K R I M I N O L O G I J A ( D o c . d r Z d r a v k o S k a k a v a c )

2 0 1 2

K R I M I N O L O G I J A (Doc.dr Zdravko Skakavac)

I POJAM I PREDMET KRIMINOLOGIJE

1. POJAM KRIMINOLOGIJE



Latinski crimen – zločin,



Kriminologija je nauka koja izučava kriminalitet kao negativnu društvenu pojavu.



U najopštijem smislu, kriminologija je

nauka o zločinu.



Francuski antropolog

P. Topinard

je prvi upotrebio reč “kriminologija” 1879. godine, u svom

radu “Antropologija”.



Prvo delo pod nazivom kriminologija objavio je

R. Garofalo

1884. god.



Definisanjem pojma kriminologije bavio se veliki broj autora.



Tradicionalan pojam zločin – u savremenom značenju kriminalitet,



Kriminalitet je veoma stara društvena pojava,



Istorijski posmatrano, treba navesti:

Hamurabijev zakon

(1800 g.p.n.e),

Zakoni Manu

(Indija, 1200 g.p.n.e),

Zakon dvanaest tablica



Ima onoliko koncepcija kriminologije, koliko i samih kriminologa.



Uži i širi pojam kriminologije,

a) Uži pojam kriminologije



Kriminologija je nauka koja se bavi izučavanjem etiologije i fenomenologije kriminaliteta, kao

masovne i individualne pojave.



To je nauka o deliktu i delinkventu.



Pristalice:

Garofalo, Dirkem, Lombrozo, Pinatel

i dr.

b) Širi pojam kriminologije (preovlađujući)



Pristalice ove koncepcije smatraju da kriminologija, pored izučavanja kriminaliteta u užem

smislu:
- izučava i sve ostale oblike prestupnog i devijantnog ponašanja,
- zatim sistem državnih mera i mehanizama za suzbijanje kriminaliteta, uključujući i organizaciju i rad
pravosudnih i policijskih organa i ustanova za izvršenje krivičnih sankcija.



Unutar ove koncepcije ima više shvatanja.



Pristalice ove koncepcije:

E. Ferri, Grassberger, H. Gross, Seelig

i dr.

2. PREDMET KRIMINOLOGIJE



Pretežna shvatanja mogu se svesti na to da je predmet istraživanja kriminologije delinkventna

ličnost ili sam delikt, ili i jedno i drugo.



Prva shvatanja o predmetu kriminologije potiču od italijanskog kriminologa Lombroza, koji je

smatrao da je osnovno pitanje zločinac a ne njegovo delo.



Drugo stanovište (sociološko i pravno) polazi od toga da je predmet kriminologije zločin.



Ovo shvatanje potiče od francuskog sociologa Dirkema.



Pretežna kriminološka istraživanja kreću se u dva pravca: posmatranje unutrašnjeg stanja ličnosti

i ispoljavanje slobodne ili prinudne volje, uslovljene socijalnom okolinom.



Neki pristupi polaze od stanovišta da su predmet izučavanja kriminologije kriminološki faktori,

odnosno postupci čoveka koji dovode do krivičnog dela.



Predstavnici ovih shvatanja: (Ferri, Hurvit, Pinatel i dr.).



Neki autori polaze od stava da je predmet kriminologije zločin, ali kao istorijska kategorija

(Gabrijel Tarde i dr.).



Prema tome,

predmet kriminologije u najopštijem smislu

jeste kriminalitet kao individualni čin

i društvena pojava, njegovi uzroci i pojavni oblici.



To podrazumeva da je predmet kriminologije:

a) s jedne strane – skup individualnih pojava, što znači skup delikata koje je počinio pojedinac,

K R I M I N O L O G I J A ( D o c . d r Z d r a v k o S k a k a v a c )

2 0 1 2

b) a s druge, i posebne negativne društvene pojave, zakonom zabranjene aktivnosti, kao skup
individualnih akata društvene nediscipline, sankcionisane kao krivična dela.



Poseban predmet kriminologije je ličnost delinkventa, njegova socijalna obeležja, psihološka i

biološka struktura.



Garofalov princip

: Nova kriminologija poznaje tri elementa: zločin, zločinca i sredstva represije.

2.1. Pojam kriminaliteta



Kriminalitet je društvena pojava vršenja k.d. od strane pojedinaca.



Kriminalitet je pojedinačni akt i društveni fenomen.

a) Pravna definicija

–postoji uže i šire određenje pojma kriminalitet.



