Универзитет у Нишу
Филозофски факултет
- департман за историју -
„Кримски рат“
Предмет: Историја народа Балкана 19. века
- семинарски рад -
Ментор: Студент:
Проф. др Славиша Недељковић Јована Стокић 1119
Ниш, 2017.
1
САДРЖАЈ
УВОД.........................................................................................................................3-6
ПРЕПИРКЕ ОКО СВЕТИХ МЕСТА – ПОВОД ЗА РАТ.....................................6-9
РЕАКЦИЈА ЕВРОПСКИХ СИЛА........................................................................9-10
ПОЧЕТАК РАТНИХ ОПЕРАЦИЈА................................................................... 10-15
ДИПЛОМАТСКА ИГРА..................................................................................... 15-16
Париска мировна конференција...................................................................17
ЗАКЉУЧАК..........................................................................................................18-19
ЛИТЕРАТУРА............................................................................................................20
2
Након склапања Једренског мира
1
1829. године, којим је завршен руско-
турски рат (1828-1829) Русија је добила право да окупира дунавске кнежевине
Влашку и Молдавију, под изговором да султан не може да плати ратну одштету. На
тај начин још једном је потврђена доминација Русије у источном питању којим је
она суверено владала још од 1774. године. Руска управа двема кнежевинама била је
успешна на пољу развоја трговине и занатства, али за време ње није дошло до
побољшања положаја сељака у њима и то је оставило повода за догађаје који ће
уследити током револуционарних година средином века.
2
Русија је напустила дунавске кнежевине након склапања споразума у Ункјар
Искелејсију
3
1834. године, задовољна утицајем који оставила на османског владара,
али и у самим кнежевинама. Сам руски утицај на Порти након Руско-турког рата је
током времена све више растао и више није могао да промакне великим силама,
напротив, све више је почео да смета, нарочито Великој Британији која се већ
увелико борила за прошири своје колоније на далеком истоку и да Турску претвори
за тржиште британске робе. Године 1838. потписан је англо-отомански трговински
између Турске и Велике Британије којим је она отворила турско тржиште за своју
робу.
4
Од 1845. године долази до велике експанзије увоза и извоза између ове две
државе и Османско царство постаје све значајнији чинилац у британској спољној
политици.
За време револуција у Европи 1848/1849. године избили су устанци и у
Влашкој и Молдавији, проузруковани тешким положајем сељака у ове две дунавске
кнежевине. Након избијања устанака из кнежевина су протерани руски саветници
који су били заговорници њихових кнежева на Порти. Тај потез се није допао
руском цару и управо он је од Порте добио задатак да угуши устанке.
5
1
Једренским миром завршен је руско-турски рат (1828-1829). Њиме је потврђено право руског цара
о заштити хришћана у Османском царству.
2
Joseph von Hamer,
Historija Turskog (Osmanskog) carstva
, Zagreb 1979, 411.
3
Уговор у Ункјар Искилејскију потписан је 1834. године између Русије и Турске у време Прве
египатске кризе. Њиме се Русија обавезала да ће у будућности прискакати султану у помоћ када то
буде неопходно.
4
Badem, Candan.
The Ottoman Crimean War(1853–1856)
(Leiden: Brill, 2010), 56.
5
Hamer, нав. дело, 411.
4
Устанци ду су убрзо успешно угушени, а револуционари су пребегли на
територију Царства. Руси су затим затражили изручење побуњеничких вођа,
међутим, Мустафа Решид-паша је то одбио. Затим је дошло до прекида односа
између Русије и Османског царства септембра 1849. и чинило се као да је рат био
на помолу. Ситуација је изглађена након посете турског изасланика Петрограду
када је цар пристао да вође устанка остану у Турској, али да буду држане подаље
од руских граница.
6
Ова криза ће поново довести Источно питање на дневни ред великих сила, а
пре свега Велике Британије која је увидела да се њени интереси на истоку много
ближи интересима Француске него Русије.
Руски цар, Николај I
7
сматрао је Царство „болесником на Босфору“ те је у
складу са тим својим уверењима желео да Русији обезбеди што већи његов део,
након што „болесник умре“. Он је још током 1844. године приликом своје посете
Лондону, наговестио британском министру спољних послова, лорду Абердину,
тешку ситуацију у којој се Турска царевина налази и како би Британија и Русија
требале на време да се споразумеју око поделе њених територија, јер је руски цар
очекивао њен скорашњи крај. Али су његови предлози остали без одговора.
8
Након револуција у Европи 1848/1849. које су оставиле тешке последице,
руски цар се понадао да је то прилика да се коначно реши Источно питање у корист
Русије. Јер, након догађаја који су потресли Француску почев од 1848. па све до
успостављања Другог царства 1852. године, она неће бити способна да се
супротстави Русији. Надао се да се ни Аустрија неће умешати након руске помоћи
при гушењу револуција у Мађарској 1849. године
9
, а Велика Британија по њему,
никада не ратује на континенту уколико је сама и без јаких савезника.
10
Године 1853. Николај I је поново пред Енглезе изнео питање поделе
Османског царства. Понудио им је да заузму Египат и острво Крит. Русија није
6
Ј. von Hamer, нав. дело,
7
Николај I Романов (1796-1855) био је руски император у периоду 1825-1855. За време његове
владавине појачан је полицијски терор у Русији. Због лоше дипломатске процене увео је Русију у
сукоб са Турском који се претворио у рат са Француском и Великом Британијом. Пораз Русије у
рату 1856. године довео је до опадања њене моћи у Европи у наредној деценији.
8
Чедомир Попов,
Грађанска Европа, I-II,
књ. 2, Нови Сад 1989, 272.
9
A. J. P. Taylor,
The Struggle for Mastery in Europe 1848/1918
, Oxford 1854, 31.
10
Ч. Попов, нав. дело, 273.
5
