Увод
Улога васпитача унапређивање социјалног понашање деце увртићу је не само
деликатна и сложена већ у својој суш ту процесу укљичивање у групи дете пролази кроз
више фазе. У живом и динамичном процесу васпитно-образовног рада
у
предшколској
установи васпитач свакодневно решава педагошке проблеме у вези с индивидуалним и
групним педагошким ситуацијама. Суштина ове стваралачке којима се оне решавају.
Због тога је рад васпитача праћен сталним посматрањем и анализом понашања сваког
детета. Праћење новина и научних достигнућа даје његовом стваралаштву подстицаје и
садржаје. Према томе, васпитач је и креатор васпитно-образовног процеса и у оквиру тог
процеса он делује као вода, сарадник, саветник и родитељ.
С друге стране, повезивање предшколске установе с породицом, школом и друштвом
проширује делатност васпитача. Сарађујући с породицом, он доприноси развијању
свести о значењу правилног породичног васпитања, делује на педагошко уздизање и
просвећивање родитеља. Према томе, васпитач има улогу породичног сарадника,
консултанта и саветника, који заједно с родитељима решава конкретне педагошке
ситуације да би се успешно остварили задаци предшколског васпитања.
Чвршће повезивање предшколског васпитања с основном школом проширује његове
васпитно-образовне задатке, а у исто време чини његову улогу још значајнијом и
друштвено веома одговорном. Осим тога, као члан своје радне заједнице и средине у
којој живи, васпитач обавља разне друштвено-културне функције, учествује у
друштвеном и јавном животу, покреће културно-просветне акције у вези с
проширавањем и унапређењем рада предшколских установа, с културно-забавним
животом предшколске деце која живе у породицама, сарађује с разним друштвеним и
омладинским организацијама настојећи да предшколска установа у пуном смислу
постане саставни део друштвеног живота.
Дете треба да се осећа прихвачено да се осећа довољно сигурно и прихваћено.
1. Личност васпитача
Васпитач је особа која брине о деци током њиховог боравка у предшколске
установе. ,која их негује , образује и усмерава на прави пут од самог почетка
живота.Сложена и одговорна функција васпитача претпоставља одређене личне
особине, способности и знања као услов за његово успешно деловање. Иако је значај
личности васпитача опште признат , истраживања овог проблема јављају се тек у току
последњих деценија нашег столећа. Посебно су значајне студије и емпиријска
истраживања фактора који условљавају успех васпитача и теоријски радови који се баве
проучавањем психолошких особености и педагошких способности васпитача.
Према резултатима тих истраживања, успех васпитача условљавају следећи
фактори : интересовање и љубав према педагошком подагошком позиву, интелигенција
и општа култура васпитача, посматрачки дар познавање психологије детета, циљева и
метода васпитног рада, педагошки такт и емоционална стабилност.
Љубав према педагошком позиву као лично својство васпитача има значајну улогу у
педагошком раду. Љубав према педагошком позиву изражава у исто време веровање у
моћ васпитања. Она је повезана с љубављу према деци, што је једна од битних
претпоставки за однос између васпитача и деце. Између деце и васпитача предшколске
установе неопходан је дубоки емотивни однос, јер само такав однос даје детету
сигурност и поверење. С друге стране, утврђено је да васпитач који искрено воли свој
позив , односно свој рад са децом, може потпуно да му се преда и савлада тешкоће које се
јављај. Из тога се изводи закључак да разлика у успеху васпитача често произилазе из
различитог степена и љубави према овој врсти рада. С обзиром на значај ове особине,
која се оцењује као битна компонента личности васпитача, постоји мишљење да би
требало проверавати мотивацију кандидата приликом њиховог пријема. Међутим
епириска и теориска проучавања формирање васпитача указују да се мотивисаност за са
децом и љубав према педагошком позиву могу развити и у току професионалног
образовања васпитача.
Као посредник између друштвено културних вредности деце који васпитава на
темељу тих вредности васпитач мора да поседује довољно широку општу културу и
висок степен интелигенције. Општа култура у савременом значењу подразумева
познавање основних законитости који владају природи, друштву и људском мишљењу,
познавањем матерњег и страних језика достигнућа савремене технике, уметности и
развијање интелектуалне и естетске способности.
Способности посматрања је педагошка способност која је потребна сваком
васпитачу, јер васпитач мора да прати развитак и напредовање сваког детета и да на
основу тих података поставља дијагнозу и прогнозу, односно да на основу објективних
података управља васпитним процесом. Иако се може говорити о индивидуалним
разликама и степену и квалитету способности посматрања утврђено је да на развој ове
способности делује изучавање предшколске предагогије и развијање психологије, а
такође разни облици педагошко – психолошке праксе. Који доводе васпитача у
непосредан контакт с педагошким ситуацијама.
