ВАЖЕЊЕ КПП У ВРЕМЕНУ

Прво и основно питање временског важења КПП се састоји у одређивању

момента у којем

почиње и престаје да важи

кривичнопроцесни закон. У погледу

питања

када почиње да важи

кривичнопроцесни закон важи правило

tempus regit

actum

према којем се закони примењују од момента њиховог ступања на снагу.

Према општем правилу уставног права

закон ступа на снагу најраније осмог дана

од дана објављивања, осим ако се из оправданих разлога предвиди да ступи на
снагу раније.

Временски период од момента објављивања закона до његовог

ступања на снагу назива се

vacatio legis

(ослобађање закона)

У погледу другог

питања,

када престаје да важи

кривичнопроцесни закон, важи правило да се

закон

примењује све док не дође до његовог укидања које може бити

изричито и

прећутно.

Изричит начин престанка важења закона регулише се прелазним и

завршним одредбама новог закона, а прећутни начин престанка важења закона
постоји када се донесе нови закон који на другачији начин регулише исту материју
која је била предмет регулисања ранијег закона.

Веома је значајно питање

односа старог и новог закона,

тј. који ће се

процесни закон примењивати на преостали део поступка када у току поступка дође
до ступања на снагу новог кривичнопроцесног закона. Правило је да се кривични
поступак води према закону који важи

у време суђења

, тј. на тај поступак ће се

применити одредбе

новог процесног закона, а радње које су у поступку већ

предузете, остају на снази

(постоје изузеци).

ВАЖЕЊЕ КПП У ОДНОСУ НА ЛИЦА

Кривично процесно право важи за сва лица (домаћа и страна) која

на

територији Србије учине кривично дело

(за случајеве када су одређена кривична

дела учињена у иностранству и када се може применити домаће кривично процесно
право важе допунски принципи предвиђени Кривичним закоником). Међутим, од
овог правила постоје изузеци у погледу једног броја лица која уживају

кривичнопроцесни имунитет

као установу кривичног процесног права којом се

искључује кривично гоњење одређених категорија лица иако су испуњени сви
стварни и правни услови за вођење кривичног поступка. Од кривичнопроцесног
имунитета треба разликовати

кривични материјалноправни имунитет

који

представља основ за искључење кривичног дела или кажњивости одређених лица
(нпр. посланик не може бити позван на кривичну одговорност за изражено
мишљење или гласање у вршењу своје посланичке функције). Разлика се огледа у
томе што код материјалноправног имунитета уопште не постоји кривично дело или
кажњивост, а у случају процесног имунитета кривично гоњење се само привремено
не може вршити иако се кривично дело и кажњивост не доводе у питање.

Постоје различите врсте кривичнопроцесног имунитета.

Апсолутан

је онај

процесни имунитет који спречава кривично гоњење за било које кривично дело
(нпр. посланички имунитет), а

релативан

спречава кривично гоњење само за

поједина кривична дела, по правилу, она која су извршена у вези са вршењем
функције (нпр. судија не може бити лишен слободе у поступку покренутом због
кривичног дела учињеног

у обављању судијске функције

без одобрења Високог

савета судства).

Трајан

је имунитет кад надживљава функцију која се врши, а

привремен

постоји само док траје функција на коју се односи.

Безуслован

је онај

имунитет који се не може одузети до истека функције, а

услован

онај који важи док

од стране надлежног државног органа не буде укинут, без обзира што функција на
коју је окривљени изабран још увек траје. У демократским државама имунитет је
релативан, привремен и услован.

Правно средство за одузимање кривичнопроцесног имунитета је одобрење

за кривично гоњење.

Кривичнопроцесни имунитет по свом

дејству

може бити

потпуни

делимичан

. Потпуни кривичнопроцесни имунитет (дипломатски) уживају шефови

страних држава када су у званичној посети нашој земљи, шефови дипломатске
мисије, дипломатско особље и чланови њихових ужих породица.

Делимичан

кривичнопроцесни имунитет

уживају: председник Србије, чланови владе РС,

народни посланици у Скупштини Србије, судије и јавни тужиоци, судије Уставног
суда и заштитник грађана.

