Мароко је краљевина у сјеверозападној Африци. Излази на Атлантски океан и Средоземно
море, а од Европе је одвојена Гибралтарским мореузом. Граничи на истоку са Алжиром и
на сјеверу са шпанским енклавама Плаза де соберанíа. Јужна граница Марока, због сукоба
у Западној Сахари, до одржавања референдума о припадности Демократске Арапске
Републике Сахаре није међународно потврђена.

Главни град државе је Рабат док је највећи град Касабланка (Цасабланца).

Слика 1. Застава Марока Слика 2. Грб Марока

Слика 3. Тамно зелена: Међународно призната територија Марока. Свијетлија пругаста

зелена: Западна Сахара, недеколонизована територија за коју је Мароко тврдио да је Јужна

провинција

2. ИСТОРИЈА КРАЉЕВИНЕ МАРОКО

2.1. АНТИЧКО ДОБА

Берберски народи су већ између 8000. и 2000. године п. н. е. насељавали Сјеверну
Африку. Од 1100. године п. н. е. настају прва феничка трговачка насеља, која од седмог
вијека п. н. е. бивају преузета од Картаге, која је оформила своја сједишта на територији
данашњег Марока. У четвртом вијеку у унутрашњости земље ствара се Краљевство
Мауританија, настало спајањем више берберских племена.

Након пада Картаге 146. године п. н. е. у трећем пунском рату, коначну власт на обали,
као и у унутрашњости над Мауританијом, преузима Римско царство, а 33. године п. н. е,
ово подручје пада под римски протекторат. 42. године постају римске провинције као
Мауретаниа Тингитана са главним градом Тингисом (данас Тангер) и Мауретаниа
Цаесариенсис са главним градом Цаесареа (данас Цхерцхелл у Алжиру). Као заштиту од
берберских племена из Сахаре, римски владари граде зид Лимес на југу провинције.

2.2. СРЕДЊИ ВИЈЕК

Године 429. продиру Вандали у Сјеверну Африку и остају до 477. године у Тангеру и
Цеути.   Под   царем   Јустинијаном   I   трупе   Источног   римског   царства   долазе   до
Гибралтарског мореуза. Око 700. године Арапи продиру према западу и исламизирају
берберско становништво, које и даље остаје аутономно. Из тог времена потиче име регије
Магриб   од   арапске   ријечи   за   запад   или   залазак   сунца,   што   је   данашње   званично   име
Марока   (Ал-Магхриб).   711.   године   исламизирани   бербер   Тарик   ибн   Зијад,   са   својим
коњаницима, осваја дијелове Готског царства подручја данашње Шпаније. По њему мјесто
прелаза мореуза носи име Гибралтар (ар:Јабал Тариq). Арапи нису могли сломити отпор
становништва у Сјеверној Африци, па се против калифове власти дижу око 750. године
чести устанци. 789. оснива Мулаy Идрис као Идрис I из династије Идриса оснива арапско-
исламску династију Марока са главним градом Фесом која је била до 10. вијека центар
ислама у Сјеверној Африци. Династија Идриса влада до 902. године, када власт преузима
династија   Омајада.   Од   1062.   до   1147.   године   владају   Алморавиди,   припадници   једне
берберске   секте,   премјештајући   главни   град   у   Марракецх.   Сљедећа   династија   су
Алмохади од 1147. до 1269., којима је Мароко центар њиховог царства, које се протеже од
Сицилије   на   истоку,   преко   Атласа   све   до   Шпаније.   Од   1269   до   1465.   године   владају
Мериниди.   За   њихове   власти   Фес   бива   центром   науке   и   умјетности.   Након   династије
Меринида,   власт   осваја   династија   Бени   Оуатас,   све   до   1548.,   када   на   власт   долазе
Саадиери до 1669. године.