Lekovi u lečenju arterijske hipertenzije

S A D R Ž A J

UVOD ................................................................................................................................... 2

ARTERIJSKA HIPERTENZIJA .....................................................................................

1.1. Klasifikacija arterijske hipertenzije .................................................................... 3
1.2. Etiologija ............................................................................................................. 3
1.3. Klinički simptomi ............................................................................................... 3

LEČENJE ARTERIJSKE HIPERTENZIJE ……………….….…..................................

III

LEKOVI U LEČENJU ARTERIJSKE HIPERTENZIJE ............................................... 5

3.1. Diuretici ................................................................................................. 6

3.1.1. Diuretici Henleove petlje ……………………………… 6
3.1.2. Tiazidi …………………………………………………. 7
3.1.3. Diuretici koji štede kalijum ……………………………. 9

3.2. Antiadrenergički lekovi ……………………………..………………….. 10

3.2.1. Centralni antiadrenergički lekovi …………………….. 10
3.2.2. Adrenergički blokatori ………….…………………….. 11

3.3. Antihipertenzivni vazodilatatori ……………………………………….. 13

3.3.1. Antagonisti kalcijuma ………………………………… 14

3.4. Antagonisti angiotenzina ……………………………………………….. 15

3.4.1. ACE-inhibitori ………………………………………... 15
3.4.2. Angiotenzin-II receptorni antagonisti ………………… 16

LEČENJE SPECIFIČNIH STANJA U HIPERTENZIJI ………………………….....…. 17

4.1. Farmakoterapija hipertenzivne krize ……………………………….…… 17
4.2. Farmakoterapija hipertenzije kod trudnica …………………………….... 17

DILEME U LEČENJU HIPERTENZIJE ……………………………………………….... 19

5.1. Fiksne kombinacije lekova – da ili ne? ………………………………….. 19
5.2. Beta-blokatori kao antihipertenzivi – da ili ne? …………………………. 19

ZAKLJUČAK ……………………………………………………………………………...… 21

BIBLIOGRAFIJA.................................................................................................................... 22

U V O D

Arterijska hipertenzija je najčešće hronično nezarazno obolenje savremenog čoveka. Naročito je
rasprostranjeno u većini evropskih zemalja, SAD-u, Australiji i Japanu, gde povišen krvni
pritisak ima 15-20% odraslih osoba. Takođe je zapaženo da sa godinama života, kod oba pola,
postoji tendencija postepenog povišenja pritiska, naročito dijastolnog, koji dostiže maksimalne
vrednosti između 55. i 60. godine.

Učestalost hipertenzije u našoj sredini se kreće između 8-

16%.

Danas, esencijalna arterijska hipertenzija, predstavlja najčešći oblik bolesti, jer na nju otpada oko
95% svih bolesnika. Svi ostali oblici predstavljaju sekundarnu hipertenziju i čine oko 5%
slučajeva.

Najznačajnije komplikacije ovog obolenja su:



Hipertrofija leve komore je jedna od najčešćih komplikacija hipertenzije;



Maligna hipertenzija, ako se ne leči u roku od 18 meseci umire oko 80% bolesnika;



Ishemična bolest srca sa svim oblicima (angina pektoris, nestabilna angina pectoris; infarkt
miokarda, iznenadna ishemična smrt);



Srčana insuficijencija;



Komplikacije na mozgu;



Disekantna aneurizma aorte, koja može dovesti do rascepa aorte;



Komplikacije na bubrezima;



Ishemična bolest donjih ekstremiteta.

Zbog zastupljenosti ovog obolenja, kako u svetu, tako i kod nas, kao i zbog posledica koje sa
sobom nosi, tema ovog seminarkog rada nosi veliku težinu, pa će biti obrađena na najcelishodniji
način po autorovom mišljenju.

Sabo, Tomić, Rašković – Autorizovana skripta iz farmakologije

smetnje sa vidom.

Kod bolesnika kod kojih je došlo do poremećaja funkcije srca ili srčane

insuficijencije, javljaju se umor, brzo zamaranje, dispnoja, otoci nogu, jetre i sernokardični bol.

II LEČENJE ARTERIJSKE HIPERTENZIJE

Hipertenzija je jedinstvena bolest po tome što traje čitav život, i to skoro bez simptoma do
uznapredovalih stadijuma. Dva su bitna problema u vezi sa ovom bolešću: postavljanje tačne
dijagnoze i odluka kada započeti sa farmakoterapijom. Sigurno je da umerenu i tešku
hipertenziju treba lečiti, i to iz sledećih razloga: lečenje čini bolest podnošljivijom, nesumnjivo je
dokazano produženje života terapijom i smanjuje se opasnost od komplikacija hipertenzije. Kad
je donesena odluka o lečenju antihipertenzivima, priprema se čitav terapijski režim, objašnjavaju
se pacijentu benefiti i posledice i vrši se izbor na osnovu stepena obolenja, prisutnosti drugih
obolenja, kao i u odnosu na uslove i stil života.

No, razvila se polemika oko ne(lečenja) blagih hipertenzija – da li se može i sme „zdrava“ osoba
za 24h pretvoriti u doživotnog pacijenta?! SZO daje sledeće sugestije:
Izmeriti krvni pritisak tri puta u toku 2 pregleda. Ako je dijastolni pritisak 90-100 mm Hg,
ponoviti merenje 2 puta u toku meseca. Ako posle mesec dana dijastolni pritisak i dalje iznosi
90-100 mm Hg, sugerisati nefarmakološke mere lečenja, a ako je 100 mm Hg ili više, primeniti
nefarmakološke mere lečenja i uzeti u razmatranje farmakološke; Ako posle tri meseca dijastolni
pritisak iznosi 90-95 mm Hg, nastaviti sa nefarmakološkim merama lečenja, a ukoliko je viši, uz
nastavak nefarmakološkog lečenja, uzeti u obzir farmakološko; Isto važi i za šest meseci.

