ПОЈАМ, ПРЕДМЕТ И ЗАДАТАК КРИВИЧНОГ ПРОЦЕСНОГ ПРАВА

Појам

кривично процесно право je грана кривичног законодавства која уређује кривични

поступак у коме долази до расветљења и решења кривичне ствари. У теорији к. права
постоје

три схватања

у одређивању појма КПП: реалистичко, јуристичко и реалистичко –

јуристичко схватање.

Код

реалистичког појма

као основно и битно обележје кривичног процесног

права се, поред

кривичнопроцесних субјеката, предмета и задатка,

узима

кривично

процесна радња

која се

појављује као основни кривичнопроцесни појам. На овај начин се

кривично процесно право одређује на основу његове спољашње стране, на основу онога
што је примарно опажајно, на први поглед видљиво, тј. на основу кривичнопроцесне
радње. Код

јуристичких

дефиниција као основни појам кривичног процесног права се,

поред

кривичнопроцесних субјеката, предмета и задатка,

узима

кривичнопроцесни

однос

па се на овај начин кривично процесно право одређује са његове унутрашње стране

и тиме се даје примат кривичнопроцесном односу.

Реалистичко – јуристички

појам

истовремено узима у обзир и кривичнопроцесну радњу и кривичнопроцесни однос и на
овај начин се појам кривичног процесног права одређује тако што се дају две одвојене
дефиниције или једна јединствена дефиниција, а основни недостатак оваквог дефинисања
јесте одређена опширност и њихова одвојеност јер се правилност и целовитост
дефинисања једне друштвене појаве не постиже са мноштвом дефиниција.

С обзиром на изнесено појам кривичног процесног права би се могао одредити на

следећи начин.

Кривично процесно право је систем правних прописа којима се

одређују кривичнопроцесни субјекти и регулишу њихови кривичнопроцесни односи
који настају предузимањем кривичнопроцесних радњи у циљу расветљења и решења
кривичне ствари као предмета и задатка кривичног процесног права.

Самим тим, као

основна обележја

кривичног процесног права се јављају:

кривичнопроцесни субјект,

кривичнопроцесна радња, кривичнопроцесни однос, предмет кривичног процесног
права и задатак кривичног процесног права.

Б) Предмет кривичног процесног права

Предмет кривичног процесног права је

кривична ствар

. Кривична ствар је реалан

догађај који својим садржајем указује на одређено кривично дело и на одређено лице као
извршиоца тог дела.

У зависности од доказа и нивоа сумње који у конкретном случају говоре у прилог

томе да је извршено кривично дело и да је одређено лице извршилац тог кривичног дела,
треба разликовати

кривичну ствар у неправом смислу и кривичну ствар у правом

смислу. Кривична ствар у неправом смислу

се јавља

када се располаже са доказима

који говоре у прилог

основа сумње,

тј. када постоје чињенице које

посредно

указују да је

учињено кривично дело или да је одређено лице учинилац кривичног дела. У таквом
случају ради се о

претходном поступку

(предистражни поступак и истрага).

Такође, у

истрази се може доћи до доказа који говоре у прилог

основане сумње

, тј. скуп чињеница

које

непосредно

указују да је одређено лице учинилац кривичног дела. Међутим, овај ниво

сумње није довољан за подизање оптужбе, али јесте за предузимање неких других радњи
према осумњиченом у истрази као што је нпр. одређивање притвора.

Кривична ствар у

правом смислу

присутна је у случају када постоји

оправдана сумња,

тј. када постоје

чињенице које

непосредно поткрепљују основану сумњу

и оправдавају подизање оптужбе

и као таква је присутна од момента подизања оптужбе па до краја кривичног поступка.

В) Задатак кривичног процесног права

Задатак кривичног процесног права је

расветљење и решење кривичне ствари и

примена материјалног кривичног права на тако расветљену и решену кривичну
ствар.

Овај задатак се остварује у кривичном поступку и у потпуности остварује

доношењем правноснажне судске одлуке.

