UNIVERZITET
FAKULTET
“Koreni stvaranja Evropske unije“
Predmet:
Pravo EU
Mentor:
Student:
Prof. Dr.
Ime i Prezime
Dosije br:
Ukupnost pravnih propisa Evropske unije zbirno se se naziva acquis
communautaire (pravna tekovina EU), a podeljen je na 35 poglavlja za potrebe
pregovora o pristupanju (u pregovorima za peto proširenje EU bio je podeljen
na 31 poglavlje).
Kada se govori o ugovorima o osnivanju (osnivački ugovori) misli se na
sve međunarodne ugovore kojima su osnovane Evropske zajednice i Evropska
unija i na kojima se temelje njihova ovlašćenja. Tim pojmom obuhvaćeni su i
sporazumi, odnosno ugovori kojma se menjaju i/ili dopunjuju osnivački
ugovori. Tu spadaju još i svi ugovori o pristupanju.
Iako se o ugovorima govori u množini, formalnopravno postoji samo
jedan Ugovor - Ugovor o Evropskoj uniji (poznatiji kao Ugovor iz Mastrihta),
čiji su sastavni delovi Ugovor o Evropskoj zajednici i Ugovor o Evropskoj
zajednici za atomsku energiju (tzv. Rimski ugovori) kao i odredbe kojima se
regulišu nadležnosti iz drugog i trećeg stuba EU.
Tema ovog seminarskog rada je predstavljanje (pra) početaka i iniciative
za stvaranje Evropske unije.
1. (PRA) POČECI
Pariskim ugovorom od 18. aprila 1951. stvoren je prvi nukleus današnje
Evropske unije u vidu Evropske zajednice za ugalj i čelnik (EZUČ), a zatim
Rimskim ugovorom potpisanim 25. marta 1957. osnovane su Evropska
ekonomska zajednica (EEZ) i Evropska zajednica za atomsku energiju
(EURATOM). Prvobitno su ih činile šest zemalja članica (Francuska, SR
Nemačka, Italija, Belgija, Luksemburg i Holandija). Ugovorom o objedinjavanju
organa triju evropskih zajednica 1. jula 1967. formirane su Evropske zajednice
(EZ) sa jedinstvenom institucionalnom strukturom. Pri tome je svaka do
evropskih zajednica zadržala odvojeni pravni subjektivitet na osnovu
konstitutivnih ugovora o osnivanju, kao akata ustavnog karaktera.
Maršalov plan pomoći ekonomskom oporavku 1947. prihvatile su
šesnaest zapadno – evropskih država, dok su zemlje Istočne Evrope i SSSR
odbile ovaj predlog. Plan državnog sekretara SAD, Maršala, kao uslov
korišćenja pomoći postavljao je obavezu ujedinjavanja država korisnica, što je
uslovilo osnivanje Organizacije za evropsku ekonomsku saradnju (kasnije
OECD). Ovaj prvi korak u privrednom udruživanju pratilo je vojno-strateško
prestrojavanje u Evropi. Naime, još 1947. god. je sklopljen ugovor između
Velike Britanije i Francuske o zajedničkoj odbrani, koji je čino jezgro osnivanja
Zapadno-evropske unije (ZEU), 1948. u Briselu. Usledilo je stvaranje
Sevroatlantskog pakta (NATO), 1949. godine. Posebno značajnu etapu zapadno-
evropskog ujedinjavanja predstavlja održavanje konferencije u Hagu, 1948.
godine. Konferencijom je predsedavao Vinston Čerčil. Usvojena je rezolucija
«Poruka Evropljanima» u kojoj su sadržani principi ujedinjavanja Zapadne
Evrope u cilju zajedničkog napretka. Proklamovana je neophodnost slobodne
cirkulacije kapitala, roba, ljudi i ideja, kao i osnivanje Evropskog parlamenta.
Doneta je odluka o izradi Pakta o pravima čoveka i formiranju Suda za ljudska
prava, radi sprovođenja odredbi Pakta. Rezultat Haške konferencije
predstavlja osnivanje Saveta Evrope, maja 1949, čiji su glavni organi Komitet
ministara i Kosultativna skupština imali za cilj jačanje političke saradnje među
državama članicama i razvijanje principa parlamentarne demokratijee i
zaštite prava čoveka. Usledilo je donošenje Evropske konvencije o ljudskim
pravima i osnovnim slobodama, koja je stupila na snagu 1953. god.
