1
Prof. dr Branko Vasiljević
"Lekcije iz savremene političke ekonomije"
I DEFINICIJE, POJAM I PREDMET
Adam Smit smatra se ocem polotičke ekonomije. On ju je i konstituisao nastojući da unese red u niz
empirijskih činjenica svakodnevnog života, koje su imale ekonomsko obeležje.
Karl Marks, jedan od najplodnijih ekonomskih i društvenih teoretičara, formulisao je teorijsku osnovu
kritike klasične političke ekonomije.
DŽon Majnard Kejnz možda je najveći moderni ekonomski teoretičar postavio je teoriju polazeći od vizije
očuvanja funkcionisanja kapitalističkog vida proizvodnje.
Ekonomija je, uopšte, nauka koja proučava interakcije pojecinaca odnosno društvenih grupa u
ekonomskom procesu reprodukcije, koje su po prirodi neizvesnog ishoda.
DŽejkob Bajner je smatrao da je politička ekonomija ono čime se ekonomisti bave, što znači da se ne
može nužno doći do rezultata.
Teorija je logički sistematizovan skip postulata i hipoteza koje ih objašnjavaju, a kojima je cilj
pronalaženje uzročnih veza i pravilnosti kretanja ekonomskog sistema. Naučna disciplina je analiza
primene teorija na predmet istraživanja, preko naučne metodologije istraživanja. Akademska disciplina
je način izlaganja određene nauke.
1. Klasična politička ekonomija
Konstituisana je kak naučna disciplina od sredine 17. do kraja 18. veka, najpre kao niz nepovezanih
razmatranja pojedinih oblika ekonomskoga života, a zatim sa tačke gledišta društvene proizvodnje i
državnog uticaja na ekonomski život.
Merkantilizam i fiziokratizam prve su škole ekonomske misli.
Klasična politička ekonomija ima svoj naučni ciklus. Ističu se njena poznata imena: Adam Smit, David
Rikard i DŽon Stjuart Mil.
Marks, pak, Vilijema Petija smatra rodonačelnikom klasične političke ekonomije. Kejnz je, s druge strane,
smatrao da je upravo Marks tvorac pojma "klasični ekonomisti", dok Rikarda, Mila, Maršala, Edžvorta i
Pigua uzima za predstavnike klasične škole.
Političkoj ekonomiji je dao ime Monkretjen 1615. godine. Njen predmet istraživanja tada je bio u
kapitalizmu kao sistemu koji je prvi omogućio slobodu konkurencije i političku konkurenciju građana -
građansko društvo. Politička ekonomija je, stoga, naučna disciplina građanskog društva u čiji su
nastanak, pored ekonomije, uključene i filozofija i politika.
Klasična politička ekonomija otvorila je pitanje definicije i redefinicije koji traje i danas.
Klasična politička ekonomija uvodi pojam "politička" u definisanju nauke i na taj način redefiniše
Aristoteovo određenje ekonomike kao saznanja o upravljanju domaćinstvom u pravcu istraživanja
društvene proizvodnje u politički organizovanom društvu. Političku ekonomiju je Džejms Stjuart označio
kao nauku o načinu proizvodnje u kontekstu nacije - države.
2
Smitova definicija političke ekonomije podrazumeva da je ona grana nauke državnika ili zakonodavca,
ima dva osnovna cilja, prvo: da obezbedi obilan prihod ili životna sredstva za narod ili, tačnije, da mu
omogući sa sebi obezbedi takav prihod ili životna sredstva i, drugo, da snabde se državu ili zajednicu
dovoljnim prihodom za obavljanje javnih službi. Ona ima za cilj da obotati narod i suverena
Zajedničko kod teoretičara klasične političke ekonomije jeste stav da ona sadrži i pozitivan opis društva
koje leži u osnovi posmatranja i formulisanje vrednosnih sudova o tom društvu, odnosno, tretiranje
političke ekonomije i kao nauke i kao veštine. Postoji dve vrste političke ekonomije:
A) Pozitivna - koja analizira činjenice;
B) Normativna - koja daje vrednosne sudove o društvu.
Proizvodi zemlje, kako Rikard kaže, dele se na tri klase zajednice: na vlasnike zemlje, vlasnike kapitala i
na radnike. Dodeliti zakone koji upravljaju ovakvom podelom centralni je problem političke ekonomije.
