Увод

Ана Каренјина

Госпођа Бовари

су романи који никог не остављају

равнодушним, првенствено због главних јунакиња и њихових особина, ставова,
размишљања и погледа на свет. Оне се издвају из средине у којој се налазе,
осећају да јој не припадају што је и разумљиво с обзиром на то да неким својим
поступцима одступају од норми које је друштво поставило. Читајући ова два
романа долази се до уочавања сличности између главних јунакиња. Обе су удате,
али несрећне у браку. Имају децу коју запостављају стављајући себе и своје
потребе у први план. Из незадовољства својим животима оне се одлучују на
неверство. Након што постају прељубнице полако почињу да губе разум.
Немоћне да остваре животне циљеве одлучују се за смрт.

Толстој и Флобер изабрали су за своје главне јунакиње лепе, паметне и

релативно образоване жене. Срећу нису пронашле поред својих законских
партнера, већ је проналазе са другим мушкарцима. Ипак, ни поред њих не
успевају да постигну своја очекивања.

У овом раду биће више речи о разлозима који су их довели до тога да

преваре и издају своје мужеве, да запоставе и напусте своју децу и на крају
окончају своје животе.

Паралела између Ане Карењине и Еме Бовари

Ана Карењина и Ема Бовари описане су као узвишено трагични ликови од

крви и меса у чијој трагедији велики део кривице сноси аристократска средина у
којој оне живе са својим љубавницима. Та средина их гуши и осуђује. Средина
их је осуђивала због неморалног понашања и, што је била суровија према њима,
оне су постајале деструктивније и лоше стране њихове личности терале су их да
се опредељују за она решења која су их лагано водила ка самоуништењу. Оне
леже дубоко у условима оне социјалне средине која је осудила жену у њиховом
положају на друштвено презрење и изолованост. Одбачене од аристократског
друштва, лишене свега онога чему су тежиле и за шта су се бориле, изгубиле су
све оно што их је везивало за живот. Положај жене те епохе онемогућавао им је
да нађу излаз у бекству, у другу средину. Конфликт са социјалном средином
претворио је ове две жене у жртве аристократске средине.

На почетку својих бракова мислиле се да ће живети животом као из бајке

и да су њихови мужеви остварење њихових снова. Међутим, како је време
одмицало, схватиле су да очекују од живота много више од онога што су они
били у стању да им пруже. Управо је то разлог њиховог незадовољства из којег
произилазе неморални поступци ових двеју јунакиња.

Лик Еме Бовари претворио се у симбол немоћне чежње осредњих духова

према висинама, меланхоличне воље за јунаштвом и поезијом у затвореној кули
угашених жеља, неостварених амбиција, зависти, свакодневне монотоније.

Ема Бовари жртва је својих снова. Није могла да замисли себе као

губитницу, као обичну домаћицу која плута по досадној свакодневници уз свог
тако просечног мужа. Њен свет, којег је тако пажљиво сложила од детаља своје
маште, срушио се и нестао. Зато је испијање отрова маестралан завршетак
сасвим у стилу Еме Бовари. Ема сањари о далеким земљама, дивним дворцима и
пристаје на брак уверена да ће живети животом из тривијалних љубавних романа
које је са великим заносом читала за време боравка у самостану. Шарл Бовари
чинио јој се као остварење њеног сна. Он је био ту када је желела да побегне од
досадног села, тупоглавих малограђана и осредњости живота који су је
окруживали. Међутим, створена илузија о брачном животу почела је да се гаси
спознајом да је њен муж само просечан човек ограниченог духа. Сматрала га је
вредним презира и сажаљења, те га је временом почела мрзети. Изгледао јој је
као кукаван, слаб, ништаван - бедник у сваком погледу.

говори, као да она права Ана некуд одлази, повлачи се у себе, а на њено место би
ступала друга, чудновата жена коју није волео, које се бојао и која му се
одупирала.

„Они су у исто време мисле једно о другом, сваки на свој и себи својствен

начин, који открива управо карактерне особености, темперамент, морални и
друштвени статус сваког од њих. У Ани је измешано осећање стида и поноса,
задовољства и кајања страха и пркоса. За њу је то ново, непознате осећање
љубави повод да преиспитује себе и своје право на то осећање.“

Ема сањари о путовањима, пустоловинама, отмицама и све више се

отуђује од мужа и незадрживо чезне за другим, срећнијим животом. Заљубила се
у младог и лепог Леона, писара са којим одржава платонску везу. Леон касније
одлази у Париз, а Ема налази новог љубавника, Родолфа, с којим доживљава свој
први пад. Заљубљује се у њега и предлаже му да је отме и да побегну. Он јој
обећава, али јој касније шаље писмо у којем јој саопштава да одустаје од своје
намере и то поразно утиче на Ему тако што доживљава нервни слом. Мењајући
љубавнике и упадајући у све тежу финансијску ситуацију, не налази излаз из
тога, па испија отров и тако умире као прељубница, провинцијанка која је
чезнула за недостижним животом тржећи срећу и задовољство.

