LIČNOST, OSOBINE LIČNOSTI I NJIHOVO MERENJE
Ma kako organizaciju shvatili, kao mašinu, formalnu ili neformalnu, ili malu
socijalnu grupu, ona je u krajnjoj liniji sastavljena od članova organizacije -
pojedinaca. Da bi smo shvatili funkcionisanje organizacije i zakonitosti po kojima se
ono odvija moramo poći od ponašanja pojedinaca i proučavanja ponašanja pojedinih
osoba. Posmatrajući ponašanje svakog pojedinca mogu se uočiti određene
karakteristike koje se ne mogu zapaziti proučavanjem grupa i organizacija, ali ni
proučavanjem izdvojenih psihičkih procesa i osobina.
1. LIČNOST
Psihički život čoveka karakteriše jedinstvo svih osobina i procesu. Sve osobine
koje pojedinac poseduje i svi psihički procesi koji se u njemu i oko njega manifestuju
međusobno su povezani i integrisani u određen sistem i usmeren prema nekim
ciljevima. Zahvaljujući jedinstvenoj organizaciji osobina i procesa, svi procesi se
odvijaju koordinirano i međusobno usklađeno čineći sistem ili sklop ličnosti. Crte
koje čovek poseduje predstavljaju usklađenu integraciju, a ne skup osobina.
Značaj jedinstva ličnosti uočava se tek kada se to jedinstvo naruši psihičkim
oboljenjima, kada nastaje dezorganizacija psihičkog života, pa i potpuni raspad
strukture ličnosti. Uostalom, čovek sebe ne doživljava kao skup svojih karakteristika
već kao celinu - ličnost, u kojoj su sve te odlike povezane i ujedinjene.
Osobenost je druga bitna odlika čovekovog psihičkog života. To znači da se ljudi
međusobno razlikuju i da su neponovljivi. U ponašanju svakog čoveka može se uočiti
njegov jedinstven i karakterističan način koji ga razlikuje od svih drugih ljudi. Neko je
češće veseo, a neko tužan, neko se interesuje za nauku, neko za sport, neko više voli
muziku, a neko slikarstvo itd. Mnogi od nas se veoma lako uklapaju u
organizaciju,
a
mnogima to i ne polazi za rukom, neki su talentovani za vođu grupe, a nekima to i
pored briljantnih drugih osobina ne polazi za rukom.
Osobenost i posebnost su bitne karakteristike pojedinaca, ali te osobenosti nisu
tolike da se ne bi moglo govoriti o zajedničkim karakteristikama ljudi, pa i
pojedinih grupa. Ljudi se prema sličnosti svojih osobina svrstavaju u klase, tipove,
stilove ponašanja. „Svaki čovek je, kako kažu neki naučnici, po nečemu sličan svim
drugim ljudima, po drugim karakteristikama, jednak ili sličan samo nekim
ljudima, a po nekim osobinama različit od svih drugih ljudi.” Osobenost se ogleda u
određenim karakteristikama ponašanja i u načinu organizacije psihičkog života.
U čovekovom ponašanju je moguće uočiti izvesnu doslednost koja se ogleda u
sličnom načinu ponašanja u većem broju relativno sličnih situacija. Doslednost u
ponašanju, dakle, dolazi do izražaja u sličnom ponašanju, u približno istim ili sličnim
situacijama. Kada se za nekog kaže da je pošten on to nije samo u jednoj prilici već tu
osobinu ispoljava dosledno u većem broju situacija i svojih aktivnosti.
Jedinstvo, osobenost i doslednost u ponašanju možemo smatrati
karakterističnim načinom ponašanja za neku osobu. To karakteristično ponašanje
pojedinca u kojem se ove tri karakteristike posebno ističu je, u stvari, njegova ličnost.
Ličnost čini jedinstven sistem osobenog ponašanja kojim se pojedinac razlikuje od
drugih ljudi.
