Бојана С. Стојановић Пантовић
Универзитет у Новом Саду
Филозофски факултет
[email protected]
Кристина И. Стевановић
[email protected]

КРИТИЧКЕ КОНТРОВЕРЗЕ О ФЕМИНИЗМУ ИСИДОРЕ СЕКУЛИЋ

Апстракт:

У раду указујемо на различите могућности тумачења књижевног дела

Исидоре Секулић из перспективе родних студија и женског писма, што је досада само
спорадично   био   предмет   изучавања   домаћих   проучавалаца   њеног   комплексног   опуса.
Најпре   се   истиче     страна   рецепција   њеног   дела   из   феминистичке   визуре,   претежно   на
основу појединих програмских текстова. У даљем току рада посвећујемо се родном читању
карактеристичних прозних дела Исидоре Секулић, односно извесног континуитета такве
наративне стратегије.

Кључне речи:

родни приступ, родне улоге, женско писмо, топоси женске

књижевности, феминизам, епски патриајархални образац, трансгресија, модернизам,
универзализам, мистицизам

Читање и тумачење укупног дела Исидоре Секулић у српској науци о

књижевности, превасходно у историји књижевности и критици, несумњиво је,

током протеклих готово сто година, дало овом опусу особит и повлашћен статус у

односу на друге књижевнике. И поред тога што је била жена писац, Секулићева је

изборила високо место најпре као есејиста, путописац и критичар ( (Удовички:

1977; Рибникар, Вл: 1986; Леовац: 1986; Пековић: 2001; Стојановић Пантовић,

2006), затим као једна од првих проевропских интелектуалки (Пековић, 2009),

својеврсни културни идеолог и педагог (Радуловић, М: 2011; Stefanović S: 2012),

заступница нове, урбане културне самосвести (Richter: 2012), односно балканског

идентитета (Mančić: 2012). Потом се све више афирмисала и као истакнута прозна

списатељка, кроз чија су се дела (ауто)рефлектовали различити аспекти

духовности и тематско-проблемских целина: од типа њене религиозности до

односа према традиционалном и модерном, просветитељском и естетском,

еротском и духовном, националном и космополитском, односно

интернационалном

, сакралном и профаном, и коначно – мушком и женском

принципу, односно положају жене у друштву и култури.

Такође, Секулићева, попут Десанке Максимовић у поезији, припада оној

малобројној групи жена писаца које су високо вредноване још за живота,

етаблиране пре свега у доминантном мушком академском канону српске

књижевности.

У теоријском смислу, међутим, за разлику од приступа страних

ауторки и ређе домаћих, феминистички поглед на свет и својства есејистичко-

критичких и прозних радова Исидоре Секулић углавном нису била предмет

истраживања савремених књижевних критичара и теоретичара. Њено дело

аутоматски се разматрало као пример некаквог интелектуалног и стилског

есенцијализма и логоцентричности, и у том смислу као нужна последица ауторкине

несумњиве посвећености националним/националистичким

питањима српске

традиције, вере, језика и културе.

Како, међутим, констатује пољска феминистичка теоретичарка Магдалена Кох

„многи представници академске средине je признају за „универзалну” (што

подразумева сувише „мушку”, односно „мушкобањасту”) ауторку која је била

присталица пре свега класичних, традиционалних, нормативних стандарда писања,

угледајући се на мушке, то јест, по мишљењу многих, „универзалне” узоре...Стога

представљају Исидорин опус (укључујући и есејистику и њене погледе на

У тим различитим аспектима читања Исидориних дела особито су се истакли проучаваоци скупа

Исидорини дани

(у периоду од 1993. до 2010. године) када је, захваљујући уреднику Мирку

Магарашевићу, изишло укупно четрнаест зборника

Исидоријана

посвећених овој проблематици.

Преглед тих доминантних схватања наше књижевне историје, не само када су ове две ауторке у

питању даје, између осталих и Ивана Живанчевић-Секеруш у раду „Родне перспективе историје
књижевности“, у:

Како (о) писати различитост – Слика Другог у српској књижевности,

Филозофски факултет, Нови сад, 2009, стр. 49-56.

