1
KRIMINOLOGIJA MALOLETNIČKE DELIKVENCIJE
I Grupa pitanja
1. Različito označavanje društveno neprihvatljivog ponašanja mladih
(definisanje društveno neprihvatljivog ponašanja- Jašović)
Pojava maloletničke delikvencije nije u literaturi definisana na zadovoljavajući
način. Veliki broj autora koji se bave izučavanjem društveno neprihvatljivog
ponašanja mladih u svom definisanju se toliko razlikuju da je nemoguće naći
opšteprihvatljivu teoriju/definisanje. U upotrebi za društveno neprihvatljivo
ponašanje mladih je preko 20 izraza i jezičkih konstrukcija. Bez precizno i jasno
definisane pojave nije moguće ni uspešno pristupiti njenom naučnom tretiranju
jer se ne može raspoznati među ostalim pojavama. Pojmovna i terminološka
heterogenost onemogućava međusobno sporazumevanja istraživača. Ništa
manje probleme takva situacija ne stvara ni u oblasti prakse, odnosno aktivnosti
na njenom sprečavanju i suzbijanju. Jednom rečju bez jasnog i relativno
potpunog definisanja pojave nije moguć ozbiljniji napredak u njenom
objašnjenju i praktičnom tretiranju.
U nastojanju da na izvestan način prevaziđu teškoće koje proizilaze iz
nepreciznih odredbi društveno neprohvatljivog ponašanja mladih, istraživači
ove pojave sve češće pribegavaju tzv. Operacionalnim definicijama. Oni, naime,
polaze od raznih operacionalizovanih odredbi pojave i „mere“ ono što njhova
radna definicija obuhvata. Takav postupak ima svoju vrednost jer izmađu
ostalog obezbeđuje validnost istraživanja. Međutim takve definicije nisu
dovoljne ukoliko njihovu bazu ne čine teorijke odredbe što je u praksi najčešće
slučaj. Jedan od prvorazrednih terojskih zadataka u ovoj oblasti je određivanje
samog pojma pojave. Bitno je da takav iskaz u sadržajnom pogledu mora biti
dovoljno iscrpan da obuhvati sva ili većinu bitnih svojstava pojave, a njegov
obim toliko širok da pokrije sve sastavne elemente i oblike njenog ispoljavanja.
Od svih izaza u kriminološkoj, sociološkoj i pravnoj literaturi u njaširoj je
upotrebi izraz „maloletnička delikvencija“, odnosno „delikventno ponašanje
mladih“. Ovom stranom izrazu sasvim jezički odgovara naš izraz „maloletničko
prestupništvo“ odnosno prestupničko ponašanje mladih koji se takođe široko
upotrebljava u našoj literaturi.i jedan i drugi izraz imaju široku primenu u
svakodnevnom opštenju. Za sada je bitno naglasiti da sinonimi prestupništvo i
2
delikvencija naglašavaju bitno svojstvo takvog ponašanja- prestup, prekoračenje
određenih standarda ponašanja kao i da izrazi mladi i maloletnici ukazuju na to
da je reč o ponašanju mladih članova društva.
2. Maloletnička delikvencija kao individualna pojava
Maloletnička delikvencija se u svom elementarnom vidu ispoljava preko
konkretnih ponašajna pojedinca. Naime javlja se kao individualna ili lična
pojava i nosi sve odlike ljudskog ponašanja. Ljudsko ponašanje je svako držanje
pojednca, fizičko i psihičko, i to pasivno i aktivno. Naime svako fizičko
ponašanje može da bude proizvod psihičkih promena i svako fizičko ponašanje
može da bude uzrok trajnih psihičkih promena, tako da razlikovanje na stogu
apsolutnu podelu na fizičko i psihičko ne treba uzeti kao apsolutno već kako
povezano i međusobno uslovljeno.
Kao i svako drugo ponašanje i ovo ponašanje je uslovljeno dvema grupama
činilaca, ličnim- individualnim i spoljnim. Svaka od ovih grupa se može deliti
na više podgrupa unutar njih samih ali najbitnija podela je na ličnih faktora na
urođene i stečene i spoljnih na prirodne i društvene. U nauci preovlađuje
mišljenje da su svi faktori pođednako učestali u ispoljavanju maloletničke
delikvencije i u svom dinamičkom spletu ostvaruju uticaj i određuju ponašanje
konkretnog pojednica. Prilikom određivanja uslova i uzroka ponašanja, iako se
većina pripisuje društvenim uticajima i produkt socijalizacije, ne treba
zanemariti ni strukturu ličnosti ni druga lična svojstva ponašanja koja mogu
uveliko odrediti jendo ponašanje maloltnika. Individualne osobine ipak imaju
veliki uticaj na upuštanje maloletnika u delikvenciju, što diktira obavezan
pravac u izučavanju maloletničke delikvencije svakog pojedinačnog slučaja.