Ličnost je jedan od osnovnih pojmova kojima se služe psihološke nauke. Ona se
može definisati na razne načine i gotovo da nije bilo istaknutijeg istraživača i
teoretičara ove oblasti koji nije pokušao da ličnost odredi na svoj način. U našim
1
uslovima najpopularnija je definicija koju je dao jedan od najplodnijih jugoslovenskih
psihologa, Nikola Rot: Ličnost je „jedinstvena organizacija osobina koja se formira
uzajamnim delovanjem jedinke i sredine i određuje opšti, za pojedinca
karakteristični, način ponašanja." (Rot N, 1975.).
2. RAZVOJ LIČNOSTI
Kao i sve druge psihološke pojave ličnost se takođe menja, razvija, transformiše.
Njen razvoj se odvija pod uticajem tri grupe činilaca, u koje se mogu uvrstiti brojni
uticaji čijim uzajamnim delovanjem ličnost nastaje. To su:
- biološki,
- socijalni, i
- aktivnosti kao činioci razvoja ličnosti.
Pod biološkim činiocima razvoja ličnosti najčešće se govori o biološkim
osnovama ličnosti, čovek pri rođenju nosi u svom biološkom nasleđu neke potencijale
i dispozicije od kojih će se neke odmah u detinjstvu ispoljiti, neke će se manifestovati
u kasnijem životu, tokom sazrevanja, a neke se nikada neće ispoljiti.
Biološku osnovu ličnosti, globalno posmatrano, čine nervni sistem, endokrini
sistem i telesna konstitucija. Među njima od posebnog je značaja nervni sistem, kao
nosilac važnih dispozicija za razvoj intelektualnih i drugih sposobnosti. Temperament
pretežno zavisi od funkcije endokrinog sistema, te je kao grupa crta ličnosti biološki
nasleđen. Nasleđena je i telesna konstitucija kao osobena crta ličnosti, ali se njene
karakteristike, mišićavost, na primer, mogu radom i posebnim naporom znatnije
menjati.
Biološki momenti pored toga što imaju uticaje na razvoj ličnosti predstavljaju
osnovu za njeno formiranje i razvijanje. U njima se ogleda mogućnost i krajnji
dometi razvoja ličnosti ali ne i garanciju da će te mogućnosti bili ostvarene. Za
dostizanje konačnog izraza ličnosti presudni su sredinski uticaji, a posebno delovanje
njene socijalne sredine.
Formiranje i razvoj ličnosti više zavise od socijalnih činilaca. Na neke crte
ličnosti socijalna sredina presudno utiče kao što je to sa osobinama karaktera koje su
gotovo isključivo plod delovanja socijalnog okruženja. Kod drugih osobina od
sredine zavisi mogućnost njihovog razvoja jer bi mnoge sposobnosti ili posebni
talenti ostali „uspavani" ukoliko izostanu povoljni i podsticajni uticaji sredine. Na
razvoj ličnosti utiče veliki broj raznovrsnih socijalnih činilaca među kojima najveći
uticaj imaju porodica, škola, vršnjaci , kultura...
Najveći uticaj na formiranje i razvoj ličnosti ima porodica. Posebno je taj uticaj
jak u prvim godinama života, a jedan od najglasovitijih psihologa svih vremena
Sigmund Frojd kaže: „Dete je otac čovekov.". Da bi se dete razvilo u zdravu i
uravnoteženu ličnost neophodno je da odraste u adekvatnim porodičnim
uslovima. Porodica treba da omogući detetu da razvije osećaj sigurnosti, da mu
roditelji pokažu da je ono voljeno i da prema njemu ispoljavaju srdačan i topao odnos.
Utisak sigurnosti koji dete ponese iz porodice ne zavisi samo od odnosa roditelja
prema detetu, već i odnosa između samih roditelja i opšte atmosfere u porodici.
Poremećeni odnosi među roditeljima kao posledicu imaju poremećeno ponašanje
deteta i neželjene forme njegove ličnosti.
Roditelji su u prvim godinama života detetu glavni uzor. Sloga oni sistematski
(savetima, pohvalama, kaznama) formiraju u njemu odgovarajuće karakterne
osobine. Taj uticaj je često i spontan, pa deca, više ili manje, postaju kopije svojih
2
