1
УНИВЕРЗИТЕТ ,,УНИОН – НИКОЛА ТЕСЛА"
ФАКУЛТЕТ ЗА ПОСЛОВНЕ СТУДИЈЕ И ПРАВО
БЕОГРАД
Д И П Л О М С К И Р А Д
КРИВИЧНО ДЕЛО УБИСТВО
Ментор: Студент :
проф.др Давид Дашић
Милена Стефановић
Број индекса: 110/11
Београд , 2015.
2
С А Д Р Ж А Ј :
УВОД..............................................................................................................................................4
1. Историјско-правна димензија убиства ...........................................................................7
1.1.
Период приватне
реакције ........................................................................................7
1.2.
Убиство у правним изворима старог
века ................................................................8
2. Појам и дефиниција убиства ..........................................................................................10
2.1.
Кривичноправна проблематика кривичног дела
убиства .....................................13
2.1.1. Обично убиство .............................................................................................13
2.1.2. Право на живот као објекат кривичноправне заштите..............................14
2.1.3. Објекат радње кривичног дела убиства ......................................................16
2.1.4. Радња извршења.............................................................................................19
2.1.5. Узрочна веза ..................................................................................................21
2.1.6. Субјективна страна убиства ........................................................................21
2.1.7. Добровољни одустанак ................................................................................22
2.1.8. Саучесништво ...............................................................................................23
2.2.
Квалификована (тешка)
убиства ............................................................................24
2.2.1. Систематизација тешких убистава ..............................................................26
2.2.2. Убиство на свиреп начин .............................................................................28
2.2.3. Убиство на подмукао начин .........................................................................28
2.2.4. Убиство при безобзирном насилничком понашању ..................................29
2.2.5. Убиство којим се с умишљајем доводи у опасност живот још неког
лица.................................................................................................................32
2.2.6. Убиство при изрвршењу кривичног дела разбојништва или разбојничке
крађе ..............................................................................................................33
2.2.7. Убиство из користољубља ...........................................................................34
2.2.8. Убиство ради извршења или прикривања другог кривичног дела .........36
2.2.9. Убиство из безобзирне освете .....................................................................37
2.2.10. Убиство из других ниских побуда .............................................................39
2.2.11. Убиство службеног или војног лица при вршењу службене дужности ..40
2.2.12. Убиство детета ..............................................................................................41
2.2.13. Убиство бремените жене.... ..........................................................................42
4
УВОД
Живот представља најзначајније добро, вредност која је основ свих осталих
вредности човека. Он је база за остваривање других тековина човечанства. Када не би
постојало право на живот човека, као камен темељац корпуса осталих људских
права, онда ни она не би имала никаквог смисла. Данас не постоји правни поредак
који не штити право на живот човека. Та заштита се остварује кроз различите гране
права (медицинско право, еколошко право, итд.), али је у том погледу најзначајнија
кривичноправна заштита. У односу на друге гране права кривично право је примарно и
главно средство за правну заштиту живота. Због тога, кривично дело убиства представља
једно од најтежих кривичних дела. Њиме се човек лишава најосновнијег,
најелементарнијег и најважнијег права, а то је право на живот. Сваким убиством
човечанство губи једног члана своје друштвене заједнице, а човеку се одузима
живот што је ненадокнадиво добро. Општи, друштвени интереси у овој сфери имају
примат над индивидуалним добрима и вредностима. Законодавац у сфери заштите живота
залази у субјективна права појединца да би га боље заштитио. Дакле, друштво у целини
има интерес да одржава живот својих грађана, па је у највеђем броју савремених
кривичноправних система забрањено одузимање њихових живота и онда када они то
захтевају.
С обзиром на то да је право на живот универзално и врховно право човека, његова
заштита је инкорпорирана и гарантована низом докумената које је донела међународна
заједница, а које је и највећи број држава прихватио низом аката донетих на унутрашњем
плану.Од међународних докумената поменућемо: Универзалну декларацију о правима
човека, коју је усвојила Генерална скупштина Уједињених нација 1948. године,
Међународни пакт о грађанским и политичким правима, усвојен од истог органа,
1966. године
1
и Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода из
1950. године.