То је особито тенденицја у неким савременим читањима Исидориног дела по којима је она утрла

пут чак и актуелним политичким дешавањима на српској политичкој и културној сцени. Видети:
Zoran Terzić, „HOT/COLD. Kulturnationalismus bei Isidora Sekulić“, у:

„Isochimenen“,

Kultur un Raum

im Werk von Isidora Sekulić,

Sammelbäande No 45, Hrsg. Tatjana Petzer und Angela Richter, Welt der

Slaven, Verlag Otto Sagner, München, 2012, S. 215-227, односно Nenad Veličković, „Essayonara Sekulić
(Innerer Dialog eines Schriftstellers), nav. delo, S. 239-249

„ови компликовани и каткада контрадикторни детаљи из њене биографије и

књижевних дела, одиста, стварају слику која се не може једноставно сумирати: она

(И.С., прим. Б.С.П. и К.С.) је писац велике дубине и суптилности, и ово се такође

одражава и на таква питања каква су третман жена у књижевности и критици.

Преглед њеног личног и професионалног искуства као жене писца, као и њеног

става према женама (и мушкарцима) у животу и књижевности одсликавају како

персоналност Исидоре Секулић, тако и социјални и уметнички миље у којем је

радила

“ (Forrester 1989: 85, курзив Б.С.П. и К.С.).

Наглашени део реченице

заслужује пуну пажњу, јер указује на комплексну културолошку и поетичку

ситуацију у Србији пред Први светски рат, када Секулићева објављује неке своје

кључне есеје и две књиге прозе

(

Сапутници,

1913. и

Писма из Норвешке

, 1914.) и

ступа у свој познати конфликт са Јованом Скерлићем.

То се једнако односи и на

борбу за модернизацију српске књижевности и културе у целини, чему је сама

Исидора дала значајан допринос, али и на сложен процес еманципације жена у

српском друштву, што је свакако утицало и на њену властиту позицију списатељке

којој су у почетку (мушке) редакције часописа одбијале текстове (Peković 2012:

195-205).

Такође, и касније, у међуратном периоду, и особито до 1924. године,

Секулићева је заступала тип модернизма свакако различит од предратног

Скерлићевог просветитељско-националног модела, али се истовремено померала ка

некој врсти мистичне и спиритуалне чежње ка универзалном (такође и религиозно-

субјективним вредностима), односно ка духовном и етичком преображењу људске

егзистенције (Радуловић 2011: 73). Оваква позиција указује да ауторка, упркос

својим експлицитним феминистичким назорима (израженим у бројним есејима,

полемичким списима или приказима дела домаћих и страних српских списатељица,

али и у својим белетристичким текстовима о чему ће још бити речи), свакако није

Ако није другачије наглашено, у читавом раду преводи су наши.

О томе видети и: Бојана Стојановић Пантовић, „ Драма ероса и религије у раној прози и есејима

Исидоре Секулић“, у:

Распони модернизма,

Академска књига, Нови Сад, 2011, стр. 87-97, односно у

допуњеној верзији у: B. Stojanović Pantović, „Religion un Eros. Komplementäre und/oder gegensätzliche
Prinzipien in der Prosa von Isidora Sekulić“,

Isochimenen,

Welt der Slaven, Hrsg. von T. Petzer und A.

Richter,

Otto Sagner Verlag, München, 2012, S. 167-177.

О томе смо опширније писали у раду „Исидорин гамбит“,

Летопис Матице српске,

1997, год. 459,

св. 3, стр. 341-349.

желела да се њено дело чита искључиво у контексту тзв. „женске субкултуре“

(Кох 2012: http://www.knjizenstvo.rs/magazine.php?text=15). По томе је она

несумњиво блиска читавом низу српских модерниста и авангардиста (Милош

Црњански, Иво Андрић, Станислав Винавер, Растко Петровић, Момчило

Настасијевић, Божидар Кнежевић), који су такође настојали да превазиђу

пренаглашени индивидуализам и субјективизам, смештајући своје дело у различите

тематске, традицијске и културолошке контексте и филозофско-поетичке пројекте.

Управо о томе сведочи и енглеска слависткиња Силија Хоуксворт у опсежној

студији

Гласови у тами.

