Krivično pravo

O P Š T I   D I O

1. POJAM, FUNKCIJA I KARAKTERISTIKE KRIVIČNOG PRAVA

Krivično pravo se može definisati kao 

sistem zakonskih pravnih propisa

 kojima se određuju 

krivična   djela   i   krivične   sankcije,   kao   i   osnovi   i   uslovi   za   primjenu   krivičnih   sankcija   prema 

učiniocima krivičnih djela u cilju zaštite ličnih sloboda i prava čovjeka, te drugih prava i društvenih 

vrijednosti zagarantovanih i zaštićenih Ustavom BiH i međunarodnim pravom. Ono predstavlja onaj 

dio pravnog sistema čija je osnovna funkcija 

zaštita društva od kriminaliteta

, obezbjeđivanje uslova 

za   zajednički   život   ljudi   u   društvu   organizovanom   u

državi   kao   najvišem   obliku   društvene 

organizacije. Da bi se ta funkcija ostvarila, krivičnim pravom se određuje koja ljudska ponašanja 

predstavljaju krivična djela, koje krivične sankcije i pod kojim uslovima se mogu primjenjivati prema 

učiniocima takvih djela.

Krivično   pravo   sadrži   materijalni   i   formalni   elemenat.  

Materijalni   elemenat

,   tj.   sadržinu 

krivičnog prava čini određivanje krivičnog djela, krivične odgovornosti i krivične sankcije u cilju 

ostvarenja zaštite. 

Formalni elemenat 

se ogleda u tome što se i krivična djela i krivične sankcije, kao i 

uslovi za njihovu primjenu

mogu određivati samo zakonom, što znači da je krivično pravo zakonsko 

pravo. Materijalna karakteristika krivičnog prava sastoji se u njegovoj funkciji zaštite najznačajnijih 

društvenih dobara i vrijednosti određene države. Ta zaštita se ostvaruje propisivanjem, izricanjem i 

izvršavanjem sankcija koje imaju prinudni karakter, a koje se primjenjuju prema učiniteljima krivičnih 

djela kojima se povređuju ili ugrožavaju zaštićene vrijednosti.

Krivično pravo ima za cilj ostvarenje dvije funkcije: statičku i dinamičku. 

Statička funkcija 

predstavlja zaštitu i osiguranje najznačajnijih društvenih dobara i vrijednosti od njihovog povrjeđivanja 

ili ugrožavanja činjenjem krivičnih djela od strane pojedinaca ili grupa, tj. očuvanje postojećih odnosa, 

a  

dinamička   funkcija

  sastoji   se   u   praćenju   dinamike   i   razvoja   društvenih   odnosa   i   učestvuje   u 

njihovom   mijenjanju   i   unapređivanju.   Funkcija   krivičnog   prava   BiH   je   osiguranje   i   zaštita   ličnih 

sloboda i prava čovjeka, te drugih prava i društvenih vrijednosti koje su zagarantovane i zaštićene 

Ustavom BiH i međunarodnim pravom. Dva su osnovna objekta zaštite:  

čovjek i društvo

, odnosno 

država.

Krivično pravo se dijeli na: materijalno, procesno i izvršno.  

Materijalno

  predstavlja sistem 

zakonskih pravnih propisa kojima se određuje pojam i karakteristika krivičnih djela, sistem krivičnih 

sankcija  i  osnovni  uslovi za utvrđivanje krivične  odgovornosti i  kažnjivosti.  

Procesno

  pravo  kao 

sistem zakonskih pravnih propisa određuje pojam i vrste procesnih subjekata, procesna načela i tok 

krivičnog postupka.  

Izvršno

  krivično pravo određuje postupak, način i uslove izvršenja izrečenih 

krivičnih sankcija od strane krivičnog suda.

Materijalno krivično pravo se dijeli na: opšte i posebno.  

Opšti dio materijalnog krivičnog 

prava

  uređuje   osnovne   pojmove   i   institute   krivičnog   prava   uopšte:   krivična   djela,   krivične 

odgovornosti   i   krivične   sankcije.  

Posebni   dio   materijalnog   krivičnog   prava

  određuje   pojam   i 

karakteristike osnovnih privilegovanih i kvalifikovanih oblika i vidova ispoljavanja pojedinih krivičnih 

djela.

