1
UVOD
Određivanje opšteg pojma krivičnog dela predstavlja jedno od najvažnijih, ali i najsloženijih
pitanja u nauci krivičnog prava. Od toga kako će se odrediti taj pojam, zavisi i ceo sistem opšteg
dela krivičnog prava. Krivično delo pojmovno se može odrediti užim i širim definicijama, ali u
obe varijante, on se određuje tako što se utvrđuju opšti elementi, odnosno, obeležja. Osnovni
elementi bez kojih nema krivičnog dela i krivične odgovornosti su: postojanje krivičnog dela,
društvena opasnost krivičnog dela, protivpravnost dela, određenost dela u zakonu i krivica
(vinost) učinioaca krivičnog dela. Da bi postojalo krivično delo, neophodno je da svi navedeni
osnovni elementi postoje. Opšti elementi krivičnog dela uglavnom se klasifikuju u dve grupe: 1)
u materijalne i formalne elemente i 2) u objektivne i subjektivne elemente. U materijalne
elemente ubrajaju se: delo i društvena opasnost dela, a u formalne elemente: protivpravnost i
određenost dela u zakonu. Što se druge podele tiče, u objektivne elemente spadaju: radnja za
prouzrokovanom posledicom, društvena opasnost krivičnog dela, protivpravnost i određenost u
zakonu. Subjektivni element opšteg bića krivičnog dela predstavlja vinost, osnosno krivica.
Prema članu 14 Krivičnog zakonika krivično delo je ono delo koje je zakonom predviđeno kao
krivično delo, koje je protivpravno i koje je skrivljeno. Nema krivičnog dela ukoliko je
isključena protivpravnost ili krivica, iako postoje sva obeležja krivičnog dela određena zakonom.
Krivična odgovornost se shvata u užem i u širem smislu. U širem smislu ona obuhvata sve
elemente koji treba da postoje kod učinioca da bi on mogao da bude kažnjen, s jedne strane to je
postojanje učinjenog krivičnog dela predviđenog zakonom i krivice učinioca dela, s druge strane.
Naš Krivični zakonik nije prihvatio širi pojam krivične odgovornosti, nego uži pojam koji
krivičnu odgovornost svodi na krivicu. Prema tome, naš zakon propisuje da krivica postoji ako je
učinilac u vreme kada je učinio krivično delo bio uračunjiv i postupao sa umišljajem, a bio je
svestan ili je bio dužan i mogao biti svestan da je njegovo delo zabranjeno. Krivično delo je
učinjeno sa krivicom i ako je učinilac postupio iz nehata, ukoliko zakon to izričito predviđa (član
22 Krivičnog zakonika).
2
1. POJAM KRIVICE
Krivica predstavlja jedan od pet obaveznih elemenata u opštem pojmu krivičnog dela, što znači,
da bi se jedna radnja mogla smatrati krivičnim delom potrebno je da se ona može pripisati u
krivicu učiniocu. Pripisati određeno delo nekome u krivicu istovremeno znači i to da mu se
pripisuje odgovornost za to delo. Krivično je odgovoran onaj učinilac koji je izvršio radnju koja
je u zakonu predviđena kao krivično delo, koja je protivpravna i koja mu se može pripisati u
krivicu. Za razliku od Krivičnog zakonika, ranije jugoslovensko krivično zakonodavstvo nije
koristilo termin krivica, već je poznavalo pojam krivične odgovornosti. Postavlja se pitanje
kakav je smisao i kakva je uloga pojma krivične odgovornosti shvaćenog subjektivno jer se on
svodi na krivicu, a ona je već obuhvaćena pojmom krivičnog dela. I suštinski i terminološki,
krivica je centralni pojam, ona je osnov i uslov odgovornosti u krivičnom pravu. Krivica je
element u opštem pojmu krivičnog dela, a krivična odgovornost je pre svega konstatacija, tj.
utvrđivanje da neko ispunjava uslove za krivičnu odgovornost. Za razliku od termina “vinost”,
koji se u našoj krivičnoj teoriji koristi od početka XX veka i koji je nastao kao prevod nemačke
reči “Schuld”, najverovatnije pod uticajem ruskog jezika, u XIX veku se koristio termin
“pripisivati
u
krivicu”,
“biti
kriv”.
