Ekonomski fakultet Subotica
Odeljenje Novi Sad
SEMINARSKI RAD
KRIZA U AZIJI 1997-1998 I ULOGA MMF-A
Studenti:
Predmetni profesor: Srdjan Kaljevic
Dr Vera Zelenovic Djurdja Krivokapic
Nadja Novakovic
Predmetni asistent: Milos Peric
Milivoje Davidovic
1. KORENI ISTOCNO-AZIJSKE KRIZE
Finansijska kriza koja je 1997 zahvatila zemlje Jugoistocne Azije (ZIJA) bila je jedna od
najopsnijih finansijskih kriza po uticaju na politicku I ekonomsku stabilnost. U periodu posle
drugog svetskog rata pa sve do nastanka krize smatralo se da je rast azijskih zemalja
neazustavljiv jer su zemlje pogodjene ovom krizom belezile najvece stope privrednog rasta u
svetu, baziranim na velikom izvozu I ulaganjima u obrazovanje I infrastrukturu.Sve ove
aktivnosti su u pocetku ugavnom finansirane iz domace stednje, a kansije I iz obilnih
inostranih kredita, sto je I izazvalo najvece troskove sanacija u istoriji. Saniranje troskova
krize nisu snosile samo drzave pogodjene krizom, vec su tu bili ukljuceni I inostrani, privatni
nefinansijski I finansijski subjekti, kao I nadnacionalne finansijsje institucije.
Ovi subjekti su jedni od najbitnijih aktera koje snose krivicu nastanka ove krize.
Kada su u pitanju uzrozi nastanka azijske krize, vodjene su brojne polemike medju autorima
koji su se bavili ovom tematikom. Medju najistaknutijim je Paul Krugman koji je predvideo
krizu jos 1994. Godine, a privredni razvoj JIA zemalja je poredio sa bivsim SSSR-om.
Francis Fukuyama je pokusavao da pobije tezu da izvor krize bio u domenu specificne
kulture JIA, dok je po Jozefu Stiglicu glavni uzrok bila liberalizacija trzista.
Izbijanje krize moze se pratiti kroz tri faze. U prvoj fazi su primeceni simptomi krize u
Tajlandu i ostalim azijskim drzavama pogodjenima krizom na nacionalnom nivou. Druga
faza traje od izbijanja krize do drugog tromesecja 1998. godine, a karakterise je pokusaj
stvaranja “sigurnosnog stita” solidarnosti na regionalnom nivou i stvaranje azijskog fonda
uzajamne pomoci, koji je bio ogranicenog dometa s obzirom na razmere krize. Treca faza je
trajala od druge polovine 1998. godine, koju su obiljezili medjusobni sukobi unutar clanica
ZIJA.
Istocno azijske ekonomije su decenijama, zahvaljujuci domacoj razvojnoj politici, belezile
privredni rast. Pritisak je bio da se otvore zapadnom kapitalu, jer vise kapitala, ce donijeti
veci rast. Priliv sredstava je uskoro doveo do rasta cena nekretnina, hartija od vrednosti i
zaduzivanja kompanija. Koja je bila cena sveg toga? Na prvu glasinu na Wall Stritu da Juzna
Koreja nece moci da servisira dugove, investitori su poceli da povlace sredstva. Dubina krize
je bila tolika da obrazovni sistem Tajvana nije funkcionisao. Obrazovaniji gradjani su drzali
casove deci u kraju. MMF je savetovao da se kamatne stope povecaju kako valuta ne bi
devalvirala, i smanji potrosnja, sto je itekako pogorsalo situaciju.
1.1.
Varljivi makroekonomski indikatori
U svakom slucaju, uzroke krize ne mozemo ograniciti na dva faktora, njih je mnogo i snaga
njihovog dejstva je bila ogromna upravo iz razloga njihovog simultanog delovanja koje je je
cesto i u velikoj meri zbunjuvalo finansijke analiticare. Upravo u tome mozemo naci odgovor
zasto kriza nije bila anticipirana iako je bilo dosta znakova koji su je najavljivali. Do krize je,
po svemu sudeci, doslo zahvaljujuci neodrzivom deficit tekuceg racuna, snaznom kapitalnom
prilivu kratkorocnih kredita I neadekvatno sprovedenom procesu finansijke liberalizacije i
deregulacije. Kao bitan faktor moramo ukljuciti i porast moralnog hazarda u sistemu.
Celokupna ekonomska politika koju su vodile ove zemlje je imala granice nakon kojih su na
povrsinu izbile dugo godina dobro sakriveni kljucni makroekonomski problemi.
Tabela 1:
Eksterno finansiranje pet azijskih privreda
(u mlrd. USD).
Izvor: Radelet, S., and J.Sachs ( 1999 ).
What Have We Learned, So Far, From the Asian
Financial Crisis?
NBER Working Paper, January 1999.
Nakon toga doslo je do masovnog povlacenja finansijskih sredstava od strane inostranih
povjerilaca. Institus za Medjunarodnu ekonomiju (Institute for International Economics) je
procenio da su neto ulazi privatnog kapitala pali za 93 mlrd. USD s kraja 1996. Godina na
12,1 mlrd. USD na kraju 1997. Godine, sto u zbiru iznosti 105 mlrd.USD od kojih se 77
mlrd. Usd prepisuje komercijalnim bankama, 24 smanjenju portfolio ulaganja u akcije I 5
povlacenju zajmova odobrenih od strane nebankarskih privrednih subjekata.