Посланик не може бити притворен без одобрења Народне скупштине

(односно,   административног   одбора),   нити   се   против   њега,   ако   се   позове   на
имунитет,   може   покренути   кривични   поступак   без   одобрења   НС,   осим   ако   је
затечен у вршењу кривичног дела за које је прописана казна затвора у трајању
дужем   од   пет   година   –   тада   може   бити   притворен   без   одобрења   Народне
скупштине.

6. ПОЈАМ И ВРСТЕ КРИВИЧНОГ ПОСТУПКА

Кривични поступак је

законом регулисано предузимање кривичнопроцесних

радњи од стране кривичнопроцесних субјеката и то све у циљу доношења одлуке
суда о кривичном делу, кривичној санкцији и другим процесним односима који су у
вези са кривичним делом, а захтевају учешће и одлуке суда.

Постоји више врста кривичних поступака што је у зависности од врсте и

тежине кривичног дела и одређених својстава његових извршилаца. То су: редовни
(општи) кривични поступак, посебни (особени) кривични поступци и помоћни
поступци.

Редовни

кривични поступак се спроводи за кривична дела за која је

прописана казна затвора преко пет година.

Посебни

кривични поступци су такви у

којима се као и у редовном кривичном поступку решава кривична ствар и доноси
одлука о делу и кривичној санкцији. Основна разлика између њих је у врсти и
тежини кривичних дела за која се спроводе и у својствима њихових извршилаца. У
посебне   кривичне   поступке   спадају:   скраћени   кривични   поступак,   поступци   за
изрицање   кривичних   санкција   без   главног   претреса,   поступак   за   кривична   дела
организованог   криминала,   корупције   и   друга   изузетно   тешка   кривична   дела,
поступак   према   малолетницима,   споразум   о   признању   кривице,   и   др.

Помоћни

поступци

су такви поступци у којима се уопште не решава кривична ствар нити

доноси   одлука   о   делу   и   санкцији   већ   долази   само   до   примене   одређених
кривичноправних   и   кривичнопроцесних   института   чиме   се   решавају   поједина
процесна   питања.   То   су:   поступак   за   издавање   окривљених   и   осуђених   лица,
поступак   за   издавање   потернице   и   објаве,   поступак   за   пружање   међународне
кривичноправне помоћи, поступак за примену мера безбедности и др.

да се јави само лице које је оштећено кривичним делом, а тек касније и било који
грађанин и поднети тзв. популарну тужбу (actio popularis).

2. Друга страна у овом систему кривичног поступка је оптужени који је био

потпуно равноправан са тужиоцем и имао је обавезу да се одазове позиву суда и да
одговори на питање да ли тужбу сматра основаном или не.

3. Суд је био у пасивном положају који је имао обавезу да се стара о реду у

поступку, да се докази изводе по закону, није се мешао у поступак доказивања и да
на основу изведених доказа је доносио пресуду.

4. Терет доказивања је био на тужиоцу.
5. У погледу структуре сам кривични поступак се одвијао на главном

претресу и није било никаквог претходног поступка.

6. Судска одлука (пресуда) се доносила већином гласова и могла је бити

осуђујућа или ослобађајућа, а доношена је по принципу слободног судијског
уверења, без образложења.

7. Главне тековине овог типа кривичног поступка су: раздвојеност основних

процесних функција (суђење, оптужење, одбрана), јавност, усменост, непосредност
и контрадикторност.

9. ИСТРАЖНИ (ИНКВИЗИТОРСКИ) КРИВИЧНИ ПОСТУПАК

Овај систем кривичног поступка добија превагу крајем 12. и почетком 13.

века у окриљу католичке цркве и постепено је прешао у световне судове у
феудалним државама Западне Европе и такав свој статус задржава до француске
буржоаске револуције 1789. године када је уведен савремени кривични поступак.
Најважније карактеристике овог система су следеће:

1. У истражном систему кривичног поступка не постоје странке и све три

основне процесне функције (оптужба, одбрана, суђење) сконцентрисане су у рукама
једног органа – суда који покреће поступак по службеној дужности. Окривљени је
био скоро потпуно обесправљен и више је сматран објектом него субјектом у праву.

