1. POJAM I ZNAČAJ KRIMINALISTIKE

Jedna od najznačajnijih nauka koje se bave proučavanjem kriminaliteta jeste kriminalistika.
Kriminalistika je nauka koja svojstvenim naučnim i praktičnim metodama pronalazi, proučava i
usavršava najadekvatnije postupke i metode sa ciljem da otkrije i rasvetli krivično delo, otkrije
ko je izvršilac ukoliko je nepoznat, prikupi materijalne i lične dokaze radi utvrđivanja istine i
sprečavanja krivičnih dela. Kriminalistika u praktičnoj primeni usvaja i koristi pravila drugih
nauka,   prilagođava   ih   i   primenjuje,   sa   ciljem   postizanja   sopstvehih   rezultata.   Ona   takođe,
primenjuje i sopstvena iskustva, usavršava ih u praktičnom radu pri sprečavanju i suzbijanju
kriminaliteta. Cilj praktične kriminalistike jeste suprostavljanje kriminalitetu sa preventivnog i
represivnog aspekta. Podela kriminalistike na preventivnu i represivnu još nema čvršćeg oslonca
u   praksi,   zato   se   kriminalistika   u   praksi   najvećim   delom   izučava   kao   represivna   delatnost.
Represivna kriminalistika je usko povezana sa naukom krivičnog procesnog prava jer se proteže
ne   samo   u   pretkrivičnom   postupku   već   i   kroz   sve   faze   krivičnog   postupka.   Kada   je   reč   o
krivičnom   postupku,   represivna   kriminalistika   najveći   značaj   ima   u   istrazi   mada   se   njene
metode koriste i na glavnom pretresu, kada treba saslušati svedoke, okrivljenog, veštake obaviti
suočavanja, izvršiti uviđaj.

STRUKTURA KRIMINALISTIKE

Postoji tradicionalna podela kriminalistike na kriminalističku taktiku, tehniku i metodiku. Ova
podela danas ima više teorijski nego praktični značaj. Kriminalistička taktika se bavi pojavnim
oblicima   krivičnih  dela   načinima   njihovog   vršenja,   motivima   i   ciljevima   zbog   kojih   nastaju,
stručnim   znanjima,   veštinama,   kriminalnim   sklonostima,   načinom   života   i   psihologijom
izvršilaca krivičnih dela. Kriminalistička tehnika pribavlja, prilagođava, usavršava i primenjuje
mtode drugih nauka radi prikupljanja, otkrivanja i obezbeđenja materijalnih dokaza, vršenjem
određenih   istražnih   radnji.   Iako   funkcionalno   čine   celinu,   kriminalistička   tehnika   se   može
podeliti na operativno-registracionu i istražnu:

cilj operativno-registracione tehnike jeste pronalaženje tragova i predmeta krivičnog dela,
pre svega na mestu izvršenja krivičnog dela , zatim fiksiranje raznih činjenica tehničkim i
grafičkim metodama.

Istražna kriminalistička tehnika primenjuje se radi istraživanja i veštačenja pojedinih
tragova i predmeta u kriminalističkim, sudskomedicinskim i drugim laboratorijama u
vezi sa krivičnim delima.

Cilj kriminalističke metodike jeste primena metoda i sredstava kriminalističke taktike i tehnike
na određenu vrstu krivičnog dela.

3. NAČINI SAZNANJA ZA KRIVIČNA DELA I OPERATIVNO PLANIRANJE

Kriminalistička funckija organa unutrašnjih poslova prilikom suzbijanja kriminaliteta odvija se najvećim
delom u pretkrivičnom postupku. Od značaja za njihov rad su kriminalsitički i krivično procesni aspekti,
U primeni pojedinih mera i radnji , a na osnovu ovlašćenja koja se određuju Zakonikom o krivičnom postupku
, Zakonom o un utrašnjim poslovima i dr. Propisima. Faza otkrivanja krivičnih dela i učinioca od strane
organa unutrašnjih poslova u pretkrivičnom postupku regulisana je odredbama glave XVIII Zakonika o
krivičnom postupku .Neophodan uslov za pokretanje aktivnosti organa unutrašnjih poslova jeste dobijanje
SAZNANJA da je izvršeno krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti . To saznanje može biti različitog
stepena verovatnoće ili istinitosti. Za rad organa unutrašnjih poslova su neophodni OSNOVI SUMNJE.
Osnova sumnje o krivičnom delu ili učiniocu za koje se goni po službenoj dužnosti nmastaje izričita obaveza

