7
Мирјана Шијачић-Николић
Јелена Миловановић
КОНЗЕРВАЦИЈА И УСМЕРЕНО КОРИШЋЕЊЕ
ШУМСКИХ ГЕНЕТИЧКИХ РЕСУРСА
Извод:
Шумски генетички ресурси представљају генетички диверзитет садр-
жан у хиљадама врста шумског дрвећа на Земљи. Њихова конзервација пред-
ставља скуп активности и стратегија, које се спроводе са циљем обезбеђења
кон тинуиране егзистенције, еволуције и доступности ових ресурса за садашње
и бу дуће генерације. Циљ управљања генетичким ресурсима јесте унапређење
усло ва за континуирано еволуирање врста, које представља одбрамбени меха-
ни зам организама у борби са променама средине.
Кључне речи:
биодиверзитет, шумско дрвеће, генетички ресурси, конзервација
Conservation and direCted utilisation of forest genetiC
resourCes
abstract:
f
orest genetic resources represent the genetic diversity contained in the
thousands of species of forest trees on the earth. their conservation is a set of activi-
ties and strategies, which are performed in the aim of ensuring the continued exis-
tence, evolution and availability of these resources for the present and future gen-
erations. the aim of genetic resource management is the enhancement of conditions
for the continual evolution of the species, which is the defensive mechanism of the
organisms in the struggle with environmental changes.
Key words:
biodiversity, forest trees, genetic resources, conservation
1. БИОДИВЕРЗИТЕТ
Биодиверзитет се може дефинисати као скуп различитости живог света, који
обухвата укупну разноврсност и варијабилност гена, врста и екосистема на Земљи.
ГЛАСНИК ШУМАРСКОГ ФАКУЛТЕТА, БЕОГРАД, 2007, бр. 95, стр. 7-21
BIBLID: 0353-4537, (2007), 95, p 7-21
UDK: 630*165
Прегледни рад
др
Мирјана Шијачић-Николић
, ванредни професор, Универзитет у Београду - Шумарски
фа култет, Београд
дипл. инж. Јелена Миловановић
, истраживач-стипендиста Министарствa за науку Ре-
публике Србије, Универзитет у Београду - Шумарски факултет, Београд
Мирјана Шијачић-Николић, Јелена Миловановић
8
Резултат је просторно и временски континуираних, еволутивних процеса, који се од-
ви јају на три основна, међусобно условљена и биолошки нераскидива нивоа: гене-
тич ком, специјском и еколошком. Генетички диверзитет обухвата укупну разновр-
сност гена односно генетичких информација садржаних у свим појединачним врс-
тама биљака, животиња, гљива и микроорганизама. Садржан је у индивидуама и
по пулацијама појединачних врста које су део специјског диверзитета и налазе се у
ра зличитим еколошким односима (трофичким и продукционим, циклусима кружења
материја, итд.) у разноврсним екосистемима, који припадају екосистемском диверзи-
тету (Стевановић, Васић, 1995/а).
Савремени човек, својим различитим делатностима, непрестано уништава и
ме ња природу што доводи до неповратног губитка биолошке разноврсности кроз
иш че завање великог броја органских врста или смањење њихових популација до
кри тичне границе. Уништавање врста се не дешава као осмишљена и циљана људска
делат ност, већ најчешће посредно, уништавањем станишта на којима врсте живе. Уз-
ро ци губитка биодиверзитета су многобројни, међусобно условљени и најчешће ан-
тро погеног карактера. Ипак, различите групе људи имају и различит однос према
био ди верзитету. Док једни у њему виде непресушни извор зараде, други су свесни
нео пход ности његове заштите. Нова концепција очувања биолошке разноврсности у
суштини покушава и тежи да направи баланс између ова два супротстављена става
кроз идеју одрживог коришћења и очувања изворног генетичког, специјског и еко-
системског диверзитета (Стевановић, Васић, 1995/б).
2. ШУМСКИ ГЕНЕТИЧКИ РЕСУРСИ
Шуме, карактерисане широким спектром производних и општекорисних фун-
кција, задовољавају различите потребе човечанства. Шумско дрвеће и остале дрве-
насте биљке обезбеђују животни простор другим организмима, градећи комплексне
механизме генетичког диверзитета. Генетичка варијабилност, како између тако и
уну тар врста, има вишеструку фундаменталну вредност. Захваљујући њој дрвеће и
жбу ње се прилагођава новонасталим условима средине, чак и када су они последица
нега тивнoг утицајa штеточина, болести или климатских промена. Диверзитет шумс-
ких екосистема представља значајну основу у процесима еволуције, селекције и оп-
лемењивања у правцу задовољавања човекових потреба.
Шумски генетички ресурси представљају генетички диверзитет садржан у
хи љадама врста шумског дрвећа на Земљи. Могу се дефинисати као генетичка вари-
јабилност дрвенастих врста, која поседује потенцијалну или реалну вредност за чо-
века (1989). Термин шумски односи сe на станиште и популације дрвећа и дру гих
ти пичних асоцијација дрвенастих биљака. Термин генетички подразумева варија-
билност генетичке (ДНК) структуре на различитим нивоима: варијабилност између
врста, варијабилност између популација унутар врсте и варијабилност између инди-
видуа унутар популације. Термин ресурси се односи на употребу генетичке варија-
билности у циљу задовољавања чевекових потреба (Amarаl
et al
., 2004)
Мирјана Шијачић-Николић, Јелена Миловановић
10
Иако је наша земља чланица ЕUFORGEN-a, о конзервацији шумских генети-
чких ресурса у нашој научној и стручној јавности се релативно мало зна, а ставови
су врло подељени. Jедни сматрају да се ради о још једној „новотарији са Запада”, док
се други плаше ограничења коришћења шумских ресурса као последице стратегије
очувања. Постоје и они који, свесни неопходности заштите шумских генетичких
ре сурса, страхују од преусмеравања финансијских средстава са већ устаљених ис-
траживачких тема ка новим истраживањима.
