ПОЈАМ, ПРЕДМЕТ И ЗАДАТАК КРИВИЧНОГ ПРОЦЕСНОГ ПРАВА

А) Појам кривичног процесног права

Увек се мора имати у виду да је кривично процесно право грана кривичног

законодавства која уређује кривични поступак у коме долази до расветљења и
решења кривичне ствари. У теорији кривичног процесног права постоје

три

схватања

у одређивању појма КПП: реалистичко, јуристичко и реалистичко –

јуристичко схватање.

Код

реалистичког појма

као основно и битно обележје кривичног

процесног права се, поред

кривичнопроцесних субјеката, предмета и задатка,

узима

кривично процесна радња

која се

појављује као основни кривичнопроцесни

појам. На овај начин се кривично процесно право одређује на основу његове
спољашње стране, на основу онога што је примарно опажајно, на први поглед
видљиво, тј. на основу кривичнопроцесне радње. Код

јуристичких

дефиниција као

основни појам кривичног процесног права се, поред

кривичнопроцесних

субјеката, предмета и задатка,

узима

кривичнопроцесни однос

па се на овај

начин кривично процесно право одређује са његове унутрашње стране и тиме се
даје примат кривичнопроцесном односу.

Реалистичко – јуристички

појам

истовремено узима у обзир и кривичнопроцесну радњу и кривичнопроцесни однос
и на овај начин се појам кривичног процесног права одређује тако што се дају две
одвојене   дефиниције   или   једна   јединствена   дефиниција,   а   основни   недостатак
оваквог   дефинисања   јесте   одређена   опширност   и   њихова   одвојеност   јер   се
правилност   и   целовитост   дефинисања   једне   друштвене   појаве   не   постиже   са
мноштвом дефиниција.

С обзиром на изнесено појам кривичног процесног права би се могао

одредити на следећи начин.

Кривично процесно право је систем правних

прописа којима се одређују кривичнопроцесни субјекти и регулишу њихови
кривичнопроцесни односи који настају предузимањем кривичнопроцесних
радњи у циљу расветљења и решења кривичне ствари као предмета и задатка
кривичног процесног права.

Самим тим, као

основна обележја

кривичног

процесног права се јављају:

кривичнопроцесни субјект, кривичнопроцесна

радња, кривичнопроцесни однос, предмет кривичног процесног права и
задатак кривичног процесног права.

Б) Предмет кривичног процесног права

Предмет кривичног процесног права је

кривична ствар

. Кривична ствар је

реалан догађај који својим садржајем указује на одређено кривично дело и на
одређено лице као извршиоца тог дела.

У зависности од доказа и нивоа сумње који у конкретном случају говоре у

прилог томе да је извршено кривично дело и да је одређено лице извршилац тог
кривичног дела, треба разликовати

кривичну ствар у неправом смислу и

кривичну ствар у правом смислу. Кривична ствар у неправом смислу

се јавља

када се располаже са доказима који говоре у прилог

основа сумње,

тј. када постоје

чињенице које

посредно

указују да је учињено кривично дело или да је одређено

лице учинилац кривичног дела. У таквом случају ради се о

претходном поступку

(предистражни поступак и истрага).

Такође, у истрази се може доћи до доказа

који говоре у прилог

основане сумње

, тј. скуп чињеница које

непосредно

указују да

је одређено лице учинилац кривичног дела. Међутим, овај ниво сумње није
довољан за подизање оптужбе, али јесте за предузимање неких других радњи према
осумњиченом у истрази као што је нпр. одређивање притвора.

Кривична ствар у

правом смислу

присутна је у случају када постоји

оправдана сумња,

тј. када

постоје чињенице које

непосредно поткрепљују основану сумњу

и оправдавају

подизање оптужбе и као таква је присутна од момента подизања оптужбе па до
краја кривичног поступка.

В) Задатак кривичног процесног права

Задатак кривичног процесног права је

расветљење и решење кривичне

ствари и примена материјалног кривичног права на тако расветљену и
решену кривичну ствар.

Овај задатак се остварује у кривичном поступку и у

потпуности остварује доношењем правноснажне судске одлуке.

