Otkrivanje darovite dece i rad sa njima u likovnim aktivnostima 1
Проблем даровитости стар је колико и људско друштво. У развијеним земљама посвећује
се велика пажња даровитој деци и њиховом стваралаштву, што доприноси прогресу тих
земаља. У нас је рад у предшколским установама прилагођен „просечном детету“ према
коме су прилагођени програми активности. Даровита деца често остају запостављена.
Недостатак фронталног модела рада је то што не пружа могућност да свако дете прикаже
свој максимум, у активностима, у складу са својим способностима.
Definicije darovitosti? 2
Постоје бројне дефиниције и схватања даровитости које настају у различитим временским
периодима. Од појаве првих дефиниција до данас мењале су се дефиниције у складу са
бољим разумевањем феномена даровитости, њене природе и услова наставника.
Даровитост се разумевала као:
Висока општа интелектуална способност
– најстарије схватање даровитости произилази
из психометријске дефиниције интелигенције. Поистовећивање даровитости са општим
интелектуалним способностима почиње са Терманом. Према Терману даровити су они
појединци који на тесту интелигенције постижу резултат који се изражава са IQ 140 и
више. Уочио је и слабост квантитативног приступа преко опште интелигенције. Закључио
је да поред менталних способности даровитост укључује и неке неинтелектуаалне факторе.
Креативна способност
– креативност је битно обележје даровитости (креативне/ликовне
способности, мотивација, дивергентно мишљење). Способност дивергентног мишљења је
значајна за постизање стваралачког понашања (оригиналност, флексибилност,
редефиниција, маштовитост). Способност дивергентног мишљења најчешће се изражава
као флуентност идеја и мери се различитим тестовима који стављају испитанике у
ситуацију проналажења великог броја идеја и решења.
Висока општа/специфична способност
(креативне и изражајне способности) – даровито
и талентовано је оно дете које је од стране стручњака идентификовано као нарочито
способно за изузетна остварења. Овој деци потребни су диференцирани програми како би
путем њих развијали своје способности до оптималног нивоа
(максимум/оптимум/минимум). Деца способна за висока постигнућа су она која показују
успех или потенцијалну способност у неким од следећих подручја појединачно или у
комбинацији – општа интелектуална способност; посебне академске (школске)
способности – природне науке или језици; лидерске способности (способности вођења);
специфичне способности за поједино уметничко подручје и психомоторне способности
(плес, спорт).
Продуктивно-креативна/стваралачка способност
– даровитост представља интеракцију
изнадпросечних способности, мотивације и креативности, која пружа могућност појединцу
да постиже изнадпросечни резултат, остварује нове и необичне продукте у одређеној
области. Издваја се ТРОПРСТЕНАСТА КОНЦЕПЦИЈА ДАРОВИТОСТИ. Пресек
тропрстенасте концепције је
даровитост
.
Способност управљања процесима мишљења
– ова схватања наглашавају значај
метакогниције (познавање сопствених процеса сазнања) у склопу даровитости.
Истраживања Стернберга, Гасера, Борковског и других показала су да се даровити боље
сналазе у проблемским ситуацијама него што то чине просечни појединци.
Подручно специфична способност
– појединац је онај који уз развијање опште
интелектуалне способности има нарочито развијене способности за неко специфично
подручје. У том подручју они исказују високу мотивацију и педантност.
Методички приступ откривању и идентификацији даровите деце у ликовним
активностима 3
Даровитост у ликовним активностима представља карактеристичан склоп особина
личности, способности, креативности и мотивације. До сада је изграђен велики број
облика, начина и методичких поступака за откривање и идентификацију даровите деце.
Даровита деца могу да се открију рано (подједнако предшколски и школски узраст).
Постоје две темељне методе:
метода процењивања
и
метода тестирања
. Фазе –
препознавање и идентификовање у неколико корака:
родитељима, омогућити детету контакте са истакнутим уметницима. Васпитач треба да
познаје област ликовне активности, процес развоја мотивације, вођење даровитог
појединца у сваладавању вештина. Даровитом детету је потребно обезбедити: широку базу
знања, емотивни креативни склоп, мотивацију, вештину логичног и дивергентног
мишљења, вештину прикупљања и коришћења података. Неопходно је постојање
међусарадње, међусобно уважавање и поверење, да васпитач уме објаснити, да је
занимљив, стрпљив, препун идеја, да успоставља комуникацију са децом, да воли рад са
децом, да је сналажљив, да разуме децу, да је креативан, реалан, да слуша децу, да рад
прилагоди узрасту деце са мноштвом демонстрација и очигледних примера.
Индивидуализоване ликовне активности 6
Индивидуализоване ликовне активности представљају такву организацију рада која се
темељи на уважавању индивидуалних и психолошких разлика деце у в-о процесу. У раду
се полази од: општих и специфичних способности деце, њихових склоности, интересовања
и потреба, различитих индивидуалних искустава, темпа индивидуалног напредовања,
особености њиховог памћења и облика учења. Васпитач на основу психолошких основа
индивидуализације одређује педагошко деловање у ликовним активносстима. Програмски
садржаји и организација рада је у складу са законитостима психичког развоја деце. Ове
врсте активности базирају се на самосталном учењу и стваралачком раду деце и
континуираном праћењу и вредновању њиховог стваралачког рада. Овај рад подразумева
развијање активности, самосталности и креативности детета према његовим
индивидуалним могућностима. Индивидуализацијом могу се отклонити слабости
традиционалне организације рада у којем доминира фронтални модел рада. Може се
побољшати успех деце која постижу слабије резултате, пружити могућност даровитој деци
да напредују и омогућити афирмација деци са сметњама у развоју.