3. У погледу структуре кривични поступак се састојао од истраге и суђења, с

тим што је тежиште активности било у истрази. Истрага се делила на општу и
посебну. У општој истрази окривљени је испитиван тако да уопште није знао које
кривично дело му се ставља на терет, нити зашто се окривљује. У посебној истрази
окривљени је током испитивања упознаван са делом које му се ставља на терет, с
тим што је признање окривљеног био најјачи доказ, краљица доказа, а за добијање
признања истражитељи су могли да примене мучење (тортуру). Само суђење као
друга фаза кривичног поступка се одвијало пред већем које је судило и пресуђивало
искључиво на основу списа предмета – оног што нема у списима не постоји.

4. Приликом одлучивања судија се није водио принципом слободног

судијског уверења већ принципом законске вредности доказа.

5. Суд је поред осуђујуће и ослобађајуће судске одлуке (пресуде) могао

донети и трећу врсту пресуде – пресуду на основу које се окривљени „отпушта
испод суђења“ (absolutio ab instantia). Ово је била неповољна пресуда по
окривљеног јер је суд у сваком тренутку могао поново повести поступак против
окривљеног, а да он није имао право истицања приговора пресуђене ствари.

6. Поступак је био тајан, писмен и посредан, није било контрадикторности.
7. Тековине инквизиторског поступка су: начело официјелности и

легалитета кривичног гоњења и прикупљање доказа по службеној дужности суда.

10. САВРЕМЕНИ (МЕШОВИТИ) КРИВИЧНИ ПОСТУПАК

Француска буржоаска револуција из 1789. године је означила крај истражног

кривичног поступка и почетак потпуне афирмације савременог система кривичног
поступка. Основне карактеристике овог система кривичног поступка су:

1. Савремени кривични поступак је оптужно расправни кривични поступак у

коме су основне кривичнопроцесне функције (оптужба, одбрана и суђење)
осамостаљене и одвојене, тј. поверене су посебним субјектима.

2. Носилац функције оптужбе за највећи број кривичних дела је државни

орган (јавни тужилац) и он предузима гоњење по службеној дужности. Оштећени
има улогу супсидијарног тужиоца или помагача, а изузетак су кривична дела где се
гоњење предузима по приватној тужби где је овлашћени тужилац приватни
тужилац.

3. Суд је активни вршилац функције суђења.
4. Положај окривљеног карактерише претпоставка невиности и развијено

право на одбрану.

5. Са аспекта структуре цео кривични поступак је подељен на два основна

стадијума: претходни (припремни) и главни поступак. Основни задатак претходног
поступка је разјашњење кривичне ствари до одређеног нивоа сазнања како би
овлашћени тужилац могао донети адекватну одлуку о даљој судбини кривичног
поступка. Главни кривични поступак се у целости одвија пред судом и на њему се
дефинитивно утврђују све правно релевантне чињенице у једној кривичној ствари.

6. Акузаторски елементи у савременом поступку су јавност, усменост,

непосредност и контрадикторност, а инквизиторски се огледају у постојању начела
официјелности и легалитета. Највише инквизиторских елемената је задржано у
фази истраге јер не постоји широка јавност и контрадикторност.

11. НАЧЕЛО ОФИЦИЈЕЛНОСТИ КРИВИЧНОГ ГОЊЕЊА

Начело официјелности кривичног гоњења састоји се у томе да се кривични

поступак покреће и води од стране надлежног државног органа

по службеној

дужности

–

ex officio

без обзира да ли то тражи оштећени или не. Оно се јавља као

нужна последица саме природе кривичног дела јер се извршењем кривичног дела
угрожавају основна друштвена добра и нарушава правни поредак па се самим тим
кривично гоњење, сходно овом начелу,

врши искључиво у друштвеном интересу.

Полазећи од ове чињенице, обављање функције кривичног гоњења је поверено
посебном државном органу – јавном тужиоцу. Према овом начелу јавни тужилац је
једини субјект од којег

може

потећи иницијатива за кривично гоњење, осим кад је

ограничена законом.