4. МЕТОДЕ КОНЗЕРВАЦИЈЕ ШУМСКИХ ГЕНЕТИЧКИХ РЕСУРСА
Основу за конзервацију шумских генетичких ресурса представља генетичка
варијабилност природних популација, која је резултат различитих генетичких проце-
са: мутација, рекомбинација, флуктацијe гена, селекцијe и генетичкoг дрифтa.
За евидентирање и утврђивање степена генетичке варијабилности користе
се методе класичне и молекуларне генетике. Методе класичне генетике углавном
ба зи рају на анализи квантитативних својстава на макроскопском и микроскопском
ни воу уз примену различитих статистичких метода за анализу добијених података.
Ме ђу тим, морфолошке карактеристике често могу бити подложне утицају фактора
спо љаш ње средине, што умањује експресију самог генотипа. За прецизније проуча-
вање генетичке варијабилности данас се примењују методе молекуларне генетике,
по знатије као молекуларни маркери, помоћу којих се утицај фактора спољашње сре-
дине знатно редукује, а посматра се варијабилност која је под директном контролом
генотипа.
Принципи конзервације генетичке варијабилности могу се сматрати иденти-
чним за сва жива бића. Међутим, методе које сe примењују варирају у зависности од
специфичности циљева конзервације, дистрибуције и биолошке природе материјала
који је објекат конзервације (1989).
Са аспекта очувања генетичке варијабилности можемо говорити о различитим
„методама” конзервације. Термин „метод” се користи у контексту одређене концепци-
је конзервације генетичких ресурса:
in situ
или
ex situ
, динамична или статична, док
се врста, екосистем, популација, индивидуа или део индивидуе сматрају објектом
конзервације (шема 1).
Сваки процес конзервације неопходно је започети јасним дефинисањем њего-
вог циља. Када процес конзервације омогућава адаптацију и промене фреквенције ге-
на у складу са локалним селективним утицајем говоримо о динамичној (еволутивној)
конзервацији. Уколико је процес конзервације планиран са циљем очувања тренутне
фреквенције гена оригиналне популације, при чему изострају ефекти генетичких
про цеса, говоримо о статичној конзервацији (Guldager, 1975).
Kонзервација врста на оригиналном станишту (
in situ
конзервација) је типи-
чан пример динамичне-eволутивне конзервације, константних дугорочних покушаја
11
КОНЗЕРВАЦИЈА И УСМЕРЕНО КОРИШЋЕЊЕ ШУМСКИХ ГЕНЕТИЧКИХ РЕСУРСА
очувања адаптабилног потенцијала врста. Међутим, еволутивна конзервација може
се применити и на вештачки подигнутим
еx situ
објектима, у оквиру којих је дозво-
љено деловање процеса селекције и смена генерација се одвија генеративним путем.
Основни циљ статичне конзервације је презервација тренутног сета гена у
колекцији или узорку. Статична конзервација везује се за ситуације у којима је одабра-
на група тестираних генотипова, познате вредности, крајњи циљ конзервације или у
којима није могуће основати
еx situ
плантажу према еволутивним конзервационим
ци љевима. У овакав вид конзервације спада чување и заштита вегетативно произве-
дених клонова у клонским архивима. Код неких врста могуће је спроводити овај
метод конзервације и путем оснивања банки семена, полена, ДНК,
in vitro
експлан-
тата и криопрезервацијом. Коначно, одређени степен статичне конзервације може
бити постигнут и у конзервационим објектима основаним помоћу садница: семенске
плантаже, провенијенични тестови, тестови потомства, у којима се мере газдовања
спроводе са циљем елиминације процеса природне селекције (примена систематске
про реде). Међутим, чак и у том случају, одређени степен адаптације на локалне усло-
ве ће постојати, нарочито везано за смену генерација и чињеницу да ће само добро
адаптиране индивидуе опстати.
4.1.
In situ
методе конзервације
In istu
(на месту) конзервација подразумева конзервацију шумских генетич-
ких ресурса у природним популацијама које су у нормалном режиму газдовања, заш-
тићеним подручјима или вештачки подигнтим популацијама, без усмерене селекције,
на подручјима са којих сакупљено семе изворно потиче. Овакав концепт представља
ди намичан вид конзервације који подразумева очување жељеног генетичког саста ва
популације уз континуирано одвијање генетичко-еволутивних процеса, као после-
дице интеракције између генотипова и фактора спољашње средине. На овај начин
програми
in situ
конзервације одабраних циљних врста често резултирају и значајном
конзервацијом других, пратећих биљних и животињских врста.
In situ
конзервација је знатно ефикаснија приликом конзервације функција
екосистема него појединачне врсте. Код већине дрвенастих врста,
еx situ
методе кон-
зервације се не могу применити због бројних биолошких, техничких и ресурсних
ограничења, што увећава значај
in situ
метода конзервације. Пошто је конзервација
генетичких ресурса део интегралног система газдовања природним шумама и заш-
тићеним подручјима
in situ
конзервација ће, у већини случајева, представљати нај-
економичнију варијанту.
Применом
in situ
конзервације у природним популацијама унапређују се фун-
кције целокупног екосистема и међуврснa интеракцијa. Осим тога, у шуми су присут-
не бројне дрвенасте и жбунасте врсте, које можда нису од великог значаја за газдова-
ње, али могу бити од изузетне вредности у смислу генетичких ресурса и њи хо ве
упо требе у будућности. Међутим, конзервација ових врста може захтевати посебн е