ПОЈАМ И ВРСТЕ КРИВИЧНОГ ПОСТУПКА

Кривични поступак је

законом регулисано предузимање кривичнопроцесних радњи

од стране кривичнопроцесних субјеката и то све у циљу доношења одлуке суда о
кривичном делу, кривичној санкцији и другим процесним односима који су у вези са
кривичним делом, а захтевају учешће и одлуке суда.

Постоји више врста кривичних поступака што је у зависности

од врсте и тежине

кривичног дела и одређених својстава његових извршилаца.

То су: редовни (општи)

кривични поступак, посебни (особени) кривични поступци и помоћни поступци.

Редовни

кривични поступак се спроводи за кривична дела за која је прописана казна затвора преко
осам година.

Посебни

кривични поступци су такви у којима се као и у редовном

кривичном поступку решава кривична ствар и доноси одлука о делу и кривичној санкцији.
Основна разлика између њих је

у врсти и тежини кривичних дела за која се спроводе и у

својствима њихових извршилаца

. У посебне кривичне поступке спадају: скраћени

кривични поступак, поступак за кривична дела у којима поступа јавно тужилаштво
посебне надлежности (Тужилаштво за организовани криминал и Тужилаштво за ратне
злочине), поступак према малолетницима, споразум о признању кривичног дела, и др.

Помоћни поступци

су такви поступци у којима се уопште не решава кривична ствар нити

доноси одлука о делу и санкцији већ долази само до примене одређених кривичноправних
и кривичнопроцесних института чиме се решавају поједина процесна питања. То су:
поступак за издавање окривљених и осуђених лица, поступак за издавање потернице и
објаве, поступак за пружање међународне кривичноправне помоћи, поступак за примену
мера безбедности и др.

7. ТОК КРИВИЧНОГ ПОСТУПКА

Редовни кривични поступак се спроводи за најтежа кривична дела, тј. за кривична

дела за која је прописана казна затвора преко осам година и као такав има најпотпунију
структуру. Редовни кривични поступак има два стадијума,

административни претходни

поступак и судски главни кривични поступак.

Административни претходни поступак

није део кривичног поступка у правом

смислу речи и његово вођење је поверено јавном тужилаштву и полицији, без активне
судске улоге. Претходни поступак започиње предузимањем прве радње надлежног органа
(полиције или јавног тужилаштва) у циљу откривања кривичног дела и проналажења

оптужбе, саслушање оптуженог, доказни поступак и завршне речи. Доношење пресуде је
последња фаза главног кривичног поступка и има следеће етапе: изрицање пресуде,
објављивање пресуде, писмена израда пресуде и достављање пресуде.

Након доношења пресуде следи

поступак по редовним правним лековима

(жалби).

Овај поступак се води поводом изјављеног правног лека пред судом вишег степена, ради
расправљања и одлучивања о правилности и законитости суђења које је обавио
првостепени суд.

Овај поступак је

факултативан.

Поступак по ванредним правним лековима

води се против правноснажних судских

одлука, односно одлука против којих није дозвољена употреба редовних правних лекова
или које се више не могу нападати редовним правни лековима.

8. ОПТУЖНИ (АКУЗАТОРСКИ) КРИВИЧНИ ПОСТУПАК

Ово је најстарији систем кривичног поступка и био је присутан у развијеним

робовласничким државама (Атина и Рим) и у раном феудализму. Најважније
карактеристике овог система су следеће:

1. Покретање и трајање кривичног поступка је у целости зависило од тужиоца и суд

је кривичну ствар расправљао само по захтеву тужиоца, с тим да је поступак био исти и за
кривичне и за грађанске ствари. У својству тужиоца је могло да се јави само лице које је
оштећено кривичним делом, а тек касније и било који грађанин и поднети тзв. популарну
тужбу

(actio popularis).

2. Друга страна у овом систему кривичног поступка је оптужени који је био

потпуно равноправан са тужиоцем и имао је обавезу да се одазове позиву суда и да
одговори на питање да ли тужбу сматра основаном или не.

3. Суд је био у пасивном положају који је имао обавезу да се стара о реду у

поступку, да се докази изводе по закону, није се мешао у поступак доказивања и на основу
изведених доказа је доносио пресуду.

