ПОЈАМ, ПРЕДМЕТ И ЗАДАТАК КРИВИЧНОГ ПРОЦЕСНОГ ПРАВА

А) Појам кривичног процесног права

Увек се мора имати у виду да је кривично процесно право грана кривичног

законодавства која уређује кривични поступак у коме долази до расветљења и
решења кривичне ствари. У теорији кривичног процесног права постоје

три

схватања

у одређивању појма КПП: реалистичко, јуристичко и реалистичко –

јуристичко схватање.

Код

реалистичког појма

као основно и битно обележје кривичног

процесног права узима се

кривично процесна радња

која се

са

кривичнопроцесним субјектима

појављује као основни кривичнопроцесни појам.

На овај начин се кривично процесно право одређује на основу његове спољашње
стране, на основу онога што је примарно опажајно, на први поглед видљиво. Код

јуристичких

дефиниција као основни појмови кривичног процесног права узимају

се

кривичнопроцесни субјекти и кривичнопроцесни односи

па се на овај начин

кривично процесно право одређује са његове унутрашње стране и тиме се даје
примат кривичнопроцесном односу.

Реалистичко – јуристички

појам

истовремено узима у обзир и кривичнопроцесну радњу и кривичнопроцесни однос
и на овај начин се појам кривичног процесног права одређује тако што се дају две
одвојене   дефиниције   или   једна   јединствена   дефиниција,   а   основни   недостатак
оваквог   дефинисања   јесте   одређена   опширност   и   њихова   одвојеност   јер   се
правилност   и   целовитост   дефинисања   једне   друштвене   појаве   не   постиже   са
мноштвом дефиниција.

С обзиром на изнесено појам кривичног процесног права би се могао

одредити на следећи начин.

Кривично процесно право је систем правних

прописа којима се одређују кривичнопроцесни субјекти и регулишу њихови
кривичнопроцесни односи који настају предузимањем кривичнопроцесних
радњи у циљу расветљења и решења кривичне ствари као предмета и задатка
кривичног процесног права.

Самим тим, као

основна обележја

кривичног

процесног права се јављају:

кривичнопроцесни субјект, кривичнопроцесна

радња, кривичнопроцесни однос, предмет кривичног процесног права и
задатак кривичног процесног права.

Б) Предмет кривичног процесног права

Предмет кривичног процесног права је

кривична ствар

. Кривична ствар је

реалан догађај који својим садржајем указује на одређено кривично дело и на
одређено лице као извршиоца тог дела.

Треба разликовати

кривичну ствар у неправом смислу

када се располаже

са доказима који говоре у прилог

основа сумње,

тј. који само

омогућавају сумњу

да

је извршено кривично дело. У таквом случају ради се о преткривичном поступку.

Кривична ствар у правом смислу

присутна је у случају када постоји

основана

сумња,

тј. када утврђене чињенице и околности

оправдавају сумњу

да је

одређено

лице учинило

одређено

кривично дело и као таква је присутна у свим фазама

кривичног поступка.

В) Задатак кривичног процесног права

Задатак кривичног процесног права је

расветљење и решење кривичне

ствари и примена материјалног кривичног права на тако расветљену и
решену кривичну ствар.

Овај задатак се остварује у кривичном поступку и у

потпуности остварује доношењем правноснажне судске одлуке.

ИЗВОРИ КРИВИЧНОГ ПРОЦЕСНОГ ПРАВА

Извори кривичног процесног права су правни акти у којима су садржани

прописи ове гране права. Кривично процесно право је законско право што значи да
су једини извор

закони

донесени од стране надлежних законодавних органа, као и

ратификовани

међународни уговори

. Обичаји нису извор кривичног процесног

права као ни судска пракса иако постоји огроман утицај праксе виших судова на
примену права од стране нижих судова јер по правилу судови само примењују
закон у конкретном случају. Такође, ни доктрина није извор кривичног процесног
права.

Различити су критеријуми за класификацију ових извора. Постоји подела на

међународне и унутрашње изворе

при чему се под међународним изворима

подразумевају међународни уговори (билатерални и мултилатерални), а под
унутрашњим изворима многобројни закони. Најприхватљивија је подела на

главне

– основне и допунске – споредне изворе.

