Kritika prakticnog uma

KANT 

Kritika 

praktičkog 

uma 

Naslov originala 

Immanuel Kant 

KRITIK DER PRAKTISCHEN VERNUNFT 

Herausgegeben von 

Karl Vorländer 

Philosophische Bibliothek Band 38. 

Hamburg, Felix Meiner Verlag, 1967. 

Urednik 

DIMITRIJE TASIĆ 

Osnivač Biblioteke 

Dr VUKO PAVIĆEVIĆ 

IMANUEL KANT 

KRITIKA PRAKTIČKOG 

UMA 

Preveo 

DANILO N. BASTA 

Predgovor 

Dr VUKO PAVICEVIC 

BEOGRADSKI IZDAVACKO-GRAFIČKI ZAVOD 

BEOGRAD, 1979. 

KANTOVA ETIKA KATEGORIČKOG IMPERATIVA 

Nijedan filozof novog veka pre Marksa nije ostavio toliko 

traga u istoriji etike kao

 Imanuel Kant

 (1724—1804), osnivač 

nemačke klasične idealističke filozofije. Široj čitalačkoj publici 

on je poznat više kao moralist, to jest kao mislilac koji je glori-

fikovao moralnu dužnost i moralni zakon, postavljajući čoveku 

stroge moralne zahteve ali i razvijajući mu veru u sopstvenu 

moralnu svest, u mogućnost njegova moralnog samoopredelje-

nja. »Dve stvari«, veli Kant, »ispunjavaju dušu uvijek novim i 

sve većim udivljenjem i strahopočitanjem što se više i ustraj-

ndje razmišljanje bavi njima:

 Zvjezdano nebo nada mnom i mo­

ralni zakon u meni.

 Ni jednu od njih ne smijem izvan mojega 

vidokruga tražiti kao obavljenu tamom ili pak u nedokučivosti; 

ja ih vidim pred sobom i neposredno ih povezujem sa sviješću 

ο svojoj egzistenciji  . . . Prvi pogled na bezbrojno

 mnoštvo svje­

tova kao da uništava moju važnost kao

 životinjskog stvora,

 koji 

materiju, od koje je nastao, mora opet vratiti planetu (samo 

jednoj tački u svemiru), pošto je neko vrijeme (ne zna se kako) 

bio opremljen životnom snagom. Drugi pogled, naprotiv, bes­

konačno povisuje moju vrijednost kao

 inteligencije

 mojom 

ličnošću, u kojoj mi moralni zakon objavljuje život, koji je 

nezavisan od životinjstva, pa čak i od cijelog osjetilnog svijeta, 

bar koliko se dade razabrati iz svrhovitoga određenja moje egzi­

stencije s pomoću toga zakona, koji nije ograničen na uvjete i 

granice ovoga života, nego koji ide u beskonačnost.«

1 

1

 I. Kant,

 Kritika praktičnog uma,

 prevod A. Zonenfelda, Zagreb 

1956, str. 185. (Vidi u ovoj knjizi, str. 174—175) 

5 

No mi ćemo se ovde baviti prvenstveno analizom

 teorijskog 

sklopa Kantove etike, to jest njegovim učenjem

 ο

 kriteriju

 mo­

ralnosti i ο

 izvoru

 moralnosti. 

1.

 NEŠTO

 Ο OSNOVNIM SMERNICAMA KANTOVA 

FILOZOFIRANJA 

Da bismo mogli razumeti Kantova shvatanja ovih

 etičkih 

problema,

 potrebno je da se podsetimo na opšti smer i svrhu 

njegove filozofije uopšte. Kant je, naime, postavio sebi kao

 jedan 

od osnovnih zadataka da prevaziđe

 skepticizam,

 skeptički stav 

u pogledu mogućnosti

 apodiktičkih

 saznanja. Taj skeptički stav 

proizlazio je iz

 empirističkog

 gledišta na poreklo saznanja i 

dobio je svoj klasični oblik u

 Hjumovom

 skepticizmu, a naročito 

u Hjumovoj analizi pojma kauzaliteta. 