Zavisno od izvora, krivično pravo se dijeli na:  

nacionalno

  (interno) i  

međunarodno

. Izvori 

nacionalnog krivičnog prava su: domaći krivični zakoni (KZ RS, KZ FBiH, KZ BiH, KZ Distrikt 

Brčko), a izvori međunarodnog krivičnog prava su: međunarodni pravni akti (Statut Haškog tribunala, 

Statuti tribunala za: Ruandu, Siera Leone, Istočni Timur, Irak…). Nacionalno krivično pravo se može 

podijeliti na osnovno i dopunsko. Osnovno krivično pravo je sadržano u krivičnim zakonima, dok 

dopunsko ili sporedno krivično pravo čine krivičnopravne odredbe sadržane u drugim zakonima koji 

uređuju odnose u drugim oblastima prava.

2. IZVORI KRIVIČNOG PRAVA (pojam, vrste, značaj)

Izvore krivičnog prava možemo podijeliti na: materijalne i formalne. Pod izvorom krivičnog 

zakona u 

formalnom 

smislu podrazumjevaju se pravni akti koji sadrže krivičnopravne norme kojima 

se   određuju

krivična   djela   i   krivične   sankcije.   U  

materijalnom

  smislu   izvor   krivičnog   prava 

predstavljaju društveni odnosi regulisani putem krivičnopravnih normi.

Osnovni, glavni izvor krivičnog prava, koje se zasniva na načelu zakonitosti krivičnog djela i 

kazne, jeste 

zakon

. Najznačajniji izvor krivičnog prava kod nas je krivični zakon ili krivični zakoni. 

Na nivou BiH to je krivični zakon BiH, u entitetima KZRS i KZFBiH, a u Brčko Distriktu - KZ Brčko 
Distrikta. Pored zakona se kao posredni i dopunski izvori mogu javljati i drugi pisani propisi. Oni 
imaju karakter izvora krivičnog zakona samo kada se zakon na njih poziva, a to su: normativni akti 
državnih organa, međunarodni ugovori, običajno pravo, sudska praksa i pravna nauka.

ZAKON 

je osnovni i glavni izvor u krivičnom pravu BiH. Krivična djela i krivične sankcije 

mogu biti

određene samo zakonom. Osnovni izvor krivičnog prava je krivični zakon. Taj osnovni izvor 

u BiH čine četiri krivična zakona: KZBiH, KZRS, KZFBiH i KZ Distrikta Brčko. 

Pored osnovnog krivičnog prava postoji i dopunsko krivično pravo čiji su izvor zakoni iz drugih 

oblasti koji sadrže krivičnopravne odredbe. Tim zakonima predviđena su krivična djela i kazne kojima 

se   osigurava   poštovanje   tih   propisa,   tj.   zaštita   onih   društvenih   odnosa   koji   su   predmet   njihove 

regulative.

PODZAKONSKI AKTI 

- niži normativni akti ne predstavljaju neposredne izvore krivičnog 

prava, jer

se njima ne mogu statuirati opšte krivičnopravne ustanove, niti se mogu propisivati krivična 

djela   i   krivične   sankcije,   što   nalaže   načelo   zakonitosti.   Ipak,   oni   se   mogu   javljati   kao   posredni, 

odnosno dopunski izvori krivičnog prava, što je prvenstveno slučaj kod tzv. blanketnih krivičnih djela. 

To su ona krivična djela čije zakonsko biće u krivičnom zakonu nije u potpunosti određeno, pa u 

takvim slučajevima sam zakon upućuje na neke druge propise i tek uz korištenje tih propisa moguće je 

utvrditi definitivno u čemu se sastoji takvo krivično djelo. Ovo su posredni izvori krivičnog prava, za 

razliku od zakona koji je neposredan izvor, odnosno, oni imaju karakter izvora krivičnog prava samo 

ukoliko krivični zakon putem blanketnih dispozicija na njih upućuje.

SUDSKA   PRAKSA,   NAUKA,   OBIČAJNO   PRAVO   -  

sudska   praksa,   običaji   i   teorija 

krivičnog prava

imaju veliki značaj za krivično pravo, ali oni ne predstavljaju izvore krivičnog prava, 

jer bi to bilo u suprotnosti sa načelom zakonitosti. Kod nas sudska praksa nije stvaralac, već samo 

tumač zakona. Ipak, u suštinskom smislu sudska praksa ima izuzetan značaj ne samo u primjeni već i u 

stvaranju   krivičnog   zakonodavstva   (kreativna   uloga   sudske   prakse).   U   primjeni   krivičnog   zakona 

sudska praksa ima veliki značaj posebno u utvrđivanju sadržaja pojedinih krivičnopravnih normi i 

njihovog prilagođavanja novim životnih potrebama i uslovima. Ona, u jednom širem i suštinskom 

smislu,   kao   osnova   za   rješavanje   određenih   slučajeva   ima   značaj   funkcionalnog   izvora   krivičnog 

prava.

