe rehabilitacije koje treba

da pripreme onesposobljeno lice, kad god je to moguće, da se

ponovo vrati na svoj raniji posao ili, ako to nije moguće, da obavlja neku drugu unosnu delatnost koja
najbolje odgovara njegovim sposobnostima i mogućnostima,

c) da preduzima mere za olakšavanj

e zapošljavanja onesposobljenih na odgovarajućim poslovima.

2. Svaka članica treba, u granicama mogućnosti, da pruža obaveštenja u svojim izveštajima, koje obavezno podnosi na osnovu
člana 22. Ustava MOR-a, o učestalosti i težini nesreća na poslu.

Član 27.

Svaka članica treba na svojoj teritoriji da obezbedi podjednaki postupak za strane državljane i za svoje državljane u pogledu
davanja za slučaj nesreće na radu i profesionalnih bolesti.

Član 28.

1. Ovom konvencijom revidiraju se Konvencija o obeštećenju nesrećnih slučajeva na radu (poljoprivreda) iz 1921. godine,
Konvencija o obeštećenju nesrećnih slučajeva na radu iz 1925. godine i Konvencija o profesionalnim bolestima (revidirana) iz
1934. godine.

2. Ratifikovanje ove konvencije od strane članice koja je ratifikovala Konvenciju (revidiranu) o profesionalnim bolestima iz 1934.
godine povlači, saglasno članu 8. iste, otkazivanje po sili zakona ovog poslednjeg instrumenta, kada ova konvencija bude stupila na
snagu, s tim što njeno stupanje na snagu neće sprečavati dalje ratifikovanje Konvencije (revidirane) o profesionalnim bolestima iz
1934. godine.

Član 29.

Saglasno

članu 75.

Konvencije o socijalnom osiguranju (minimalne norme), iz 1952. godine VI deo i odgovarajuće odredbe ostalih

delova pomenute konvencije prestaće da se primenjuju na svaku članicu koja je ratifikovala ovu konvenciju počev od dana njenog
stupanja na snagu za tu članicu. Pri svemu tome, prihvatanje obaveze po ovoj konvenciji će se smatrati, saglasno