Prema užem shvatanju, to su samo radnje koje predstavljaju k.dela.



Prema širem, reč je o delima koja obuhvataju sve protivpravne kažnjive radnje, dakle, pored

krivičnih dela, prekršaje i prestupe.



U krivičnopravnoj literaturi preovlađuje uži pristup, jer se smatra da ukoliko nešto nije k.d. – nije

ni zločin, a to znači nije ni kriminal.

b) Sociološka definicija

– ovaj pristup u definisanju kriminaliteta je širi, sadržajniji, jer ne posmatra

samo delo, on izučava i učinioca, društvene uzroke, uslove i posledice kriminaliteta.



Prema tome, sociološka definicija kriminalitet određuje kao društvene pojave kojima se

ugrožavaju osnovne društvene vrednosti.

c) Kriminološka definicija

– vezu između pravnih i socioloških tumačenja popunili su kriminolozi i

kriminološka shvatanja koja polaze od inkriminisanih dela i društvenih uslova.



Prema tome,

kriminološke definicije kriminaliteta

možemo odrediti kompilacijom bitnih

obeležja pravnog i sociološkog značenja, odnosno kao skup društvenih pojava kojima se ugrožavaju
univerzalne društvene vrednosti, a koje su kao takve sankcionisane krivičnim pravom.



Bitna svojstva kriminaliteta

   a) skup individualnih pojava,
   b) pojava koja ima društveni karakter, s obzirom na rasprostranjenost u prostoru i vremenu,
   c) negativna društvena pojava, jer se njome krše neke norme i ugrožavaju vrednosti,
   d) istorijska pojava, karakteristična za sve periode društva,
   e) univerzalna pojava svojstvena svim društvima, koja ne poznaje granice.



Prema tome, kriminalitet nije samo prost skup individualnih pojava, već masovna i negativna

društvena pojava, a zadatak kriminologije je da utvrdi njene uzroke, faktore uticaja, strukturu (ličnosti i
dela) i zakonitosti.

3. PODELA KRIMINOLOGIJE



Najčešća podela kriminologije:

a) kriminalnu etiologija,

b) kriminalnu fenomenologija i
c) kriminalnu profilaksa

a) Kriminalna etiologija

proučava faktore i uzroke kriminaliteta, usmerenih prvenstveno ka ličnosti

delinkventa,

b) Kriminalna fenomenologija

se bavi pojavnim oblicima kriminaliteta, tj. dinamikom,

klasifikaciojom i strukturom delikata, kao njihovom rasprostranjenošću (kriminalna geografija).

c) Kriminalna profilaksa

odnosi se na prevenciju i suzbijanje kriminaliteta.



Postoji podela na:

a) opštu i

b) kliničku kriminologiju



Smatra se da ova podela potiče od francuskog kriminologa Žana Pinatela.



Klinička kriminologija je prilično rasprostranjena (Ćezare Lombrozo – italijanska antropološka

škola).

K R I M I N O L O G I J A ( D o c . d r Z d r a v k o S k a k a v a c )

2 0 1 2

a) opadanje;

b) stagnacija i
c) porast

pojedinih oblika i vrsta delinkvencije u određenom periodu.



Statistička evidencija kriminaliteta predstavlja zbir činjenica, odnosno podataka o kriminalitetu

koju vode određeni državni organi.



Tu evidenciju vode

   a) organi unutrašnjih poslova,
   b) javna tužilaštva i
   c) sudovi.



Znači postoji statistika kriminaliteta organa unutrašnjih poslova, javnih tužilaštava i sudova.



Statistika unutrašnjih poslova

sadrži podatke o svim podnesenim prijavama i svim krivičnim

delima za koja se na bilo koji način sazna.



Statistika javnih tužilaštava

sadrži podatke o svim krivičnim delima za koja je pokrenut

postupak.



Sudska statistika

obuhvata sva krivična dela čiji izvršioci su osuđeni.



Sudska statistika se uzima kao osnov praćenja kretanja kriminaliteta i za kriminološka

istraživanja.



Nijedna od navedenih statistika kriminaliteta nam ne daje apsolutno tačne i pouzdane podatke o

broju izvršenih k.d. i njihovih izvršilaca.



Pored toga, jedan broj k.d. ostaje nepoznat, jer je neevidentiran

(“tamna brojka kriminaliteta”).



Tamna brojka se ne može tačno utvrditi, već se samo pretpostavlja.

