POSLOVNE FINANSIJE
- S K R I P T A -
UNIVERZITET U BEOGRADU
Beograd, 2019.
1
Blok 1
UVOD U KORPORATIVNE FINANSIJE
STRUKTURA LEKCIJE
1. OBLICI ORGANIZACIJE POSLOVANJA
Razumevanje ukupne problematike korporativnih finansija najpre zahteva
pojašnjenje različitih pravnih formi preduzeća, tj. poznavanje njihovih oblika. S
tim u vezi, može se reći da zakonodavstvo, praksa i teorija razlikuju tri osnovna
oblika organizovanja preduzeća, to su :
(a) Inokosna preduzeća
, (postoji samo jedan vlasnik)
(b) Društva lica
, (postoji partnerski oblik vlasništva)
(c) Društva kapitala
, (akcionarski oblik vlasništva) - korporacije ili kompanije
3
3. OSNOVNI CILJEVI KORPORACIJE
Proces aktivnosti svakog privrednog subjekta uvek podrazumeva realizaciju
njegovih osnovnih ciljeva. Analogno tome, ukupna poslovna aktivnost
korporativnog preduzeća mora biti podređena tim ciljevima, u smislu
maksimalnog doprinosa njihovoj realizaciji.
Međutim, podređivanje odluka brojnom setu ciljeva korporacije, otvara mnoge
probleme, budući da se nameće potreba formulisanja (definisanja) jednog užeg
cilja korporacije, koji bi služio kao kriterijum za ocenu i rangiranje različitih
investicionih i finansijskih alternativa korporacije.
U tom kontekstu, pojavio se problem tzv. “opšteg cilja” poslovne aktivnosti
korporacije. U vezi sa tim, razmotrićemo
dva osnovna cilja
korporativnog
preduzeća koji se alternativno najčešće ističu kao mogući kriterijumi za sve
investicione i finansijske odluke, to su :
(a) Maksimiziranje dobiti (profita)
(b) Maksimiziranje vrednosti korporativnog preduzeća.
(a) Maksimiziranje dobiti (profita
)
- predstavlja težnju za maksimiziranjem
prinosa za vlasnike kapitala. Pri tome, zahtev za maksimiziranjem profita shvata
se kao zahtev za što efektivnijim korišćenjem raspoložive imovine korporacije. U
tom kontekstu, profitu kao opštem cilju poslovne aktivnosti korporacije ne može
se ništa prigovoriti.
Međutim, postavlja se pitanje da li profit sa vlasničkog koncepta može biti
prihvaćen kao pouzdan kriterijum za ocenu i rangiranje svih investicionih i
finansijskih alternativa korporativnog preduzeća? Odgovor je ne. Zašto ?
Zbog toga, što se profit kao isključivi cilj poslovne aktivnosti korporacije pojavljuje
samo kod korporacija porodičnog tipa gde je preduzetnik usmeren na to da iz
poslovne aktivnosti izvuče najveću korist za sebe tj. da maksimizira profit. Isto
važi i za preduzeća inokosnog i ortačkog tipa.
Međutim, velika preduzeća su uglavnom organizovana u formi akcionarskih
društava, gde postoji razdvojenost vlasništva od funkcije upravljanja. To znači da
se briše jednakost preduzeća i vlasnika, jer centralno mesto u upravljanju
korporacijom pripada menadžmentu koji uopšte ne mora imati udela u vlasništvu.
Za razliku od inokosnog preduzetnika koji sledi samo svoj interes (profit),
menadžment korporacije mora da uvažava interese veoma različitih interesnih
grupa (vlasnici, zaposleni, država, kreditori, dobavljači, kupci itd.). Zbog toga, u
savremenoj finansijskoj teoriji postoji opšta saglasnost da sve investicione i
finansijske odluke moraju biti podređene, pre svega, uvećanju vrednosti tj.
maksimiziranju bogatstva korporacije.
4
(b) Maksimiziranje vrednosti
- znatno je složenije od maksimiziranja profita, jer
obuhvata ne samo rezultate već i resurse koji su utrošeni u stvaranje tih
rezultata. U tom kontekstu, zahtev za maksimiziranjem vrednosti korporacije nije
ništa drugo, nego zahtev za maksimiziranjem rentabilnosti poslovnih ulaganja.