Nefrmakološke metode koje se koriste u terapiji arterijske hipertenzije su:



Smanjenje unošenja soli, smanjenje zasićenih masnih kiselina u ishrani,



smanjenje telesne mase i fizička aktivnost,



prestanak pušenja i smanjenje ili prestanak konzumiranja alkohola,



neke psihološke metode.

Problemi koji se mogu javiti tokom uzimanja lekova za lečenje hipertenzije su:



nepridržavanje pacijenata dobijenom uputstvu lekara o koji se odnose na primenu leka –

S obzirom da se lekovi za lečenje hipertenzije najčešće uzimaju doživotno, neredovnost

uzimanja terapije predstavlja problem u postizanju cilja lečenja;



neželjena delovanja lekova i njihov uticaj na kvalitet života pacijenta - Zbog toga je izbor
antihipertenziva izuzetno značajan, da bi se izbeglo nepridržavanje pacijenta pravilnoj i

Varagić, Milošević - Farmakologija

redovnoj primeni leka, terapija se propisuje nakon zajedničke odluke lekara i pacijenta
(pacijentu je neophodno predočiti značaj pravilnog uzimanja leka, upoznati ga sa mogućim
neželjenim delovanjima i sa tim kako da reaguje ukoliko se ona pojave.

III LEKOVI U LEČENJU ARTERIJSKE HIPERTENZIJE

Lekovi u lečenju arterijske hipertenzije se dele na lekove prvog i lekove drugog izbora. I jedni i
drugi lekovi su efikasni, ali je kod lekova prvog izbora povoljniji odnos efikasnosti i
bezbednosti.

Lekovi prvog izbora u lečenju arterijske hipertenzije su:



Adrenergički beta blokatori;



Blokatori kalcijumskih kanala;



Diuretici;



Inhibitori enzima konvertaze angiotenzina (ACE inhibitori) i



Antagonisti angiotenzinskih receptora.

Lekovi drugog izbora u lečenju arterijske hipertenzije su:



Adrenergčki alfa 1 blokatori;



Agonisti alfa 2 adrenergičkih receptora i



Direktni vazodolatatori.

Slika 2. – lekovi prvog i drugog izbora, kombinovanje lekova

Navedene grupe lekova se u farmakologijama obrađuju u vidu sledećih grupa:
1. Diuretici – tiazidi, diuretici Henleove petlje i diuretici koji štede kalijum;
2. Antiadrenergički lekovi – centralni adrenergički lekovi i adrenergički blokatori (alfa i beta);
3. Direktni vazodilatatori (neki iz ove grupe izdvajaju blokatore kalcijumskih kanala);

Sabo, Tomić, Rašković – Autorizovana skripta iz farmakologije

Varagić, Milošević - Farmakologija



hiperkalijemija.

Često se greši primenom diuretika Henleove petlje u lečenju arterijske hipertenzije, umesto
tiazidskih diuretika ili diuretika koji štede kalijum, van navedenih indikacija, što nije ni
medicinski opravdano ni ekonomično.

Hemodinamski efekti se pojavljuju čak pre diuretičnih. Diuretski efekat nastupa unutar jednog
sata nakon peroralne primene, a unutar 30 minuta nakon intravenske primene leka. Trajanje
delovanja je relativno kratko, tri do šest sati, osim kod torasemida koji ima duže poluvreme i
trajanje delovanja.

Neželjena delovanja diuretika Henleove petlje:



hipokalijemija - naročito posle primene viših doza, eliminiše se dodavanjem kalijuma i
korekcijom hipovolemije;



kolaps, zbog naglog gubitka veće količine natrijuma ili dugotrajne per os terapije;



ototoksičnost - veće doze furosemida mogu izazvati prolazni gubitak sluha, posebno izraženo
u kombinaciji sa drugim ototoksičnim lekovima (aminoglikozidni antibiotici);



hiperurikemija, hipomagneziemija, alergijske reakcije i ostali neželjeni efekti.

Klinički značajne interakcije:



Mogu izazvati oštećenje sluha ako se primenjuju istovremeno sa gentamicinom, lekom koji je
potencijalno ototoksičan;



Zbog toga to izazivaju hipokalijemiju, mogu pojačati toksičnost digoksina.

U cilju otklanjanja negativnog uticaja diuretika Henleove petlje na kvalitet života, neophodno je
doziranje prilagoditi dnevnim aktivnostima pacijenta (npr. prilagoditi maksimalan diuretički
efekat periodu kada je pacijent kod kuće).

3.1.2. TIAZIDI

Predstavnici tijazidnih diuretika su: hlorotiazid, hidrohlorotiazid, politiazid i indapamid
(sličan).

Varagić, Milošević - Farmakologija

Bagatin, Fabijanić, Pivac, Carević – Današnje mesto diuretika u lečenju hipertenzije

Mavrić, Zaputović, Vitezić – Principi farmakoterapije kardiovaskularnih bolesti - diuretici

Varagić, Milošević - Farmakologija

Sabo, Tomić, Rašković – Autorizovana skripta iz farmakologije

Varagić, Milošević - Farmakologija