садржи и реципирано византијско право. Шта више, у стручној литератури преовлађује
становиште да Законик представља пример утицаја византијског на словенско (српско)
право.

Душановим Закоником из 1349.године положај сељака је тачно одређен. Законик

целокупно становништво дели на две најмногобројније категорије: на ''властелу'' као
господаре землје, и на ''себре'', као насељенике на земљама, земљораднике. Такође,
Законик цара Душана познаје и категорије ропског становништва. По законику, ''робови''
(отроци) су

''баштина вјечна''

властелина. Душанов законик се, уз Законоправило

из XIII

века, сматра најважнијим законом (уставом) средњевековне Србије.

Jeдно од општих обележја Душановог законика је да садржи велики број норми

кривичног права. У литератури је веома је заступљено мишљење да је највећи утицај
византијског на српско право извршен управо у области кривичног права. То се највише
односи на јачање принципа индивидуалне (субјективне) кривичне одговорности, облике
виности и врсте и начине извршења кривичних санкција. Међутим, писано српско право
задржало је и неке оригиналне особености. Другим речима, у кривичном праву Законика
има остатака старог српског права у оним случајевима када је снага обичаја била толико
јака, да држава није могла или није желела да је рецепцијом страног (византијског) права
истисне. Зато је кривично право садржано у Душановом законику једна несвакидашња,
специфична синтеза византијских и српских правних схватања. Наравно, уплив
византијског права је огроман, али не и искључив. Специфичности кривичног права у
Душановом законику углавном потичу из српских старина и имају значајне сличности са
кривичним правом других словенских народа, пре свега са кривичноправним нормама у
Руској правди, првом древноруском правном извору. То се, на пример, односи на извесне
остатке и трагове крвне освете у кривичном праву, затим на често појављивање
објективне одговорности ширег колектива (села, града или ''околине'') за кривична дела
сопствених чланова, као и на разгранату мрежу имовинских казни. Она се, између осталог,
односи и на одговорност породичне задруге за деликте њених чланова.

Циљ овог истраживачког рада је да што објективније укаже и скрене пажњу на

оригиналне старосрпске делове кривичног права Душановог законика, да конкретно
представи одредбе које, уз неспорно уважавање ромејског (византијског) утицаја, имају
своје порекло у старим српским обичарија и обичајном праву.

Законоправило

или

Номоканон

(гр.

nomos

– закон,

kanon

– правило) је зборник византијских црквених и

правних прописа које је приредио Свети Сава почетком XIII века. Сматра се најстаријим сачуваним српским
правним актом. Савин превод Номоканона је усвојен на сабору у манастиру Жича 1221.године као највиши
црквени и државни правни акт.

Слика 1 –

Душанов законик

(Призренски препис из 15.века, данас се налази у Народном музеју у Београду)

ДУШАНОВ ЗАКОНИК

ДОНОШЕЊЕ ДУШАНОВОГ ЗАКОНИКА

Закон благовјернаго цара Стефана

(у наставку: Душанов законик) био је највиши

правни акт средњевековне Србије. У време владавине

Стефана Душана,

Србија је била

територијално највећа, а војно најјача држава на Балкану и претендовала је да преузме
место Византије као тада највећег православног царства, што је доста утицало на тадашњу
цркву и законодавство у држави. Искључиви атрибут тадашњег царства и царске власти
било је законодавство. Наравно, тада се под термином „закон“ мислило пре свега на акте
византијског права. Иако пошто је преузео државу Душан приступа рецепцији
византијског права, он поред тога доноси и законик који ће у то време важити на читавој
територији државе.

Законик сам по себи није чинио српско законодавство у целини. Иако су њиме

регулисани правни положаји друштвених сталежа, њихови међусобни односи и односи
према цару, као и организација судства и судског поступка који се значајно разликују у
односу на само византијско право, највећи део грађаснкоправних одредби је садржан у
Скраћеној Синтагми. Стога се Душанов законик никада не јавља сам у старијим
преписима, него на трећем месту, после Скраћене Синтагме и Јустинијановог закона.

Стефан Душан Немањишћ,

познат и као

Душан Силни

(око 1308. до 20.12.1355.год.) је био српски8

средњовековни краљ (1331-1345) и први српски цар (1346-1355.), односно цар Срба, Грка и Бугара

Љубомирка Кркљуш, Правна историја српског народа, шесто издање, Правни факултет Универзитета у

Београду, Центар за издаваштво и информисање, 2014., стр. 37-42.