Individualne karakteristika ostvaruju svoj uticaj direktnim ili indirektnim
putem, u manjem ili većem stepenu na društveno devijantno i delikventno
ponašanje. Naravno svaka kriminalna predispozicija deluje u sinergiji sa
socijlanim uslovima i nastaje u određenim socijalnim okvirima. Na tri gupe
osobina koje deluju kao individualni činioci treba obratiti pažnju: biološke,
socijalne i psihološke.
Biofizičke osobine i biloške teorije: upravo u biofizičkim osobinama
C.Lombroso tvrdi da je sadržana tajne kriminalnog ponašanja. Ovaki pristupi su
poznati još od Platona koji je isicao da zločin nastaje pod uticajem strasti,
traženja zadovoljstva itd. Gambatissta della Porta je pokušao istražujući odnos
crta lica i nekih telesnih osbina odredi i određene duševne osobine koje vode ka
4
Bihejvroristička teorija J.H.Ezseneck, kao bitnu determinantu delikventnog
ponašanja smatra emocionalnu nestabilnost, ekstravertirane ličnosti, pri čemu
koreni nestabilnosti leže u nervnom sistemu i njegovoj manjoj ili većoj
podobnosti uslovljavanja. Teorija o delikventu kao posebnom tipu, po njoj se
delikventi razlikuju od nedelikvenata po svojim opštim psihološkim
karakteristikama i predstavljaju poseban psihološki tip, koji se odlikuje jakoim
tendencijama prema morbidnoj depresiji, napadima besa i bolesnoj agresivnosti,
zadovoljstvom u nanošenju povreda nekom, asocijalnošću, zatvorenošću u sebe,
neodgovornošću impulsivnošću, nezavisnošću, nemogućnošću procenjivanja
sopstvenog ponašanja, egocentričnošću, nedostatkom ocenjivanja sopstvene
vrednosti, uz značajnu sklonost ka racionalizacijama. A.Mergen, kriminopatije,
posebni pojam koji formuliše i objašnjava kriminalitet i kriminalno ponašanje
kao i što se objašnjava i bolest u medicini. Nedostatak efikasnot kognitivnog i
konativnog funkcionisanja, tako da je intelektualni nivo delikvenata znatno niži,
a posebno su snižene sposobnosti perceptivnog i paralelnog procesiranja,
njihove su konitivne funkcije u celini poremećene zbog čega je među njima
znatan broj onih sa izrazitim simptomima disocijacije, poremećajima
evaluativnih funkcija, povišenom anksioznošću i naročito povišenom
agresivnošću. Neki kriminološki pravci posebno insistiraju na tome da su
delikventi lica koja ne poseduju odgovarajući stepen samokontrole, uz prisustvo
poremećaja u procesu njihove socijalizacije. Sigmund Freud, tvorac
psihoanalize, suština Frojdovog učenja se sastoji u definisanju čovekovog
psihičkog života na bazi odnosa svesnog i nesvesnog te procesa socijalizacije
koji se odvija počev od čovekovog najranijeg detinjstva uz podelu ličnosti na tri
komponente 1. Id (ono) kij predstavlja jedini izvor svekoloke duševne energije
(libido) i u kojem dominiraju nesvesni instinkti koji gone organizam na
delatnost, a koji se dele na dve klase a) jedni su odgovorni za održavanje života
(instinkti života, kao što su instinkt gladi,žeđi i naročito seksulani instinkt), b)
destruktivni instinkti (instinkt smrti, javljaju se u vidu agresije) 2. Ego (ja) koji
označava svesni deo ličnosti u kojem se koncentrišu sistemi saznajnih procesa
(opažanje, mišljenje, planiranje i odlučivanje) a koji dolazeći u dodir sa
okolinom nastoji da svesnim kontrolom i preusmeravanjem impulsa ida ostvari
zadovoljenje potreba u specifičnoj srdini (princip relanosti) i 3. Superego (nad
ja) koji se ogleda u formulisanju određenih pravila i vrednosti koje se sa
društvenog staanovišta smataju poželjnim i čije se kršenje manifestuje kaznom
a poštovanje određenom pohvalom ili nagradom, a što se u okviru psihičkog
aparata transformiše u sistem sila koje sputavaju i koče osnovne impulse,
5
naročito seksualne i agresivne, koje se sa društvenom stanovišta smatraju
neprihvatljivim, opasnim ili štetnim. Superego se kod čoveka vremnom
ustaljuje kao kao njegov moral i kao savest i on kada je doro razvijen nastoji da
automatski nevesno kontroliše impulse. Delikventno ponašanje se prema
psihoanalitičim objašnjenjim javlja iz nekoliko razloga 1. Proizvod konflikte iz
detinjstva 2. Konflikt moralnih normi delikventa i moralnih normi koje nameće
društvo 3. Transformisanje nastalnog konflikta koji u delikventu postaje suviše
bolan u manje bolan ali koji predstavlja delikventno ponašanje 4. Nemogućnost
obuzdavanja nagona kod neurotičnih osoba 5. Ukoliko delikvent teži da njegovo
delo bude otkriveno a on kažnjen 6. Ukoliko samoodbrambeni mehanizmi
prerastu u delikventno ponašanje.