postupanja od strane organa unutrašn jih poslova . Ta obaveza se sastoji u preduzimanju operativno taktičkih
mera i radnji i postupaka s ciljem rasvetljavanja krivičnog dela i otkrivanja njihovog učinioca ,
onemogućavanje sakrivanja ili bekstva , kao i prikupljanje i obezbedjivanje predmeta koji mogu poslužiti kao
dokaz. U ovoj fazi postoji i potreba uključivanja i drugih subjekata , kao i većom ili mannjom potrebom
čuvanja službene tajne prilikm preduzimanja pojedinih mera. Osnovi sumnje svojim postojanjem stvaraju
obavezu za organe otkrivanja da utvrde da li postoji krivično delo . Na osnovi sumnje sa gradi operativna
obrada sa ciljem otkrivanja krivičnog dela i učinioca. Osnovi sumnje po sadržaju mogu biti različiti : osnovi
sumnje koji ukazuju na izvršeno krivično delo; osnovi sumnje koji uz krivično delo ukazuju u na njegovog
izvršioca ; osnovi sumnje koji ukazuju na određeno lice kao izvršioca čija osnovna obeležja još uvek nisu
otkrivena.
Osim osnova sumnje Zakonik o krivičnom postupku poznaje termin osnovana sumnja što predstavlja viši
stepen verovatnoće i daje povoda za pokretanje istrage . U ternutku kada osnovi sumnje preerastu u osnovanu
sumnju ispunjen je uslov za podnošenje zahteva za pokretanje istrage od strane državnog tužioca.

4. Vrste činjenica

a) Važne činjenice

b)Odlučne
činjenice

c) Koneksne činjenice

Sve činjenice koje se
utvrđuju
u kaznenom postupku

Činjenice na koje
se primjenjuje
pravo

c) 1. Indiciji (dokazne
činjenice)
c) 2. Pomoćne, kontrolne
činjenice (činjenice za
provjeru)

Činjenice koje se utvrđuju u konkretnom kaznenom predmetu određene su predmetom

kaznenoga postupka. Prije svega optužbom, zatim zahtjevima i prijedlozima stranaka i, konačno,
sudskim odlukama donesenim po službenoj dužnosti. Iz toga slijedi druga odrednica koja
upućuje na to koje zakonske propise valja primijeniti. To neposredno određuje koje se odlučne
činjenice imaju utvrditi u kaznenom postupku, tj. u silogističkoj kriminalističkoj proceduri.

Kao predmet utvrđenja u konkretnom predmetu činjenica mora biti jasno određena. To

je prva istraživačka zadaća. Druga je određivanje sredstava kojima će se utvrditi i, konačno,
treća je postupovno vrijeme u kojemu će se utvrditi ta činjenica.

Krug činjenica indicija nije pravno određen na jednak način. Predmet postupka određen

optužbom ne određuje krug indicija. Pojedine indicije i njihovu ukupnost određuje istražna
situacija.

Dakle predmet postupka je

quaestio facti

i slijedi iz konkretnih sadržaja, što znači da je u

više predmeta zbog istog kaznenoga djela krug odlučnih činjenica djela (konstitutivna,
kvalifikatorna i privilegirajuća obilježja) tematski isti, sadržajno dakako različit, dok je krug
činjenica indicija uvijek tematski i sadržajno različit i neovisan o optužbi.

U heurističkoj kriminalističkoj proceduri krug činjenica znatno je širi, manje određen.

On se ovdje, ovisno o trenutnim saznanjima tek prikuplja, oblikuje. Mnogo češće se prikupljaju
podaci za pojedinačne činjenice u svrhu oblikovanja činjeničnoga sklopa budućega predmeta
kaznenoga postupka.

