studenti.rs home page
background image

K R I M I N O L O G I J A

Doc.dr Zdravko Skakavac

  

I POJAM I PREDMET KRIMINOLOGIJE

  1. POJAM KRIMINOLOGIJE

Latinski crimen – zločin,

Kriminologija je nauka koja izučava kriminalitet kao negativnu društvenu 

pojavu.

U najopštijem smislu, kriminologija je 

nauka o zločinu.

Francuski antropolog 

P. Topinard

 je prvi upotrebio reč “kriminologija” 

1879. godine, u svom radu “Antropologija”.

Prvo delo pod nazivom kriminologija objavio je 

R. Garofalo

 1884. god.

Definisanjem pojma kriminologije bavio se veliki broj autora.

Tradicionalan pojam zločin – u savremenom značenju kriminalitet,

Kriminalitet je veoma stara društvena pojava,

Istorijski posmatrano, treba navesti:

   - 

Hamurabijev zakon

 (1800 g.p.n.e),

   - 

Zakoni Manu

 (Indija, 1200 g.p.n.e),

   - 

Zakon dvanaest tablica

.

Ima onoliko koncepcija kriminologije, koliko i samih kriminologa.

Uži i širi pojam kriminologije,

   

a) Uži pojam kriminologije

 

Kriminologija je nauka koja se bavi izučavanjem etiologije i fenomenologije 

kriminaliteta, kao masovne i individualne pojave.

To je nauka o deliktu i delinkventu.

Pristalice: 

Garofalo, Dirkem, Lombrozo, Pinatel

 i dr.

  

b) Širi pojam kriminologije (preovlađujući)

Pristalice ove koncepcije smatraju da kriminologija, pored izučavanja 

kriminaliteta u užem smislu:

   - izučava i sve ostale oblike prestupnog i devijantnog ponašanja,

background image

Smatrao je da svrha krivičnih zakona treba da bude više suzbijanje zločina 

nego kažnjavanje krivca, da ima više preventivni nego represivni smisao.

Zalagao se za određene mere kažnjavanja i lečenja zločinaca, kao i za 

individualizaciju kazne.

Po njegovom mišljenju postoje zločinci koji se mogu popraviti i oni koji su 

za to nepodobni.

Aristotel

 zločincem smatra osobu koja izvršava delo jer je pokvarena ili je 

pod uticajem zločinačkih sklonosti ili navika.

Zločnce je smatrao neprijateljima društva, koje je dužno da ih se oslobodi ili 

da ih leči.

  

2. Srednjovekovna misao

U feudalizmu kriminalitet je shvatan ka greh protiv božjih zapovesti i 

božanskog reda, a kazna kao božja pravda.

U srednjem veku krivac se nije smatrao razumnim bićem na koje utiču 

spoljni faktori, nego bićem u koje je usađen zao duh.

Glavni predstavnici ovih shvazanja su: 

Augustin i Toma Akvinski

.

Sv.Augustin

, kako je kasnije nazvan, u svom delu “O božjoj državi” 

zastupao je stav da kazna predstavlja otkuplivanje za izvršeno delo, a svrha 

kažnjavanja je izazivanje kajanja kod izvršioca.

Prema njegovom shvatanju, zločincem dominira zao duh, a lek i obaveza 

Crkve je da ga popravi tako što će isterati đavola iz grešnika. 

Toma Akvinski

, predavač teologije u Napulju, u svojim delima “Zbornik 

teologije” i dr., pored apsolutne pravde, 

  uvidu kazne za najteže delikte povrede božanskog reda, ističe i relativnu pravdu 

koja štiti od drugih dela koja ugrožavaju ljudsko društvo, i kojom se uspostavlja 

društveni red.

   

3. Humanistička i renesansna misao

Doba humanizma i renesanse predstavlja raskid sa srednjevekovnim 

mističnim shvatanjem o krivičnom delu kao povredi božanskog reda i kazni čiji je 

jedini cilj ispaštanje i pomirenje sa bogom.

background image

  

4. Hromozomska teorija

Ova teorija je zasnovana na učenju da postoje poremećaji u jezgru ćelije 

(hromozomima – aktivne supstance ćelijskog jezgra) koja sadrži gene i nosilac je 

naslednih osobina, a produkuju društveno abnormalno ponašanje.