Krajem XIX veka stvorene su dve škole političke ekonomije koje su predstavljale spone klasične sa
savremenom političkom ekonomijom, a to su: markistička politička ekonomija i marginalistička
(subjektivna) ekonomija.
Predmet istraživanja političke ekonomije Marks ističe kao otkrivanje zakona ekonomskog kretanja
modernog društva: kapitalizam, odnosi proizvodnje i prometi u njoj. Ovo je kritička nauka.
Klasični predstavnici marginalističke teorije su Stenli DŽevonzova, Karl Mengerova i Leon Valras.
Teorija monopolističke konkurencije - 30. godine XX veka, Čemberlen i Robinson - nova vizija u
ekonomskoj teoriji koja predlaže da je osnovni odnos političke ekonomije odnos čoveka i predmeta
potrošnje. Zastupnici su i ideje o utilitarnosti.
Marginalizam je bacio akcenat na egzaktnost istraživanja htevši da političku ekonomiju približi prirodnoj
nauci, posebno primenom matematičkih metoda. Smatrali su da postoji čista i primenjena ekonomija,
davši primat prvoj. Kako je Valras rekao, čista politička ekonomija je u osnovi teorija određivanja cena u
hipotetičkom režimu apsolutne konkurencije. Ona je u isto vreme i ekonomija društvenog bogatstva.
Ona posmatra, izlaže i objašnjava, dok primenjena prioučava odnose čoveka i prirode. Ona savetuje,
propisuje i usmerava. Postoji i socijalna ekonomija, kao treća ekonomska disciplina, koja se bavi
odnosima ljudi.
2. Politička ekonomija i/ili ekonomika
Umesto proučavanja klasa, što je i bilo centralno pitanje političke ekonomije, ekonomika težište stavlja
na proučavanje ekonomskih činjenica.
Dolazi do tendencije tvorenju političke ekonomije na osnovu principa prirodnih nauka, dakle: politička
ekonomija ili ekonomika proučava čovečanstvo na planu svakodnevice: ona istražuje onaj deo
individualne i društvene akcije koji je najtešnje povezan sa sticanjem i upotrebom materijalnih
pretpostavki blagostanja.
Polotička ekonomija ili ekonomika proučavaju kako ljudi misle, žive, kako se i kreću u običnim životnim
poslovima.
Maršal je egzaktnost političke ekonomije video u modelskom posmatranju relacija izučavanih pojava.
Naime, za Maršala je politička ekonomija nauka o činjenicama.
4
Savremena politička ekonomija zasniva se na rezultatima istraživanja klasične političke ekonomije i
moderne ekonomike, integriše ih i preuzima materijal kroz teorije. Koristi savremenu metodolgiju
ekonomskih istraživanja, nastalu kao rezultat dugog ciklusa razvoja ekonomske misli.
Izlaže rezultate istraživanja koja se odnose na savremeni oblik ekonomske organizacije proizvodnje.
Integriše kako teorijske premise i okvire teorija, tako i ekpirijske ilustracije koje se odnose na
objašnjavanje kretanja modernog građanskog društva.
Deli se na mirkoekonomiju i na makroekonomiju, kako je to rekao Semjuelson.
Mikroekonomija, čiji je osnivač Adam Smit, tretira fenomene proizvodnih jedinica i njihovih promena,
ponašanja potrošača, tržišta i tržišnih struktura, tržište ravnoteže.
Makroekonomija, čiji je osnivač Kejnz, tretira celinu privrede - globalnu dominaciju načina proizvodnje.
IV RAZMENA
1. Potrebe i potrošnja
Zadovoljavanje potreba ljudi politička ekonomija posmatra kroz potrošnju proizvoda, korisnih predmeta
(upotrebnih vrednosti). Ovi elementi su resultat procesa društvene proizvodnje koja ima za cilj stalno
umnožavanje društvenog bogatstva. Granice potrošnje širense i razmenom proizvoda srimulišući
razvitak tržišta. Potrebe su, sa druge strane, bezgranične.
Statička ekonomija analizamira neoklasične škole iz date strukture i hijerarhije potreba potrošača: dakle,
uznpretpostavku date raspodele resursa, izvodi analizu razmene i zakonitosti delovanja konkurencije.
Ova analiza je sprovedena kroz teoriju izbora potrošača, čiji su glavni parametri: cena, dohodak
potrošača, ukusi potrošača i maksimizacija korisnosti.
