1. ХРОНОЛОГИЈА И ГЛАВНЕ ОДЛИКЕ ПРАИСТОРИЈСКЕ УМЕТНОСТИ
Праисторија је временски период који траје до појаве првих писама.
1. ПАЛЕОЛИТ (старије камено доба, 600.000-20.000. године п.н.е.)
2. МЕЗОЛИТ (средње или прелазно камено доба, 20.000-10.000. године п.н.е.)
3. НЕОЛИТ (ново или млађе камено доба, 10.000-2.000. године п.н.е.)
Са почетком палеолита наилази се на прве трагове који сведоче да је човек правио оруђе – повезао је облик
(камена, штапа и сл.) са његовом функцијом.
2.ПАЛЕОЛИТСКА УМЕТНОСТ – СМИСАО И ЗНАЧЕЊЕ.
Током палеолита разликујемо неколико раздобља: рани палеолит (од 600.000-150.000 г.п.н.е. који карактерише
појава локалитета), средњи палеолит (од 150.000-60.000 г.п.н.е. када се развија груба обрада камених алатки) и
млађи палеолит (од 60.000-20.000 г.п.н.е. који карактерише пажљива обрада камена).
За палеолит је карактеристично организовање људи у хорде или племена, неодређене хијерархијске структуре.
Још увек не постоји забрана инцеста. Крај палеолита представља својеврсно припитомљавање људског тела и
прилагођавање овладавању природом. Појављују се локалитети, развија груба обрада камених алатки и
пажљиво се обрађује камен.
Палеолитска уметност се може поделити на две главне категорије: - пећинска уметност (сликарство) - преносива
(покретна) уметност: мале фигурице (фигурине) и декорисани предмети.
3.УМЕТНОСТ МЕЗОЛИТА – КАРАКТЕРИСТИКЕ И ГЛАВНИ СПОМЕНИЦИ
Теме сликарства постале су разноврсније, па се осим животиња појављују и људске фигуре; у обликовању се
напушта натурализам и приказивање природе, избацују се детаљи а ликови се поједностављују и постају
једнобојни, површински и деформисани (стилизација); истовремено са појавом организоване групе и поделе
рада у друштвеној заједници у сликама се јавља и композиција.
Споменици:
Ритуална игра, пећина у Адаури (Италија), 15.000 – 10.000. г.п.н.е.
Рањени бизон, пећина Алтамира у Шпанији, 15.000 – 10.000. г.п.н.е.
Слике животиња, пећина Ласко (Lascaux) у Француској, 15.000 – 10.000. г.п.н.е.
4.УМЕТНОСТ НЕОЛИТА – КАРАКТЕРИСТИКЕ И ГЛАВНИ СПОМЕНИЦИ
Почиње тзв. неолитском револуцијом на Блиском истоку где су људи по први пут успешно припитомили
животиње и почели да производе зрнасту храну
То је доба преласка са лова на земљорадњу када се номадски живот замењује седелачким а развијају се и прва
насеља изграђена од опеке и камена. Јављају се прве залихе у храни и роби, а самим тим неједнакост и
раслојавање друштва, где се стварају породице као засебне заједнице, а мушкарац се одређује као родитељ и
дете припада њему. Новим начином живота у трајним сеоским заједницама дошло је и до нових проналазака
(грнчарија, ткање и предење), уз појаву и организоване религија.
Поред веровања у духове предака постојао је и анимизам тј. веровање да у свакој ствари постоји свети дух.
Споменици:
Лобања из Јерихона, 7000 – 6000. г.п.н.е.
Стоунхенџ, Енглеска, око 1800-1400 г.п.н.е.
5.АРХИТЕКТУРА У НЕОЛИТУ
За неолит се везује појава насеља са земуницама неправилних основа, брвнара и сојеница на подручју алпских
језера.
У Европи у то време настају мегалитски споменици прављени од огромних камених блокова слаганих један на
други без малтера, који су подизани у религиозне сврхе удруженим напорима читаве заједнице. Граде се и
надгробни споменици менхири, најпре обични монолити пободени над гробом, а затим грубо вајани споменици
који представљају стилизоване људске фигуре (умрле хероје). Долмени су такође били надгробни споменици у
виду вертикалног каменог блока са хоризонталном плочом, а понекад и сложенијег облика са улазом и ходником
до подземног дела гробнице. Они се јављају у Великој Британији и готово целој Европи, све до Индије и Јапана.
6.УМЕТНОСТ ПРАИСТОРИЈЕ НА ТЛУ СРБИЈЕ
Најстарија и најоригиналнија култура у Србији је култура Лепенског вира.