Ni nauka krivičnog prava ne predstavlja njegov izvor.Teorija krivičnog prava takođe ima veliki 

značaj i uticaj na sudsku praksu u primjeni krivičnog prava, ali isto tako i na stvaranje prava. Kod nas 
teorija ima mnogo veći uticaj na stvaranje prava, dok je njen uticaj na sudsku praksu nedovoljan.

Običaji nemaju snagu izvora krivičnog prava. Izuzetno, običajno pravo može se javiti kao 

posredni izvor krivičnog prava kada se sam zakon u opisima zakonskih bića nekih krivičnih djela 

poziva na određena običajna pravila, kao npr. kod određenog broja krivičnih djela protiv čovječnosti i 

pravila međunarodnog prava, ili kada koristi neke pojmove čije tumačenje zavisi od određenih običajih 

pravila,   npr.   tzv.   dobri   poslovni   običaji   koji   vrijede   u   vršenju   određenih   privrednih   ili   drugih 

djelatnosti.

MEĐUNARODNI UGOVORI -  

međunarodni ugovori su izvori krivičnog prava onda kada 

regulišu

određena pitanja iz oblasti krivičnog prava. Po svojoj pravnoj snazi oni su iznad zakona. Po 

pravilu, oni su posredni izvori krivičnog prava, dakle, kada njegove odredbe preuzima naš zakon, ali 

oni   mogu   biti   i   direktni   izvori   kada   se   primjenjuju   neposredno.   Od   posebnog   značaja   su   oni 

međunarodni ugovori u odnosu na koje je preuzeta obaveza da se njihovim odredbama obezbijedi 

krivičnopravna zaštita, npr. četiri Ženevske konvencije iz 1949. godine i Dopunski protokoli, uz te 

konvencije   iz   1977.   godine,   na   osnovu   kojih   je   u   naše   krivično   zakonodavstvo   unesen   veći   broj 

inkriminacija.

Kada se govori o izvorima krivičnog prava, onda se prvenstveno misli na  

formalne izvore 

krivičnog

prava

, što zapravo čine one zakonske odredbe u kojima su sadržane krivičnopravne norme.

3. VREMENSKO VAŽENJE KRIVIČNOG ZAKONA

Važenje krivičnog zakona znači da je on 

na snazi

 i da ga organi pravosuđa 

primjenjuju

, tj. da 

po njemu sudovi sude u krivičnim stvarima. Međutim, krivični zakon nije univerzalan, kao ni bilo koji 

drugi zakon. On djeluje u određenom vremenu, na određenom prostoru i u odnosu prema određenim 

licima. Zbog toga, razlikuje se: vremensko, prostorno i personalno važenje krivičnog zakona.

Vremensko važenje 

je opšte pravno pravilo i jednako se rješava kod svih zakona. Da bi počeo 

da važi,

svaki zakon prvo treba da bude proglašen, iz čega proizilazi osnovno pravilo da objavljivanje 

zakona   mora   prethoditi   njegovom   stupanju   na   snagu.   Početak   važenja   jednog   zakona   je   dan   ili 

momenat njegovog stupanja na snagu, što može biti eksplicitno određeno u samom zakonu, ili se 

primjenjuju opšta pravna pravila o stupanju zakona na snagu. Vrijeme od objavljivanja zakona u 

Službenom   glsniku,   pa   do   njegovog   stupanja   na   snagu   može   biti   kraće   ili   duže,   u   zavisnosti   od 

karaktera zakona njegove složenosti ili značaja, te da li se radi o posve novom, znatno ili neznatno 

izmijenjenom zakonu. KZ važi do dana stupanja na snagu novog zakona koji ga izričito ili prećutno 

ukida. KZ prestaje da važi, na osnovu zakonskog propisa koji određuje dan prestanka njegove važnosti 

i stupanjem na snagu novog KZ, koji na drugi način reguliše istu materiju koju je regulisao i ranije 

važeći KZ. Svi krivični zakoni u BiH predviđaju da se na učinioca krivičnog djela primjenjuje zakon 

koji je bio na snazi u vrijeme učinjenja krivičnog djela. Utvrđivanje vremena učinjenja krivičnog djela 

je faktičko pitanje, a utvrđivanje vremenskog važenja KZ je pravno pitanje.

