1. Предмет криминологије
У оквиру предмета криминологије, могу се уочити пет елемената:
злочин
као
индивидуална појава,
преступник
као аутор дела,
жртва злочина
,
криминалитет
као
масовна појава и
реакција
друштва на злочин и криминалитет.
Злочин
је централна категорија ове науке. Шира одредба злочина је вршење законом
санксионисаних дела, међутим у ужем правном смислу, злочин представља само
кршење норми кривичног права. Разлог за овакву дефиницију постоји, јер се у нашем
праву кривична дела, по ставу законодавца и теорије квалитативно разликују.
Аутор дела
се издваја зато што у самом делу нису консумиране све црте тог лица, које су
битне за криминологију, иако је само дело израз индивидуалности учиниоца.
Жртва
се посебно изучава зато што је за објашњење дела потребно имати у виду однос
учиниоца и жртве, јер је допринос жртве настанку дела од битног значаја.
Криминалитет
се издваја као посебан елемент предмета криминологије, јер иам
различит карактер у односу на појаве чију укупност представља.
Реакција
друштва на злочин и криминалитет се у односу на само дело може посматрати
одвојено, док су дисциплине које их изучавају (криминологија и криминална политика)
повезане, али самосталне науке. У новије време се јавља још једна оријентација –
интеракционистички приступ, који у центар интересовања ставља реакцију, а не само
дело.
2. Дефиниција криминологије
Криминологија је
самостална наука која, користећи сазнања и истраживачке поступке
наука о човекуи друштву, емпиријски проучава криминални феномен, тј. злочин,
извршиоца и жртву, криминалитет и начин на који друштво реагује на њега.
Из наведене дефиниције можемо закључити да је криминологија:
Самостална наука
са посебним предметом и методом.
Јединствена наука
што значи да треба зауставити њено парчање на општу и посебну,
теоријску и практичну, клиничку и терапеутску, чист и примењену, итд.
Синтетичка наука
у којој се интегришу сва знања која о криминалном феномену
постоје. Отуда је криминологија још:
1
Интердисциплинарна
што значи да је за проучавање њеног предмета потребно
користити сазнања и поступке истраживања из других наука.
Мултидисциплинарна
што значи да је обједињавање мноштва знања из различитих
дисциплина претпоставка развоја криминологије.
Теоријска наука
јер уопштава сазнања до којих конкретним истраживањима долази.
Емпиријска наука
јер се бави оним што јесте, односно реалним појавама и процесима
који се могу непосредно опазити и проучавати.
3. Криминологија у ужем и ширем смислу
У ширем смислу
криминологија се пре схвата као заједнички назив за више
дисциплина, него као самостална наука. У оквиру ове концепције се разликују три
оријентације:
Најшири
по коме је криминологија генусни поојам за све кривичне науке.
Енциклопедијска школа
чији припадници сматрају да међу кривичним наукама постоје
само две науке – кривично право и криминологија.
Класична америчка школа
по којој је криминологија заједнички назив за три дисциплине
– социјологију кривичног права, криминалну етиологију и пенологију.
Шире гледиште је снажно утицало на развијање нових смерова у овој науци.
Захваљујући њему, отворене су нове области истраживања као што је примењена
криминологија и виктимологија.
У ужем смислу
криминологија се као позитивна и експериментална наука разликује ид
кривичног права као нормативне дисциплине. Њен циљ је изучавање етимологије и
динамике криминалних понашања, чиме се поље изучавања одваја од социологије
кривичног права и правосуђа с`једне стране, и од криминалне политике, пенологије и
криминалистике, с`друге стране.
По другом ужем схватању, криминологија се схвата као примењена наука, која се
не бави само изучавањем фактора и механизама криминалне делатности, већ пре свега
има практичну сврху. Према овом схватању, криминологија се дели на општу и
клиничку криминологију.
4. Однос злочина и девијантности
2
криминалним понашањима, криминологија проучава појане облике и условљеност,
криминална политика се бави њиховим сузбијањем. Може се конституисати и такав
модел, по коме би криминологија изучавала све репресивне механизме којима се
друштво супротставља криминалитету, док би се науком о социјалној политици
проучавало деловање разних служби и њихове мере за спречавање криминалитета. На
тај начин би престала потреба за постојањем криминалне политике као самосталне
науке, што се ипак не сматра као тачним.
Пенологија
је наука о кривичним санкцијама и начину њиховог извшења. Између
криминологије и пенологије постоји тесна повезаност. Поступак извршења казни има за
циљ да отклони неке од чинилаца који доводе до злочина. Како те факторе проучава
криминологија, пенологија се ослања на њена сазнања.
Криминалистика
се може одредити као наука која примењује сазнања природних и
техничких дисциплина у циљу отркивања и расветивања кривичних дела и њихових
учинилаца. Криминологија и криминалистика иамју низ додирних тачака. И једну и
другу занимају појавни облици злочина, фактори који га изазивају, као и реаговање на
таква дела. Криминалистику пре свега интересује начин извршења, коришћена средства
и начин расветљавања дела, док криминологију интересује типологија дела. Отуда
криминологија од криминалистике сазнаје за нове облике до тада нерегистрованих
понашања, а указује у који тип спада конкретно дело. У области сузбијања и спречавања
криминалитета, криминалиистика се бави само активношћу органа унутрашњих
поослова, док криминологију интересује деловање свих субјеката социјалне контроле.