2. Marginalna korisnost
Potrebe potrošača predstavljaju hijerarhihski sistem strukturiran prema važnosti koju potrošač pridaje
potrošnji određenog proizvoda u odnosu na potrošnju drugih proizvoda. Ova gradacija izražava različiti
stepen korisnosti proizvoda i prefedence (sklonosti) prema njima.
Rana marginalistička škola vezivala je odnos potreba i njihovog zasovoljavanja za hedonistički princip:
potrošnjom ljudi žele da izvedu maksimum zadovoljstva, odnosno manjak patnje.
Zadovoljiti naše želje do krajnosti uz najmanji trošak - DŽevons.
U osnovi ove orijentacije je učenje engleskog filozofa DŽeremija Bentama o ljudskom ponašanju iza
kojeg stoje dve pokretačke sile čovekovog ponašanja - bol i zadovoljstvo. O različitim potrebama
potrošača se ne raspravlja, ne može se ni utvrđivati ni intenzitet pojedinih potreba kod potrošača. Može
se pretpostaviti, međutim, da se njihove preference prema predmetima potrošnje ispoljavaju u izboru
strukture potrošnje koju vrši. Potrošač uvek pravi isti redosled pri konzumiranju,!uvek više ceni jedan
proizvod od drugog pridajući mu na taj način subjektivnu vredost.
Nepotpuna potrošna dobra, kako je smatrao Menger, jesu ona dobra koja ne predstavljaju neposredan
predmet potrošnje.
Potrošač u zadovoljavanju potrebe troši određeni proizvod sve do granice do koje oseća zadovoljstvo tim
trošenjem, odnosno do momenta zasićenja njegovom potrošnjom: što više neko jede, manje je gladan.
Redosled i način zadovoljavanja potreba austrijski marginalista Bem Beverk izrazio je putem lestvice
potreba.
5
Poslednja (ekstra) jedinica koja dovodi do zasićenja potrošnje naziva se granična ili marginalna jedinica.
U pitanju je subjektivna teorija vrednosti, jer je sve zasnovano na ličnoj percepciji subjekta.
Intenzitet (zadovoljstvo) koje trošenje marginalne jedinice proizvoda pruža potrošaču, Valras je nazvao
retkost robe, DŽevons krajnji stepen korisnosti, a nemački marksista Gosen vrednost poslednjeg stoma -
intenzitet zadovoljstva u momentu njegovog prekida, dok austrijski marginalisti ovaj pojam krste
marginalnom, graničnom korisnošću.
Retkost, kako kaže Valras, raste s opadanjem količine robe koja se poseduje i vice versa.
Iz teorije marginalne korisnosti, subjektivna teorija vrednosti izvodi, kako Valras smatra, najvažniji zakon
čiste političke ekonomije - cenu.
Korisnost robe je njeno svojstvo da zadovolji određenu potrebu. U prirodi postoji niz dobara koji imaju
korisnost (voda, vazduh), ali ne predstavljaju nikakvu vrednost za čoveka upravo jer ih ima u izobilju i
svima su dostupni. S druge strane, ima proizvoda koji su od velike vrednosti za čoveka, ali mu ne znače
ništa, jer služe zadovoljavanju nekih posebnih potreba (dijamanti recimo). Ova protivrečnost poznata je
pod imenom paradoksa vrednosti.
Radna teorija vrednosti klasične političke ekonomije rešava ovo pitanje količinom rada uloženom u
prisvajanje proizvoda za ljudsku potrošnju: dijamanti imaju veliku vrednost zbog toga što je velika
količina rada potrebna za njihovo pronalaženje i obradu, za razliku od vazduha i vode kao prirodnih
resursa.
Teorija subjektivne vrednosti, s druge strane, da proizvodi moraju zadovoljiti kumulativne potrebe da bi
vredeli čoveku: oni moraju biti korisni, a retki.
Retkost znači da se potreba zadovoljava opadajućom količinom robe i roba manje vredi ukolikonse
potrošnjom iscrpljuje njena količina: dobro koje se ne iscrpljuje nema vrednost (voda, vazduh).
Prijcip razmene zasnovan na marginalnoj korisnosti glasi: dve robe moraju posle razmene biti
raspoređene između dva učesnika u razmeni na takav način da sadnja primljena jedinica svake robe,
marginalni proizvod, ima istu vrednost za oba učesnika u razmeni.