2
Тако, члан 3. Универзалне декларације истиче да свако има право на
живот, слободу и безбедност личности.По одредби члана б. став 1. Међународног пакта о
грађанским и политичким правима, право на живот је неодвојиво од човекове личности.
Ово право мора да буде законом заштићено. Нико не може да буде произвољно лишен
живота.Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода, иако донета
пре Пакта о грађанским и политичким правима, чини нам се да потпуније одређује
садржину права на живот. Тако, члан 2. Конвенције истиче да је право на живот сваке
особе заштићено законом. Нико не може намерно бити лишен живота, сем приликом
извршења пресуде суда којом је осуђен за злочин за који је ова казна предвиђена
1
„Службени лист СФРЈ", број 7/1971.
2
Ову конвенцијује у Риму 4. новембра 1950. потписало 13 држава чланица Савета Европе. На снагује ступила 3. септембра 1953. Од
тада је донето више протокола, амандмана уз ову конвенцију. Наша земља је потписала овај документ 3. априла 2003, после више од 50
година од њеног усвајања.
5
законом. Став 2. овог члана наводи да лишење живота није противно овом члану ако
проистекне из употребе силе која је апсолутно потребна. Сила је апсолутно потребна,
према слову Конвенције, ради одбране неког лица од незаконитог насиља, да би се
извршило хапшење на основу закона или спречило бекство лица лишеног слободе на
основу закона и приликом мера које се предузимају на основу закона с циљем
сузбијања нереда или побуне.
Право на живот се директно третира и протоколима бр. 6 и 13. Најпре,
Протокол број б афирмише начело укидања смртне казне тако што истиче да
држава мора, тамо где је подесно, избрисати ту казну из свог законодавства. Члан 2.
истог протокола прецизира да се дејство протокола ограничава на обавезу укидања
смртне казне за време мира, док за кривична дела извршена за време рата, или
иманентне ратне претње, може остати одредба о смртној казни.
3
Протокол број 13 иде и даље у заштити права на живот и истиче да је
потпуно укидање смртне казне битан елеменат заштите тог права и пуног признања
урођеног достојанства свих људских бића. На тај начин је ојачана заштита права на
живот као неотуђивог права индивидуе.
4
Устави савремених држава истичу право на живот као прво међу правима грађана.
Устав Србије
5
у одредби члана 24, која носи назив Право наживот, истиче да је
људски живот неприкосновен, да у Србији нема смртне казне и да је забрањено
клонирање људских бића.
За право на живот се тврди и да је, поред права на слободу, најосновније
природно право човека. Али, да ли је довољна заштита коју би природно право
пружило праву на живот? Оправдано се истиче да није. Природно право човека на живот
не значи ништа више од права да не буде убијен.
Данас је, међутим, право на живот много више од права неког лица да не буде
убијено. Оно је у свим савременим кривичним законодавствима проширено. Као
пример се наводе следеће ситуације. Природно право на живот не значи обавез у
свих да отклањају опасност од нечијег живота, па чак ни онда када то могу учинити без
опасности за свој живот. Исто тако, природно право на живот не обухвата ни право на
одређени квалитет живота.
Насупрот схватању права на живот као природног права које оправдава само једну
релативно уску кривичноправну заштиту рестриктиван приступ, у многим савременим
законодавствима, када је у питању право на живот као претпоставка свих осталих људских
права, оправдано је говорити о широј заштити. Тако, у многим кривичним
законицима постоји кривично дело непружања помоћи лицу које се налази у
непосредној животној опасности (члан 127. КЗ). То значи да заштиту и поштовање права
на живот, прокламованог најважнијим међународним документима и Уставом Србије,
обезбеђује тек кривично законодавство. Када је у питању кривичноправна заштита
живота не долазе до изражаја три особине кривичног права, тј. његова акцесорност,
фрагментарност и супсидијарност.
