POJAM KRIMINALISTIKE I NJEN ODNOS SA DRUGIM KRIVICNIM
NAUKAMA
Kriminalistika je nauka koja pronalazi, usavrsava i primenjuje odredjene naucne ili na
prakticnom iskustvu zasnovane metode i sredstva koja su najpodesnija da se krivicno
delo ptkrije i razjasni, otkrije ucinilac i obezbede dokazi, kao i da se spreci izvrsenje
planiranih krivicnih dela. Jednostavnije receno, kriminalistika je nauka o tehnici, taktici i
metodici istrazivanja i sprecavanja krivicnih dela. Kriminalisticka tehnika proucava i
primenjuje metode i sredstva iz oblasti prirodnih i tehnickih nauka pomocu kojih se
pronalaze, obezbedjuju i tumace tragovi i predmeti krivicnih dela da bi se razjasnile bitne
okolnosti vazne za rasvetljavanje krivicnog dela i identifikaciju ucinioca ili drugog lica.
Kriminalisticka taktika se bavi oblicima krivicnih dela, nacinom izvrsenja, strucnim
znanjem, vestinama, navikama, obicajima, shvatanjima, nacinom zivota, psihologijom i
tipologijom ucinioca krivicnih dela. Kriminalisticka metodika proucava fenomenologiju
svake vrste krivicnog dela ponaosob i posebnosti koje vaze za otkrivanje, razjasnjavanje,
presudjivanje i sprecavanje odredjene vrste krivicnog dela.
Na osnovu KZ i ZKP-a vrsi se primena naucno-tehnicke metode za takticki i
metodicki nacin koji se primenjuje pri isledjivanju i sudjenju krivicnih dela, sto dovodi
do toga da se time ne bavi samo u kriminalistici vec i u krivicnom pravu i postupku. Veza
izmedju krivicnog procesnog prava i kriminalistike sastoji se u tome sto kriminalistika pri
izradi naucnih metoda isledjenja i sudjenja polazi od osnovnih teoretskih postavki nauke
krivicnog procesnog prava. Upravo te naucne metode, primenjuju se u krivicnom
postupku sa ciljem da se istraznim i sudskim organima omoguci puno ostvarenje ciljeva
pravosudja. Krivicni postupak propisuje pravne okvire i forme za delatnost sudskog
postupka, a kriminalistika daje ovom okviru realni sadrzaj. Kriminalistika se ne
primenjuje samo u krivicnom postupku, vec i u gradjanskom postupku (taktika i tehnika
saslusanja, uvidjaj, psihologija iskaza, vestacenje mastila, dokumenata…) Svoju primenu,
kriminalistika nalazi i u upravnom pravu registracijom koja se vrsi upravnim putem.
Kriminalna fenomenologija, kao sastavni deo kriminalistike, doprinosi gradji drugih
kriminoloskih disciplina, pre svega sociologija i etiologija kriminaliteta, jer se ne moze
zamisliti istrazivanje uzroka kriminaliteta bez poznavanja zivota prestupnika i pojavnog
oblika kriminaliteta. Kriminalistika, koja je u tesnoj vezi za krivicnim pravom, zajedno sa
psihijatrijom i psihologijom uveliko doprinosi izgradnji sudske psihologije, kao
samostalne naucne discipline.
MEDJUNARODNA SARADNJA U BORBI PROTIV KRIMINALITETA
(Interpol)
Medjunarodna organizacija kriminalisticke policije – Interpol je organizacija cija je
osnovna namena borba protiv medjunarodnog kriminaliteta. To je jedna medjunarodna
organizacija u okviru koje policija svake drzave uziva svoj puni suverenitet. Po pocetka
20. veka nije postojala potreba za stvaranje ovakve organizacije. Tek se 1914. godine na
Prvoj medjunarodnoj sudskoj, policijskoj i krivicnopravnoj konferenciji u Monaku, na
kojoj su prisustvovali delegati iz 24 drzave, ojacala ideja o stvaranju organizacije. Prvi
svetski rat prekinuo je realizaciju te ideje, koja je nastavljena na drugoj konferenciji
1923. godine u Becu, gde su prisustvovali delegate 19 drzava (medju njima i Jugoslavija).