Uticaj inteligencije na delikvenciju dece i maloletnika , Emotivna sposobnost
kontrole emocija, Motivacija
3. Maloletnička delikvencija kao društvena pojava
Prestupničko ponašanje pojedinca ima društveni karakter. Ovo ponašanje se
suštinski razlikuje od rugih oblika ljudskih ponašanja po tome što je u sukobu sa
određenim društveno uspostalvjnim sistemom vrednosti. Samo ponašanje koje
povređuje društvene norme je prestupničko što znači da ovo ponašanje nije
prestupničko u odnosu na strukturu ličnosti već u odnosu na strukturu drštvenih
vrednosti., pa tako ono prevazilazi karakterindividualne pojave prerastajući u
društvenu pojavu. Ono se povezuje preko drugih normi, ljudi i društvom kao
celinom obrazujući pri tom društvenu pojavu. Ovo ponašanje je uočljivije kad
se povežu grupe ljudi u cilju napad na društvene vrendosti koje bez sumnje ima
karakter društvene pojave.
Prestupništvo maloletnika je bez sumnje društvene pojava jer predstavlja odnos
ljudi prema ljudiam, bilo neposredan bilo posreedan preko drugih društvenih
dobara i vrednosti. Njime se ostvaruju negativne poseledice dovljne da se
ponašanje okarakteriše kao prestupničko, nepoželjno. Ova pojava prestupničkog
ponašanja je vezana za društvo je društven epojava jer samo u društvu može
postojati. „Robinson na pustom ostrvu ne može postati prestuonik i da hoće jer
je on dok je sam i izlovan, s one stren dobra i zla“.
Na kraju javažnije je da je to ponašanje u prvom redu produkt određenih
društvenih uticaja i procesa, tj. ono je prioritetno društveno uslovljeno.
7
drugih a to su: socijalne, psihičke, psihosocijlane, bifizičke, praven i druge
karakteristike.
5. Vaspitna zapuštenost
Da bi odredili vaspsitnu zapuštenost moramo poči od samih izraza vaspitanja i
zapuštenosti, izraz zapuštenost jezički znači zapustiti, zanemariti, , nebrinuti itd.
Saglasno tim vaspitna zapuštenost znači ne pružiti odgovarjauće vaspitanje ,
lišenost mladih vapsitne brige i delovanja, tj. odsustvo svesno i planskog uticaja
na formiranje i razvoj. Drugim rečima u pitanju je nepovoljna situacija u kojoj
se maldi bez svoje volje nalzae. Izraz vaspitne zapuštenost se upotrebljava u
tesnoj vezi sa maloletničkom delikvencijom, iako on može ali ne mora da bude
uzork nastajanja i ispoljvanja delikventnog ponašanja. Odredbe u kojim se
vaspitna zpuštenost izjednačava sa mloletničkom delikvencijom mogu biti
razvrstane u tri grupe: 1. Definicije koje vaspitnoj zapuštenosti daju najšire
značenje, podrazumevajući pod njom sve oblike protivdruštvenog ponašanja.
A.Skale po kom vaspšitna zapuštenost ima tri faze i to vaspitnu ugroženost,
vaspitnu zanemarenost i maloletničko prestupništvo. On sve faze označava
zajedničkim izrazom vaaspitne zapuštenosti. 2. Ovu grupu čine definicije koje
pod vaspitnom zapuštenošću ne podrazumevaju ponašanja u smislu kršenja
krivičnopravnih normi već ponašanja koja su stupnja koij predhodi takvom
ponašanju tj. predelikventno ponašanje. H.Nunberg „ponašanje koje se nalzi u
neposrednoj opasnosti da postane delikventno“.3. Vaspitna zapuštenost se
određuje kao stanje u kome se nalaze određeni mladi ljudi. Ovo stanje se
različito shvata i neki pod njim podrazumevaju društveno nezrelu i neurotičnu
decu, drugi stanje u kome su maloletnici zbog telesne mane, nedostatka brige
prepušteni sebi i nemaju pravilno vaspitanje. Vaspinu zapuštenost kao stanje
različito definišu i shvataju i razne naučne discipline: psiholog kao čovečju
ličnost izašlu iz koloseka, pedagog kao rezultat manjkavosti vaspitnja, kulturni
pedagog nazadovanje (regresiju) u predcivilizovano stanje. Međutim
izjednačavanje maloletničke delikvencije i vaspitne zapuštenosti je neodrživo iz
više razloga: ono ne dovodi uvek do delikventog ponašanje, metodološki-
logički je nomoguće uvek povezati vaspitnu zapuštenost sa maloletničkom
delikvencijom, na delikvenciju deluju brojni činioci kao i na vaspinu
zapuštenost koji ne moraju uvek da impliciraju jedno isto stanje. Dalje
označavanje vaspitne zapuštenosti maloletničkom delikvencijom dovodi do
nepotrebne, loše stigmatizacije maloletnika kojima je preko potrebna pomoć. I
najzad pojave se moraju nazvati svojim pravim imenom kako bi društvena