Sledstveno tome, proizlazi generalni stav u smislu sledećeg: svaka odluka koja
povećava vrednost smatra se “dobrom”, dok svaka odluka koja smanjuje
vrednost korporacije smatra se “lošom”.
Ako se akcije kotiraju na berzi - onda se smatra da njihova cena izražava tržišnu
procenu vrednosti korporacije. Takođe, smatra se da cena akcija predstavlja
pravu meru i objektivnu ocenu svih aktivnosti menadžmenta korporacije na planu
investiranja, finansiranja i raspodele sredstava.
4. KORPORATIVNO UPRAVLJANJE
U najširem smislu reči, pod korporativnim upravljanjem se podrazumeva veština
upravljanja i načini kontrole preduzeća koja su organizovana u formi akcionarskih
društava.
Korporativno upravljanje obuhvata niz odnosa između uprave kompanije, njenog
upravnog odbora, njenih akcionara i ostalih strana koje imaju interes u kompaniji.
Dobro korporativno upravljanje trebalo bi da obezbedi podsticaje za realizaciju
ciljeva koji su u interesu i kompanije i akcionara.
Budući da se korporativno upravljanje vezuje samo za preduzeća koja su
organizovana u formi akcionarskih društava, odnosno gde postoji odvojenost
svojine od upravljanja, po logici stvari, proizlazi da se osnovni problem
korporativnog upravljanja sastoji u sledećem :
“kako obezbediti da menadžeri
upravljaju u interesu vlasnika a ne u sopstvenom interesu ili u interesu nekih
trećih lica.”
Ako je reč o direktorima firmi, onda je ovaj problem poznat kao tzv. “agencijski
problem” koji je posebno izražen kod kompanija sa velikim brojem malih
akcionara ili članova sa malim udelima u kapitalu firme.
Direktor (agent) – firma (principal) – odnosi se regulišu ugovorom.
Dobro korporativno upravljanje omogućava preduzeću da premosti jaz i
uspostavi ravnotežu (balans) između interesa onih koji upravljaju preduzećem i
njegovih vlasnika (akcionara), istovremeno uvećavajući poverenje investitora,
kreditora, zaposlenih, kupaca i drugih interesenata.
Danas je prisutno izuzetno veliko interesovanje za regulisanje korporativnog
upravljanja, kako u Evropi, tako i izvan Evrope. Razlog za nagli porast
interesovanja za pravno regulisanje dobrog upravljanja kompanijama leži
uglavnom u sledećem:
6
5. OSNOVNE FAZE PROCESA UPRAVLJANJA
Slika 1. Osnovne faze procesa upravljanja (planiranje, organizovanje, vođenje, kontrola)
Planiranje
– predstavlja primarnu fazu procesa upravljanja, a rezultat planiranja
su planske odluke. Primarna planska odluka su
ciljevi
a ostale planske odluke
služe ostvarivanju ciljeva.
Organizovanje
– obuhvata podelu rada, mikrostrukturiranje i makrostrukturiranje
preduzeća, delegiranje autoriteta i koordinaciju.
Produkt organizovanja je
organizaciona struktura
koja treba da omogući
realizaciju planskih odluka u preduzeću.
Vođenje
– (Uticanje) – odnosi se na motivisanje i komuniciranje kako bi se
ostvarili ciljevi preduzeća. To je odnos između pretpostavljenih (menadžera) i
potčinjenih (izvršilaca).
Kontrola
– je finalna faza procesa upravljanja i ona predstavlja proces praćenja
ostvarenih ciljeva. Bez kontrole nema upravljanja.
Efikasno i efektivno upravljanje
EFIKASNOST
– znači uspešan. Ona se izražava odnosom proizvoda i resursa
(efekata i sredstava).
Efikasnost je ekonomski koncept u smislu stavljanja u odnos rezultata i ulaganja
(racionalnost poslovanja).
Efikasnost znači – “raditi stvari na pravi način”.
EFEKTIVNOST
– podrazumeva sposobnost menadžera (posebno onih koji se
bave planiranjem) da izaberu prave ciljeve preduzeća i sredstva za postizanje.
Efektivnost znači – “raditi prave stvari”.
Nema svrhe da preduzeće bude efikasno – ako je sam cilj pogrešan.
EFEKTIVNOST je osnova uspeha, dok je EFIKASNOST minimalni uslov za
opstanak preduzeća.