4. Терет доказивања је био на тужиоцу.
5. У погледу структуре сам кривични поступак се одвијао на главном претресу и

није било никаквог претходног поступка.

6. Судска одлука (пресуда) се доносила већином гласова и могла је бити осуђујућа

или ослобађајућа, а доношена је по принципу слободног судијског уверења, без
образложења.

7. Главне тековине овог типа кривичног поступка су: раздвојеност основних

процесних функција (суђење, оптужење, одбрана), јавност, усменост, непосредност и
контрадикторност.

9. КРИВИЧНОПРОЦЕСНИ СУБЈЕКТИ

Кривичнопроцесни субјект јесте

процесно способно физичко или правно лице које

на основу законом му прописаних права и дужности врши у кривичном поступку
одређену функцију у циљу остваривања кривичнопроцесног задатка.

Основна обележја општег појма кривичнопроцесног субјекта су:

- својство кривичнопроцесног субјекта може стећи како физичко тако и правно

лице;

- процесна способност коју чини стварна и оперативна легитимација.

Стварна

легитимација

се заснива на односу једног лица према кривичној ствари и од тог односа

зависи и својство у коме се то лице може појавити у кривичном поступку (нпр. да би се
лице појавило у својству супсидијарног тужиоца потребно је да је оштећено кривичним
делом).

Оперативна легитимација

представља способност једног лица да права и

дужности у кривичном поступку реализује својом сопственом делатношћу и као таква је
заснована на његовом узрасту и душевном здрављу;

- сваки кривичнопроцесни субјект поседује законом предвиђен фонд права и

дужности;

- он је извршилац припадајућих му права и дужности у циљу остваривања

кривичнопроцесног задатка и то извршилаштво може бити непосредно и посредно.

Главни

кривичнопроцесни субјекти су носиоци главних кривичнопроцесних

функција и стичу ово својство од почетка кривичног поступка и то су:

суд, овлашћени

тужилац и окривљени. Помоћни

кривичнопроцесни субјекти су носиоци помоћних

кривичнопроцесних функција и јављају се нешто касније вољом главних
кривичнопроцесних субјеката (нпр. бранилац, пуномоћник, законски заступник).

Странке у кривичном поступку су овлашћени тужилац и окривљени.

Странка је

кривичнопроцесни субјект који у кривичном поступку обавља функцију оптужбе или
одбране.

10. СТВАРНА НАДЛЕЖНОСТ КРИВИЧНОГ СУДА

Уопште, под

појмом надлежности

кривичног суда се подразумева право и дужност

кривичног суда да у кривичном поступку реши и расветли одређену кривичну ствар.

Стварна надлежност

представља право и дужност кривичног суда да расветли и реши

одређену кривичну ствар у зависности од

тежине кривичног дела и својства извршиоца.

Основни суд је стварно надлежан да у првом степену суди:

за кривична дела за

која је као главна казна предвиђена

новчана казна или казна затвора до десет година и

десет година,

ако за поједина од њих није надлежан други суд; одлучује о молби за

престанак мере безбедности или правне последице осуде

за кривична дела из своје

надлежности. Такође, основни суд пружа грађанима правну помоћ, међународну правну
помоћ, ако није надлежан други суд, и врши друге послове одређене законом.

Виши суд је стварно надлежан да у првом степену суди:

за кривична дела за која је

као главна казна предвиђена

казна затвора преко десет година;

за одређена, законом

таксативно   набројана   кривична   дела,   која   би   према   висини   запрећене   казне   била   у
надлежности основног суда (нпр. кривична дела против Војске Србије, одавање државне
тајне, повреда угледа Републике Србије, убиство на мах, кршење закона од стране судије,
јавног   тужиоца   и   његовог   заменика,   итд.);   суди   у   кривичном   поступку   према
малолетницима;  одлучује о молби за престанак мере безбедности или правне последице
осуде за кривична дела из своје надлежности; води поступак за изручење окривљених и
осуђених лица; одлучује о сукобу надлежности основних судова са свог подручја, итд.

Виши суд у другом степену

одлучује о жалбама на одлуке основних судова о

одређивању мера обезбеђења присуства окривљеног.