ИЗВОРИ КРИВИЧНОГ ПРОЦЕСНОГ ПРАВА

Извори кривичног процесног права су правни акти у којима су садржани

прописи ове гране права. Кривично процесно право је законско право што значи да
су једини извор

закони

донесени од стране надлежних законодавних органа, као и

ратификовани

међународни уговори

. Обичаји нису извор кривичног процесног

права као ни судска пракса јер по правилу судови само примењују закон у
конкретном случају, мада постоји огроман утицај праксе виших судова на примену
права од стране нижих судова. Такође, ни доктрина није извор кривичног
процесног права.

Различити су критеријуми за класификацију ових извора. Постоји подела на

међународне и унутрашње изворе

при чему се под међународним изворима

подразумевају међународни уговори (билатерални и мултилатерални), а под
унутрашњим изворима многобројни закони. Најприхватљивија је подела на

главне

– основне и споредне – допунске

изворе

Главни извори

су законски прописи који

се у целости односе на кривично процесно право и којима се регулишу основна
питања   ове   гране   права.   Главни   извор   српског   кривичног   процесног   права   је
Законик о кривичном поступку од 26.09.2011. године који је почео са применом 15.
јануара 2012. године у поступцима за кривична дела за која је посебним законом
одређено   да   поступа   јавно   тужилаштво   посебне   надлежности   (Тужилаштво   за
организовани криминал и Тужилаштво за ратне злочине), а у осталом делу је, након
одговарајућих   измена   и   допуна,   отпочео   са   применом   1.   октобра   2013.   године.

Споредни

извори су они законски прописи који садрже поједине одредбе које се

тичу кривичног процесног права, а у основи регулишу материју других правних
подручја. Најзначајнији споредни извори су: Закон о уређењу судова, Закон о
јавном тужилаштву, Закон о полицији, Кривични законик, правила међународног
права и др.

Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода

је

најважнији   међународноправни   акт   који   је   донет   у   оквирима   Савета   Европе   и
правно је обавезујућа. Наша држава је пријемом у Савет Европе (2003. године)
обавезана на поштовање одредаба Европске конвенције, као и одлука Европског
суда за људска права, у поступцима у којима је наша држава учесница у спору. У
том   смислу   битно   је   истаћи   да   Европска   конвенција   о   људским   правима,   са
становишта   кривичног   материјалног   и   процесног   права,

садржи следеће важне

гаранције (тзв. минималне стандарде):

забрану мучења, забрану смртне казне,

право на слободу и безбедност личности, право на поштовање приватног и
породичног живота, право на правично суђење, право на делотворни правни лек,
кажњавање само на основу закона (начело легалитета) и др.

ВАЖЕЊЕ КПП У ОДНОСУ НА ЛИЦА

Кривично процесно право важи за сва лица (домаћа и страна) која

на

територији Србије учине кривично дело

(за случајеве када су одређена кривична

дела учињена у иностранству и када се може применити домаће кривично процесно
право важе допунски принципи предвиђени Кривичним закоником). Међутим, од
овог правила постоје изузеци у погледу једног броја лица која уживају

кривичнопроцесни имунитет.

Кривичнопроцесни имунитет

је установа

кривичног   процесног   права   којом   се   искључује   кривично   гоњење   одређених
категорија   лица   иако   су   испуњени   сви   стварни   и   правни   услови   за   вођење
кривичног   поступка.   Од   кривичнопроцесног   имунитета   треба   разликовати

кривични материјалноправни имунитет

који представља основ за искључење

кривичног дела или кажњивости одређених лица (нпр. посланик не може бити
позван на кривичну одговорност за изражено мишљење или гласање у вршењу
своје посланичке функције). Разлика се огледа у томе што код материјалноправног
имунитета уопште не постоји кривично дело или кажњивост, а у случају процесног
имунитета кривично гоњење се само привремено не може вршити иако се кривично
дело и кажњивост не доводе у питање.

Постоје различите врсте кривичнопроцесног имунитета.

Апсолутан

је онај

процесни   имунитет   који   према   лицу   које   ужива   имунитет   спречава   кривично
гоњење   и   предузимање   било   које   кривичнопроцесне   радње   због   извршеног
кривичног   дела,   осим   у   случају   одобрења   надлежног   органа   (нпр.   посланички
имунитет),   а   код

релативног

може доћи до предузимања кривичног гоњења и

појединих кривичнопроцесних радњи

према лицу које ужива имунитет (нпр. судија

не може бити лишен слободе у поступку покренутом због кривичног дела учињеног

у обављању судијске функције

без одобрења Високог савета судства, али се

поступак може водити).

