1
УНИВЕРЗИТЕТ У ПРИШТИНИ – ПОЉОПРИВРЕДНИ
ФАКУЛТЕТ, ЛЕШАК
СЕМИНАРСКИ РАД
ПРЕДМЕТ
: ЗДРАВСТВЕНА ЗАШТИТА ДОМАЋИХ
ЖИВОТИЊА
ТЕМА
: ЛЕУКОЗЕ,
ЗАРАЗНИ ЛАРИНГОТРАХЕИТИС ЖИВИНЕ
Професор: Студент:
Проф.Др. Биса Радовић Никола Трајковић
2
Садржај
ЛЕУКОЗЕ ГОВЕДА
...................................................................3
ЛЕУКОЗЕ ЖИВИНЕ
..................................................................8
ЗАРАЗНИ ЛАРИНГОТРАХЕИТИС ЖИВИНЕ
..........................13
4
дугорочним мерама искоренила говеђу леукозу, па се све чешће поставља питање када ће
то учинити и Србија.
1. Вирус ензоотске леукозе говеда
Узрочник ЕЛГ је РНА вирус сврстан у род Делтаретровирус, породицу Ретровиридае, чија
је основна значајна особина поседовање ензима реверзне транскриптазе. Тај ензим
омогућује им преписивање вирусне нуклеинске киселине у обратном смеру у
комплементарну ДНА, а коју ензим интерно уграђује у генетски код самог домаћина.
Болести које изазивају вируси ове породице су леукемије, лимфоми и саркоми у
различитих врста животиња и људи, али и имунодефицијенција у људи (АИДС) и у
животиња (ФАИДС-фелине АИДС и САИДС-симиан АИДС).
Извори инфекције
Извор инфекције су заражена говеда. У зараженом говеду вирус ЕЛГ се налази у
лимфоцитима. Једном заражени лимфоцит ретко произведе потомство слободно од вируса.
Међутим, да би се вирус могао пренети са заражене животиње на здраву, заражена
животиња односно њезини секрети/екскрети морају садржавати довољну количину вируса.
Након што је утврђена минимална количина крви (0,0005мЛ) односно минимални број
заражених лимфоцита (2500) у бројним огледима је доказано да је управо крв најчешћи
извор заразе јер други проверени извори у којима је изолован вирус ЕЛГ попут млека и
колострума, бронхоалвеоларног испљувка, урина, ејакулата, садржаја обриска носне
слузнице и фецеса, у природним условима, најчешће не садрже довољну количину вируса
којима би се могла заразити здрава животиња.
Патогеност и вируленција узрочника
Вируленција вируса који изазивају заразне болести животиња и људи често се појачавају
пасажама међу примљивим јединкама. Тако је у огледу из 1982. године испитано има ли
вирус ЕЛГ такву могућност и може ли се пасажом великих количина пуне крви и/или
лимфоцита из леукозног говеда на новоотељену телад повећати вируленција вируса ЕЛГ.
Као резултат овог огледа откривено је да је трајање инкубације било знантно скраћено у
односу на податке из других огледа, али исто тако и да имуносупресивни лекови могу
убрзати ток инфекције вирусом ЕЛГ и појачати клиничке симптоме.
За разлику од неких других вируса породице Ретровиридае, ретровируси рода
Делтаретровирус немају велику генетску разноликост. Упркос томе до сада су издвојена и
5
карактерисана четири соја: белгијски, јапански, аустралијски и аргентински, те 8
различитих генотипова. Према филогенетским анализама вируса изолованих из узорака
крви говеда у Србији установљено је да наши вируси припадају или у генотип 7 (мањи
број) или у генотип 8 (већи број) којем припадају и вируси изолирани у неким источним
европским државама (Русија, Украјина, Бјелорусија, Пољска). До сада није утврђено да
постоји разлика у патогености међу различитим сојевима или генотиповима овог вируса.
Начини ширења и преношења инфекције
Основни начин преношења ЕЛГ у стаду мора, на неки начин, укључивати крв, односно
крвне захвате.
Најчешћи су начини преноса узрочника са заражених на здраве животиње укључивали
ветеринарске захвате, који нису били извођени стручно што значи да се није поштовало
правило да се за једну животињу користи један инструмент (игла, скалпел, рукавица, и
сл. ). Другим речима једном употребљених или неочишћени прибор, без претходне
стерилизације, не сме се употребити за захват на другој животињи.
Поступци за које је у пракси и у огледима доказано да могу бити начини преношења
инфекције су:
1.
вађење крви за дијагностичке претраге (највиши проценат заражавања здравих
животиња, 80-90%)
2.
вакцинисање (нпр. вакцина против крпељне грознице)
3.
туберкулинизација (само ако игла садржава елементе крви)
4.
ињекциона апликација лекова
5.
декорнизација
6.
обележавање животиња (тетовирањем, и сл.)
7.
кастрација
8.
ректална палпација
9.
трансфузија крви.
Идућа логична могућност преноса вируса која укључује крв су хематофагни инсекти. Око
овог начина преноса изведени су бројни огледи с различитим врстама инсеката попут:
1.
комараца