Ova teorija nastala je na osnovu rezultata istraživanja sprovedenog na 

osuđenicima, i govori o tome da se među kriminalcima znatno češće javljaju XYY 

kombinacije

  hromozoma nego u normalnoj populaciji.

Tako se razvila hipoteza da je višak hromozoma Y u vezi sa kriminalnim 

ponašanjem, naročito nasilnim.

Jakobs je 1965. g. sugerisao da muškarci sa XYY sindromom imaju veći 

stepen agresivnosti nego normalni XY muškarci.

Prema ovoj teoriji, enormni višak hromozoma Y stvara poseban 

konstitucionalni tip ličnosti sklonih kriminalitetu.

Osnovne postavke ove teorije su sledeće:

   a) jedan od hiljadu muškaraca je tip hromozomske aberacije XYY;

   b) muškarac XYY je više predisponiran kriminalnom ponašanju, nego muškarac 

XY;

   c) muškarac XYY je manje inteligentan nego muškarac XY; i

   d) pošto je više XYY muškaraca u zatvoru nego što ih je na slobodi, taj 

hromozomski poremećaj je glavni krivac za agresivnost i

  nasilje takvih osoba.

Pinatel u vezi s tim smatra, da je abnormalna hromozomska kombinacija 

čak 50-60 puta veća kod delinkventnih nego kod nedelinkventnih grupa.

   

5. Endokrinološka teorija

Ova teorija uzročnost kriminaliteta objašnjava poremećajima u 

funkcionisanju endokrinih (tiroidna-štitna, hipofiza, nadbubrežne i polne) žlezda.

Ova shvatanja polaze od stava da su mentalni poremećaji ličnosti, niska 

inteligencija i nagoni posledica tih poremećaja.

Mnogi autori ove teorije endokrini sistem uzimaju za osnovu uzroka 

delinkvencije, smatrajući da žlezde sa unutrašnjim lučenjem bitno utiču na 

psihofizički razvoj ličnosti, te da se u tim poremećajima mogu tražiti svi oblici 

devijantnog ponašanja.

background image

   

1.4. Funkcionalizam

Devijantnost prema ovoj teoriji posmatra se kao rezultat uticaja neuspele 

socijalizacije.

Ova teorija polazi od toga da u društvu postoji funkcionalno jedinstvo 

elemenata  koji mu omogućavaju skladan razvoj.

Poremećaj u pojedinim elementima tog sistema dovodi do patoloških 

pojava, pa i kriminaliteta.

   

2. Teorije socijalnog učenja

Ovoj grupi teorija pripadaju ona shvatanja koja uzroke delinkvencije 

nalaze u imitaciji, identifikaciji, odnosno u podražavanju modela u društvenoj 

sredini.

   

2.1. Teorija imitacije

Ova teorija prihvata uticaj socijalne sredine na pojave delinkvencije. 

G. Tarde

, odbacujući antropološka shvatanja o “rođenom zločincu”, 

ukazuje na društveni karakter delinkvencije, zasnivajući svoja stanovišta na 

osnovi podražavanja – imitacije.

Delinkvencija je oblik naučenog ponašanja, koja se stiče i uči u saradnji sa 

drugima.

Prema njemu, čovek ubija ili ne ubija zbog toga što imitira druge.

  

2.2. Teorija diferencijalne asocijacije

Uzročnost delinkventnog ponašanja se, prema 

Saderlandu

 nalazi u 

uzorima preuzetim iz devijantnih, odnosno delinkventnih grupa.

Prema njegovom mišljenju, delinkventno ponašanje uzrokovano je 

uzajamnim uticajem pojedinaca i grupa, ono se stiče po modelu kriminalnih 

motivacija, učenjem i druženjem s delinkventima.

Ova teorija počiva na nekoliko osnovnih principa:

 

  - kriminalno ponašanje se uči,

  - kriminalno ponašanje se uči u interakciji s drugim osobama u procesu 

komunikacije,

  - primarni deo kriminalnog učenja nastaje u grupama prijatelja,

  - u toku učenja kriminalnog ponašanja uče se tehnike izvršenja k.dela.

   

2.3. Teorija diferencijalne identifikacije

background image

Organske poremećaje čine patogene promene u psihosomatskom sistemu, 

nastale kao posledica anomalija u 

fiziološkim funkcijama organizma ili negativnim spoljnim uticajima.