Трајан

је имунитет кад надживљава функцију која се

врши, а

привремен

постоји само док траје функција на коју се односи.

Безуслован

је

онај имунитет који се не може одузети до истека функције, а

услован

онај који важи

док од стране надлежног државног органа не буде укинут, без обзира што функција
на коју је окривљени изабран још увек траје.

Правно средство за одузимање кривичнопроцесног имунитета је одобрење

за кривично гоњење.

Кривичнопроцесни имунитет по свом

дејству

може бити

потпуни

делимичан

. Потпуни кривичнопроцесни имунитет, тзв. дипломатски имунитет

уживају шефови страних држава када су у званичној посети нашој земљи, шефови
дипломатске мисије, дипломатско особље и чланови њихових ужих породица.

Делимичан кривичнопроцесни имунитет

уживају: председник Србије, чланови

владе РС, народни посланици у Скупштини Србије, судије и јавни тужиоци, судије
Уставног суда и заштитник грађана.

Посланик не може бити притворен без одобрења Народне скупштине

(односно,   административног   одбора),   нити   се   против   њега,   ако   се   позове   на
имунитет,   може   покренути   кривични   поступак   без   одобрења   НС,   осим   ако   је
затечен у вршењу кривичног дела за које је прописана казна затвора у трајању
дужем   од   пет   година   –   тада   може   бити   притворен   без   одобрења   Народне
скупштине.

6. ТУМАЧЕЊЕ КРИВИЧНОГ ПРОЦЕСНОГ ПРАВА

Тумачење кривичног процесног права је

мисаона активност путем које се

утврђује прави смисао и значење норме закона који чини извор кривичног
процесног права и то све у циљу њене адекватне и правилне примене. Приликом
тумачења КПП користи се превасходно језичко, логичко, систематско, историјско,
циљно и упоредно тумачење. Такође, у кривичном процесном праву се примењује
екстензивно (шире) тумачење норми осим ако се ради о норми која представља
изузетак било које врсте. Такве одредбе се увек морају уско – рестриктивно
тумачити.

Треба нагласити да је у кривичном процесном праву дозвољена

аналогија

(тумачење на основу сличности) која је заступљена на два начина. Прво, путем

законске аналогије

правно се регулишу исте или веома сличне процесне ситуације и

то на тај начин што се једноставно упућује на примену других одредаба (нпр.
прописано је да ће се у скраћеном поступку примењивати одредбе чл. 496. до 520
ЗКП, а уколико овим одредбама није нешто посебно предвиђено, сходно ће се
примењивати остале одредбе ЗКП). И друго, путем

судске аналогије

на један случај

који није регулисан општом правном нормом и који представља правну празнину
суд примењује правну норму која је предвиђена за неки други случај који је с њим
сличан и то управо на основу те сличности.

Са аспекта обавезности тумачења и са аспекта субјекта који врши тумачење

прихваћена је подела на аутентично, судско и доктринарно.

Аутентично тумачење

је тумачење које даје стваралац норме (скупштина) и обавезно је за све органе који
примењују закон.

Судско тумачење

је тумачење које врше судови приликом

примене ових закона на конкретан кривични случај које има обавезну снагу само за
кривичну ствар на коју се односи.

Доктринарно (научно) тумачење

је тумачење

које даје кривичноправна наука и као такво је резултат слободне делатности
научника и нема обавезну снагу.

7. ПОЈАМ И ВРСТЕ КРИВИЧНОГ ПОСТУПКА

Кривични поступак је

законом регулисано предузимање кривичнопроцесних

радњи од стране кривичнопроцесних субјеката и то све у циљу доношења одлуке
суда о кривичном делу, кривичној санкцији и другим процесним односима који су у
вези са кривичним делом, а захтевају учешће и одлуке суда.

Постоји више врста кривичних поступака што је у зависности

од врсте и

тежине кривичног дела и одређених својстава његових извршилаца.

То су: редовни

(општи) кривични поступак, посебни (особени) кривични поступци и помоћни
поступци.

Редовни

кривични поступак се спроводи за кривична дела за која је

прописана казна затвора преко осам година.