Главни

извори су законски прописи који се

у целости односе на кривично процесно право и којима се регулишу главна,
односно основна питања ове гране права. Главни извор српског кривичног
процесног права је Законик о кривичном поступку од 28.12.2001. године који је
почео да се примењује марта 2002. године и до сада је претрпео доста измена и
допуна.

Споредни

извори су они законски прописи који садрже поједине одредбе

које се тичу  кривичног  процесног  права,  а  у  основи  регулишу  материју  других
правних   подручја.   Најзначајнији   споредни   извори   су:   Закон   о   уређењу   судова,
Закон   о   јавном   тужилаштву,   Закон   о   полицији,   Кривични   законик,   правила
међународног права и др.

Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода

је

најважнији   међународноправни   акт   који   је   донет   у   оквирима   Савета   Европе   и
правно је обавезујућа. Наша држава је пријемом у Савет Европе (2003. године)
обавезана на поштовање одредаба Европске конвенције, као и одлука Европског
суда за људска права, у поступцима у којима је наша држава учесница у спору. У
том   смислу   битно   је   истаћи   да   Европска   конвенција   о   људским   правима,   са
становишта   кривичног   материјалног   и   процесног   права,

садржи следеће важне

гаранције (тзв. минималне стандарде):

забрану мучења, забрану смртне казне,

право на слободу и безбедност личности, право на поштовање приватног и
породичног живота, право на правично суђење, право на делотворни правни лек,
кажњавање само на основу закона (начело легалитета) и др.

ВАЖЕЊЕ КРИВИЧНОГ ПРОЦЕСНОГ ПРАВА

ВАЖЕЊЕ КПП У ВРЕМЕНУ

Прво и основно питање временског важења КПП се састоји у одређивању

момента у којем

почиње и престаје да важи

кривичнопроцесни закон. У погледу

питања

када почиње да важи

кривичнопроцесни закон важи правило

tempus regit

actum

према којем се закони примењују од момента њиховог ступања на снагу.

Према општем правилу уставног права закон ступа на снагу најраније осмог дана
од дана објављивања, осим ако се из оправданих разлога предвиди да ступи на
снагу раније. Временски период од момента објављивања закона до његовог
ступања на снагу назива се

vacatio legis

(ослобађање закона)

У погледу другог

питања,

када престаје да важи

кривичнопроцесни закон, важи правило да се закон

примењује све док не дође до његовог укидања које може бити

изричито и

Постоје различите врсте кривичнопроцесног имунитета.

Апсолутан

је онај

процесни имунитет који спречава кривично гоњење за било које кривично дело
(нпр. посланички имунитет), а

релативан

спречава кривично гоњење само за

поједина кривична дела, по правилу, она која су извршена у вези са вршењем
функције (нпр. судија не може бити лишен слободе у поступку покренутом због
кривичног дела учињеног

у обављању судијске функције

без одобрења Високог

савета судства).

Трајан

је имунитет кад надживљава функцију која се врши, а

привремен

постоји само док траје функција на коју се односи.

Безуслован

је онај

имунитет који се не може одузети до истека функције, а

услован

онај који важи док

од стране надлежног државног органа не буде укинут, без обзира што функција на
коју је окривљени изабран још увек траје. У демократским државама имунитет је
релативан, привремен и услован.

Правно средство за одузимање кривичнопроцесног имунитета је одобрење

за кривично гоњење.

Кривичнопроцесни имунитет по свом

дејству

може бити

потпуни

делимичан

. Потпуни кривичнопроцесни имунитет (дипломатски) уживају шефови

страних држава када су у званичној посети нашој земљи, шефови дипломатске
мисије, дипломатско особље и чланови њихових ужих породица.

Делимичан

кривичнопроцесни имунитет

уживају: председник Србије, чланови владе РС,

народни посланици у Скупштини Србије, судије и јавни тужиоци, судије Уставног
суда и заштитник грађана.

Посланик не може бити притворен без одобрења Народне скупштине

(односно,   административног   одбора),   нити   се   против   њега,   ако   се   позове   на
имунитет,   може   покренути   кривични   поступак   без   одобрења   НС,   осим   ако   је
затечен у вршењу кривичног дела за које је прописана казна затвора у трајању
дужем   од   пет   година   –   тада   може   бити   притворен   без   одобрења   Народне
скупштине.