Типови индивидуализације 7
Разликујемо потпуну и делимичну индивидуализацију.
Потпуна индивидуализација
омогућава деци да стичу знања и развијају способности према особинама своје личности.
Потпуна индивидуализација је заснована на упознавању индивидуалног развоја деце и
прилагођавању педагошког третмана сваком детету.
Делимична индивидуализација
је
индивидуализација у којој су садржаји активности једнаки за сву децу, али их деца усвајају
на свој начин. Делимична индивидуализација заснована је на уважавању индивидуалних
особина личности у оквиру једне васпитне групе.
Разликујемо поделу индивидуализација према неким ауторима у педагошкој литератури:
Убрзана и успорена индивидууализација,
Индивидуализација са једнаким и индивидуализација са неједнаким групама и
Индивидуализација са несталним саставом.
Функција васпитача у индивидуализованој ликовној активности 8
Васпитач треба да открива и развија научно признате разлике међу децом праћењем
понашања ученика, применом психолошких инструмената и поступака, проучавањем
психолошке литературе и анализом дечијих ликовних радова. Уважавањем индивидуалних
разлика, индивидуализацијом и персонализацијом активности васпитач усклађује
педагошки приступ, подешава задатке, наставне садржаје, методе и облике рада. Приликом
усклађивања васпитач полази од: резултата добијених на тесту, општег склопа особина
личности, способности и мотива. То ће, такође, омогућити персонализацију, која се односи
на личност која истовремено реализује своју индивидуалност и колективност. Васпитач
треба да децу стави у положај субјекта, тако да деца слободно комуницирају и размењују
идеје и мишљења, заједнички врше естетско процењивање дечијих ликовних радова,
самостално себи постављају циљеве и задатке, проналазе путеве за решавање ликовних
проблема. Децу је потребно поставити у ситуацију у којој ће одређену ликовну идеју моћи
трансформисати, те да ликовне проблеме сагледају са нових аспеката и тако развијају
критичко и логичко мишљење, оригиналност и стваралаштво. Потребно је уважавати и
подстицати интересантне активности , жеље, потребе и интересовања деце, јер су носиоци
емоционално-мотивационе димензије личности ученика.
Zahteva da se sadržaj likovnih aktivnosti, tj. likovni problem diferencira i dozira na 4 nivoa
težine. Celokupni rad se mora dozirati po:
1. Obimu
2. Nivou složenosti
3. Načinu i stepenu realizacije.
Posle provere sposobnosti deca se dele na 4 grupe, shodno nivoima diferenciranih nastavnih
sadržaja. Grupe na 4 nivoa težine se mogu oblikovati: GRUPA TALENTOVANIH –
natprosečnih sposobnosti; GRUPA BOLJIH – deca koja sa lakoćom rešavaju postavljeni likovni
problem; GRUPA PROSEČNIH – prosečno razvijene sposobnosti kod dece; GRUPA DECE SA
SMETNJAMA U RAZVOJU – slabo razvijene sposobnosti u dece. Potrebno je
programirati
zadatke različitih nivoa težine, odrediti metode i postupke rešavanja likovnog problema.
Mora se voditi računa da se u pripremi zadatka svakom detetu omogući prelazak iz jedne grupe u
drugu, ukoliko on u procesu rešavanja likovnog problema, svojom aktivnošću i radom dostigne
uspeh predviđen za napredniju grupu. Deca navedenih struktura i nivoa znanja radiće isti likovni
problem koji je diferenciran na 4 nivoa težine, prilagođen grupi dece sa približno istim
sposobnostima, osobinama ličnosti, motivaciji i tempu napredovanja. Likovna aktivnost se
organizuje sa celom vaspitnom grupom i manjim grupama u okviru nje.
Rad sa decom sa posebnim potrebama u likovnoj aktivnosti 12
Kada govorimo o deci sa posebnim potrebama tada mislimo na decu koja imaju isključivo
smetnje u razvoju i decu iz ugroženih ili osetljivih grupa. Deca sa posebnim potrebama u razvoju
uče i stvaraju na različite načine. Zbog toga često nije lako pronaći najbolje metode. Vaspitač
mora isprobati više metoda i modela rada za individualizaciju. Nekada sama motivisanost za
likovno stvaralaštvo dovodi do uspeha. Neka deca najbolje uče i stvaraju sama, a druga kad se
povezuju sa vršnjacima. Nekoj deci su za učenje i stvaranje bitni dodir i pokret, druga se više
oslanjaju na vizuelizaciju. Neka deca su vešta u otkrivanju likovnog problema – veza i odnosa
među predmetima, a neka posebno sklona posmatranju. Uslovi treba da budu takvi da odgovaraju
načinu učenja. Likovne aktivnosti predstavljaju ambijent za edukaciju dece sa posebnim
potrebama iz nekoliko razloga: Čulo vida, sluha, mirisa i dodira mogu se dovesti u interakciju sa