Старчевачка култура је добила име по локалитету Старчево у близини града Панчева, а односи се на три блиске
културе: старчевачку, керешку и кришку.
Винчанска култура представља млађе-неолитску културу Европе.
7.ЛЕПЕНСКИ ВИР
Локалитет је смештен на десној обали Дунава у Ђердапској клисури, открио га је академик Драгослав Срејовић
између 1965. И 1970. године.
У свим фазама ове културе искључиво су се градила станишта чије су основе изведене из круга или троугла
(зарубљени кружни исечак) с укошеним зидовима тј. кровом који непосредно належе на основу (шатор).
Најстарије скулптуре приказују фигуру којој је само глава детаљније обликована (према неким ауторима
предтавља рибу – речно божанство).
Монументална скулптура се јавља кад и прва светилишта, као елемент у ентеријеру. Скулптуре се постављају иза
огњишта и жртвеника, причвршћене за под а њихова величина зависи од величине објекта.
Око 5300. г.п.н.е. почетак бореала, када ниво воде опада, реке устаљују токове, ствара се плодна земља (црница)
а топле шуме се простиру до средње Европе. Становници Лепенског Вира тада припитомљавају прве животиње и
почињу да се баве земљорадњом.
Живот на Лепенском Виру је замро око 4500. г.п.н.е., када су становници кренули у потрагу за већим обрадивим
површинама
8.ВИНЧАНСКА КУЛТУРА
Ова култура је била технолошки најнапреднија праисторијска култура у свету, а сматра се да је ту забележена
најранија европска металургија бакра. Добила је назив по локалитету Винча - Бело брдо, десној обали Дунава у
селу Винча, у непосредној близини Београда. Прва станишта у Винчи била су елипсоидне основе укопане у земљу
и покривене кровом од прућа, трске и сламе налик на шатор. Винчанске антропоморфне(облик људске фигуре) и
зооморфне(облик животињске фигуре) фигурине, као и просопоморфни поклопци и жртвеници, представљају
најзначајније уметничке творевине ове културе. У Винчи је откривен велики број разноврсних керамичких посуда
(посуде за складиштење хране - амфоре и питоси, као и посуде за припремање хране - лонци и ђувечи).
Микерин и његова жена из Гизе, око 2500 г.п.н.е, гранит, 1,42 m
Писар из Сахаре, око 2400 г.п.н.е, кречњак, висина 53 cm
Краљица Нефертити, око 1365 г.п.н.е, бојени кречњак, вис. 51 cm.
Сликарство:
Људска фигура се представља путем комбинације анфаса и профила – лице је у профилу са фронталним оком
које гледа посматрача а тело је фронтално са ногама у профилу; позадина је светла док је инкарнат мушкараца
тамнији од женског, користи се изокефалија и суперпонирање. Најчешћи мотиви у египатском сликарству су
митолошке сцене, затим сцене из живота фараона, ратни прикази и тријумфи, обављање култних обреда, као и
жанр сцене (радови у пољу, лов, риболов и сл.).
Споменик - Тутанкамон пред Озирисом – богом подземља, детаљ зидног сликарства Тутанкамонове гробнице,
Долина краљева
11.МЕСОПОТАМИЈА – ОСНОВЕ (КУЛТУРА, РЕЛИГИЈА)
Заузимала је територију међуречја Тигра и Еуфрата односно подручје данашњег Ирака, источне Сирије и Ирана.
Оснивачи месопотамске цивилизације били су Сумери, народ азијског порекла који је прешавши из Персије
населио области на југу (око ушћа Тигра и Еуфрата). Месопотамска култура је била самоникла јер ови народи нису
имали контакта са другим културама, а континутет није тако јак као у Египту. Након Сумерске културе, примат је
преузела Акадска, а затим су уследиле Вавилонска и Асирска.
12.УМЕТНОСТ МЕСОПОТАМИЈЕ – ХРОНОПЛОГИЈА И ОСНОВНЕ ОДЛИКЕ
Месопотамска уметност је била намењена живима и била је везана за виши слој друштва и владајућу класу.
Најзаступљенији видови уметности су рељеф и слободна скулптура, која је обично мањих димензија, од глине
или ређе од камена, док се сликарство ретко јавља.
Доминира представа људског тела, наглашене физичке снаге, углавном лоших пропорција са преувеличаним
појединим деловима, најчешће главом.