6. ТУМАЧЕЊЕ КРИВИЧНОГ ПРОЦЕСНОГ ПРАВА

Тумачење кривичног процесног права је

мисаона активност путем које се

утврђује прави смисао и значење норме закона који чини извор кривичног
процесног права и то све у циљу њене адекватне и правилне примене. Приликом
тумачења КПП користи се превасходно језичко, логичко, систематско, историјско,
циљно и упоредно тумачење. Такође, у кривичном процесном праву се примењује
екстензивно (шире) тумачење норми осим ако се ради о норми која представља
изузетак било које врсте. Такве одредбе се увек морају уско – рестриктивно
тумачити.

Треба нагласити да је у кривичном процесном праву дозвољена

аналогија

(тумачење на основу сличности) која је заступљена на два начина. Путем

законске

аналогије

правно се регулишу исте или веома сличне процесне ситуације и то на тај

начин што се једноставно упућује на примену других одредаба (нпр. прописано је
да ће се у скраћеном поступку примењивати одредбе чл. 434. до 448. а уколико
овим одредбама није нешто посебно предвиђено, сходно ће се примењивати остале
одредбе ЗКП). Код

судске аналогије

на један случај који није регулисан општом

правном нормом и који представља правну празнину суд примењује правну норму
која је предвиђена за неки други случај који је с њим сличан и то управо на основу
те сличности.

Са аспекта обавезности тумачења и са аспекта субјекта који врши тумачење

прихваћена је подела на аутентично, судско и доктринарно.

Аутентично тумачење

је тумачење које даје стваралац норме (скупштина) и обавезно је за све органе који
примењују закон.

Судско тумачење

је тумачење које врше судови приликом

примене ових закона на конкретан кривични случај које има обавезну снагу само за
кривичну ствар на коју се односи.

Доктринарно (научно) тумачење

је тумачење

које даје кривичноправна наука и као такво је резултат слободне делатности
научника и нема обавезну снагу.

7. ПОЈАМ И ВРСТЕ КРИВИЧНОГ ПОСТУПКА

Кривични поступак је

законом регулисано предузимање кривичнопроцесних

радњи од стране кривичнопроцесних субјеката и то све у циљу доношења одлуке
суда о кривичном делу, кривичној санкцији и другим процесним односима који су у
вези са кривичним делом, а захтевају учешће и одлуке суда.

Постоји више врста кривичних поступака што је у зависности од врсте и

тежине кривичног дела и одређених својстава његових извршилаца. То су: редовни
(општи) кривични поступак, посебни (особени) кривични поступци и помоћни
поступци.

Редовни

кривични поступак се спроводи за кривична дела за која је

прописана казна затвора преко пет година.

Посебни

кривични поступци су такви у

којима се као и у редовном кривичном поступку решава кривична ствар и доноси
одлука о делу и кривичној санкцији. Основна разлика између њих је у врсти и
тежини кривичних дела за која се спроводе и у својствима њихових извршилаца. У
посебне   кривичне   поступке   спадају:   скраћени   кривични   поступак,   поступци   за
изрицање   кривичних   санкција   без   главног   претреса,   поступак   за   кривична   дела
организованог   криминала,   корупције   и   друга   изузетно   тешка   кривична   дела,
поступак   према   малолетницима,   споразум   о   признању   кривице,   и   др.

Помоћни

поступци

су такви поступци у којима се уопште не решава кривична ствар нити

доноси   одлука   о   делу   и   санкцији   већ   долази   само   до   примене   одређених
кривичноправних   и   кривичнопроцесних   института   чиме   се   решавају   поједина
процесна   питања.   То   су:   поступак   за   издавање   окривљених   и   осуђених   лица,
поступак   за   издавање   потернице   и   објаве,   поступак   за   пружање   међународне
кривичноправне помоћи, поступак за примену мера безбедности и др.