6
Зато се каже да је та заштита, када је у питању живот
човека, самостална, целовита и примарна. У том смислу, Кривични законик Србије даје
3
Протокол број б је отворен за потписивање државама чланицама Савета Европе 28. априла 1983.
4
Протокол број 13 је отворен за потписивање државама чланицама Савета Европе 3. маја 2002.
5
„Службени гласник", број 98/2006.
6
Више о томе: Стојановић, 3.,„Природно право на живот и кривично право", ЈРКК, број 1/98, стр. 8.
7
савремених европских кривичних закона". Једна од потврда за изнети став
представља и инкриминација лишења живота из самилости коју већина европских земаља
одавно познаје.
1. ИСТОРИЈСКО-ПРАВНА ДИМЕНЗИЈА УБИСТВА
1.1.
Период приватне реакције
У првобитној људској заједници, састављеној од родова
7
,
на друштвено неприхватљиво понашање основа реакције је била усмерена ка очувању
заједнице и њеног традиционалног поретка и интегритета, при чему се тежило
одржању трајности и непроменљивости организације у којој су људи тада живели.
8
У добу приватне реакције, како се називао овај период развоја људског
друштва, нико није испитивао намеру учиниоца друштвено неприхватљивог
понашања, при чему је изостајало, такође, утврђивање личне одговорности.
Реакција родовског друштва је зависила од тога ко је повређен или каква је штета
изазвана, при чему је друштвена реакција варирала од сажаљења преступника до
сурове реакције. У зависности од тога да ли је друштвено неприхватљиво понашање
било усмерено према члану исте породице или према члану неке друге породице, можемо
диференцирати три реакције у овом периоду развоја људског друштва: прогонство из
заједнице, освету и композицију.
Убиство, као тада најопаснији облик друштвено неприхватљивог понашања,
представљао је основ свих трију врста реакције у првобитној људској заједници.Уколико
се друштвено неприхватљиво понашање манифестује у лишавању живота припадника
исте породице, долазило је до прогонства из заједнице.
Међутим, прогонство из заједнице се није примењивало само за убиство, већ
и за друга друштвено опасна понашања, као што су: светогрђе, издаја и чаробњаштво.
Пошто је племенска заједница била састављена на крвном сродству, оваква
понашања су уједно наносила штету не само другом припаднику исте породице, већ
и заједничком божанству. Због тога се прогонство сматрало жртвовањем божанству
ради умирења. Како је у датим условима било немогуће да појединац опстане без
помоћи других чланова његове породице, прогонство из заједнице било је по својим
последицама изједначено са смртном казном. Убрзо после прогонства, починилац убиства
7
Први облик људске заједнице представљао је род. То је била група везана сродством која јепотицала од истог, стварног или
измишљеног претка, чији симбол представља тотем рода. Основповезивања је било крвно сродство. Временом се у сваком роду
издваја родовски старешина, али онсамо заступа род у односу према осталим родовима и нема неку већу стварну власт, попут шеика у
преисламској Арабији. Заједница два или више рода створена ради заједничких циљева назива себратство. Постоји неколико
схватања како настаје братство. Према првом, два рода се удружују убратство, док према другом мишљењу братство настаје кад се
подели на два дела. Трећи, вишиоблик организације је племе. Иако проистекло из крвне повезаности родова и братстава који
гатворе, племе преузима значајне функције и одлучује о најважнијим питањима на читавој територијиплемена. Свако племе има свог
врховног поглавара - племенског старешину. Последњи обликдруштвене организације који претходи настанку државе, према
Моргану је конфедерација племена.Prvobitna ljudska zajednica. Видети: http://www.diskusije.net/istorija/prvobitna-ljudska-zajednica-19019/,
приступ 20.01.2011. године
8
Константиновић Вилић, С., Костић, М., Пенологија, СВЕН, Ниш, 2006. година, стр. 71.