Посебни

кривични поступци су такви у

којима се као и у редовном кривичном поступку решава кривична ствар и доноси
одлука о делу и кривичној санкцији. Основна разлика између њих је

у врсти и

тежини кривичних дела за која се спроводе и у својствима њихових извршилаца

. У

посебне   кривичне   поступке   спадају:   скраћени   кривични   поступак,   поступак   за
кривична   дела   у   којима   поступа   јавно   тужилаштво   посебне   надлежности
(Тужилаштво за организовани криминал и Тужилаштво за ратне злочине), поступак
према   малолетницима,   споразум   о   признању   кривичног   дела,   и   др.

Помоћни

поступци

су такви поступци у којима се уопште не решава кривична ствар нити

доноси одлука о делу и санкцији већ долази само до примене одређених

Судски главни кривични поступак

је други стадијум редовног кривичног

поступка   и   започиње   потврђивањем   оптужнице   од   стране   ванпретресног   већа   и
траје   све   до   доношења   првостепене   судске   одлуке.   Судски   главни   кривични
поступак има три фазе: припремање главног претреса, главни претрес и доношење
пресуде.   Припремање   главног   претреса   почиње   са   достављањем   потврђене
оптужнице председнику већа и у његовој надлежности је  одржавање припремног
рочишта, заказивање главног претреса и доношење других одлука које се односе на
управљање   поступком.   Одржавање   припремног   рочишта   од   стране   председника
већа у фази припремања главног претреса је новина коју доноси нови ЗКП чији је
циљ да се  странке  изјасне  о  предмету  оптужбе, да  образложе доказе  који  ће  бити
изведени на главном претресу и да евентуално предложе нове  доказе, да се утврде
чињенична  и  правна  питања  која  ће  бити  предмет  расправљања  на  главном
претресу, као и о другим питањима за која суд оцени да су од значаја за одржавање
главног претреса.

Главни претрес је централна фаза кривичног поступка у којој

кривичнопроцесне   странке   расправљају   о   кривичној   ствари.   Основ   доношења
судске одлуке након завршеног главног претреса могу бити само докази изнесени
на главном претресу. Сам главни претрес има пет етапа: отварање главног претреса,
излагање   оптужбе,   саслушање   оптуженог,   доказни   поступак   и   завршне   речи.
Доношење пресуде је последња фаза главног кривичног поступка и има следеће
етапе:   изрицање   пресуде,   објављивање   пресуде,   писмена   израда   пресуде   и
достављање пресуде.

Након доношења пресуде следи

поступак по редовним правним лековима

(жалби).

Овај поступак се води поводом изјављеног правног лека пред судом вишег

степена, ради расправљања и одлучивања о правилности и законитости суђења које
је обавио првостепени суд.

Овај поступак је

факултативан.

Поступак по ванредним правним лековима

води се против правноснажних

судских одлука, односно одлука против којих није дозвољена употреба редовних
правних лекова или које се више не могу нападати редовним правни лековима.

9. ОПТУЖНИ (АКУЗАТОРСКИ) КРИВИЧНИ ПОСТУПАК

Ово је најстарији систем кривичног поступка и био је присутан у развијеним

робовласничким државама (Атина и Рим) и у раном феудализму. Најважније
карактеристике овог система су следеће:

1. Покретање и трајање кривичног поступка је у целости зависило од

тужиоца и суд је кривичну ствар расправљао само по захтеву тужиоца, с тим да је
поступак био исти и за кривичне и за грађанске ствари. У својству тужиоца је могло
да се јави само лице које је оштећено кривичним делом, а тек касније и било који
грађанин и поднети тзв. популарну тужбу

(actio popularis).

2. Друга страна у овом систему кривичног поступка је оптужени који је био

потпуно равноправан са тужиоцем и имао је обавезу да се одазове позиву суда и да
одговори на питање да ли тужбу сматра основаном или не.

3. Суд је био у пасивном положају који је имао обавезу да се стара о реду у

поступку, да се докази изводе по закону, није се мешао у поступак доказивања и на
основу изведених доказа је доносио пресуду.

4. Терет доказивања је био на тужиоцу.
5. У погледу структуре сам кривични поступак се одвијао на главном

претресу и није било никаквог претходног поступка.