Криминалистичко – полицијска академија
Семинарски рад
“Кривица”
Професор:
Студент:
Доц. Др Ивана Бодрожић
Немања Анђелић 2Ј1/0030/17
Београд, мај, 2018. год.
4
2. Појам кривице
Полазећи од начела праведности и друштвено-етичких вредности свој основ и
легитимитет проналази кривица. Кривица као институт у кривичном праву представља
један од четири обавезна елемента кривичног дела. Из овога произилази да кривица
претпоставља постојање кривичног дела. Без кривичног дела нема кривице, а ни кривичне
одговорности.
Када неко лице изврши кривично дело, прво се приступа утврђивању испуњености
свих осталих елемената кривичног дела, па тек онда кривице. Тек по утврђивању
постојања кривице, односно кривичне одговорности могуће изрицање одређене врсте
кривичне санкције. У сваком случају, приликом утврђивања постојања кривичног дела,
треба поћи од основне претпоставке да нико није крив док се не докаже супротно.
Приликом одређивања кривице као субјективног елемента кривичног дела, треба
имати у виду личност учиниоца, начин и мотив извршења кривичног дела, као и
унутрашње разлоге који су утицали на учиниоца да изврши кривично дело. У кривичном
праву сматра се да је лице кривично одговорно ако је у време извршења кривичног дела
поседовало одређена психичка својства и ако је код њега постојао одређени психички
однос према делу које је учинио. На основу ова два услова, таквом лицу се учињено
кривично дело може приписати изрећи одговарајућа кривична санкција.
Ако се узме у обзир да уместо појма кривична одговорност које се некад користило,
да се данас користи кривица, у тај појам улазе урачунљивост и кривица. У том смислу,
кривица се одређује као скуп субјективних услова на страни учиниоца кривичног дела,
неопходних да би му се извршено дело могло ставити на терет и да би му се могла изрећи
казна. Према томе за једно лице се може рећи да криво, односно кривично одговорно ако
је у време извршења кривичног дела било урачунљво и криво.
5
2.1. Теорије кривице
О појму кривице у погледу кривично правне доктрине постоји више теорија, од
којих су од посебног значаја психолошке, нормативне и психолошко-нормативне теорије.
2.1.1.Психолошке теорије
Без кривице не може бити речи о кривичном делу. У нашој теорији преовлађује
схватање да се кривица одређује као скуп психичких односа учиниоца према своме делу.
Психички однос може се свести на свест и вољу које представљају два основна елемента
кривице. Такав начин одређивања појма кривице полази од психолошких теорија кривице
које су настале у Немачкој теорији крајем XIX века.
2
Према овим теоријама кривица се своди на чисто психички однос учиниоца према
делу, односно његовој представи о делу. Из овога произилази чињеница да се ово не
односи на свест о противправности дела, односно допуштености самог дела, као и
друштвену и правну вредност самог дела. Ово је уједно и основни приговор у погледу
ових теорија, односно чињеница да није могуће свести појам кривице на чисто психички
однос учиниоца према делу. Овакво схватање кривице било је некада актуелно, данас када
кривичне норме обухватају готово све сегменте друштва и када постоје врло сложени и
неуређени правни системи овакво схватање није могуће, јер није могуће очекивати да
људи увек имају правилну представу у погледу оног што чине, односно не чине.
2.1.2. Нормативне теорије
Нормативне теорије настале су такође у Немачкој почетком ХХ века. Према
нормативним теоријама кривица се своди само на социјално- етички прекор који се због
учињеног дела упућује учиниоцу кривичног дела. Код неких нормативних теорија
умишљај и нехат нису облици, па ни степени кривице већ елементи бића кривичног дела,
елементи кривичног неправа. Они су у потпунсти обухваћени бићем кривичног дела, тако
да на плану кривице остају само оцена и закључак о невредности учињеног дела.
3
2
Стојановић, З.,
Кривично право општи део
, Правни факултет Универзитета у Београду, Београд,
2016., стр. 160 – 161.
3
Стојановић, З.,
Кривично право општи део
, Правни факултет Универзитета у Београду, Београд,
2016., стр. 161.