U prvu grupu spadaju maloletna lica s poremećajima (bolesti ili povrede) 

nastalim u toku rođenja ili ranoj mladosti.

Takva stanja su uzrok nepravilnog razvoja ličnosti, što dovodi do stepena 

psihičke nezrelosti, sa slabim kontrolama impulsa, plitkosti osećaja, niske 

frustracione i afektivne tolerancije, koji ih čine potencijalnim delinkventima.

U ovu grupu ubrajaju se i slučajevi posledica genetskih svojstava, 

poremećaja u funkcionisanju endokrinih žlezda ili zakasnelog puberteta.

U drugu grupu spadaju promene nastale usled bolesti, zaraze, zagađenosti 

okoline ili fizičkim traumama.

   

4.2. Nasleđe

 – po svom opštem značenju predstavlja prenošenje osobina živih 

bića s predaka na potomstvo.

Uticaj nasleđa na ljudsko ponašanje postaje poslednjih godina sve veća 

preokupacija nauke.

Osnovna teza da geni bitno utiču na ljudsko ponašanje je sve aktuelnija.

Za kriminologiju je bitno genetsko nasleđe koje se ispoljava u biološkim 

karakteristikama definisanim u:

   a) hromozomima,

   b) genima i 

   c) dezoksiribonukleinskom kiselinom–DNK.

Uobičajeno, kombinaciju gena jednog roditelja s genima drugog nazivamo 

genotip

, dok spoljašnji izgled, bez obzira na genetski sastav ličnosti, nazivamo 

fenotip

.

Genetsko nasleđe

 se odnosi na:

  a) pojedinca,

  b) etničku celinu ili

  c) ljudsku vrstu.

Kriminolozi iz druge polovine 19. veka većinom su priznavali teoriju 

nasleđa kao naučno validnu.

U savremenim uslovima ona je dosta osporavana i svodi se na istraživanja 

koja se vrše:

background image

Duševna poremećenost prema uzrocima i vrsti može se razvrstati u dva 

osnovna teža oblika:

  

a) duševna zaostalost

 (mentalna retardiranost) – vid psihičkog poremećaja koji 

se ogleda u ograničenosti duševnog razvoja (oligofrenija).

Razlikuju se 

tri stepena duševne zaostalosti

: idiotija (IQ ispod 30), 

imbecilnost (IQ od 25-50) i debilnost (IQ od 50-70).

  

b) psihotična stanja – psihoze

 – najteži oblici poremećaja mentalnih funkcija.

Među 

teže oblike psihotičnih stanja

 spadaju: 

   

a) šizofrenija

 –rascepkanost pojedinih psihičkih funkcija;

   

b) paranoja

 – sumanute ideje dominiraju bolesnikovom ličnošću, bolesne ideje 

proganjanja i sl.;

   

c) epilepsija – padavica

 - povremena poremećenost funkcije svesti.

  

6.3. Neurotični poremećaji

Nije reč o bolesti već o jednoj vrsti lakših poremećaja u sferi volje i 

motivacije kojih je ličnost svesna.

Neurotični prestupnik

 je delinkvent kod koga ponašanje stalno varira 

između normalnog i patološkog:

 (kleptomanija, piromanija, anksioznost – strepnja od nekog nastupajućeg 

događaja, histerija, fobija, opsesija, depresija).

  

6.4. Poremećaji ličnosti

Prema međunarodnoj klasifikaciji bolesti u poremećaje ličnosti spadaju 

pojave: manije, psihopatije, afektivnih, paranoidnih, šizoidnih i epileptoidnih 

poremećaja.

  

VI SOCIJALNI FAKTORI

Socijalni (spoljni) faktori

 su oni činioci uticaja na društvo, pojedinca i 

njegovo ponašanje koji vode poreklo iz društvenih odnosa i socijalnih uslova.

Takvi faktori su objektivne prirode i deluju na duže vreme.

Ovi faktori se moraju posmatrati u kauzalitetu s predispozicijama ličnosti, 

njenim biološkim stanjem i psihostrukturom.

background image

  

2) IMOVINSKI KRIMINALITET

Želiš da pročitaš svih 70 strana?

Prijavi se i preuzmi ceo dokument.

Prijavi se Napravi nalog

Ovaj materijal je namenjen za učenje i pripremu, ne za predaju.

Slični dokumenti