Жене и усмена уметност у Србији и Босни (2000)

наглашавајући амбивалентну позицију Исидоре Секулић према женској

књижевности и феминизму. Она констатује да је Исидорин циљ био усмерен пре

свега ка просвећивању и еманципацији жена на свим нивоима, па и на

стваралачком, што свакако подразумева и жељу за радикалним политичким

променама (Hawkesworth 2000: 173). С друге, пак, стране, Секулићева је била

активно ангажована у националном буђењу српских жена-мајки током Балканских

ратова 1912-1913, иако је 1911. године у

Бранковом колу

објавила поменути

полемички есеј „Има ли право Константин Брунер“, који представља њену

аутентичну реакцију на мизогине ставове овог немачког филозофа јеврејског

порекла, који пише под утицајем Ота Вајнингера.

Исидорина реакција је, међутим, зачуђујуће смирена и објективна, ако се узму

околности у којима тадашња европска и посебно српска жена живи: „Они који нам

суде [Брунери, Вајнингери, Бергсони, прим. Б.С.П. и К.С.], умногоме имају право,

јер процес којим се ослобађа робље и не може бити брз и светао, него мора бити

спор, очајан, јадан и развучен“ (Секулић 1966:205). Ипак, ауторка афирмацију

женског духа и стваралаштва види као дуготрајан и захтеван процес, који је

немогуће извести без сарадње са мушкарцима, као облика сталног приближавања и

удаљавања супротности, али и њиховог прожимања, о чему је писала и Вирџинија

Кох, 2012: http://www.knjizenstvo.rs/magazine.php?text=15

Celia Hawkesworth:

Voices in the Shadow.

Women and Verbal Art in Serbia nad Bosnia, CEU,

Budapest, 2000, pp. 171-180

Уколико се сада одважимо да прозу Исидоре Секулић читамо у хипер-

модерном али варљивом светлу родних истраживања, може нам се догодити да се

запитамо да ли нас је то исто, пожељно светло можда заслепело. Наиме, применом

родне визуре која подразумева свест о конструкцији идентитета, текстови Исидоре

Секулић се откривају као нови, непрочитани, као жртва неадекватног теоријско-

критичког дискурса који је занемарио њихов потенцијал, а чији смо део и ми сами.

Стога, чини се да је потребно предузети једно ново читање и тумачење, које

настоји да укаже на чињеницу да текстови Исидоре Секулић из перспективе

родног приступа представљају отворена места потенцијалног спора изван сваке

врсте хомогености. Исидорина дела представљају потрагу за модусом корекција

свих сегмената у којима се осећала осујећеном, било због утицаја спољашњих

фактора, става средине и доминантног начина мишљења, било због сопственог,

изнутра наметнутог императива, „завета“ који је сама себи даровала.

Прва књига Исидоре Секулић била је збирка кратке прозе и објављена је у

„најнезгоднијем часу који је за њу могао бити“ (Скерлић 1964: 279).

Сапутници

су

заиста били „еготични“, својеврсни, усамљенички путопис унутар ауторкине душе,

духа, али и тела. Исидора је

Сапутнике

написала по сопственом, унутрашњем

диктату, и та проза је оно несумњиво Друго у односу на доминантни модел

мишљења и писања у том тренутку. Поетика

Сапутника

деловала је двоструко

субверзивно у односу на скерлићевски естетичко-културни модус који је захтевао

националну ангажованост. У тим, по српски народ заиста тешким временима, било

О захтевном преиспитивању и конструкцији идентитета у краткој прози Исидоре Секулић писали

смо   у     студији   која   се   бави   поређењем   кратке   прозе   Исидоре   Секулић   и   Вирџиније   Вулф.
Компаративна анализа омогућила је јасније сагледавање амбивалентног односа себе као жене који
се појављује у анализованим текстовима код обе ауторке, без обзира на различитост у погледу
средине   и   традиције   у   којима   су   живеле   и   радиле.   Уп.   Ивана   Ђурић-Пауновић,   Кристина
Стевановић,

Жене: род, идентитет,књижевност

, „Освајање текстом: кратке прозе Исидоре

Секулић и Вирџиније Вулф“, Крагујевац, 2011, 181-190.