Kralj Milutin
Maturski rad: KRALJ MILUTIN
МАТУРСКИ РАД ИЗ ИСТОРИЈЕ
КРАЉ МИЛУТИН
Професор: Ученик:
2016
1
Maturski rad: KRALJ MILUTIN
САДРЖАЈ
.......................................3
КРАЉ МИЛУТИН ОД 1282. ДО 1299. ГОДИНЕ
..........................................6
.......................................
Освајање Браничева и мир са Бугарима и Татарима
Преговори и мир са Византијом (1297
......................................
КРАЉ МИЛУТИН ОД 1299. ДО 1321. ГОДИНЕ
.................................
............................................................................
............................................................................
........................................................
.....................................................16
...................................................................
.......................................................
.......................................................................................
...................................................................
2

Maturski rad: KRALJ MILUTIN
На почетку 1282. године краљ Драгутин је, приликом обиласка
града Јелеча код Новог Пазара, пао са коња и сломио ногу и то схватио
као божји знак да треба да сиђе са престола, јер му се Бог свети што је
свргао оца неколико година раније, 1276. године. Ту одлуку је саопштио
на државном сабору у Дежеви (немањићки двор између Рашке и Новог
Пазара), где је за наследника одређен његов млађи брат Стефан Урош
ИИ Милутин коме је тада предао све симболе краљевске власти. Између
њих је склопљен «Дежевски уговор», којим се регулисао њихов
међусобни однос. После Милутинове смрти, на власт би се вратили
Драгутинови потомци.
После повлачења са престола, Драгутин је, на основу «Дежевског
уговора» (1282), задржао област која је обухватала Ускопље, жупу
Дабар, крај око Прибоја на Лиму, жупу Моравице, подручје око Ариља,
Рудник, Лепеницу и Браничево. Две године касније (1284), од угарског
краља Ладислава ИВ Куманца добио је Мачву, Београд и жупе Усору и
Соли у североисточној Босни.
Краљ Милутин је нарочито саблажњавао своје савременике
поступцима према женама. У том погледу за њега није било никаквих
препрека ни обзира. Нису сагласни подаци о томе да ли се женио четири
или пет пута. У једном родослову Немањића помиње се да је прво био
ожењен Јеленом, Српкињом властеоског рода. Изгледа да је она родила
Ану (помиње се и као: Неда, Доминика), после 1275. године. Следећа је
била непозната ћерка господара Тесалије Јована И Анђела, која му је
родила сина Константина. Посебно је био чудан брак са Јелисаветом,
сестром своје снахе Каталине, Драгутинове жене, ћерком угарског
краља Стефана В коју је завео приликом посете зету и сестру, иако је
била калуђерица у једном манастиру код Будима. Од ње је добио кћер,
којој је дао чудно име Царица (можда Зорица). И овај брак није дуго
трајао. Већ 1284. године венчао се са Аном, ћерком бугарског цара
Ђорђа И Тертерија. Није познато како је дошло до овог брака, у којем је
рођен Стефан (каснији краљ Стефан Дечански). Пета жена била је
Симонида, ћерка византијског цара Андроника ИИ.
1
Милош Благојевић,
Србија у доба Немањића
,
Београд 1989, 106; Михаило
Динић,
Област краља Драгутина после Дежева
,
Српске земље у средњем
веку, Београд 1978, 144-145.
2
Андрија Веселиновић-Радош Љушић,
Родослови српских династија
,
Нови
Сад 2002, 11-12; В. Ћоровић, Историја Срба, 1, Београд 1989, 167; Константин
Јиречек, Историја Срба, И, Београд 1981, 190.
4
Maturski rad: KRALJ MILUTIN
Краљица Симонида (фреска у Грачаници)
5

Maturski rad: KRALJ MILUTIN
византијска војска током 1283. године допрла до Призрена и Липљана,
где је разбијена.
Српском краљу је био отворен пут за освајања, па је са већим
снагама и са војском брата Драгутина кренуо у офанзиву 1283. године.
Допрли су врло далеко све до близу обала Егејског мора, код Атоса и
Кавале, а уз то су опљачкане цела Струмска и Серска област. Српска
војска је прославила Божић усред Византијског царства. Кад се
Драгутин вратио натраг, немоћан да издржава ратне напоре, Милутин је
наставио да ратује сам и у току 1284. године, помаган од суседних
арбанашких великаша. Овог пута је заузео Дебар, Кичево са околином и
Пореч, тј. крајеве око река Треске и Црног Дрима, и опустошио крај око
Охрида. Краљеви војници су дубоко продрли и у Тесалију и
опустошили је исте године. Српске државне границе су тако померене
до околине градова Струмице, Прилепа, Охрида и Кроје. Краљевска
седишта постају Приштина и Скопље, уместо Раса и Дежеве. Од
Милутина средишња српска област постаје косовска висораван и
подручје Шар-планине; ту су се састајали путеви и правци и према југу,
низ Вардар, и према истоку према Брегалници, и према северу, низ
Мораву, и према западу.
4
Константин Јиречек,
Историја Срба, И
,
Београд 1981, 191.
7
Ovaj materijal je namenjen za učenje i pripremu, ne za predaju.
Slični dokumenti