Од материјала је највише коришћена глина услед недостатка камена или дрвета, па се тако развио систем
серијске производње глеђосаних опека помоћу калупа односно долази до серијске производње рељефа (тзв.
рељеф оријенталног типа) где се обично приказују сцене из рата или лов. Градило се од опеке и ћерпича (глина
сушена на сунцу) па су услед тога усавршили конструктивни систем са луком и сводом. У погледу архитектуре,
карактеристични објекти су палате и пирамиде степенастог облике тзв. зигурати.
Сумерско-акадска култура (3500-1600. г.п.н.е.) везана је за различите градове-државе (Ур, Урук, Акад, Лагаш и
Вавилон) односно различите владарске династије.
Асирија (1000-612. г.п.н.е.) се простирала од Синајског полуострва до Јерменије а назив је добила по граду Асуру
у северној Месопотамији. Асирска цивилизација је почивала на остварењима Сумера које су тумачили на свој
начин.
Персија, висораван окружена планинама источно од Месопотамије, добила је назив по народу који је 539 г.п.н.е.
освојио Вавилон и постао наследник Асирског царства. Пошто је освојио Вавилон, Кир Велики узео је титулу
вавилонског краља и основао царство које се под његовим наследницима проширило на Египат и Малу Азију.
13.ПОЈАМ И ХРОНОЛОГИЈА ЕГЕЈСКИХ КУЛТУРА
Егејска уметност везана је за острва Егејског архипелага (Кикладе), Крит и источни копнени део Грчке тј.
Пелопонез. На овим подручјима први трагови егејске културе забележени су око 3000 г.п.н.е. а њу је око 1100
г.п.н.е. заменила култура старе Грчке. Друштвено уређење је било робовласничко, поштовали су на неки начин
слободу својих грађана и гајили однос пун радости према природи и животу.
КИКЛАДСКА КУЛТУРА - 3000-2000. г.п.н.е.
КРИТСКО-МИНОЈСКА КУЛТУРА – 2000-1500. г.п.н.е.
МИКЕНСКА КУЛТУРА – 1500-1100. г.п.н.е.
14.УМЕТНОСТ КИКЛАДА – ВРЕМЕ РАЗВОЈА И ОСНОВНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ
Људи који су насељавали Кикладска острва у периоду 2600-2100 г.п.н.е. оставили су за собом своје скромне
камене гробове и предмете које су сахрањивали са мртвима. То су углавном били мермерни идоли који
представљају нагу женску фигуру руку скрштених на грудима, за коју се претпоставља да је била богиња
плодности (Богиња Мајка).
Материјал израде – мермер. Ове фигуре су имале пљоснат, клинаст облик и стубаст врат, а осим носа готово да
немају лица, док су им наглашене груди, колена и стомак. Иако доминирају женске представе, понекад се јављају
и мушки прикази.
15.КРИТСКА (МИНОЈСКА) УМЕТНОСТ – ОДЛИКЕ И ГЛАВНИ СПОМЕНИЦИ
Почиње да се развија око 3000. гпне, свој врхунац доживљава на Криту 1500. гпне.
Минојска уметност је првенствено декоративна, са снажним осећањем за живот и љубав према природи и
лепоти. Палате су ниско грађене, са мноштвом мањих отворених јединица, међусобно повезаних степеништима и
двориштима. Све ове просторије су биле покривене ниским равним таваницама, које су носили дрвени стубови
глатког и навише суженог стабла са широким равним капителом у облику јастука. Палате нису биле ограђене
одбрамбеним зидовима. Најразвијеније је било сликарство.
Минојски рељеф је плитак и близак фрески, а често се јавља на посуђу и делима примењене уметности.
У периоду старијих палата (2000-1700. пне) на Криту је рађена грнчарија чувена по свом техничком савршенству и
спиралном орнаменту.
Споменици:
Миносова Палата у Кнососу, 1600−1500 г.п.н.е. – Највећа палата
Змијска богиња из палате у Кнососу, 1600 г.п.н е., теракота, висина 34 cm
Фреска тореадора (акробата са биком), око 1500 г.п.н.е. ; Фреска са делфинима
Ваза жетелаца из Хагија Тријаде, око 1550−1500 г.п.н.е, стеатит, ширина 11,50 cm
16.МИКЕНСКА УМЕТНОСТ – ОДЛИКЕ И ГЛАВНИ СПОМЕНИЦИ
Развијала се на југоисточној обали Грчке, центар је био у граду Микени. Уметност Микене, развила се под
снажним утицајима Египта и Крита, она се сматра декадентном фазом минојске уметности јер је врло сличних
облика и колорита али грубље и тврђе форме. Они су око својих градова и палата грађених на врховима брегова
подизали снажне одбрамбене бедеме од великих, грубо тесаних камених блокова зиданих без малтера.
