DEO

1. Pojam,predmet i izvori krivičnog prava

Krivično pravo je sistem pravnih propisa kojima se određuju krivična dela i krivične
sankcije,kao i uslovi pod kojima si iste primenjuju prema učiniocima tih dela.Zakon u
kome su sadržane i sistematizovane krivičnopravne norme se naziva krivični zakon ili
zakonik.Jedini pravni akt kojim se može propisati krivičnopravna norma jeste
zakon.Ovim se obezbeđuje visok stepen zaštite ličnosti čoveka i građanina,njegove
osnovne slobode,prava i dužnosti,bezbednost,državno i društveno uređenje i ustavni
poredak države.Zakon u kome su sistematizovane krivičnopravne norme našeg
zakonodavstva,naziva se Krivični zakonik RS.Podela na prepresivna i preventivna
sredstva je relativnog karaktera,jer se i kažnjavanje preduzima sa ciljem da se ne bi vršila
krivična dela,bilo prema onome ko je već učinio krivično delo,pa da to više ne čini-
specijalna prevencija,bilo na potencijalne učinioce da se odvrate od toga-generalna
prevencija.Krivično pravo u objektivnom smislu se može podeliti na opšti i posebni
deo.Opšti deo sadrži odredbe relevantne za sva krivična dela,a posebni deo predviđa i
reguliše pojedina krivična dela.Krivično pravo u subjektivnom smislu je pravo na
kažnjavanje,ono pripada samo državi.Ostvarivanje tog prava se zasniva na državnoj
prinudi,pa je stoga krivično pravo,kao grana prava i kao deo javnog prava,izrazito
državno pravo.

- Predmet krivičnog prava

Predmeti proučavanja krivično pravne nauke su:

1.krivično delo i

2.kazna

I jedan i drugi su u žiži interesovanja krivičnog prava.Oba ova fenomena se tradicionalno
proučavaju sa formalnog i materijalnog aspekta.Formalna ili normativna strana je mnogo
više istražena.Opšti instituti krivičnog prava,elementi krivičnog dela i principi krivičnog
prava se nalaze na visokom stepenu obrade.Materijalna ili suštinska strana krivičnih
fenomena je daleko manje obrađena.U krivičnopravnoj nauci se ova dva pojma sistemski
obrazlažu i prikazuju na način kako su regulisani pozitivnim važećim zakonodavstvom i
zato se krivično pravo smatra pozitivno pravnom granom prava.Predmet krivičnog prava
predstavljaju i instituti saučesništva,pripremnih radnji,pokušaja,dobrovoljnog
odustanka,nužne odbrane,krajnje nužde,složenog i produženog krivičnog
dela,itd.Krivičnim delom i kaznom ne bavi se samo krivično pravo,već se njima kao
društvenim fenomenom bave i druge nauke.Pre svega sociologija,odnosno pravna
sociologija ili tačnije kriminalna sociologija.Pitanjem krivične odgovornosti,odnosno
uračunljivosti,a time i vinosti.kao i njegovim oblicima umišljaju i nehatu,se takođe bavi
krivično pravo kao svojim predmetom.

ПОЈАМ И ПРЕДМЕТ КРИВИЧНОГ ПРАВА

•

Кривично право је систем правних прописа којима се одређују

КРИВИЧНА ДЕЛА

КРИВИЧНЕ САНКЦИЈЕ

, као и

УСЛОВИ

под којима се исте примењују према учиниоцима

тих дела.

•

Закон у коме су систематизоване кривично правне норме нашег законодавства

назива се

КРИВИЧНИ ЗАКОНИК РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ.

•

Једини правни акт којим се може прописати кривичноправна норма јесте

закон

•

Основно начело – НАЧЕЛО ЗАКОНИТОСТИ:

Нема кривичног дела нити казне без закона

Члан 1. КЗ

Никоме не може бити изречена казна или друга кривична санкција за дело које пре него

што је учињено законом није било одређено као кривично дело, нити му се може изрећи

казна или друга кривична санкција која законом није била прописана пре него што је

кривично дело учињено.

•

ГРАНИЦЕ кривичноправне принуде:

Основ и границе кривичноправне принуде

Члан 3. КЗ

Заштита човека и других основних друштвених вредности представља основ и границе

за одређивање кривичних дела, прописивање кривичних санкција и њихову примену, у

мери у којој је то нужно за сузбијање тих дела.

•

Предмети

проучавања кривично правне науке су:

- кривично дело и
- казна

*учинилац КД.