Тема Еминих сањарења има неке везе и са малим италијанским хртом,

ловочуваревим поклоном, кога је водила са собом кад би ишла у шетњу. Њене
мисли, у први мах без циља, лутале су насумице као и њен хрт, а затим су се
постепено сређивале и тако, седећи на трави, понављала себи једно исто питање
- зашто се удала. Питала се зар није било начина да при другом стицају
околности наиђе на другог човека. Покушавала је да замисли какви би били ти
догађаји који се нису десили, тај други живот и муж којег није познавала. Тај
муж би могао бити леп, духовит, отмен, привлачан, онакав какви су били они
који су се оженили њеним другарицама из самостана. Уверена је да оне живе
животом у коме се срце шири, у граду где су могле да посећују театре и одлазе
на балове док је њен живот хладан као таван чији је прозорчић отворен према
северу, а досада, као неми паук, плете своју мрежу по свим кутовима њеног срца.

Губитак пса на путу из Тоста у Јонвил симболизује крај ових безазлених,

елегичних сањарења и почетак стварнијих искустава у судбоносном Јонвилу.

„Али, чак и пре Јонвила, Емине сањалачке, романтичне слике Париза

помаљале су се из оне свилене кутије за цигаре коју је нашла на празном сеоском
путу, враћајући се из Вобјесара.“

Исто, стр. 80.

Исто, стр. 28.

Владимир Набоков примећује да је Ема пронашла кутију за

цигарете која за њу постаје симбол отменог, романтичног живота у Паризу.
Визија Париза само је једно у читавим низу Еминих сањарења која се појављују
у роману. Један такав сан био је да она може, преко Шарла, да прослави име
Бовари:

„Зашто она барем није добила за мужа једног од оних ћутљивих

ревноснох људи који ноћу раде на књигама и најзад у шездесетој години, кад
наступи доба реуматизма, носе орден на лоше скројеном оделу? Она би волела
да име Бовари, које је било и њено, види изложено у свим књижарама, да се
често помиње у новинама, да буде познато у целој Француској. Али Шарл није
имао никаквих амбиција!“

Ану сe нe издваја из реда великосветских жена у толикој мери због њене

спољашње чаробности колико због њене сложености и оригиналности њеног
душевног облика. При сусрету на балу Кити осећа да Ана не личи на познате
светске лепотице, већ да у њеној души живи неки други, виши свет. Нарочиту
духовну лепоту у Анином лику истичу и други јунаци: Левина задивљује њена
привлачност, а Вронског нешто нарочито умиљато и нежно што избија из њеног
лица и појаве.

„Није чудо да се у Аниној души морало пробудити незадовољство са

животом.   Некада   су   њу   сасвим   младу   девојку,   кнегињу   Облонску,   удали   за
губернатора   Карењина   који   је   затим   врло   брзо   заузео   висок   положај   у
Петрограду.  Првих   осам   година   Аниног   живота   развијали   су   се   мирно   и
уједначено. Породичне обавезе, брига о васпитању детета, које је она много
волела, светска уживања - све је то испуњавало Анино време и стварало код ње
илузију среће. Али ово је била само привремена срећа. Чак Доли, жена Стиве
Облонског, посматрајући живот Карењиних, приметила је да је било нешто
лажно у целом том поретку њиховог породичног живота. То није могло бити
друкчије, ако узмемо у обзир разлику у карактерима између Ане, младе жене
пуне снаге и заноса, и њеног мужа, хладног реалисте који се потпуно посветио
каријери.   Противуречност   у   карактерима   Ане   и   њеног   мужа   можемо
сматрати   полазном   тачком   драме   која   се   доцније   одиграла   у   породици
Карењиних.“

Шесто поглавље нас обавештава о Емином детињству кроз њено површно

читалачко образовање, кроз књиге које је читала и оно што је упијала из њих.
Ема са страшћу чита романтичне приче, егзотичне романе, стихове. Познаје неке
познате писце попут Валтера Скота и Виктора Игоа, али и неке не баш тако

Исто, стр. 29.

А. А. Зерчанинов, Д. Ј. Рајхин, В.И. Стражев,

Руска књижевност од Гогоља до Чехова

, Просвета -

Издавачко предузеће Србије, Београд, 1947, стр. 483.