8. ТОК КРИВИЧНОГ ПОСТУПКА

Редовни кривични поступак има два стадијума,

претходни и главни кривични

поступак,

с тим што треба нагласити да кривичном поступку претходи

преткривични поступак

Претходни кривични поступак

је први стадијум редовног кривичног

поступка и траје од покретања кривичног поступка до ступања оптужнице на
правну снагу. Претходни кривични поступак има две фазе:

истрагу и

стављање под оптужбу (оптужење).

Истрага је прва фаза претходног кривичног поступка до које долази када

постоји

основана сумња

да је

одређено

лице учинило кривично дело и о

спровођењу истраге одлучује суд (истражни судија или ванпретресно веће).
Основни циљ истраге је прикупљање података и доказа неопходних за доношење
одлуке о подизању оптужнице или о обустави кривичног поступка.

Оптужење је друга фаза претходног кривичног поступка и састоји се од

подизања оптужнице и њене контроле. Ова фаза започиње подизањем оптужнице, а
завршава се ступањем оптужнице на правну снагу или обуставом кривичног

10. ИСТРАЖНИ (ИНКВИЗИТОРСКИ) КРИВИЧНИ ПОСТУПАК

Овај систем кривичног поступка добија превагу крајем 12. и почетком 13.

века у окриљу католичке цркве и постепено је прешао у световне судове у
феудалним државама Западне Европе и такав свој статус задржава до француске
буржоаске револуције 1789. године када је уведен савремени кривични поступак.
Најважније карактеристике овог система су следеће:

1. У истражном систему кривичног поступка не постоје странке и све три

основне процесне функције (оптужба, одбрана, суђење) сконцентрисане су у рукама
једног органа – суда који покреће поступак по службеној дужности. Окривљени је
био скоро потпуно обесправљен и више је сматран објектом него субјектом у праву.

3. У погледу структуре кривични поступак се састојао од истраге и суђења, с

тим што је тежиште активности било у истрази. Истрага се делила на општу и
посебну. У општој истрази окривљени је испитиван тако да уопште није знао које
кривично дело му се ставља на терет, нити зашто се окривљује. У посебној истрази
окривљени је током испитивања упознаван са делом које му се ставља на терет, с
тим што је признање окривљеног био најјачи доказ, краљица доказа, а за добијање
признања истражитељи су могли да примене мучење (тортуру). Само суђење као
друга фаза кривичног поступка се одвијало пред већем које је судило и пресуђивало
искључиво на основу списа предмета – оног што нема у списима не постоји.

4. Приликом одлучивања судија се није водио принципом слободног

судијског уверења већ принципом законске вредности доказа.

5. Суд је поред осуђујуће и ослобађајуће судске одлуке (пресуде) могао

донети и трећу врсту пресуде – пресуду на основу које се окривљени „отпушта
испод суђења“ (absolutio ab instantia). Ово је била неповољна пресуда по
окривљеног јер је суд у сваком тренутку могао поново повести поступак против
окривљеног, а да он није имао право истицања приговора пресуђене ствари.

6. Поступак је био тајан, писмен и посредан, није било контрадикторности.
7. Тековине инквизиторског поступка су: начело официјелности и

легалитета кривичног гоњења и прикупљање доказа по службеној дужности суда.

11. САВРЕМЕНИ (МЕШОВИТИ) КРИВИЧНИ ПОСТУПАК

Француска буржоаска револуција из 1789. године је означила крај истражног

кривичног поступка и почетак потпуне афирмације савременог система кривичног
поступка. Основне карактеристике овог система кривичног поступка су:

1. Савремени кривични поступак је оптужно расправни кривични поступак у

коме су основне кривичнопроцесне функције (оптужба, одбрана и суђење)
осамостаљене и одвојене, тј. поверене су посебним субјектима.

2. Носилац функције оптужбе за највећи број кривичних дела је државни

орган (јавни тужилац) и он предузима гоњење по службеној дужности. Оштећени
има улогу супсидијарног тужиоца или помагача, а изузетак су кривична дела где се
гоњење предузима по приватној тужби где је овлашћени тужилац приватни
тужилац.

3. Суд је активни вршилац функције суђења.
4. Положај окривљеног карактерише претпоставка невиности и развијено

право на одбрану.

5. Са аспекта структуре цео кривични поступак је подељен на два основна

стадијума: претходни (припремни) и главни поступак. Основни задатак претходног