Ako se poslije učinjenja krivičnog djela jednom ili više puta izmijeni zakon, primjenjuje se 

zakon koji je blaži za učinioca. Mora se ustanoviti koji je blaži zakon, stari ili novi, a da bi se to  

ustanovilo vrši se upoređivanje odredaba jednog i drugog zakona vezanih za krivično djelo, krivičnu 

odgovornost   i   kažnjivost.   To   je   izuzetna   dozvola   retroaktivnosti   kada   je   novi   zakon   blaži   – 

retroaktivnost 

in mitius

. Na konkretni slučaj u cjelosti se može primijeniti samo jedan zakon, onaj za 

koji se utvrdi da je za datu činjeničnu situaciju povoljniji.

Dakle, isključena je mogućnost kombinacije zakona, starog i novog jer bi to zapravo značilo da sud 

primjenjuje zakon koji ne postoji, jer se kombinacijom zakona, od kojih su neki prestali da važe, ne 

može   uspostaviti   postojeći   i   pravno   važeći   zakon.   Takođe,   primjenjuju   se   i   tzv.  

međuzakoni

  ili 

interimni zakoni

, tj. zakoni koji nisu važili ni u vrijeme izvršenja krivičnog djela ni u vrijeme suđenja, 

obzirom da zakon obavezuje na primjenu blažeg zakona i onda kada je zakon izmijenjen i više puta.

4. PROSTORNO VAŽENJE KRIVIČNOG ZAKONA

(teritorijalni, personalni, relani, univerzalni princip, posebni uslovi za gonjenje)

Pod prostornim važenjem krivičnog zakona podrazumjeva se njegova primjena obzirom na 

mjesto

izvršenja 

krivičnog djela. U vezi sa tim pitanjem postoje dvije osnovne grupe pravila kojima 

se utvrđuje

važenje i primjena krivičnog zakonodavstva. Jedna pravila se odnose na važenje krivičnog 

zakonodavstva u okviru jedne države, odnosno jurisdikcije, tj. kada je krivično djelo izvršeno na 

njenoj teritoriji

, a druga na pitanje važenja i primjene krivičnog zakonodavstva na slučajeve izvršenja 

krivičnog djela 

u inostranstvu

. Naš KZ sadrži i jedna i druga pravila.

Važenje   našeg   krivičnog   zakonodavstva   za   krivična   djela   učinjena   na   našoj   teritoriji 

Teritorijalni princip 

je osnovni princip prostornog važenja krivičnog zakonodavstva. Prema

teritorijalnom   principu   naše   krivično   zakonodavstvo   važi   za   svakog   ko   na   našoj   teritoriji   izvrši 
krivično djelo bez obzira na državljanstvo učinioca. Znači, kada se utvrdi da je krivično djelo učinjeno 
na našoj teritoriji, primjena našeg krivičnog zakonodavstva je obavezna bez obzira da li je učinilac naš 
državljanin, stranac ili lice bez državljanstva, da li je djelo izvršeno protiv naše ili neke druge države, 
prema našem ili stranom državljaninu, protiv naših ili dobara neke druge zemlje ili međunarodne 
organizacije.   U   BiH   teritorijalni   princip   je   osnovni   (primaran)   princip   primjene   krivičnog 
zakonodavstva.

Teritoriju čini kopnena teritorija, obalno more i vodene površine unutar njihovih granica, kao i 

vazdušni prostor nad njima. Teritorijalni princip je dopunjen sa još dva principa: principom zastave 

broda   i   principom   registracije   aviona.   To   znači   da   se   naše   krivično   zakonodavstvo   obavezno 

primjenjuje prema svakome ko učini krivično djelo na domaćem brodu, bez obzira gdje se brod nalazio 

u vrijeme učinjenja djela. Za razliku od principa zastave broda koji podjednako važi za sve kategorije 

brodova, princip registracije aviona pravi razliku između civilnog i vojnog aviona. Ako je u pitanju 

vojni avion naše zakonodavstvo se primjenjuje bez obzira gdje se avion nalazio u vrijeme izvršenja 

djela, dok je u slučaju civilnog vazduhoplovstva to moguće samo ako je u tom času bio u letu, tj. ako 

nije bio na teritoriji druge države. Izuzetak od primjene teritorijalnog principa predviđa međunarodno 

pravo prema koje se domaće krivično zakonodavstvo ne može primjenjivati na osobe koje uživaju 

diplomatski imunitet.