Strukturu krivice, prema Krivičnom zakoniku, čine tri komponente:
uračunljivost
,
umišljaj ili
nehat i svest
(ili dužnost i mogućnost svesti)
o protvpravnosti
.
Izostanak jednog od ta tri elementa vodi zaključku o nepostojanju krivice. Iako strukturu krivice
čine tri elementa koja se pojmovno i sadržinski razlikuju, između njih postoji međusobni odnos
u smislu da jedan element uslovljava postojanje drugog. Tako, umišljaja kao oblika krivice ne
može biti bez uračunljivosti. I nepostojanje svesti o protivpravnosti daje drugi smisao umišljaju i
nehatu. Jasno je i to da uračunljivost bez umišljajnog dela ne vodi postojanju krivice. Zato
utvrđivanje krivice, iako se čini da se u najvećem broju slučajeva sve svodi na utvrđivanje
umišljaja, nije jednostavno. Ne samo da se mora voditi računa o međusobnom odnosu tri
elementa krivice, već se mora imati u vidu i to da sva tri elementa krivice imaju i svoju
normativnu komponentu. Postojanje krivice je neophodna pretpostavka za izricanje određenih
4
Umišljaj je teži stepen krivice i on se uvek zahteva za postojanje krivičnog dela. Izuzetno, kod
nekih krivičnih dela, predviđen je i nehat kao blaži oblik krivice, tj. propisuje se lakši oblik
određenog krivičnog dela s obzirom na stepen krivice. I sama ta činjenica govori o tome da
umišljaj i nehat imaju svoj osnov u biću krivičnog dela, tada nije prihvatljivo starije shvatanje
koje u umišljaju i nehatu vide samo oblike krivice. Umišljaj i nehat čine sadržinu krivice, ali se
određeni njihovi segmenti pojavljuju već na nivou predviđenosti dela u zakonu, tj. obuhvaćeni
su bićem krivičnog dela.
2
Iz zakonske definicije umišljaja proizilaze dve vrste umišljaja: direktni i eventualni.
2. 1. 1. Direktni umišljaj
Direktan umišljaj postoji onda kada je učinilac bio svestan svoga dela i hteo njegovo izvršenje.
Stepen intenziteta elemenata svesti i volje kod direktnog umišljaja je visok. Učinilac zna da
svojom radnjom ostavruje sve bitne elemente bića krivičnog dela, uključujući i posledicu čije
nastupanje shvata kao realnu mogućnost. On je svestan tih elemenata prilikom izvršenja
krivičnog dela i on, takodje, hoće izvršenje krivičnog dela. Može se govoriti o nekoliko situacija
u kojima postoji direktan umišljaj. U prvoj situaciji, ostvarenje bića krivičnog dela jeste jedini,
pravi cilj preduzimanja radnje. Na primer, direktan umišljaj postoji i kod onoga ko hoće da izvrši
silovanje određenog ženskog lica iako nije siguran da će uspeti da savlada otpor tog lica. U
drugoj situaciji, direktan umišljaj postoji onda kada učiniocu ostvarenje bića krivičnog dela služi
samo za postizanje nekog drugog cilja. U trećem slučaju, odnosno grupi slučajeva, direktan
umišljaj postoji onda kada učinilac hoće jedno delo, ali uz to delo dolazi sasvim izvesno do
izvršenja i drugog dela. Moguće je da učinilac uopšte ne želi to drugo delo, ali izvesnost
njegovog ostvarivanja daje osnova za stav da je i ovde reč o direktnom umišljaju. Na primer,
aktiviranje eksplozivne naprave u toku leta putničkog aviona da bi se jedno lice lišilo života zbog
čega stradaju svi koji su se nalazili u avionu.
2
Stojanović, Z., Krivično pravo, Opšti deo, Beograd, 2017, str. 164.
