Висока школа струковних студија за васпитаче у Крушевцу

Квалитет сарадње васпитача и родитеља деце са сметњама у

развоју у припремној прешколској групи

(Студијско-истраживачки рад)

Предмет: Психофизичка зрелост за полазак у школу

Ментор: Студенти:
мр Славица Павличевић Марија Живковић бр.индекса: 4-02/2016
др Катарина Томић Весна Пејић бр.индекса: 4-46/2016

Крушевац, фебруар 2017.године

Садржај

1. Увод................................................................................................................2
2. Изазови родитеља у породицама деце са сметњама у развоју..................3
3. Васпитачи - носиоци инклузивних промена...............................................5
4. Значај сарадње породице и васпитача.........................................................6
5. Принципи за успостављање добре сарадње................................................7
6. Информисање родитеља...............................................................................9
7. Сарадња са родитељима са којима је теже успоставити контакт.............9
8. Учешће родитеља у образовном процесу детета.....................................10
9. Осврт кроз праксу.......................................................................................11
10.Анкета ..........................................................................................................12
11.Обрада анкете..............................................................................................14
12.Закључак ......................................................................................................18
13.Литература ..................................................................................................19

Изазови родитеља у породицама деце са сметњама у

развоју

         Када очекују рођење детета, родитељи унапред стварају одређене представе о свом
будућем детету. Они замишљају како ће њихово дете изгледати, замишљају себе у улози
родитеља   и   размишљају   о   будућем   заједничком   животу.  Те   родитељске   представе   су
углавном оптимистичне, често означене као очекивање „савршеног детета“ (Leerkes &
Burney, 2007).  Међутим, када сазнају да дете има хроничне здравствене проблеме или
сметње у развоју, њихове представе које су стварали о детету, као и оне представе, које су
градили о себи као родитељу, су озбиљно угрожене. Код њих се јављају бројне реакције,
од којих су најчешће (Barnett, Clements, Kaplan-Estrin, & Fialka, 2003):



Осећање преплављености и трауматизираности сазнањем



Шок,порицање и неверица



Осећање кризе и конфузије када покушају да превладају сазнање о дететовом
стању



Осећај губитка „жељеног детета“



Доживљај туге сличан оном када умре блиска особа



Очекивања и наде за будућност су промењени



Осећај кривице, одговорности и стида



Изражена љутња усмерена према стручњацима који раде са дететом



Нарушено самопоштовање и поверење родитеља у себе као некога ко брине и
штити.

     Родитељи се на различите начине боре са тугом која је изазвана трауматским сазнањем
да   дете   има   озбиљне   здравствене   проблеме.   Неки   се   релативно   брзо   снађу   ,   изналазе
конструктивне начине решавања проблема, добро сарађују са стручњацима који помажу
детету или који учествују у његовој едукацији. И премда је, као што смо већ истакли, туга
очекивана, готово универзална емотивна реакција, важно је да родитељ успе да „изађе на
крај са њом“, да након одређеног времена осети да се њен интезитет смањује. Јер, уколико
туга   веома   дуго   траје   и   веома   је   интезивна   родитељ   је   притиснут   својим   властитим
емотивним теретом и не успева да адекватно обавља своју старатељску улогу. Не успева
да препозна сигнале свог детета и развије одговарајућу интеракцију са њиме. Наравно, не
може   се   очекивати   да   родитељ   потпуно   „стави   тачку“   на   проблем   свог   детета   и   у
потпуности превазиђе трауму изазвану сазнањем о дететовом стању. Премда се очекује да
родитељи након одређеног времена превладају своје болно искуство везано за почетни
период   када   су   сазнали  за   дететово   стање,   наводи   се   да  не  постоји  коначни  стадијум
апсолутног родитељског прихватања (Bernett et al.,2003).

Михић,И., Крстић Т.,: Вртић као сигурна база: „Примена теорије афективне везаности у планирању

подршке родитељима деце са сметњама у развоју“, Београд: Публик практикум, 2015. стр. (9-10)

Шта то конкретно значи?
          Превазилажење   снажних   емотивних   реакција,   првенствено   туге,   и   прихватање
дететовог стања доводе до тога да родитељи пролазе кроз одређене промене. Било би
пожељно   да   они   прихвате   дијагнозу   као   трајно   стање   и   постану   што   је   могуће   више
орјентисани на актуелну  живону  ситуацију.  Наравно,  очекивано  је  да  могу  повремено
наставити да осећају тугу  или се она у одређеним периодима појављује, али та туга не би
требала бити толико интезивна и не би требала да их омета да се помере са прошлости
која је обележена доживљајем трауме због сазнања дететове дијагнозе. Оно што је за нас
важно да знамо јесте да родитељска туга није прости, једновременски доживљај, већ је она
такав доживљај која се у разним периодима изнова може јавити. На пример, уобичајно је
поновно јављање туге током неких развојних или социјалних прекретница (Fraley, 1986).
Рецимо, то се дешава када се родитељ конкретно увери да дете заиста не може да испуни
неке развојне задатке, нпр. не седи или не хода када је то развојно очекивано или пак не
говори и не игра се као друга деца.

         Једна од прекретница у животу јесте када дете треба да се одвоји од родитеља. То
одвајање може бити испуњено стрепњом, нарочито први пут, када ни родитељи ни дете
немају таква искуства. За велики број деце и родитеља је прво одвајање везано за полазак
детета у предшколску установу. Премда је то у почетку одвајање од по неколико сати,
врло често је, нарочито када су у питању деца са сметњама у развоју, праћено са много
стрепње.   Са   једне   стране,   родитељи   се   плаше   како   ће   њихово   дете  реаговати  у   новој
средини и како ће бити прихваћено од друге деце и васпитача. Са друге стране, деци често
није једноставно објаснити шта значи вртић , да ће ту боравити кратко време, да их друга
деце неће угрожавати и сл. Не можемо занемарити ни васпитаче са њиховим стрепњама
које су везане првенствено за дилеме да ли ће адекватно и стручно моћи да удовоље свим
захтевима који се пред њих постављају. Веома је важно да вапитачи остваре добар контакт
и   сарадњу   са   родитељима   деце,   а   посебно   ако   деца   имају   неке   потешкоће.  Они   од
родитеља   могу   да   добију   драгоцене   информације   о   дететовом   понашању,   навикама,
расположењу. А са друге стране ће бити веома важно да своја искуства о детету која
добију боравећи са њим у групи поделе са родитељима тог детета. Премда се тај однос
васпитач-родитељ углавном развија у добром смеру, дешава се да буде застоја, проблема,
неразумевања. С обзиром на тешкоће кроз које пролазе родитељи деце са сметњама у
развоју или хроничним болестима, важно је да сттручњаци који раде са децом разумеју
родитељску   позицију,   како   би   са   њима   успоставили   добар   однос   и   чврст   радни   савез
пратећи заједнички циљ-