Централни део микенских палата је била краљевска дворана за аудијенције (мегарон),правоугаона дворана са
округлим огњиштем у средини и четири стуба који су носили греде крова. Гробнице су биле дубоке у виду окна а
нешто касније се јављају коничне камене коморе тзв. кошнице.
Споменици:
Палата и утврђење у Микени, 1300-1250 г.п.н.е.
Лавља капија у Микени, око 1250 г.п.н.е.
Атрејева ризница, 1300−1250. г.п.н.е.
Златна погребна маска, Микена, око 1600−1500. г.п.н.е.
бојена. Лицима је дат израз који наглашава живот – усне су им развучене у благи осмејак (тзв. архајски осмех).
Постигнут је утисак вишеслојности одеће која прати и наглашава облике тела, бокове и прса, претварајући се
готово у другу кожу фигуре. Забат(калкан): ова скулптура је рађена у високом рељефу као и микенски лавови али
су тела, да би се издвојила од позадине, јако засечена, односно грчки скулптор је желео да потврди независност
фигура од архитектонског оквира. На дорским храмовима рељеф се израђивао и на фризу испод забата. Овај
фриз (хоризонтална трака) састојао се од наизменичних поља са три вертикална зареза (триглифа) и празних
поља између завршетака греда таванице (метопе) где је обично смештан рељеф. Понекад се у овој архитектури
стубови обликују као женске фигуре (каријатиде).
Класична скулптура
Критијев младић (око 480 г.п.н.е, мермер, висина 86 cm) - прву позната статуа у историји уметности која стварно
стоји. То је постигнуто стварањем противтеже односно поступком у коме је дошло до напуштања строге
симетрије архајских Куроса: колено истурене ноге је ниже од другога, десни бок је повучен према унутра а леви
нагоре и у поље, док је линија тела заправо у облику криве латиничног слова С (S). Овај положај тела назива се
према италијанској речи за противтежу контрапосто (contrapposto). Ангажована нога је обично она која носи
тежину у пози контрапоста док је друга слободна.
Строги стил - лица очитавају замишљен али нешто живљи израз него код Критијевог младића, што појачава
утисак који одају очи урађене у другом материјалу, као и благо растављене усне, док држање фигура указује на
свесну интерпретацију садржаја који фигура представља.
Поликлет
- Дорифорос (Копљоноша), римска копија према грчком оригиналу из 450-440 г.п.н.е мермер, вис. 198
cm - представља канон грчке скулптуре изражавајући идеалан однос висине главе према деловима тела (7 глава
се садржи у телу).
Мирон
- Дискоболос (Бацач диска), римска мермерна копија према бронзаном оригиналу, око 450 г.п.н.е,
природна величина - најављује почетак зрелог класичног стила.
Поред тежње да се истакнутим покретом представи физички вид радње, уједно се њиме наглашава и емотивна
одлика скулптуре која постаје препознатљива као патос (патња која се подноси са уздржаношћу и племенитим
ставом).
Фидија
- главни надзорник свих уметничких подухвата које је у Атини отпочео чувени Перикле, познат и по
гигантским култним статуама Атине и Зевса израђеним у хриселефантској техници (комбинација злата и
слоноваче).
Хеленистичка скулптура
Маузолеј - гробница великих димензија
Скопас - Амазономахија (бој Грка и Амазонки), источни фриз маузолеја у Халикарнасу, 359-351 г.п.н.е, мермер,
вис. 89 cm
Огромна статуа Маусола, коју је највероватније израдио Бријаксис, представља најстарији грчки портрет сачуван
у оригиналу, јасно приказујући изражене личне особине.
Један од најчувенијих уметника ране хеленистичке епохе био је Праксител, мајстор женске љупкости и
оживљавања пути. (Афродита Книдска, око 330 г.п.н.е, мермер)
Лисип - за његово име се најупорније везује статуа Апоксименоса, која приказује младог атлету док се чисти
стругачем.
Ника са Самотраке, 200-190 г.п.н.е, мермер, висина 244 cm. - можда највеће ремек-дело хеленистичке скулптуре,
споменик победе Пергама, Рима и Родоса над сиријским владарем Антиохом.
Хеленистичким ремек-делима припада и чувена Лаоконова група која је током каснијих епоха важила за
репрезентативни пример узвишене трагедије у скулптури.