Tada je stvorena Medjunarodna organizacija kriminalisticke policije koja je zivela do
1938. godine i brojala 34 drzave clanica. Po zavrsetku II svetskog rata, 1946. godine u
Briselu, generalni inspektor belgijske policije Luvaz, organizovao je ponovo
mnedjunarodnu konferenciju, na kojoj je Medjunarodna organizacija nastavila sa radom.
Tom prlikom osnovan je i Generalni sekretarijat Interpola sa sedistem u Parizu. U nasoj
zemlji, ako i u ostalim, postoji nacionalni centralni biro Interpola koji je u stalnoj vezi sa
sedistem Interpola u Francuskoj. Interpol se sastoji iz sledecih organa: Generalna
skupstina, Izvrsni komitet, Generalni sekretarijat i Naciolani centralni biro u svakoj
drzavi clanici. U clanu 2. Statuta Interpola, regulisan je zadatak Interpola koji se ogleda u
pomaganju i razvoju medjunarodne pomoci svih kriminalistickih sluzbi u okviru zakona
onih zemalja koje su njegove clanice, pridrzavajuci se opste deklaracije o pravima
coveka. Takodje, zadatak Interpola jeste i potpomaganje i pruzanje pomoci svim
institucijama koje ucestvuju u borbi i prevenciji kriminaliteta. Interpol razmenjuje i
prikuplja podatke o uciniocima krivicnih dela, vrsi identifikaciju sumnjivih osoba za
kojima je raspisana poternica, lisava slobode ucinioce za koje postoji odgovarajuci nalog
suda neke drzave i td. Podrucje rada Interpola obuhgvata sledece delikte: ilegalna
trgovina drogama; falsifikovanje i proturanje novca i cekova; falsifikovanje umetnickih
slika i drugih umetnickih predmeta; kradja, prevara, provala i ubistvo; prostitucija i
trgovina belim robljem.
OSNOVNA NACELA KRIMINALISTIKE
Osnovna nacela kriminalistike su:
1) NACELO ZAKONITOSTI – podrazumeva da se organi kojima je drustvo
odredilo zadatke u suzbijanju kriminaliteta moraju strogo i dosledno pridrzavati
zakonskih propisa;
2)NACELO OPERATIVNOSTI I BRZINE – podrazumeva brzo i odlucno ali
smisljeno postupanje. Brzina reagovanja na kriminalna ponasanja predstavlja nuznost u
savremenim uslovima borbe protiv kriminaliteta. Operativnost u radu se ne vezuje za
kancelarisjko delovanje, vec za dinamicnu i kontinuiranu aktivnost na svim mestima gde
se mogu otkriti i prikupiti dokazi, cinjenice i informacije za utvrdjivanje krivicnog dela i
otkrivanja ucinioca;
3) NACELO METODICNOSTI – podrazumeva da svako postupanje u
konkretnom krivicnom slucaju mora biti prouceno i planirano pre nego sto je preduzeto.
Aktivnosti na sprecavanju i otkrivanju dela koje se odnose na gonjenje po sluzbenoj
duznosti, na pronalazenju dikaza, identifikovanju ucinilaca, pronalazenja mesta gde su se
pocinioci skrivali i slicno, moraju biti unapred isplanirana, jer u takvim procesima cesto
mogu nastati nepredvidjene situacije i poteskoce;
4) NACELO TEMELJITOSTI I UPORNOSTI – Ovo nacelo u tesnoj je vezi aa
nacelom metodicnosti i nacelom operativnosti i brzine. Medjusobno se nadopunjuju, jer
operativnost i brzina u reagovanju ne trpi brzopletost i povrsnost. Brzo ali temeljito
pripremljena i sa razumnom upornoscu sprovedena akcija je osnovna pretpostavka za
uspesno okoncanje.
5) NACELO OBJEKTIVNOSTI – podrazumeva savesno i temeljno prikupljanje i
proveravanje svih cinjenica i dokaza koji doprinose tome da nevin ne bude osumnjicen,
okrivljen, optuzen ili osudjen a da krivac ne izbegne krivicnu odgovornost i zasluzenu
posledice, vreme delovanja svih drugih ucesnika u nastalom krivicnom delu, vreme
prisustvovanja svedoka. Vreme je potrebno precizno odrediti u godini, mesecu, danu,
casu i minutu. Medjutim, cesto to nije moguce, pa se pristupa sto preciznijem
odredjivanju.