Princip zastupničke jurisdikcije 

- ovaj princip predstavlja izuzetak od teritorijalnog principa 

koji nam

omogućava odricanje od prava kažnjavanja i njegovo prenošenje državi u kojoj (stranac) 

učinilac, koji je djelo izvršio na našoj teritoriji, ima prebivalište. Riječ je o slučajevima za koje naša 

država, odnosno država mjesta izvršenja djela nema interesa za vođenje krivičnog postupka ili je 

očigledno   da   bi   vođenje   postupka   i   izvršenje   kazne   bilo   cjelishodnije   i   svrsishodnije   u   zemlji 

prebivališta   učinioca   djela.   U   takvim   slučajevima   mi   se   odričemo   prava   kažnjavanja   i   ustupamo 

jurisdikciju drugoj državi. Uslovi ustupanja su predviđeni zakonom i oni se sastoje u tome da se ta 

država tome ne protivi i da se radi o krivičnim djelima sa propisanom kaznom zatvora do 10 godina, 

odnosno, za krivična djela protiv javnog saobraćaja. Ustupanje nije dopušteno ako se njime stranac 

može izložiti neopravdanom postupku, nehumanom i ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju. Isto 

tako, ako je naš građanin oštećen krivičnim djelom, ustupanje nije dopušteno ako se on tome protivi, 

osim, ako je dato osiguranje za ostvarivanje njegovog imovinskopravnog zahtjeva. Pristanak učinioca 

se   ne   zahtijeva,   ali   je   donekle   zaštićen.   Ustupanje   je   postavljeno   fakultativno.   Do   potvrđivanja 

optužnice   odluku   o   ustupanju   donosi   tužilac,   a   nakon   podizanja   optužnice   sudija   za   prethodno 

saslušanje na prijedlog tužioca.

Važenje našeg krivičnog zakonodavstva za krivična djela učinjena van naše teritorije

Druga   grupa   pravila   prostornog   važenja   krivičnog   zakonodavstva   uređuje   važenje   našeg 

krivičnog zakonodavstva u slučajevima kada su krivična djela izvršena u inostranstvu, tj. kada se 

njegova primjena ne može ostvariti putem teritorijalnog principa. Radi se, dakle, o prostoru koji ne 

pripada našoj krivičnopravnoj vlasti, što predstavlja područje koje je pod krivičnopravnom vlašću neke 

druge   zemlje   ili   prostorom   koji   ne   pripada   ni   jednoj   krivičnopravnoj   vlasti.   Za   primjenu   našeg 

krivičnopravnog   zakonodavstva   u   ovakvim   slučajevima   zakon   predviđa   nekoliko   principa:   realni 

(primarni i supsidijarni), personalni i univerzalni.

Realni ili zaštitni princip - 

u svim današnjim krivičnim zakonodavstvima prihvaćen je realni 

ili  zaštitni

princip  prema  kojem  se  represivna vlast  države proširuje i  na određena  krivična djela 

izvršena izvan njene teritorije, a koja ugrožavaju njene važne vrijednosti ili dobra. Osnov primjene 

nacionalnog krivičnog zakonodavstva u ovakvim slučajevima je značaj zaštićenog dobra, odnosno 

priroda i karakter krivičnog djela.

Radi se o djelima koja su upravljena protiv države, njenog ustavnog poretka i bezbjednosti ili 

nekog drugog značajnog dobra, a koja su izvršena u inostranstvu, bez obzira da li je njihov izvršilac 

domaći državljanin, stranac ili lice bez državljanstva. Pošto je tu riječ uglavnom o političkim dobrima, 

još i danas postoji izvjesno nepovjerenje među državama u odnosu na njihovu zaštitu, jer jedna država 

ne može očekivati od druge da je štiti kada su u pitanju određena krivična djela političkog karaktera 

npr. špijunaža.

