Dvanaestog februara ove godine tiho se navršilo 179
godina od rodjenja Laze Kostića…
Pesnika, pisca, novinara, filozofa, kritičara, mislioca,
estetičara, čovekoljupca…
LAZA KOSTIĆ
Autor jedne od najlepših srpskih pesama “Santa Maria
della Salute”, rodjen je 1841. godine u Kovilju, kod Novog
Sada. Otac Petar bio je graničarski podoficir, a majka
- 1 -
Hristina poreklom iz trgovačke porodice. Prva dva razreda
osnovne škole Laza je završio u rodnom mestu, podučavao
ga je Gligorije Kaćanski. Posle majčine smrti, preselio se
kod rodjaka u Djurdjevo, gde je nastavio školovanje. Slede
gimnazijski dani u Novom Sadu, Pančevu i Budimu, potom
i studije prava. Diplomirao je 1864., a dve godine kasnije i
doktorirao na Univerzitetu Lorand Etvoš u Pešti. Odmah je
dobio profesorsko nameštenje u Srpskoj gimnaziji u
Novom Sadu.
Iste godine, učestvovao je u stvaranju političkog pokreta
“Ujedinjena omladina srpska” čije geslo je bilo: srpstvo sve
I svuda. Pokret je bio aktivan samo nekoliko godina. Posle
kraćeg boravka u Parizu i Moskvi, izabran je za beležnika u
novosadskom Magistratu, gde je proveo pet godina. Posle
toga, počeo je da se bavi književnošću, novinarstvom i
politikom. 1869. prvi put dolazi u sukob sa zakonima
vlasti; lažno je optužen da je učestvovao u ubistvu
knezaMihajla. Drugi put je završio u zatvoru zbog
antiaustrijskog govora na proslavi obeležavanja
punoletstva kneza Milana. Za poslanika u Ugarskom
saboru izabran je 1873. i bio je jedan od najbližih
saradnika Svetozara Miletića, predsednika Družine za
ujedinjenje i oslobodjenje Srbije. Na Berlinskom kongresu
Laza je bio sekretar Jovana Ristića, da bi, dve godine
kasnije, postao i sekretar srpskog poslanstva u Petrogradu.
Samo četiri meseca kasnije, vratio se u Beograd i počeo da
uredjuje novine “Srpska nezavisnost”. Zbog pritiska vlade,
1884. godine preselio se u Crnu Goru. Postao je saradnik
- 2 -
umetnička ostvarenja su lirske pesme, balade, tragedije
“Maksim Crnojević” i “Pera Segedinac”, rasprave “Kritički
uvod u opštu filozofiju”,”O Jovanu Jovanoviću Zmaju,
njegovu pevanju, mišljenju i pisanju”, estetički spis
“Osnova lepote u svetu s osobitim obzirom na srpske
narodne pesme”… Znao je grčki, latinski, nemački,
francuski, engleski, ruski i madjarski jezik, na svim tim
jezicima je čitao, sa nekih prevodio, a na nemačkom,
francuskom i latinskom i – pisao! Na njegovo obrazovanje
najveći uticaj je imala helenska književnost i filozofija.
Šekspir, helenizam i srpska narodna poezija su, tvrde
istoričari književnosti, tri osnovne pretpostavke
Kostićevog dela.
Dakle, smatran je jednim od najvećih umova srpske
literature. Najveći deo života posvetio je pisanju poezije i
prevodjenju sa značajnijih evropskih jezika. Druga
polovina devetnaestog veka u Srbiji, po mnogo čemu, nije
imala zanimljiviju i istaknutiju ličnost.
Osim poetske genijalnosti, Laza Kostić je bio i mag
novinarstva.
Primoran da u životu često materijalno zavisi od pisanja
za razne časopise, stvarao je lako i čitko kako za političke,
tako i za humorističke novine. Neke je uredjivao, bio
dopisnik stranih redakcija, a u poslednjoj deceniji života i
izveštač pariskog “Figaroa” u prelomnom trenutku srpske
istorije - o ubistvu kralja Aleksandra i kraljice Drage 1903.
godine. Svakako da Laza Kostić nije jedini srpski
- 4 -
književnik koji je morao ili želeo da se bavi novinarstvom.
Uglavnom je moranje bilo razlog, je rod lepe pisane reči se
uvek teško živelo. U slučaju Laze Kostića, novinarsko
delanje često se previdja, baš kao što je u sećanjima
potisnuto da je napisao i nekoliko pripovedaka. Veliki
pesnik, autor stihova koji se jednodušno svrstavaju medju
najlepše na srpskom jeziku – dovoljno je setiti se
“Minadira”, “Djurdjevih stubova”, “Preljubnice” i,
naravno, “Santa Marie…” “Maksima Crnojevića”, naše
najznačajnije tragedije ispevane u šekspirovskom
zamahu… U svem tom besmrtnom stvaralaštvu skoro se
izgubio njegov novinarski trag; a bio je sjajan komentator,
analitičar, reporter i urednik. Pogotovo je ostala manje
poznata njegova saradnja, u svojstvu dopisnika, sa
agencijom “Rojters” i uglednim listovima poput
londonskog “Tajmsa”, bečke “Noje fraje prese”, pariskim
“Figaroom” i drugim.
Laza se još u mladosti oglašavao u novosadskim
listovima i časopisima.
Kao devetnaestogodišnjak, objavio je 1860. godine u
novosadskom “Srbskom dnevniku” prikaz “Liturgije”
Kornelija Stankovića, da bi, potom, objavljivao političke
članke u “Zastavi” Svetozara Miletića, a pisao je književne I
pozorišne kritike. Nosio se mišlju i da u Beču, odakle je,
sedamdesetih godina devetnaestog veka, izveštavao za
strane listove o potrebi oslobodjenja naših zemalja,
pokrene jedan veliki srpski časopis, da bi se, od 1881. do
1883. godine, profesionalno bavio novinarstvom u
- 5 -