4. Modalni (nacinski) aspekt
(Kako se dogodilo?) –
Ovo pitanje se odnosi na
nacin izvrsenja koji je izuzetno znacajan kako sa stanovista krivicnog prava (gde je nacin
izvrsenja bitan element krivicnog dela) tako i sa stanovista kriminalistike (gde je nacin
izvrsenja veoma bitna okolnost u pogledu krivicnih dela sa nepoznatim izvrsiocem).
Naime, nacin izvrsenja ima izuzetno distinktivan karakter, jer mnogi ucinioci primenjuju
specifican nacin izvrsenja, koji na neki nacin prestavlja neku vrstu njihovog “potpisa”. Iz
toga proizilazi i vaznost kriminalisticke evidencije prema nacinu izvrsenja (MOS), u
kojoj su registrovani kriminalci, odnosno grupe kriminalaca, prema specificnom nacinu
izvrsenja krivicnog dela.
5. Instrumentalni aspekt
(Cime je delo izvrseno?)
– Ovo pitanje je vazno ukoliko
je prilikom izvrsenja krivicnog dela korisceno odredjeno sredstvo. Upotrebljeno sredstvo
takodje ima znacajan distinktivan karakter i povezano je sa nacinom izvrsenja. Cesto nije
lako utvrditi koje se konkretno sredstvo upotrebilo u odredjenom slucaju sto zavisi ne
samo od vrste krivicnog dela veci od ustaljenih navika i stecenim vestinama sa tim
sredstvom .
6. Subjektivno-identifikacioni aspekt
(Ko je izvrsio krivicno delo?)
– Ovo
pitanje se smatra centralnim, jer se krivicni postupak moze pokrenuti i voditi samo
ukoliko je ovo pitanje pozitivno reseno. Potrebno je da postoje relevantni dokazi i
dovoljan dokazni kredibilitet koji ukazuju na osnovanu sumnju da je odredjeno lice
pocinilo krivicno delo. Odredjeno lice se moze tretirati kao ucinilac krivicnog dela, tek
kada protiv njega bude donesena pravosnazna sudaska odluka kojom je utvrdjeno da je
on ucinio krivicno delo koje je bilo predmet optuzbe.
7. Viktimoloski aspekt
(Ko je zrtva krivicnog dela?)
– Kada je rec o ovom
pitanju, treba znati da zrtva ponekad nije isto sto i osteceni krivicnim delom. Izmedju
zrtve i ucinioca mogu postojati brojne relevantne veze, cije otkrivanje i pravilno
tumacenje ima izuzetni znacaj za identifikaciju ucinioca, razjasnjavanje i dokazivanje
krivicnog dela.
8. Motivaciono-uzrocni aspekt (
Zasto je delo ucinjeno?)
– Ovo pitanje se odnosi
na motiv krivicnog dela, odnosno motiv ucinioca da izvrsi krivicno delo. Motiv izvrsenja
smatra se bitnim elementom kod nekih krivicnih dela, tj. predstavlja kvalifikatornu
okolnost. Vecina ucinilaca deluje po odredjenom motivu, ali se to ponekad ne moze jasno
uociti pa cak ni pretpostaviti.
PLANIRANJE KRIMINALISTICKIH AKTIVNOSTI (opsta razmatranja, verzije i
plan)
Svaka kriminalisticka akcija, u pretkrivicnom ili krivicnom postupku, u operatiovnom ili
procesnom obliku, podrazumeva izvodjenje aktivnosti sa sto manjim utroskom vremena,
snage i sredstava/ Bez detaljnog planiranja nije moguce sprovesti svestrano i kompletno
istrazivanje krivicnog dogadjaja, njegovog razjasnjenja, niti otkrivanje i identifikovanje
ucinioca, jer bi se u suprotnom sve aktivnosti odvijale spontano i stihijski, uz veliki
uticvaj slucajnosti. Planiranje kriminalistickih aktivnosti zapocinje se u trenutku kada se
radnjama prvog zahvata (pre svega uvidjajem) prikupe sve u tom momentu dostupne
kriminalisticke relevantne informacije. Detaljno izradjen plan omogucava da se utvrdi
kojim se cinjenicama se raspolaze u trenutku zapocinjanja kriminalistickih aktivnosti i na
koji nacin i u kom vremenu ce se pribaviti nove informacije i time prosiriti cinjenicna
osnova. Izrada plana podrazumeva prethodno formulisanje kriminalistickih verzija, kao i
primenu odredjenih tehnickih planiranja.