Realni ili zaštitni princip nije na isti način postavljen u KZ RS i KZBiH. U KZBiH ovaj princip 

je postavljen mnogo šire, u KZRS radi se samo u krivičnim djelima protiv ustavnog uređenja, a u 

KZBiH je njime obuhvaćen znatno veći broj dosta različitih krivičnih djela. Realni princip je po svom 

karakteru primaran, a to znači da se naše krivično zakonodavstvo na ovakve slučajeve primjenjuje bez 

obzira da li su navedena krivična djela predviđena u krivičnom zakonu zemlje u kojoj su izvršena, da li 

je za njih tamo suđeno i da li je i u kojoj mjeri izrečena kazna izdržana. Dakle, odstupa se kako od 

principa dvostruke kažnjivosti, tako i od principa 

ne

bis in dem

, s tim što se obavezno u izrečenu kaznu 

kod nas uračunava izdržana kazna ili njen dio.

Aktivni personalni ili nacionalni princip -  

dok se kod realnog principa radi o proširenju 

važenja našeg

krivičnog zakonodavstva na svakog ko van naših granica izvrši samo krivična djela 

nabrojana u odredbama, kod principa aktivnog personaliteta ili nacionalnog principa, naša represivna 

vlast odnosi se samo na krivična djela naših državljana koja izvrše u inostranstvu, izuzimajući ona 

krivična djela koja su obuhvaćena realnim principom. Uslov za ovo je da se naš državljanin nađe na 

našoj   teritoriji   ili   joj   bude   ekstradiran,   što   je   i   izričito   istaknuto   određenim   odredbama   zakona. 

Takodje,   odredbama   su   dati   i   ostali   uslovi   za   primjenu   našeg   zakonodavstva   po   ovom   principu. 

Osnovni razlog opravdanja i usvajanja jednog ovakvog principa proizilazi iz postulata pravičnosti i 

interesa svake zemlje da njeni građani u inostranstvu poštuju pravne norme. Ne bi se smjelo dopustiti 

da jedno lice samo radi toga što je naš građanin izbjegne pravdi i ostane nekažnjen za kriminalna djela 

sklanjanjem u svoju državu. Obzirom da takvi učinioci, po pravilu, ne mogu biti ekstradirani, bez 

ovakve odredbe oni bi ostali nekažnjeni, zato ova odredba i predstavlja svojevrsnu zamjenu za pravila 

o neizručenju svojih državljana - 

ili izruči ili sudi.

Supsidijarni (ograničeni) realni princip i princip pasivnog personaliteta  

– prema ovom 

principu

naše krivično zakonodavstvo važi i za stranca koji van naše teritorije izvrši neko krivično 

djelo upravljeno prema našoj državi ili našem državljaninu, naravno ako se zatekne na našoj teritoriji 

ili nam bude ekstradiran, odnosno ne bude izručen drugoj državi. Tako se zaštita naših pravnih dobara 

u inostranstvu proširuje i na druga pravna dobra koja su povrijeđena krivičnim djelom koje izvrši 

stranac, izvan onih djela navedenih kod primarnog realnog principa. Znači, na osnovu zaštite naših 

pravnih dobara od krivičnih djela izvršenih u inostranstvu, nastalo je više principa na temelju kojih se 

primjenjuje naše krivično zakonodavstvo. Prvi princip (realni) obezbjeđuje njegovu primjenu kada je u 

pitanju   zaštita   značajnih   pravnih   dobara,   po   pravilu   političkog   karaktera   i   ta   su   djela   posebno 

navedena. U ovoj odredbi sadržana su zapravo dva principa:

1. kojim se obezbjeđuje primjena našeg zakona kada se radi o krivičnim djelima izvršenim 

izvan naše teritorije, a kojim se povrijeđuju pravna dobra koja nisu obuhvaćena realnim principom i 

2. koji se odnosi na primjenu našeg krivičnog zakonodavstva onda kada su u pitanju krivična 

djela izvršena u inostranstvu protiv naših državljana. Radi se o djelima gdje su naši državljani žrtve 

krivičnog   djela,   u   krivičnopravnom   smislu   pasivni   subjekti   pa   se   zato   ovo   pravilo   još   naziva   i 

principom pasivnog personaliteta, koje takođe spada u realni princip. 