2 Izvori krivičnog prava

Glavna podela izvora krivičnog prava: 1.Međunarodni izvori

a)bilateralni-dvostrani ugovori

b)multilateralni-višestrani ugovori

Najvažnije su podele na međunarodne i nacionalne,ali postoje neposredni i posredni,kao i
glavni i sporedni.Multilateralni bilateralni ugovori su po pravilu posredni izvori krivičnog
prava.Ustavi mnogih zemalja,pa i naš predviđa da međunarodni ugovori koji su
ratifikovani i objavljeni,predstavljaju deo unutrašnjeg pravnog poretka,što se postiže
donošenjem,odnosno izmenama i dopunama nacionalnog krivičnog zakonodavstva,gde se
određena ponašanja predvide kao krivična dela i snkcionišu.Jugoslavija kao prethodna

tzv.blanketnih krivičnih dela kada krivični zakon upućuje na njih.Kod ovakvih krivičnih
dela se ne može samo iz krivičnopravne norme saznati šta je krivično delo,već se to može
zaključiti iz sadržine različitih podzakonskih propisa koji regulišu te oblasti.Takva su
npr.krivična dela:nedozvoljena trgovina,nezakonit lov,nedozvoljeni prekid
trudnoće.Podzakonski propisi su posredni i sporedni ili dopunski izvor krivičnog prava.

Sudska praksa u kontinentalnom pravnom sistemu kakav je naš ne predstavlja u
formalnom smislu izvor prava:ona u suštini ima veliki značaj za krivično pravo.Naročiti
značaj imaju odluke viših-vrhovnih sudova i pravna shvatanja zauzeta u njima.Sudska
praksa predstavlja posredni,ali istovremeno i sporedni ili dopunski izvor krivičnog prava.

Teorija krivičnog prava isto ne predstavlja izvor krivičnog prava.Naročito je značajna u
stvaranju krivično pravnih normi.Krivičnopravna teorija predstavlja značajan posredni i
dopunski izvor krivičnog prava.

ИЗВОРИ КРИВИЧНОГ ПРАВА

•

Главна подела извора КП:

- МЕЂУНАРОДНИ ИЗВОРИ:

1. билатерални – двострани уговори
2. мултилатерални – вишестрани уговори

- НАЦИОНАЛНИ ИЗВОРИ:

1. устав
2. закон
3. подзаконски прописи
4. судска пракса
5. теорија кривичног права

Tumačenje u krivičnom pravu

Tumačenje predstavlja određivanje preciznog,tačnog i pravog smisla krivičnopravne
odredbe u konkretnom slučaju.Misaona faza tumačenja zakona je veoma važna radnja u
procesu primene zakona i bez nje bi realizacija principa legaliteta bila isključena.Granice
tumačenja su određene samim zakonskim tekstom.Postoje dva shvatanja tumačenja kada
je reč o njihovoj širini.Prema jednom ekstenzivnijem shvatanju,u tom misaonom procesu
mogu se prekoračiti granice zakonskog teksta,zato što puni smisao zakona ne može biti
do kraja određen tekstom.Prema drugom shvatanju,tumačenje treba vršiti restriktivnije
(uže).Pristalice ovog shvatanja smatraju da,sudija ne može da izvuče iz norme više nego
što je zakonodavac u nju stavio.

Vrste tumačenja s o bzirom na subjekte:

1.autentično

2.sudsko

3.doktrinarno(naučno)

Autentično tumačenje daje organ koji je tvorac zakona.Ova vrsta tumačenja je
karakteristična po svojoj obaveznosti.ona obavezuje kako one koji tumače,tako i one koji
primenjuju pravo.Ovo tumačenje se daje u vidu zakonskog značenja izraza,dakle u
samom zakonu-istovremeno,ili naknadno-posebnim zakonom.Sudsko tumačenje daju
sudovi,rešavajući konkretne slučajeve u vidu obrazloženja svojih odluka.Ono ima značaj
samo za konkretan slučaj i ne obavezuje drugi sud u rešavanju sličnog slučaja,pa ni
određeno tumačenje višeg suda.Doktrinarno tumačenje daje krivičnopravna teorija-nauka
krivičnog prava.Nastaje kao posledica naučnih dela teoretičara krivičnog prava.Ono se
najčešće objavljuje u knjigama,člancima,komentarima..Ono nije obavezujuće,ali ima
veliki uticaj,jer su predstavnici nauke krivičnog prava u znatnoj meri,pozvani da daju
tumačenja posebno u spornim i složenim pitanjima.