5. ODNOS KRIMINOLOGIJE SA DRUGIM NAUKAMA



Kriminologija je multidisciplinarna nauka i samim tim je granična i veoma oslonjena na neke

druge nauke i sa njima međusobno povezana i uslovljena.



Najtešnja veza

postoji sa:

   a) krivičnim pravom,
   b) krivičnim procesnim pravom i
   c) krimininalistikom.



Krivično pravo



Veza između krivičnog prava i kriminologije je veoma bliska, a neki teoretičari (Feri) smatraju da

je krivično pravo grana kriminologije.



Ta povezanost potiče zbog toga što je kriminologija usmerena ka proučavanju etioloških i

fenomenoloških problema kriminaliteta, a krivično pravo na opšte pravne institute krivičnog dela.



Krivično pravo izučava sistem pozitivnih pravnih propisa, a posebno one koji se odnose na

krivična dela i sankcije.



Prema tome, krivično pravo i kriminologija su dve autonomne naučne discipline sa srodnim

predmetom i ciljem izučavanja, koje su komplementarne, jer jedna drugu obogaćuju i dopunjuju.



Krivično procesno pravo



Kao naučna disciplina bavi se postupkom i procesnim subjektima utvrđivanja postojanosti uslova

da je određeno delo izvršeno i izricanja krivičnih sankcija za počinjeni delikt.



Cilj krivičnog procesnog prava je da se na propisani način utvrdi postojanje krivičnog dela i

odgovornost izvršioca, odnosno da se izrekne odgovarajuća krivična sankcija.



Veza između kriminologije i krivičnog procesnog prava odnosi se na tretman učinilaca krivičnog

dela, u postupku utvrđivanja odgovornosti i izricanja sankcija.



Kriminalistika



Ove dve naučne discipline su veoma uzajamno povezane.



Osnovni cilj kriminalistike je izučavanje naučnih metoda na utvrđivanju materijalnih činjenica,

odnosno prikupljanja dokaza u vezi sa krivičnim delom i učiniocem.



Najtešnji odnos između ove dve naučne discipline postoji kod proučavanja ličnosti delinkventa,

gde su metodi proučavanja veoma slični ili identični.

K R I M I N O L O G I J A ( D o c . d r Z d r a v k o S k a k a v a c )

2 0 1 2



Kriminalna politika

– ili politika suzbijanja kriminaliteta



U najopštijem smislu može se definisati kao ukupnost svih oblika društvene reakcije na

kriminalitet.



Ova naučna disciplina teško bi mogla da egzistira bez njenog oslanjanja na krivično pravo i

kriminologiju.



Rezultati kriminoloških istraživanja predstavljaju polazište i osnov za ostvarivanje funkcije

kriminalne politike.



Penologija



To je nauka o načinu i efikasnosti sistema izvršavanja kazni i drugih sankcija, sa aspekta njihovog

uticaja na resocijalizaciju ličnosti izvršilaca k.d. i suzbijanja kriminaliteta.



Osnovna područja i pitanja penologije jesu sistem i organizacija kazneno-popravnih ustanova ,

klasifikacija i razvrstavanje osuđenika, načini i uslovi izdržavanja kazni.



Posebno je značajna penološka disciplina penološka andragogija koja se bavi pitanjima

usavršavanja metoda, oblika i sredstava vaspitanja, obrazovanja i prevaspitanja osuđenih lica.



Viktimologija



To je grana kriminologije koja se bavi izučavanjem žrtava k.d. i odnosa žrtve i izvršilaca.



Predmet izučavanja viktimologije je pre svega ličnost žrtve k.d., njene bio-psihičke karakteristike

i socijalna obeležja.



Socijalna patologija



To je mlada naučna disciplina čiji je predmet izučavanja složen i odnosi se na kompleks ljudskih

problema i posebne strane čovekove normalnosti i zdravlja.



U najširem smislu, to su problemi koji se odnose na psihološke karakteristike i biološke

determinante ličnih i društvenih poremečaja koji se mogu okarakterisati kao patologija.



Pedagogija



U najopštijem smislu to je nauka o vaspitanju.



Ona se bavi, ne samo pozitivnim, već i negativnim uticajem vaspitanja, koji, kako se u

kriminologiji pokazalo znatno utiču na kriminalno ponašanje.



Zbog toga su rezultati njenih istraživanja veoma bitni sa aspekta uticaja etioloških faktora na

delinkvenciju.



