1
ВИСОКА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА ЗА ОБРАЗОВАЊЕ ВАСПИТАЧА У
КИКИНДИ
СЕМИНАРСКИ РАД
Предмет: Књижевност за децу
Тема: Љубивоје Ршумовић песник деце предшколског узраста
0
Ментор:
Студент: Милана Ковачевић
др Тамара Грујић
Број индекса: 5360
Кикинда, 2017.
4
Добио је књижевне награде: „Невен“, „Младо поколење“, Награду Змајевих дечјих
игара, Бранкову награду, Октобарску награду града Београда, Горанову плакету,
Вукову награду, Златни прстен Фестивала песника за децу у Црвенки.
Награду „Породица бистрих потока“ Удружења књижевника Србије, прву награду за
драмски текст „У цара Тројана козје уши„, на Фестивалу Позоришта за децу у Котору,
награду Политикиног забавника за књигу „Три чвора на трепавици“ и Инстелову
награду за поезију 2008. Први је добитник награда: „Душко Радовић“ са титулом
„Сарадник Сунца“, награде: „Мирослав Антић“, 2008. за књигу „Бели пакети“. 2009.
године добио је престижну награду „Бранко Ћопић“ за књигу прича „Сунчање на
месечини“. и титулу Принц Дечјкег царства Тамарис у Бања Луци. Добио је, такође, и
две запажене међународне награде: „Пуља“ у Барију, за целокупно стваралаштво за
децу, и награду УНЕСКО-а за „Буквар дечјих права“, на светском конкурсу за књигу
која пропагира мир и толеранцију.
Дела су му преведена на више страних језика. Аутор је три уџбеника за основне школе:
„Деца су народ посебан“ (други разред), за изборни предмет Грађанско васпитање, и
„Азбуквар“ и „Писменар“ за први разред. Упоредо са књижевним радом бавио се и
спортом. Оснивач је, такмичар, и први председник Карате клуба „Црвена Звезда„. Био
је председник Карате савеза Србије, и савезни је судија у карате спорту.
Од 1986. до 2002. године био је директор Позоришта БОШКО БУХА. Председник је
Културно просветне заједнице Србије и један од оснивача и члан Управног одбора
Задужбине Доситеја Обрадовића. Један је од оснивача и први председник Одбора за
заштиту права детета Србије, при организацији Пријатељи деце Србије, у којој је
актуелни председник Скупштине. Живи и ради на Слободној територији, недалеко од
Београда.
5
ПОЕЗИЈА И ДЕЦА
Трагање детета за радошћу, игром и смехом, као најважнија окосница детињства
управо је оно по чему се свет детињства разликује од света одраслих. Кључ дечје среће
налази се у једноставним, свакодневним стварима. „Радост је стални пратилац деце, у
игри, школи и дому. Она се смеју доброћудно, простосрдачно, умиљато и каткад и
безразложно, али увек пријатељски и искрено. Оно што је за одрасле нонсенсно,
озбиљно или тужно за децу је често забавно и смешно“.
1
Приступање свету одраслих
може се дефинисати као одступање од свих правила детињства. Правила да нема
правила. „Ствари које се у његовом животу свакодневно понављају: умивање,
облачење, одлазак у школу, или правила понашања која му намећу родитељи и
васпитачи, дете често избегава, јер их доживљава као терет и обавезу, која губи шарм и
лепоту игре“.
2
Према схватању бројних проучавалаца књижевности за децу – игра, као главна
покретачка снага дечјег сазнања света, представља најмоћније средство увођења детета
у живот, али и посебан облик интеракције који савремени (постмодерни) песници за
децу теже да остваре са својим читаоцима. „Модерна поезија за децу односи се према
игри, најзначајнијем и свакако свевременском конституенту феномена детињства са
дубоким уважавањем и поштовањем, прихватајући је као своју велику стваралачку
шансу“
3
. Имајући улогу да кроз игру подучи младог читаоца, савремена поезија за децу
нашла се пред великим искушењем: на који начин учинити поезију занимљивом у
време иновација? Лудичка функција једна је од функција језика, тј. то је „функција
игре, поигравања језиком, доста заступљена у различитим жанровима, од бројалица и
загонетки, од стрипова и реклама до свакодневног говора и књижевности… Лудички
аспект се реализира у писаној форми или усмено“
4
. Игра је кључна естетска категорија
на којој почива књижевност, нарочито књижевност за децу. Потања размишљања о
игри почивају на ставовима Роже Кајое , који игру посматра као такмичење (agon),
коцку (alea), глуму (симулкрум – mimycry) и ветриге (не само вртоглавице, већ
опојност, раздраганост, екстаза – ilinx). То је добар основ за одређивање функције
стваралаштва за децу и свеколиког бављења децом, посебно када говоримо о писцима
1
Милинковић, 1999: 14
2
Милинковић, 2012: 17
3
Пражић, 1971: 82
4
Катнић-Бакаршић, 1999: 4
7
речима, играчкама, спортским надметањем.Ршумовић у поезији користи ту игру. Чак
су и неке његове песме дате кроз игру, најчешће речима. Он користи нека искуства
народне лирске поезије, рецимо успаванке, бројалице, загонетке.
Узмимо, па пример, чувену песму „Десет љутих гусара”. Цела песма је остварена кроз
игру, у духу загонетке и одговетке. Од десет љутих гусара, који ремете сан детета, не
остане ниједан. Као истински заштитник деце, Ршумовић кроз стихове и игру одгони
дечје страхове, неспокојство. Поред тога што одгони дечји страх кроз ову песму деца
лакше уче бројеве што је врло добро јер кроз игру уче.
Десет љутих гусара
Десет љутих гусара
Дошло у мој кревет
Један пао с кревета
Остало их девет
Девет љутих гусара
Још не знају ко сам
Једног сам успавао
Остало их осам
Осам љутих гусара
Ја их оштро гледам
Један пао у несвест
Остало их седам
Седам љутих гусара
Побегло на брест
Један пао на главу
Остало их шест