Hjum, naime, tvrdi da mi ne možemo ni

 racionalno,

 ni na 

osnovu

 iskustva dokazati

 da između uzroka i posledica postoji 

nužna

 veza. On, naravno, tu vezu

 ne poriče,

 a još manje veruje 

da bi se bilo šta moglo dešavati bez uzroka i po nekom čudu, ali 

smatra da se

 nužnost

 te veze ne da dokazati. Jer,

 nužnost uz­

ročne

 povezanosti dveju pojava, dva niza Činjenica implicira da 

su oni povezani ne samo sada, već da su takvi bili u prošlosti, 

pa da će takvi biti i u budućnosti. Međutim, nama je nemoguće 

imati neposredno iskustvo

 ο

 prošlosti i budućnosti. Isto tako, 

ni racionalnim putem, putem razuma mi ne možemo dokazati 

»da slučajevi

 ο kojima

 još nismo imali nikakvo iskustvo moraju 

(kurziv — V. P.) biti nalik na one

 ο kojima smo imali iskustvo, 

da tok prirode ostaje uvijek isti«.

2

 Tako se

 naša (ideja

 ο

 nužnoj 

uzročnoj povezanosti i konstantnosti te veze zasniva po Hjumu u 

stvari ne na našoj racionalnoj aktivnosti, već na iracionalnim 

snagama i funkcijama: na navici, mašti i verovanju. Naime, mi 

neke pojave doživljavamo združene, povezane pa se u nama 

stvara navika da ih smatramo

 nužno

 povezanim i

 verovanje

 da 

će one uvek biti povezane, pratiti jedna drugu. Tako je Hjum 

hteo da zakonu uzročnosti porekne

 nužnost. 

Kant smatra da bi ovaj skepticizam u pogledu mogućnosti 

apodiktičkih saznanja bio opravdan ako bi

 sva

 naša saznanja, 

svi elementi saznanja proizlazili iz čulnog iskustva. Ali on do­

kazuje da iako vremenski nijedno saznanje ne prethodi čulnom 

2

 Dr Gajo Petrović,

 Pogovor

 Hjumovom djelu

 Istraživanje

 ο ljud­

skom razumu,

 Zagreb 1956, str. 237. 

6 

iskustvu i ne nastaje pre nego dobije podsticaj iz iskustva, ipak 

svi elementi saznanja

 ne

 potiču

 dz iskustva. Postoji jedan aprio­

ran elemenat, koji sama naša saznajna funkcija kao takva unosi 

u onaj

 sadržaj

 koji dobij amo preko čula i opažanja i koji sa isku­

stvom samo stavlja u pokret. Naša saznajna funkcija je bitno 

aktivna, ona iskustveni materijal povezuje, sjedinjava, uobličuje 

i kao takva u sebi i sobom nosi forme, okvire,

 kategorije

 pomoću 

kojdh sadržajno mnoštvo povezuje u misaono jedinstvo. Bez 

tih formi, bez te sintetičke moći, naši čulni opažaji, naše iskustvo 

bilo bi slepo, ali i naš stvaralački razum bi ostao

 prazan

 bez čul­

nog iskustva, bez podsticaj a od strane iskustva. Najbolji dokaz 

da postoje apriorni elementi saznanja, pa i apriorno saznanje, 

pruža nam matematika. U ovoj nauci um može, iz sebe, pošav od 

principa koji leži u njegovoj strukturi, da napreduje. A mate­

matička saznanja su

 nužna,

 apodiktična, potpuno izvesna: ni­

kada dva plus dva neće prestati da bude četiri. Ima, dakle, nuž­

nih saznanja, jer ima apriornog elementa u saznanju. I

 uzroč-

nost

 je takav elemenat, takva kategorija. 