Univerzalni   princip   -  

ili   kosmopolitski   princip   podrazumjeva   primjenu   našeg   krivičnog 

zakonodavstva

prema strancu koji van naše teritorije, prema stranoj državi izvrši krivično djelo za koje 

se prema tom zakonodavstvu može izreći kazna zatvora od pet godina ili teža. Riječ je o situacijama u 

kojima krivično djelo, njegov učinilac, ni ugrožena pravna dobra nisu u bilo kakvom odnosu sa našim 

pravnim   poretkom.   Pravi   smisao   ovog   principa   proizilazi   između   narodne   solidarnosti   i   potrebe 

sprečavanja teških krivičnih djela upravljenih protiv takvih vrijednosti koje su kosmopolitske, koje 

predstavljaju   opšte   interese   svih   naroda   (npr.   najveći   broj   krivičnih   djela   protiv   međunarodnog 

humanitarnog prava kao što su genocid, ratni zločini i sl. ali i sva krivična djela koja su po svom 

karakteru internacionalna: trgovina ljudima, neovlaštena proizvodnja i promet opojnih droga). Prema 

našem   krivičnom   zakonodavstvu   primjena   ovog   principa   je   supsidijarna.   Za   njegovu   primjenu   je 

potrebno da je ispunjen i uslov dvostruke inkriminacije, tj. da je dato djelo predviđeno kao krivično 

djelo i u zakonu zemlje u kojoj je učinjeno, osim izuzetno ako se radi o djelu koje je u vrijeme kada je 

izvršeno   smatrano   krivičnim   djelom   prema   opštim   pravnim   načelima   priznatim   od   međunarodne 

zajednice. 

5. OPŠTI POJAM KRIVIČNOG DJELA I OSNOVNI ELEMENTI
Krivično djelo je protivpravno djelo koje je u zakonu određeno kao krivično djelo, čiji su 

elementi određeni zakonom i za koje je zakonom predviđena krivična sankcija.

Krivično djelo predstavlja osnovnu ustanovu krivičnog prava, središte njegovog cjelokupnog 

sistema.   Ono   je   jedini   legitimni   osnov   postojanja   krivičnog   prava   i   prava   na   kažnjavanje.   Sa 
određivanjem opšteg pojma krivičnog djela povezane su i druge dvije osnovne kategorije krivičnog 
prava, one se iz njega izvode:  

učinilac krivičnog djela  i  njegova krivična odgovornost i kazna

, 

odnosno sankcija.

Radnja je u svakom slučaju 

voljni akt čovjeka

 i to je njena unutrašnja strana, dok se spoljna 

strana radnje sastoji u tjelesnom, fizičkom djelovanju, u čovjekovoj akciji ili propuštanju djelovanja 

kao drugoj vrsti radnje, ali to opet mora biti voljno djelovanje čovjeka.

Radnja se tako pojavljuje kao  

neraskidivno jedinstvo volje i akcije

, realizacija čovjekovog 

voljno usmjerenog ponašanja. Ovdje se volja naglašava samo kao sastavni dio radnje u smislu da je 

sama radnja voljni čin i zato je ne treba miješati sa voljom u njenom sadržaju koji ona ima kod vinosti 

ili krivice, kod koje je volja relevantna za krivičnu odgovornost učinioca. Npr. ako jedno lice čisteći 

oružje ubije slučajnog prolaznika koga nije vidio, njegova je radnja voljna djelatnost, ali na njegovoj 

strani nema volje kao elementa krivice.

7. POSLJEDICA KRIVIČNOG DJELA

Kako je krivično djelo prouzrokovanje posljedice određenom ljudskom radnjom, posljedica je 

po pravilu sastavni dio svakog krivičnog djela i zajedno sa radnjom i uzročnom vezom čini prvi i 

osnovni

elemenat 

krivičnog djela. Bez posljedice nema ni krivičnog djela, jer čovjekovo činjenje ili 

nečinjenje nije od

krivičnopravnog značaja ako ne proizvodi bilo kakvu zabranjenu posljedicu.

Postoji   više   shvatanja   pojma   posljedice:   formalno   i   realno.   Prema  

formalnom

  shvatanju, 

posljedica predstavlja pravnu promjenu u svijetu. Prema 

realnom

 shvatanju, posljedica je proizvedena 

promjena u spoljnom svijetu.

Kako se posljedica kod pojedinih djela može javljati u različitim oblicima, imamo podjelu 

krivičnih djela s obzirom na posljedicu. Uobičajena je podjela krivičnih djela na materijalna i formalna 

krivična djela, te krivična djela povrede i ugrožavanja.  