Једна од најкомплекснијих способности који чини значајну компоненту личности
васпитача, свакако је педагошки такт. Ова способност често се врло различито
дефинише. Једни под педагошким тактом подразумевају искључиво психолошка
својства васпитачеве личности, као што су: истрајност, издржљивост, метална
уравнотеженост и емоционална стабилност. Према овом схватању педагошки такт има
онај васпитач који може да се уздржи од штетног и превременог поступка. Међутим
према његовој моћи, а не према њему као личности, односно, не доживљавају га као
особу од које очекују разумевање, помоћ и прихватање. У таквој атмосфери деца се
осећају неразумна и слаба, што доприноси стварању слике о себи као инфериорној,
безпомоћној особи која греши увек када је активна и покушава да покрене неку
иницијативу. Ауторитарни васпитач нарочиту пажњу и напоре посвећује тачном
придржавању „режиму дана“ и свако одступање од њега третира као прекршај
дисциплине. Уједно, он верује да је навикавање на тачност у овом погледу
најзбначајније у формирању дечијег карактера, воље и личности уопште. Ауторитарно
руковођење децом не захтева од васпитача много маштовитости у раду нити
прилагођавање индивидуалним карактеристикама и потребама деце, с обзиром да се она
третирају претежно као предмет васпитне обраде, односно, средства за постизање
циљева које су одредили програм васпитач као лице задужено да га спроводи.
Наградама и казнама он се служи као уценама, манипулишући, са једне стране,
дечијим тежњама за признање и такмичарским духом, као и стидом и страхом од
неуспеха и јавног понижења, са друге. Када наиђе на тврдоглаво дете или дете које је у
било ком погледу одступа од његових мерила и захтева, он са још већом упорношћу
користи све мере спољашњег утицај да га прилагоди и савлада.
Ауторитарни начин васпитања на први поглед има за резултат ред, послушност и
дисциплину, међутим, конфликти и отпор деце само су потиснути и чекају тренутак када
неконтролисано избију као ерупција. С обзиром да је главни нагласак на активности
васпитача, он је тај који говори, показује, објашњава и одређује шта ће се и како радити,
док су деца дужна да га опонашају и извршавају оно што је од њих захтевао. Отуда сви
дечији радови (цртежи, на пример) личе једни на друге, а деца сваки час прекидају
активност да би му се обратила за иупутство и одобрење да би је наставила. На тај начин
се обесхрабљује проблем-проналазачко и стваралачко понашање код деце, гаси њихова
природна радозналост и имагинација, и негује конформизам.
Анархични „хипи“ тип васпитача представља супротност ауторитарном и код њега је све
дозвољено, „отворено“, препуштено случају и импровизовано. Да би се избегла крутост,
одлази се у пермисивизам као другу крајност и пренаглашава дечје изражавање које, без
подршке одраслог и рационалне организације, најчешће води у хаос. Он најчешће нема
способности да деци укаже на границе које њиховом понашању осигуравају слободу,
нити правила која обезбеђују нормално одвијање заједничког живота у групи. У
описаној атмосфери опште несигурности не осећају се добро ни сами васпитаници јер се
јављају случајеви насилништва и испади, које ометају успостављање пријатељских,
сарадничких и конструктивних односа међу самом децом и међу децом и васпитачем.
Демократски васпитач је онај који успева да створи добру организацију и радну
атмосферу не намећући их деци, већ активно укључујући васпитанике у њихово
одржавање, захваљујући срдачним, сарадничким односима које је успоставио са њима,
као и међусобном уважавању и поверењу. Овакав васпитач прихвата разлике међу децом
као њихове особене вредности, чијеиспољавање и развој треба подстицати. У своме раду
он не полази првенствено од спољашњег модела организације и програма, већ од деце, са
којом усклађује своје утицаје и захтеве. Због тога се он труди да што боље упозна децу и
брижљиво их посматра пре него што ће их подстаћи на учешће у некој активности или
самостално деловање. Сви његови поступци усмерени су на обезбеђивање атмосфере у
којој ће се развијати позитивна осећања и дечије стваралаштво. Организацију, пре свега,
уноси у коришћење материјала њиховим брижљивим избором у складу са
могућностима, интересовањима и потребама деце, уз постављање што ширих граница
овом коришћењу, којима се искључује само њихова злоупотреба. Он је спреман да
помогне детету увек када то затражи, као и да искрено учествује у његовом одушевљењу
за активност којом се бави, не намећући му истовремено своја решења и критеријуме.