Ovde nije nužno opširno raspravljati da li je Kant dokazao 

mogućnost apodiktičkog saznanja, pa i apodiktičnost zakona 

uzročnosti, time što je poreklo te apodiktičnosti tražio u sa­

mom saznajnom čovekovom aparatu. Moglo bi se, naprotiv, 

dokazivati da ovaj put Kanta u stvari vodi u subjektivizam i u 

druge teškoće; jer ako je poreklo osnovnih kategorija u razumu 

samom a ne u iskustvu, onda je zaista teško dokazati kako one 

moraju

 važiti za stvarnost i iskustvo, kako im se stvarnost mora 

»pokoravati«. Isto tako se mora opravdano kritikovati i pojam 

apriornog elementa u saznanju. Međutim, za nas je ovde bitno 

naglasiti da će Kant i u

 etici

 nastojati da pokaže mogućnost 

postojanja

 nužnih, univerzalno, apsolutno

 važećih principa i 

da će njihov izvor tražiti opet u

 apriornom

 i

 formalnom

 ele­

mentu koji unosi sam um, iz sebe sama, nezavisno od svakog 

iskustva — kao opšti regulativ iskustva. Tim putem Kant je i na 

terenu morala hteo da prevlada

 skepticizam.

 Odnosno, Kant 

je mislio da se moralni relativizam (i skepticizam) mogu pre­

vladati, te dobiti potpuno, apsolutno pouzdana i univerzalno 

važeća uporišta u moralnom životu samo ako se budemo ruko­

vodili apriornim zahtevima uma, a ne predstavama

 ο bilo kojoj, 

makar i veoma pozitivnoj iskustvenoj vrednosti. 

7 

nekih vrednosti kao što su zadovoljstvo, sreća. On po Kantu 

mora ležati

 u volji samoj,

 u načinu i karakteru samih htenja. 

Jedino je dobra volja bez ograničenja i bezuslovno dobra; svi 

ostali darovi i sposobnosti čovekove mogu čak biti štetni i opasni 

ako nema dobre volje koja bi njima upravljala,

6

 činila od njih 

moralnu upotrebu. 

No kad je i čime je volja

 dobra?

 Onda kada se i ukoliko 

se u svom ispoljenju rukovodi moralnim zakonom. Taj zakon, da 

bi potpuno pouzdano vodio našu volju, sve volje, da bi važio 

univerzalno i u svim prilikama, ne može sadržinski ništa su-

gerisati našem delovanju, već tražiti samo

 zakonitost

 delovanja, 

to jest zahtevati takvo delovanje koje mogu i drugi ljudi pri­

hvatiti. Ja ne mogu i ne moram unapred znati šta je sve ljudima 

korisno i prijatno; ali ću sigurno postupiti

 moralno

 ako »mak­

sima« (načelo) koje se ja držim u nekom postupku jeste takva 

da može postati sveopšti zakon. Drukčije rečeno, ako unapred i 

ne znamo šta je u pojedinosti dobro, pouzdano možemo znati 

šta

 vodi

 moralnom dobru. To saznanje i tu moć poseduje svaki 

normalni ljudski um, pa bio obrazovan ili neobrazovan, a često 

se u ovom praktičnom problemu bolje može snaći jednostavni 

nego visoko obrazovani um. »Sta, dakle, imam da činim pa da 

moje htenje bude moralno dobro, za to mi nije potrebna da­

lekosežna oštroumnost. Neiskusan u pogledu toka svijeta, ne­

sposoban da budem spreman na sve njegove događaje koji se 

zbivaju, ja sebe samo pitam: A možeš li htjeti da tvoja maksima 

postane opštim zakonom? Ako ne možeš, onda je treba odbaciti, 

i to ne za volju štete koja čeka tebe ili koga drugog, nego zato 

što kao princip ne može pristajati u moguće opšte zakonodav­

stvo.«

7 

Dakle, sadržaj, pa i

 »pojam dobra i zla se ne mora odrediti 

prije moralnog zakona (kojemu bi se on naoko morao napraviti 

čak osnovom) nego samo ... poslije njega i pomoću njega.«* 

Kantova etika je, dakle, etika

 primata norme,

 zakona, i upravo 

u tome leži njena istorijska specifičnost. Ona ne fundira etičku 

normu na sadržinski određenom dobru, već dobro izvodi na 

osnovi norme.