Materijalna

  ili posljedična krivična djela su 

ona krivična djela kod kojih se u zakonskom opisu bića krivičnog djela zahtijeva da nastupi određena 

promjena u spoljnom svijetu, koja nastupa na objektu radnje, što može biti i prostorno i vremenski 

odvojeno od same radnje izvršenja. Takva su npr. djela ubistva, tjelesne povrede, oštećenja tuđe stvari 

itd. Kod ovih djela uvijek se razlikuje radnja i posljedica, jer za njihovo postojanje nije dovoljno da je 

preduzeta radnja izvršenja, već je nužno da je nastupila i posljedica. Posljedica nije uvijek jasno data i 

lako uočljiva, pa je radi toga nekada treba utvrđivati tumačenjem datog bića krivičnog djela, tako će se 

kod prevare ona sastojati u imovinskoj šteti na strani prevarenog. Ovakva djela su dovršena tek onda 

kada je nastupila navedena posljedica i kod njih je potrebno utvrđivanje uzročne veze između radnje i 

posljedice, što nije slučaj kod formalnih krivičnih djela kod kojih posljedice nema. Ovdje se posljedica 

izražava uglavnom kao promjena u spoljnom svijetu i ona je fizički uočljiva jer nastupa na objektu 

radnje, ali može se manifestovati i kao promjena u psihičkoj sferi čovjeka.

Formalna 

krivična djela nemaju posljedicu kao konstitutivno obilježje bića krivičnog djela, jer 

se takva

djela iscrpljuju u samoj fazi izvršenja. Za postojanje ovakvih djela je dovoljna samo radnja 

čijim izvršenjem je djelo već dovršeno. To je karakteristika ovih djela, njihova radnja je sama po sebi 

dovoljan razlog za kažnjavanje, jer već njeno preduzimanje predstavlja opasnost za zaštićeno dobro. 

Tipično formalno krivično djelo je davanje lažnog iskaza.

Obzirom na to kako se posljedica manifestuje na objektu radnje, krivična djela se dijele na: 

krivična djela povrede i krivična djela ugrožavanja. Posljedica u vidu povrede sastoji se u uništenju ili 

oštećenju nekog dobra, tj. objekta radnje. Većinu krivičnih djela predstavljaju djela povređivanja npr. 

ubistvo, tjelesne povrede itd. Za postojanje ovih djela u dovršenom obliku potrebno je da je došlo do 

uništenja ili oštećenja objekta radnje. Kod krivičnog djela ugrožavanja posljedica se sastoji u stvaranju 

stanja opasnosti, pod kojim se podrazumjeva takvo stanje u kojem postoji manja ili veća mogućnost 

nastupanja   posljedice   u   vidu   povrede   na   objektu   radnje.   Može   se   javiti   u   obliku   konkretne   ili 

apstraktne opasnosti.

8. POJAM BIĆA KRIVIČNOG DJELA (elementi krivičnog djela)

Da bi jedna ljudska radnja predstavljala krivično djelo, neophodno je da ona u zakonu bude 

predviđena kao posebno krivično djelo sa svim svojim obilježjima koja čine njegove konstitutivne 

elemente. Pojam posebnog krivičnog djela u krivičnopravnoj teoriji naziva se  

biće krivičnog djela

. 

Pod   bićem   krivičnog   djela   podrazumjevamo   skup   posebnih   elemenata   koji   predstavljaju  

bitna 

obilježja određenog krivičnog djela

, koja karakterišu samo to posebno krivično djelo i odvajaju ga 

od svakog drugog krivičnog djela. Obilježja koja čine jedno posebno krivično djelo navode se u dijelu 

krivičnopravne   odredbe   koja   se   naziva  

dispozicija

.   Ti   elementi   izražavaju   ono   što   je   bitno   za 

postojanje određenog krivičnog djela, ono što određuje samo nepravo datog djela i po čemu se to djelo 

razlikuje od svih drugih krivičnih djela.

Zakonsko biće krivičnog djela izražava suštinu neprava određenog krivičnog djela, sadržaj 

zabranjenog ponašanja, ono što je tipično za određeno krivično djelo, one elemente koje čovjekova 

radnja mora da ispunjava da bi predstavljala kažnjivu radnju koja ima kvalitet određenog krivičnog 

djela iz date zakonske odredbe u kojoj je to krivično djelo opisano. Za postojanje bilo kojeg posebnog 

krivičnog djela potrebno je da budu ostvarena sva njegova bitna zakonska obilježja, a to će biti onda