Социјална патологија
се одређује као наука о девијантном понашању, друштвеној
дезорганизацији и реакцији заједнице. Основни критеријум за разликовање ове две
науке је у карактеру појава којима се баве. Криминологија проучава криминално, а
социјална патологија девијантно понашање.
6. Методи за испитивање квантитативних и квалитативних
података
Квантитативне појаве
се могу мерити, па је квалитативна криминологија посебно
развила статистичку анализу, која утврђује релације између две променљиве појаве.
Класичан пример таквог приступа су бројна паралелна и упоредна праћења
коефицијента корелације између криминалитета и неке друге појаве.
Квалитативне појаве
се не могу нумерички изразити, односно мерити, па су технике
којима научници прикупљају чињенице бројне, и за разлику од оних за квантитативне
4
податке, нису ограничене крутим правилима. Циљ истраживања није утврђивање узрока
злочина, већ покушај да се спречи екскомуникација преступника из друштва.
Сама подела података на квантитативне квалитативне није тако строга. У
појединим ситуацијама је чак могуће квантификовати податке који су добјени
квалитативним методама.
7. Методи проучавања појединачних случајева
Ови методи су изворно производ психолошког и медицинског утицаја на
криминологију. Основна идеја је да истраживач може најбоље упознати појаву ако
интензивно проучи и простудира сваки њен поједини случај. У истраживању су
заступљени бројни методи:
Клинички метод
проучава појединачног преступника и окренут је издвајању његових
личних особина као психо-органског јединства. Он се користи за дијагностиковање
проблема или абнормалности саме личности, и у непосредној је вези са изградњом
одговарајућег типа третмана. Могу се издвојити два аспекта овог метода:
Клиничко испитивање
чији је задатак да обезбеди податке који се тичу појединца, како
би му се изградила одговарајућа терапија.
Примена терапије
којом се жели побиљшати психичко стање или променити карактер
преступника.
Временом су развијени и посебни методи којима је требало утврдити опасност од
будућег криминалног понашања, најчешће код предделинквента:
Шеме прогностике
које се деле на антрополошке (наследна мана, психопатија,
алкохолизам, итд.) и социјалне (рђаво васпитање, неуспех у школи, криминалитет пре
18-те године, итд.).
Таблице предвиђања
чији је циљ да се израде инструменти којима би било омогућено да
већ у раној младости, на поласку у школу, могу да се селектирају потенцијални
делинквенти. Израђене су три серије таблица, тако што је свако од деце, на основу
особина које поседује, сврстано у неку од група.
Анамнестички метод
користи средства као што су:
Проучавање животне историје
садржи анализу писама, дневника, биографија, као и
дубинске интервјуе, или посматрање више репрезентативних субјеката. Посебна пажња
5
Оквир узорка
може бити телефонски именик, ирачки списак, листа запослених у
предузећу, итд.
Узорак
који се одређује поступком којим уз употребу бројних техника, оквир узорка
сводимо на минијатурне моделе.
У науци је заступљено више врсти узорака, од којих су најзаступљенији:
Случајни узорак
- свака поједина појава која улази у оквир узорака има подједнаке шансе
да буде изабрана.
Стратификовани узорак
– појаве које сачињавају рам узорка се поделе на слојеве (пол,
узраст, број, итд.) чиме се смањује вероватноћа грешке у узорку.
Нарастајући узорак
– сам респодент препоручује оне које би смо даље могли испитивати.
Квота
, која се чешће користи при испитивању ставова јавног мњења или тржишта, а не
у научне сврхе.
Лонгитудинално испитивање
има за циљ проучавање карактеристика понашања и
промена у ставовима одређене групе људи, током дужег временског периода. Овај метод
се примењује код проучавања развоја криминалности, ради предвиђања настанка и
престанка криминалне каријере, као и за истраживање механизама за преношење
криминалитета са једне генерације на другу. Разликују се два облика:
Проспективне студије
прикупљају податке о појединцима који чине узорак, пратећи их
годинама.
Ретроспективне студије
започињу у тренутку када се догађај збива, и проучавају његову
генезу у прошлости.
Овај метод, иако изгледа као идеалан, је нажалост необично тешко спровести у
пракси. Пре свега, није лако одржати посматрану групу све време док траје
истраживање, а осим тога се спомињу и проблеми као што је „ефекат првог испитивања“
односно утицај испитивача, и „ефекат протека времена“ који замагљује објашњење
промена у понашању испитаника.
Експеримент
је вид посматрања појава у научне сврхе, при коме се услови чије дејство
проучавамо, држе у највећој могућој мери под контролом. Он представља низ радњи
којима се појаве или појединци разврставају у две групе. У експерименталну групу се
уводи независно променљив чинилац, јер нас дејство те групе и занима, док у другој –
контролној групи тај чинилац не делује. Логика овог вида истраживања је да се
7