У нашем кривично процесном праву начело официјелности кривичног

гоњења је предвиђено као правило, али су предвиђени и

изузеци

од овог начела.

Прво,   кривична   дела   за   која   се   гони   по   приватној   тужби   код   којих   је   воља
оштећеног одлучујућа како за покретање, тако и за вођење кривичног поступка.
Друго,   кривична   дела   за   која   се   кривично   гоњење   предузима   по   предлогу
оштећеног. Покретање и вођење кривичног поступка за ова кривична дела зависи
од воље оштећеног лица, а оно се у реализацији те воље руководи целисходношћу
вођења   кривичног   поступка.   Код   ових   кривичних   дела   су   воља   оштећеног   и
приватни интереси доминирајући за кривично гоњење и самим тим важи

начело

диспозитивности.

покрене нити да води кривични поступак по службеној дужности. Ово начело је
постављено у члану 19. ст. 1. ЗКП према којем се „кривични поступак покреће по
захтеву овлашћеног тужиоца.“

У својству овлашћеног тужиоца може да се појави, у зависности од природе

и тежине кривичног дела, јавни тужилац, оштећени као тужилац и приватни
тужилац.

Јавни тужилац

је овлашћени тужилац за кривична дела за која се гони по

службеној дужности.

Оштећени као супсидијарни тужилац

јавља се у својству

овлашћеног тужиоца код кривичних дела за која се гони по службеној дужности у
случају када јавни тужилац сматра да нема законских услова за кривично гоњење
или у току поступка одустане од кривичног гоњења.

Приватни тужилац

је

овлашћени тужилац за кривична дела за која се гони по приватној тужби.

Треба још нагласити да постоје и кривична дела за која се кривично гоњење

предузима

по предлогу оштећеног.

Код ових кривичних дела овлашћени тужилац је

јавни тужилац с тим што он не може предузети кривично гоњење без претходно
датог предлога оштећеног (нпр. силовање у браку, обљуба над немоћним лицем
учињена према брачном другу).

14. НАЧЕЛО НЕПОСРЕДНОСТИ И УСМЕНОСТИ

Начелом

непосредности

се решава питање

начина на који суд сазнаје

садржину како појединих доказа тако и доказног материјала као целине. Сходно
овоме начелу између кривичног суда и извора сазнања

нема посредника

. У том

смислу суд у кривичном поступку непосредно саслушава окривљеног, вештака,
испитује сведоке, остварује непосредни увид у исправе, итд.

Примена овог начела највише

долази до изражаја на главном претресу

на

шта упућује и одредба да суд заснива пресуду само на доказима који су изведени на
главном претресу. Међутим, постоје одређена

одступања

од начела непосредности

у нашем кривичном процесном праву као нпр.

ако су

саслушана, односно испитана

лица умрла, душевно оболела или се не могу пронаћи, или је њихов долазак пред
суд немогућ или знатно отежан због старости, болести или других важних узрока
или ако сведоци или вештаци без законских разлога неће да дају исказ на главном
претресу.

Начелом

усмености

се решава питање

начина предузимања

кривичнопроцесних

радњи

па се сходно томе све кривичнопроцесне радње

предузимају   усмено,   путем   живе   речи,   гласа   или   покрета.   Примењује   се   током
целог кривичног поступка, али своју најпотпунију примену достиже на главном
претресу   који   је   углавном   уређен   као   усмени   поступак.   Тако,   главни   претрес
почиње   читањем   оптужнице   или   приватне   тужбе,   саслушање   оптуженог,
испитивање сведока, вештака, завршне речи, све се одвија усмено. Неопходно је

разликовати

начело усмености и непосредности јер се умногоме поклапају. Тако

ако се прочита на главном претресу записник о ранијем испитивању сведока
удовољава се начелу усмености, али не и непосредности.

15. НАЧЕЛО ЈАВНОСТИ

Начело јавности подразумева

јавност кривичног поступка уопште, а пре

свега је заступљена на главном претресу као посебној фази главног кривичног
поступка.

Општа јавност

представља право трећих непосредно незаинтересованих

пунолетних лица да присуствују раду суда и прате његов рад и карактеристична је