Razmena će se odigrati kada se dve jedinice robe nalaze na različitim mestima vrednosne skale dve
različite osobe. Na tržištu razmena će trajati dotle dok nije više moguće recipročni ustupanje robe od
strane razmenjivača koje će imati za rezultat da svako od njih dobije u razmeni robe koje stoje više na
vrednosnoj skali svakog odnnjih nego što je to roba sa koju daju u razmenu, smatra Mises.
Jedan maksimizuje korisnist kada raspoređuje novac kojim raspolaže na različita dobra na takav način na
koji može da ostvari jednaki stepen zadovoljstva od svake zadnje novčane jedinice koju je utrošio na
kupovinu svakog proizvoda.
Da bi maksimizacija korisnosti bila ostvarena, granična korisnost proizvoda u svakoj od upotreba mora
biti jednaka.
3. Izmerljivost korisnosti
Potrošnja daje proizvodu za kojim žudimo korisnost. Korisnost je teško podložna merenju na objektivan
način. Isto tako, subjekticna obeležja potrošnje ne dozvoljavaju nam da egzaktno utvrdimo odnos
između korisnosti koju istim dobrima pridaju različiti korisnici. Objektivizacija korisnosti neophodna je za
utvrđivanje ekonomskih veličina na tržištu.
Teorija kardinalne korisnosti pretpostavlja da se korisnost može meriti svojevrsnom mernom jedinicom.
Ovo znači da se i poređenja mogu vršiti i utvrđivati različiti odnosi između pojedinaca, kao i da se može
7
Teorija izbora potrošača ukazuje na ponašanje potrošača usmereno na zadovoljavanje potrebe za
proizvodima u uslovima nejednake dostupnosti resursa I delovanja tržišta. Potrošačev izbor uslovljen je
raspoloživom dohotkom I njegovim ukusima I potrebama. S druge strane, on je uslovljen cenama
proizvoda. Potrošač je usmeren na maksimizaciju zadovoljstva iz potrošnje.
Budžetsko ograničenje
Raspoloživi dohodak I cene proizvoda na tržištu na koje se ovaj dohodak može potrošiti nazivaju se
budžetskim ograničenjem za potrošača.
Ako potrošač ima na raspolaganju dohodak od 50 novčanih jedinica, a natržištu samo dva raspoloživa
dobra, roba A I roba B, čije su cene A=5 I b=10 novčanih jedinica, on raspoloživi dohodak može potrošiti
na različite kombinacije proizvoda. Potrošač može ceo dohodak potrošiti niz kombinacija.
Tabela potrošnje I grafikon s linijom budžeta nalaze se na strain 85.
Budžetsko ograničenje pokazuje kolika se količina jednog proizvoda mora žrtvovati da bi se dobila
određena količina drugog proizvoda. Takođe, ono može pokazati I kolik, u jednom proizvodu, košta izbor
drugog proizvoda, da bi potrebe potrošača bile maksimalno zadovoljene.
Linija budžeta je grafički predstavljen izbor koji potrošač čini između dva proizvoda u okviru raspoloživog
budžeta. Ona je ograničena tačkama koje predstavljaju suprotne polove kupovine – trošenje celokupnog
dohotka na jedan proizvod (A&F). Nagib linije uslovljen je odnosom količine proizvoda koji se kupuju, a
ova je proporcionalna cenama dva proizvoda.
Svaka tačka na liniji budžeta je odnos supstitucije robe A za robu B.
Tačke potrošnje koje leže izvan linije budžeta predstavljaju kombinaciju proizvoda koju postojećim
dohotkom potrošač ne može kupiti.
Tabela alternativne potrošnje I grafikon s krivom indiferentnosti nalaze se na strani 86, objašnjenje na
87.
Ukusi potrošača
Potrošač ima određenu skalu preference koja izražava razlike u korisnosti koju proizvod za njega ima.
Takođe, da potrošač ima konzistentan izbor između različitih kombinacija proizvoda koju traži, kao I da
potrošnjom zadovoljava isti stepen korisnosti.
Kombinacije proizvoda čijom se potrošnjom stvaruje isti stepen korisnosti za potrošača izražavaju se
krivama indiferentnosti. Kombinacije predstavljaju “tržišnu korpu”.
Marginalna stopa supstitucije izražava stepen odricanja od jednog proizvoda da bi se dobio drugi.
Grafikon marginalne stope supstitucije I objašnjenja nalaze se na stranama 87, 88 I 89.
Teorija izbora potrošača I teorija vrednosti