Psihologija



To je nauka koja se sistematski proučava psihički život čoveka, baveći se prvenstveno mentalnim

sadržajima i psihičkim procesima ličnosti.



Kriminologija koristi znanja primenjenih disciplina psihologije, naročito iz aspekta uticaja ličnih

osobina i njihove povezanosti s ponašanjem koje uslovljava delinkvenciju.



Psihopatologija



To je nauka o bolesnim duševnim pojavama, odnosno mentalnim poremećajima ličnosti.



U kriminologiji zauzima značajno mesto u izučavanju određene kategorije delinkvenata, jer među

delinkventima postoji i određeni procenat onih koji su duševno bolesni i poremećeni.



Sociologija



Kao opšta nauka o društvu, proučava strukturu i zakonitosti društvenih odnosa i procesa.



Njen predmet proučavanja su određeni tipovi društvene zajednice, društvene grupe, ustanove i

organizacije i oblici društvenog života ljudi.



Na osnovu socioloških učenja i metoda razvile su se i mnogobrojne sociološke teorije u

kriminologiji.



Od ostalih naučnih disciplina iz aspekta povezanosti sa kriminologijom treba pomenuti još

filozofiju, statistiku, psihijatriju i dr.

II ISTORIJSKI RAZVOJ KRIMINOLOŠKE MISLI

1. Antička misao o kriminalitetu



Kriminologija spada u red mlađih naučnih disciplina, koja se razvila u samostalnu naučnu

disciplinu početkom 19. veka.

K R I M I N O L O G I J A ( D o c . d r Z d r a v k o S k a k a v a c )

2 0 1 2



Radikalan raskid sa srednjevekovnim shvatanjima izvršili su

Hugo Grocijus, Tomas Hobs i

Džon Lok.



Francuski pravnik

Monteskije

, u svom delu “Duh Zakona”, izneo je teze o uslovljenosti

društvenih pojava, karaktera čoveka i mentaliteta naroda, pa i kriminaliteta.



Zastupao je mišljenje da krivični zakoni, ako žele biti efikasni, moraju biti prilagođeni vremenu,

tradiciji, kulturi i društvenim prilikama sredine.



Interesantna su shvatanja švajcarca

Žan Žak Rusoa

, koji u svom delu “Društveni ugovor” smatra

da je čovek, po svojoj prirodi, savršeno biće, ali da se kvari pod uticajem društva, kada ono zapadne u
ekonomsko i političko ropstvo.



Francuski filozof

Holbah

, u svom delu “Sistem prirode” izneo je stanovište da društvo koje je

loše organizovano i kojim se loše upravlja, mora biti puno poročnih i lakomislenih građana, robova,
rasipnika, fanatika i razvratnika.



On je uverenja da je ljudsko ponašanje posledica uslova u kojima čovek živi, a ne njihove

urođenosti.



III OSNOVNI KRIMINOLOŠKI PRAVCI

1. Klasična škola



Klasična škola predstavlja prvo sistematizovano teorijsko razmišljanje o kriminalitetu.



Ovaj kriminološki pravac nastao je krajem 18. i početkom 19. veka.



Škola je nastala pod uticajem francuske revolucije kao reakcija na surove kaznene sisteme i široka

diskreciona ovlašćenja vlasti u tom periodu u Evropi.



Prema osnovnim shvatanjima škole, sloboda čoveka je najveća društvena vrednost, a zločin je

povreda etičkog reda i izraz slobodne volje čoveka.



Značajan doprinos klasične škole čini

a) uvođenje principa zakonitosti i jednakosti u krivičnom pravu i

b) principa individualizacije



Italijanski pravnik

Čezare Bekarija

, začetnik ove škole, u svom delu “O zločinu i kaznama”

značajno je uticao da se njegove ideje ugrade u:
   - Krivični zakonik Francuske iz 1791.,
   - Napoleonov krivični zakon iz 1813. i
   - Bavarski krivični zakon iz 1813., kao i
   - Krivične zakone Srbije i Crne Gore.



Prema njemu, zločin je prvenstveno izraz loših zakona, a ne posledica vladanja loših ljudi, zbog

čega zakoni treba da garantuju jednak tretman svih ljudi.



Nemački teoretičar

Anselm Fojerbah

, u svojim delima, između ostalog, definisao je i

teoriju

generalne prevencije

, sa tezom da je svrha kažnjavanja sprečavanje potencijalnih kriminalaca da ne čine

prestupe.