Prema načinu tumačenja:

1.jezičko(gramatičko)

2.sistematsko

3.logičko

4.komparativno(uporedno)

5.istorijsko

Jezičko tumačenje je najjednostavniji metod tumačenja od koga se uvek polazi.Sastoji se
u tumačenju bukvalnog sadržaja zakona od strane sudije koji do rešenja dolazi putem
utvrđivanja jezičkog značenja zakonskog teksta i utvrđivanja smisla normi.Sistematsko
tumačenje polazi od mesta zakonske norme koju oma ima u pravnom sistemu i to najpre
u okviru jednog člana,zatim skupa normi-propisa koji se obično odnose na isti
predmet.Logičko tumačenje koristi pravila logike kao nauke o pravilnom mišljenju.Za
krivično pravo je najznačajnije tumačenje putem zaključka suprotnosti.Npr.ako je
propisano obavezno skretanje u desno,zaključak je da je zabranjeno skretanje u levo i ako
takvog znaka nema.Tu je i pravilo zaključivanja od većeg ka manjem,odnosno tu važi
pravilo da ono što se odnosi na više,važi i za manje.Npr.ako je sud ovlašćen da učinioca
oslobodi od kazne,ovlašćen je i da mu kaznu ublaži.Suprotno ovom pravili je pravilo
zaključivanja od manjeg ka većem,odnosno pravilo da ako se nešto odnosi na lakši
slučaj,tim pre važi i za teži slučaj.Npr.ako je propisano da službeno lice čini krivično delo
ako nekome isplati manje nego što treba,onda tim pre čini krivično delo ako ništa ne
isplati.Komparativno tumačenje nema neki veći značaj i može poslužiti samo kao
dopunski metod i orijentacija uz druge metode tumačenja.Veći značaj ovo tumačenje ima
u onim zemljama u kojima se tekst donosi i objavljuje na više jezika.Istorijsko tumačenje
polazi od toga kako je zakon nastao i dolazi do onoga šta je zakonodavac normom hteo
da postigne,ili šta je ona objektivno značila u vremenu kada je nastala.Stvarnost kada je
zakon donet,daleko odudara od današnje stvarnosti

Krivični zakoni stupaju na snagu po pravilu osmog dana po objavljivanju,mada je taj
period često duži(i po nekoliko meseci) zbog upoznavanja građana i pravosudnih organa
sa njihovom sadržinom. Z asvako KD se sudo po zakonu koji je važio u vreme njegovog

izvršenja.Izuzetak:ukoliko je noviji zakon blaži za učinioca,on će se primeniti,a ne zakon
koji je važio u vreme izvršenja KD.

Teorija KP daje nekoliko pravila radi ustanovljenja blažeg zakona koji treba da bude
primenjen na učinioca.Ta pravila su sledeća:a)od dva krivična zakona koji se porede,blaži
je onaj koji određeno ponašanje ne predviđa kao krivično delo

b)ako oba zakona koji se upoređuju sankcionišu određeno ponašanje,blaži je onaj koji za
to delo isključuje krivičnu odgovornost

c)ako oba zakona ljudsko ponašanje predviđaju kao krivično delo i propisuju
odgovornost za to delo,blaži je onaj koji isključuje kažnjivost

d)ako oba zakona za određeno ljudsko ponašanje predviđaju kaznu,blaži je onaj zakon
koji propisuje manji iznos kazne

e)ako oba zakona predviđaju istu vrstu i visinu kazne,blaži je onaj zakon koji propisuje
mogućnost oslobođenja od kazne

f)blaži je onaj zakon po kome se može izreći uslovna osuda,po kome se može kazna
ublažiti ispod zakonskog minimuma.

Prostorno važenje krivičnog zakona

Pravila o prostornom važenju krivičnog zakona rešava pitanje čiji će zakon i konkretnom
slučaju biti primenjen,da li zakon jedne ili druge države.Pravila prostornog važenja
KP:Postoje 4 principa:teritorijalni,personalni,realni i univerzalni.Osnovni princip je
teritorijalni(u praksi se najčešće primenjuje).Krivični zakonik RS se primenjuje na sva
krivična dela koja su učinjena na teritoriji RS,nezavisno od državljanstva učinioca.Prema
personalnom principu srpski Krivični zakon važi za državljane Srbije i kad u inostranstvu
učine bilo koji krivično delo.Ovde se radi o aktivnom personalnom principu.Razlog za
primenu ovog principa jeste da naši državljani dolaskom u Srbiju ne izbegnu krivičnu
odgovornost za krivična dela učinjena u inostranstvu.Prema realnom principu krivični
zakon jedne države primenjuje se na svakog ko učini krivično delo na štetu te države ili
njenih građana ili njihove imovine.Kod nas postoje dve vrste realnog principa primarni i
supsidijarni realni princip.Primarni realni princip predviđa da naše krivično
zakonodavstvo važi za svakog ko u inostranstvu učini neko krivično delo protiv ustavnog
uređenja i bezbednosti RS.Supsidijarni realni princip određuje da naš krivični zakon važi
i za strance koji u inostranstvu učine prema našoj zemlji ili našem državljaninu bilo koje
krivično delo.Univerzalni princip predviđa važenje našeg krivičnog zakona i za stranca
koji prema stranoj državi ili prema strancu učini u inostranstvu krivično delo za koje se
prema našem zakonu može izreći zakon u trajanju od 5 godina ili teža kazna.