 Moralno

 dobro je ono delanje koje je nastalo iz 

osećanja poštovanja prema unutrašnjem zahtevu uma koji na­

laže:

 »Radi tako da maksima tvoje volje u svako doba može 

6

 I. Kant,

 Dvije rasprave,

 str. 155—156. 

7

 I. Kant,

 Dvije rasprave,

 str. 165. 

8

 I. Kant,

 Kritika praktičnog uma,

 str. 75. (Vidi u ovoj knjizi, str. 83) 

10 

ujedno da vrijedi kao princip opšteg zakonodavstva«.

9

 Ovakav 

princip ne propisuje nikakav konkretan sadržaj već nalaže sa­

mo opštu formu delovanja. Kantov etički formalizam i leži u 

uverenju da moralni zakon može obavezivati volju ljudsku up­

ravo sugerisanjem ove opšte, zakonite forme delovanja. 

Uz formalizam kod Kanta ide istovremeno i etički

 rigo-

rizam.

 Kant, naime, smatra da se za moralno može smatrati 

samo ono postupanje na koje nas pokreće samo osećanje duž­

nosti i poštovanja prema moralnom zakonu. Svim drugim ose-

ćanjima Kant je neopravdano porekao

 moralnu

 vrednost. Tako 

on piše: »Činiti dobro gde se može jeste dužnost. Osim toga ima 

mnogo tako saučesno nastrojenih duša, koje i bez drugog motiva 

taštine ili sebičnosti nalaze unutrašnjeg zadovoljstva u tome da 

oko sebe šire radost veseleći se zadovoljstvu drugih ukoliko je 

ono njihovo djelo. Ja, međutim, tvrdim da u takvu slučaju takvo 

postupanje koliko god je primjereno dužnosti, koliko je god 

ljubazno, ipak nema prave moralne vrijednosti. Ono je, naprotiv, 

jednako drugim nagnućima, npr. nagnuću za čast, koje zaslu­

žuje hvalu i bodrenje, dakle koje je vrijedno poštovanja, ako se 

srećom namjeri na ono što je doista opšte korisno i primjereno 

dužnosti, ali ne zaslužuje veleštovanja, jer maksimi nedostaje 

moralni sadržaj, naime da takva djela ne čini iz naklonosti nego 

iz dužnosti.«

10 

4. POJAM KATEGORIČKOG I HIPOTETIČKOG 

IMPERATIVA 

Moralni imperativ nalazimo neposredno u sebi kao apriorni 

zahtev našeg uma koji on strukturom svojom postavlja volji, 

htenju. Um kao funkcija, kao moć koja generališe, podvodi poje­

dinačno pod opšte, ne može a da ne zahteva od nas kao voljno-

-emotivnih bića takve postupke, takva načela delovanja koja 

mogu postati opšta, koja sva razumna bića mogu prihvatiti za 

9

 Ova norma često je smatrana samo kao filozofska formulacija 

evanđeljskog zlatnog pravila: »Ne čini drugome ono što nisi rad da tebi 

drugi čini«. Suštinski, ono to i jeste, iako su i razlike očevidne. Evan-

đeljsko pravilo, naime, ipak apeluje na lični interes i zadovoljstvo kao 

razlog zbog kojeg treba da uvažavamo drugog čoveka, u njemu ostaje 

jedan prizvuk hedonizma i egoizma. Kant, međutim, ne polazi ni od 

individue ni od efekta radnje u pogledu zadovoljstva, već nastoji da 

svoju formulaciju moralnog zakona, koja je

 univerzalistička, »obrazloži« 

i zasnuje

 logički.

 Ο tome

 će biti reci kasnije. 

10

 Dvije rasprave,

 str. 160. 

11