Visoka škola strukovnih studija za obrazovanje vaspitača,
Novi Sad
KVALITET ŽIVOTA I KVALITET ČOVEKOVE SREDINE
U SAVREMENOJ URBANOJ CIVILIZACIJI
UVOD
Pojam kvaliteta života nov je u društvenim naukama (druga polovina XX veka) javlja
se u vreme kada su se uporedo sa porastom pozitivnih pojavile i negativne posledice
postojećeg tipa industrijskog i tehnološkog razvoja. U uslovima ekološke krize javljaju se
sumnje u mogućnost porasta kvaliteta života u industrijski razvijenim zemljama
.
Sa pitanjima
o ljudskoj egzistenciji, kvalitetu njihovog života i sredine u kojoj žive pojavljuju se činjenice da
način proizvodnje života, kao osnova savremene civilizacije, proizvodi i stvara probleme
zagađivanja i propadanja eko sistema
.
Ono se ne može svoditi samo na promenu i primenu
tehnike već promenu načina proizvodnje tj
.
organizacije
.
To znači da treba menjati
društvene, ekonomske i političke strukture a pogotovo svakodnevni život
.
KVALITET ŽIVOTA
Odmah treba reći da jedinstvena i sveobuhvatna defnicija kvaliteta života ne postoji
.
Ipak, možemo je definisati na sl
.
način: pod pojmom kvalitet života obično se opisuju činioci
koji imaju uticaj na životne uslove društva ili pojedinca - uopšteno se pod pojmom kvalitet
života misli na
stepen blagostanja
pojedinačne osobe ili grupe ljudi.
Moguće je sačiniti veliki broj kombinacija grupa vrednosti oko pojma kvaliteta života.
Urbani sociolog Ljubinko Pušić navodi nekoliko: blagostanje, fizička sigurnost, fleksibilnost,
vlasništvo, identitet, iskustvo, ispunjenost, mogućnosti, nade, očekivanja, osnovne potrebe,
ostvarenje porodičnog života, poboljšavanje , prijatnost, poverenje, pravičnost, sreća, status,
slobodno vreme...
Kada govorimo o kvalitetu života i kvalitetu čovekove sredine dobro je osvrnuti se na
ekološku kulturu i svest. Ekološka kultura je deo opšte kulture, poseban ljudski kvalitet
odnosa prema prirodi i životnoj sredini, kvalitet odnosa prema drugom čoveku kao vrednosti.
Kriza okoline
,
odnosno životne sredine nije ništa drugo do kriza vrednovanja. Izmenjen odnos
prema prirodi zahteva kultivisanje potreba, izgrađivanje vrednosti i uverenja koja bi se mogla
svesti na moto:
dati više nego uzeti
. Ne treba zaboraviti da se jedino sociokulturnim
Pojedinci se na različit način odnose i ponašaju u svakodnevnom životu. Ekološkom kulturom
se izražava odnos čoveka prema životnoj sredini. Preduslov za to jeste posedovanje ekološke
svesti, ali iz razvijene ekološke svesti ne moraju uvek proizaći adekvatni obrasci delovanja i
ponašanja. Tada kažemo da pojedinac nema izgrađenu ekološku kulturu (Kundačina, 1998:
22).
O kvalitetu odnosa čoveka i životne sredine možda najbolje govori sledeća poruka:
zbog predmeta koji zadovoljavaju njegovu trenutnu lakomost, svuda uništava krupne biljke
koje čuvaju tlo što brzo dovodi do neplodnosti tla koje naseljava, prouzrokuje usahnuće
izvora, uklanja životinje koje su tu nalazile svoju hranu, i dovodi do toga da su veliki delovi
kugle zemljine, nekada veoma plodni i u svakom pogledu veoma naseljeni, sada goli,
neplodni, nenastanjivi, pusti. Reklo bi se da je predodređen da što pre zemljinu kuglu učini
nenastanjivom, sam sebe iskoreni.
(Žan Batist Lamark, 1809, Zoološka filozofija)
SAVREMENA URBANA CIVILIZACIJA
Urbanizacija i sve to ide uz nju se danas smatra najvećim faktorom ugrožavanja
biodiverziteta. Gradovi se sve više šire, da bi opstali mora ih pratiti industrija, agrikultura,
mesta eksploatacije bioloških resursa i infrastruktura; sve to zauzima ogromne prostore
fragmentišući prirodno stanište i stvarajući od jedinstvene celine veliki broj malih, prostorno
izolovanih jedinica.
Gradovi su specifične ekološke sredine, veštački ekosistemi koji imaju svoje
karakteristike. Grad predstavlja parazitski ekosistem (parazit biosfere). Za razliku od
prirodnih ekosistema koji su u stanju da sami sebe održavaju i da se kao takvi ponavljaju u
dugom vremenskom periodu grad nema samostalnost – predstavlja neautonomni ekosistem
i kao takav bez stalnog uticaja čoveka ne može da opstane. Dakle, u njima se koristi energija
dobijena preradom prirodnih resursa I materijali koji ne postoje u prirodi već su proizvod
industrije I kao takvi posle upotrebe ne podležu prirodnoj reciklaži.
U gradu umesto da kruži, supstanca tj. materija protiče jer ni materija ni energijas se u
gradskom sistemu ne stvaraju pošto su zelene biljke ovde nedovoljno prisutne – primarna