Začarani krug (

circulus vitiosus

), peta pogreška, postoji ako se postavka dokazuje

razlogom, a razlog postavkom.
Šesta je pogreška neistine u temelju (

pseudoproton

), tj. ako se polazi od neistinite početne

postavke. Ta pogreška je posebno opasna i upućuje na nužnost stalne provjere prikupljenih
saznanja.
Kao sedmu značajnu pogrešku u dokazu valja spomenuti poznati argument protiv
čovjeka (

argumentum ad hominem

) kad se umjesto protuargumentom, tuđa teza obara

upozoravanjem na neke osobine čovjeka. U kriminalistici je to povezano prije svega s
neprikladnom upotrebom podataka iz ranijega života određene osobe.

U suvremenoj utrci medija za senzacijama i osvajanja vlasti, mimo politički predviđene

procedure, sve je rasprostranjenija pojava uplitanja u kazneni postupak. To novinari i urednici
(u pravilu odabrani bez ikakvog utjecaja javnosti), ostvaruju senzacionalističkim, često
neobjektivnim „paralelnim“ suđenjem, što teži izvesti postupak na ulicu, umjesto ostane
isključivo tamo gdje mu je i mjesto: u sudnici.

Drugi, opasniji i vjerojatno u nekim slučajevima s kriminalnim sredinama povezan (i od

njih financiran) vid je „medijski

racket

“, tj. različite najave, napisi i priopćenja u cilju

uznemiravanja, zastrašivanja, difamiranja ili prijetnje osobama iz javnog života s
konstrukcijama kaznenih optužbi, „hajke“ na osobe itd. Alibi za takva društveno štetna
postupanja je zlouporaba slobode medija.

To sve dakako ne umanjuje važnost objektivnog, profesionalnog, kvalitetnog

obavještavanja o svim događajima, pa i kriminalističkim postupanjima, ali mu i te kako šteti.

8. INDICIJE

Индиције   (основи   сумње,   основи   подозрења)   су   утврђене   чињенице   и   околности   које
посредно указују на могућност постојања кривичног дела, на одређено лице као могућег
извршиоца   или,   пак,   на   друге   чињенице   или   околности   везане   за   дело   или   учиниоца.
Индиције представљају предмет ангажовања органа унутрашњих послова, по правилу, у
преткривичном   поступку,   најчешће   на   основу   вршења   појединих   општих
оперативнотактичких мера и радњи. Значај индиција је у томе што представљају почетну
основу   сваког   криминалистичког   истраживања.   Индиције   могу   бити   мање   или   више
засноване на стварним чињеницама, а криминалистика својим методама мора да утврди
њихову основаност. Посебан је проблем како доћи до индиција, како их сазнати, у оним
ситуацијама када је дело извршено на тајан и конспиративан начин или је, пак, такво да
криминална   последица   није   уочљива   у   спољном   свету.   У   почетној   фази   откривања
кривичних дела и учиниоца, индиције су полазна основа на којој се гради откривачка
делатност   органа   унутрашњих   послова.   Индиције   доприносе   утврђивању   доказа,   или
представљају основу за њихово утврђивање. Индиције имају изузетан значај уколико је
извршилац кривичног дела непознат, па је потребно да се он открије, расветли кривично
дело и прикупе докази.

9. METODE RADA SA INDICIJAMA

Rad s indicijima pretpostavlja određenu metodologiju. Ona počiva na općim i posebnim
metodologijskim smjernicama. Opće smjernice vrijede općenito, a posebne u određenim
uvjetima.

Opće smjernice rada s indicijima

1. Prethodno poznavanje tipičnih (ne)očekivanih indicija
2. Otkrivanje, prikupljanje i provjera indicija
3. Okupljanje i slaganje indicija u cjeline
4. Stvaranje indicijalnih verzija
5. Spoznajna provjera indicijalnih verzija
6. Dokazna provjera indicijalnih verzija
7. Konačni zaključak o stupnju vjerojatnosti

Kriminalističko istraživanje uključuje rad s više indicija, iz čega slijedi nužnost

razmatranja međusobne neovisnosti i povezanosti indicija. Dva su tipična oblika međusobne
povezanosti indicija: indicijalni prsten i indicijalni lanac.

U pravilu, kriminalistička procedura razmatra više indicija. U takvom se slučaju nameće

nužnost utvrđivanja međusobne (ne)ovisnosti indicija. Ovisnost može biti pozitivna i negativna,
nepostojeća, slaba ili jaka, i na različit se način odražavati na dokaznu snagu indicija za glavnu
činjenicu i druge indicije.