1
Sadržaj
1. Uvod................................................................................2
2. Sistematika......................................................................3
3. Ergates faber L. – Borova strižibuba…………………..6
4. Hylotrupes bajulus L. – Kućna strižibuba……………...8
5. Callidium violaceum L. – Plavi kalidium.......................11
6. Zaključak.........................................................................13
7. Literatura.........................................................................14
2
UVOD - KSILOFAGNI INSEKTI
Pod ksilofagnim insektima uopšte podrazumevaju sve forme koje se na bilo koji način hrane
drvetom, prerađujući njegove hranjive sastotke u svom crevnom kanalu putem fermenata za varenje ili
koristeći ih idirektno, preko ekto ili eindosimbiontskih mikroorgamzama. Mada vrlo široka, ova
definicija ne obuhvata sve insekte koji žive u drvetu, jer postoje forme koje u njemu kopaju hodnike
da bi se tu nastanile, dok im je režim ishrane sasvim drukčiji (na primer mravi). Pošto tom prilkom
nanose tehničke štete, definiciju bi trebalo proširiti i na njih
.
Ksilofagnih insekata u
širem
smislu reči ima mnogo, jer se ovde mogu ubrojati sve vrste koje
nastanjuju bilo koji sloj diveta (koru, liku, beljiku ili srčiku), bez obzira na ekonomski efekat njihove
delatnosti. Ovde bi prema tome ušli sipci potkornjaci (Scolytidaie), krasci (Buprestidae), mnoge
strižibube (Cerambycidae) itd.
Najveći broj vrsta ksilofagnih insekata živi u tropskim i suptropskim oblastima. Ovde, takođe,
žive i forme koje se samatraju najopasnijim razaračiima drveta (terimiti). U umerenim zonama ima ih
znatno manje. Prema Vite-u, u
srednjoj Evropi živi svega oko
100 insekata koji se mogu
ubrojati u ksilofage u užem
smislu reči. Ako se među
njima izdvoje vrste koje imaju
manji ili veći ekonomski
značaj, navedeni broj se svodi
otprilike na polovinu, a svega
njih tridesetak predstavljaju
opasne neprijatelje drveta.
Ksilofagni
insekti
mogu se delti u grupe na
osnovu različitih kriterijuma,
odnosno na osnovu raziličitih
zajedničkih osobina. U praksi se najčešće dele prema materijalu na kome žive, prema slojevima drveta
koji predstavljaju njihova mikrostaništa (kora, beljika. srčika i, sl.), prema dubini prodiranja, prema
stanju drveta u kome se razvijaju (sveže posečeno, vazdušno suvo itd.), prema rasprostranjenju i prema
broju vrsta drveta na kojima mogu da žive i da se razvijaju.
4
sa velikim sadržajem celuloze, a nisu sposobne da je vare, jer nemaju odgovarajuće fermente.
One u svom zadnjem crevu imaju simbionete iz grupe praživotinja, koje vare celulozu. Neke
larve imaju grudne noge koje su rudimentisane, a neke su apodne. Vrlo često su na kraju
trbuha larva nekih vrsta nalaze razni hitinizirani izraštaji. Larve nekih insekata žive u vodi i
imaju noge za plivanje, a do kiseonika dolaze tako što imaju stigme na izduženom kraju
trbuha koji povremeno izbacuju na površinu vode kako bi uzele vazduh. Većina tvrdokrilaca
ima slobodnu lutku. Ređi je slučaj da larve ne zbacuju poslednju kožu potpuno. Već ona samo
puca u duž glave i grudi sa dozalne strane, tako da se u njoj formira lutka. To znaći da je ovo
jedan vid buretaste lutke. Kod većine vrste tvrdokriaca dolazi do hrizalidacije dolazi u zemlji,
a larva gradi od zemlje u kojoj polazi u stadijum lutke. Larve koje žive u drvetu ili pod korom
drveta kolevke grade na kraju svog hodnika, a često koriste iverčice drveta da se ograde.
Fam. Cerambycidae ( strižibube
)
Strižibube su dimenzija od nekoliko milimetara do 5 cm. Većina vrsta je srednje veličine.
Telo je izduženo. Pipci su obično dugi ( često duži od tela), končasti, ređe testerasti. Usni
aparat snažan, podešen za grickanje. Poađaj glave u odnosu na telo može biti prognati,
ortognati ili hipognati. Grudi su snažne. Vratni štit na sredini bokova ima po jednu bodlju.
Između zadnjeg dela glave i prednjeg dela vratnog štita sa unutrašnje strane nalaze se nabori
koji podpomažu da imago pomera glavu gore-dole, proizvodi karakterističan zvuk, koji
podseća na zvuk testere za drva ( tako su dobile ime strižibube ). Noge su im tanke, vitke,
podešene za hodanje ili trčanje. Nekada su zadnje noge duže od rednjih i srednjih. Pokrioci su
obično nešto širi od vratnog štita i postepeno se sužava prema krajevima. Zadnja krila su
dobro razvijena i služe za letenje. Trbuh je prekriven pokriocima, a kod ženki nekih vrsta
završava se teleskopskom legalicom, koja viri ispod pokrioca.
Kod strižibuba je veoma izražen polni dimorfizan-
mužkaci imaju duže pipke od ženki. Jaja su obično
elipsoidna, nekada zašiljena na polovima. Larve su
apodne ili sa rudimentima na grudnih nogu. Bele su ili
svetložute boje, sa smeđim usnim aparatom za
grickanje i jače hitinziranom leđnom pločom prvog
grudnog segmenta. Larva je najšira u predelu grudi, a
segmenti se postepeno sužavaju ka završetku trbuha.
Lutka je slobodna i uvek se nalazi u lutkinoj kolevki.
Generacija kod raznih vrsta strižibuba je jednogodišnja,
dvogodišnja, trogodišnja ili višegodišnja. Nekada
dužina razvića zavisi od temperature i sadržaja
hranljivih materija u drvetu. Tako npr, kod kućne