- KRIMINALISTICKE VERZIJE su objasnjavajuci zakljucci nadleznih organa
pretkrivicnog ili krivicnog postupka, o svim kriminalisticki relevantnim elementima
odredjenog krivicnog dogadjaja, a koji se temelje na svim dostupnim informacijama u
trenutku njihovog formulisanja, pri cemu se neke cinjenice utvrdjuju kao nesumljive dok
se druge zasnovane na pretpostavkama. Kriminalisticke verzije imaju dve osnovne
funkcije: objasnjvajucu i planirajucu. Objasnjavajuca funkcija kriminalistickih verzija se
ogleda u teznji da se krivicni dogadjaj objasni u potpunosti i hipoteticki razjasni, sto se u
potpunosti postize odgovaranjem na sva osnovna (zlatna) pitanja kriminalistike. Cesto
nije moguce dati odgovor na sva pitanja sa sigurnoscu, pa su tako ti odgovori
hipotetickog karaktera, tj. zasnovana su na osnovu pretpostavki. Planirajuca funkcija
kriminalistickih verzija se ispoljava kroz process proveravanja svih pretpostavki
sadrzanih u verzijama. Hipoteticki segment kriminalistickih verzija na taj nacin
odredjuje i predmet proveravanja, sto predstavlja polaznu osnovu za pravljenje detaljnog
plana kriminalistickih aktivnosti. Proveravanje pretpostavki zasniva se na intenzivnoj
misaonoj analizi svih postavljenih hipoteza, pri cemu nje neophodno: 1. sto realnije
proceniti da li su postavljene bas sve moguce verzije; 2. izvrsiti definitivnu procenu
pouzdanosti utvrdjenih realnih segmenata verzije; 3. oceniti koji bi izvori informacija
mogli, na koji nacin i sa kolikim stepenom dokaznog kredibiliteta potvrditi ili negirati
osnovanost postavljenih pretpostavki; 4. utvrditi kojim se konkretnim kriminalistickim
aktivnostima mogu otkriti izvori informacija, na osnovu kojih je moguce potkrepiti ili
negirati postavljene hipoteze; 5. odrediti sto preciznije nacin, mesto i vreme vrsenja svih
potrebnih radnji cime se stvara plan. Pretpostavka koja se proverava moze se smatrati
istinitom tek kada je potvrdjuju sve utvrdjene cinjenice i kada je apsolutno dokazana
netacnost ostalih pretpostavki.
PLAN KRIMINALISTICKIH DELOVANJA – Razvoj i usavrsavanje metoda
planiranje dovele su do razvoja nove egzaktne tehnike, poznate kao mrezno planiranje,
kojom se u savremenoj kriminalistici vrsi planiranje kriminalistickog delovanja. Mrezno
planiranje se odvija u tri osnovne faze: I faza (u kojoj se vrsi analiza strukture, tj.
posmatra logicka zavisnost poslova koji moraju da se izvrse); II faza (u kojoj se vrsi
procena vremena za svaku delimicnu aktivnost, tj. proracun vremenskih termina) III faza
(u koju spadaju svi ostali uticajni faktori, pre svega troskovi obavljanja odredjenih
aktivnosti, raspoloziva sredstva, radna snaga…). Najveca prednost tehnike mreznog
planiranja odnosi se u velikim izrazajnim mogucnostima, tako da se za svaku planiranu
aktivnost formulisu 4 vremenske koordinate (vreme najranijeg moguceg pocetka, vreme
najranijeg moguceg zavrsetka, vreme najkasnijeg moguceg pocetka, vreme najkasnijeg
moguceg zavrsetka). Kada se odrede sve kriminalne aktivnosti koje se trebaju preduzeti,
onda se odredjuje mesto, vreme, modalitet njegovog preduzimanja i subjekti koji ce ih
vrsiti.
zlonamerni gradjani, iz razlicitih motiva, kao npr. mrznja,ljubomora, osveta i sl.
Obmanjujuce anonimne i pseudonimne dostave najcesce podnose izvrsioci krivicnih dela
ili njegovi saucesnici u zelji da unesu dezinformaciju ili pogresno usmere rad na
rasvetljavanju izvrsenog krivicnog dela. U najvecem broju slucajeva dobronamerne
dostave su istinite a zlonamerne i obmanjujuce su lazne. Kako god, nije dostave se ne
sme smatrati verodostojnom i istinitom dok se ne proveri njena sadrzina.
- SAMOPRIJAVE – Desava se da se pojedina lica samoprijavljuju kao izvrsioci
krivicnih dela, sto najcesce cine usmeno. U pogledu verodostojnosti, samoprijave mogu
biti istinite i lazne. Istinite podnose pravi izvrsioci. Najcesce su to izvrsioci koji su
krivicno delo ucinili u afektnom stanju, iz nehata, a ima i onih koji se prijave kao
izvrsioci jednog krivicnog dela kako bi na taj nacin sebe pokrili za druga izvrsena
krivicna dela. Neistinito se samoprijavljuju lica koja nisu izvrsila krivicno delo, vec je to
delo ucinilo neko drugo lice. Motivi laznog samoprijavljivanja su razni, i mogu se svrstati
u 2 grupe. Prvu grupu motive cine motive kao sto su ljubav prema pravom uciniocu zbog
cega se preuzima odgovornost na sebe, a drugu grupu oni motive niske pobude kao npr.
blagost zakona prema maloletnicima, novcana nagrada i sl.
- JAVNO POGOVARANJE – je pronosenje vesti o tome da je izvrseno neko
krivicno delo, ili da je individualno odredjeno lice izvrsilo neko krivicno delo za koje se
goni po sluzbenoj duznosti. Javno pogovaranje moze biti istinito, delimicno istinito ili
izmisljeno.
UVIDJAJ
Uvidjaj predstavlja sistem raznovrsnih kriminalistickih radnji kojima se na mestu
dogadjaja opazaju (neposredno ili posredno) sve bitne okolnosti nastupelog dogadjaja, te
se pronalaze i strucno obradjuju tragovi i predmeti uz misaonu rekonstrukciju krivicnog
dogadjaja, a u cilju prikupljanja i registrovanja svih kriminalistickih relevantnih
informacija, radi razjasnjenja krivicnog dogadjaja i prikupljanja dokaza. Uvidjaj se
preduzima kada je za utvrdjivanje ili razjasnjenje kakve vazne cinjenice u krivicnom
postupku potrebno neposredno opazanje. Na ovaj nacin zakonom se upucuje na
odredjenu procenu od strane nadleznog organa da u konkretnoj situaciji treba preduzeti
uvidjaj, jer se na taj nacin moze doci do znacajnih informacija. Uvidjaj nije samo
prikupljanje materijalnih dokaza, vec i informacije koje mogu biti od znacaja u resavanju
krivicnog dela. Uvidja ima dualisticki karakter (krivicnoprocesni i kriminalisticki), pa se
cilj vrsenja uvidjaja moze izraziti na dva nacina: 1) Na bazi njegove krivicnopravne
forme (odnosi se na utvrdjivanje ili razjasnjenje neke vazne cinjenice u postupku); 2) Na
osnovu kriminalisticke sadrzine uvidjaja (ogleda se u nastojanju da se na odredjenom
prostoru i u odredjenom vremenu prikupi sto veci broj podataka koji blize razjasnjavaju
krivicno delo omogucujuci njegovo dokazivanje, otkrivanje i identifikovanje ucinioca). U
procesnom smislu, predmet uvidjaja mogu biti lica, stvari i prostor. U kriminalistici se
pod pod uvidjajem prvenstveno podrazumeva mesto krivicnog dogadjaja, koje je znatno
sire obuhvaceno. Pod mestom dogadjaja ne podrazumeva se samo mesto izvrsenja gde je
ucinilac preduzeo radnju izvrsenja ili propustio njeno izvrsenje, vec i mesto gde je
posledica nastupila, odnosno kod pokusaja i pripremanja mesto gde je prema umisljaju
ucinioca trebala da nastupi posledica kao i sva ona mesta gde se mogu naci tragovi i
predmeti krivicnog dela. Opsta kriminalisticka pravila za vrsenje uvidjaja odnose se na:
