ЉУДСКА И ГРАЂАНСКА ПРАВА
Увод
Развијено је неколико теоријских приступа којима се објашњава како су људска
права постала део друштвеног система чије се присуство очекује у сваком од друштава.
Биолошка теорија узима у разматрање компаративну предност људског
друштвеног понашања базираног на емпатији и алтруизму у поређењу са природном
селекцијом.
Друге теорије износе схватање да људска права представљају кодификацију
моралног понашања, које је људски, друштвени производ настао кроз процес биолошке
и друштвене еволуције (што је концепт повезан са делима Дејвида Хјума) или као
социолошка матрица постављања правила (као у делима Макса Вебера). Овај приступ
сдржаи и схватање да индивидуе у друштву прихватају правила од стране легитимне
власти у замену за безбедност и економски добитак (изложено у делима Џона Ролса).
На другој страни, теорије природног права базирају људска права на
„природном” моралном поретку који се изводи из религијских претпоставки као што су
јединствено схватање правде и веровање да је морално понашање скуп објективно
валидних претпоставки. Неки су користили религиозне текстове као што су Библија и
Куран да подрже ове аргументе. Међутим, постоје и више секуларно оријентисане
форме теорије природног права које сматрају људска права деривативом универзално
постојећег људског достојанства.
Други су, пак, покушали да изграде интересну теорију у одбрани људских права.
На пример филозоф Џон Финис сматра да су људска права оправдана у светлу њиховог
суштинског значаја у стварању услова за добробит човека. Неки интересни теоретичари
такође оправдавају дужност поштовања права других у светлу сопственог интереса.
Реципрочно признавање и поштовање права обезбеђује да права индивидуе буду
поштовна од других.
Коначно, термин људска права је често позивање на трансцедентални принцип,
који није базиран на постојећим правним концептима. Термин хуманизам односи се на
доктрину у развоју која се бави тим универзално применљивим вредностима. Термин
људска права је заменио по популарности термин природна права, зато што се све мање
права ослањају на природно право као ослонац за постојање.
Један од аргумената који се упућују против концепта људских права је да пати
од културног империјализма. Конкретно, концепт људских права је суштински
заснован у политички либералном погледу на друштво, који иако је генерално
прихваћен у западној Европи, Јапану, Индији и северној Америци, није нужно
прихваћен као стандард другде. Често се указује на чињеницу да су неки од
најутицајнијих мислилаца људских права као што су Џон Лок и Џон Стјуарт Мил,
потицали из западног света и да су чак лично учествовали у вођењу империја. Овај
аргумент долази можда још више до изражаја када се износи у погледу религије.
Историја људских права у великој мери је била обликована под хришћанским утицајем
и посебно је питање односа оваквог концепта људских права и других религија. На
пример, ирански представник у УН Саид Раџаје-Хорасани је 1981. године изнео виђење
своје земље у погледу Универзалне декларације о правима човека рекавши да је УДПЧ
секуларно интерпретирање јудео-хришћанске традиције које не може бити примењено
у муслиманском свету без кршења исламских закона.
Ипак, неки сматрају да схватање о културном империјализму није до краја
засновано на чињеницама. Иако су западни политички филозофи као што су Лок, Хобс
и Мил значајно допринели модерном схватању људских права, концепт људских права
води порекло из многих светских култура и религија, као што су хришћанство, јудаизам
и ислам. Такође, овај аргумент води апсолутном релативизму уколико се прихвати до
краја доследно. Уколико су сви погледи и морална схватања посматрају као једнако
валидна онда не може доћи до осуде било ког понашања, ма колико нечувено или
недопустиво било. У пракси, концепт људских права даје основу да таква понашања
буду критикована, као на пример империјализам. Као таква, људска права могу бити
оруђе за самоопредељење.
Један начин на који се може превазићи расправа о културном империјализму и
релативизму је да се изнесе тврђење да корпус људских права постоји у хијерархији
или да може бити предмет дерогације. Однос између различитих права је комплексан
јер се може тврдити да су нека од њих међусобно повезана или зависна. На пример,
политичка права, као што су права на политички положај, не могу бити у потпуности
остварена без других друштвених и културних предуслова, као што су пристојно
образовање. Да ли би оно требало стога да спада у право прве генерације је спорно.
Матијас Шторме је тврдио да види мало разлике између теократије Ирана и
људских права западне Европе, зато што се мешају у област личне слободе. Такође је
тврдио да је право на дискриминисање фундаментално људско право.
2
су препрека самовољи моћника, она су као и устав брана од апсолутне и неодговорне
власти, па се због тога, као и организација државе, прописују уставом.
Првобитно и основно значење људских права је да су она инструмент
ограничавања државне власти. Људска права су права отпора држави, то су слободе
отпора. Људска права су један од најважнијих показатеља принципа и синдрома
уставности. Заједно са другим баријерама које се постављају државној власти, заштита
личне сфере појединца од уплитања државних и других власти чини језгро ограничења
свемоћи државе које карактерише уставност као политички процес. Због тога су људске
слободе чинилац који одређује политичку снагу и вредност једног устава.
Еволуција људских и грађанских права
Још у античко доба грчки филозофи (Софисти) истицали су да је природно
право људи јаче од важећих закона, да се човек не би смео потчињавати поретку који га
морално понижава. Стоици су истицали да су сви људи обдарени разумом и да су
самим тим равноправни (равноправни су само слободни људи). Већ тада су рођене
идеје о демократији и слободној личности, о томе да човек није само биолошка јединка,
већ и индивидуа.
У делима мислилаца касног средњег века истичу се идеје о слободној својини,
личности изивоту, међутим у том периоду није се могао постићи значајнији напредак у
правцу остваривања права, јер је владао апсолутистички режим.
У 13. и 14. веку у неким земљама Европе почињу се јављати први документи
који установљавају извесне слободе и права људи, чиме је започело
институционализовање људских права и слобода, остварених у борби против
апсолутизма.
Године 1215. енглески краљ Џон Без Земље издао је Магна Карту, документ који
су му наметнули папа и енглески барони. Овим документом му је наметнуто одрицање
од одређених права, поштовање одређене правне процедуре и прихватање да воља
краља може бити ограничена законом. Иако документ у средњем веку није лимитирао
власт краља, каснија реинтерпретација у елизабетанско и доба Стјуарта учинила је овај
4
документ моћним документом на коме је засновано уставно право у Британији и
другде.
Године 1222., издата је Манденска повеља у Малију, која је била декларација
суштинских људских права, као што је право на живот и била усмерена против
робовласништва.
Године 1689. у Енглеској је донет Акт о правима, којим се признају значајна
људска права и за обичне грађане, а која су дотле важила само за властелу.
Неколико европских филозофа 17. и 18. века, од којих је најзначајнији Џон Лок,
развили су концепт „природних права“, по коме људи поседују извесна права само на
основу тога што су људи. Иако је Лок веровао да су људска права изведена из
божанског јер су људи творевина Бога, његове идеје су биле значајне у развоју
модерног схватања права. Локовска природна права нису се заснивала на грађанству
или било каквом закону државе, нити су била ограничена на неку посебну етничку,
културну или религијску групу. Теорија природног права као и идеја о народној
суверености најпре су се почеле развијати у Енглеској, а затим у Северној Америци.
12 маја 1776. године у бившој енглеској колонији Вирђинији, донета је прва
Декларација о правима човека која је садржала низ нових права (слобода штампе,
неповредивост личности...).
О људским правима у правом смислу те речи може се говорити тек од
успостављања капитализма. 4. јула 1776. у Филаделфији усвојена је Декларација
независности САД, на чијем почетку је записано: „Ми сматрамо очигледним истинама да
су људи створени једнаки и да их је њихов творац обдарио неотуђивим правина, међу
која спадају живот, слобода и тражење среће“.
За време Француске револуције, 26 августа 1789. у Националној скупштини је
усвојена Декларација права човека и градјанина (1791. је ушла као увод у Устав Француске).
Полази од тога да су права човека природна, неотуђива и света. У овој декларацији се
први пут у једном правном тексту говори о човеку и грађанину са различитим
значењима ова два појма. Појам човек је шири појам и обухвата свако људско биће, без
обзира на држављанство, националну и другу припадност, старост, умну и физичку
способност, док је појам грађанин ужи али сложенији појам (сви грађани су људи, али
нису сви људи грађани), јер има висе значења (овде је реч о најширем значењу).
Традиционална концепција људских права полази од идеје о сталном трењу и сукобу
захтева појединаца и друштва. Држава и власт су нужно зло, због чега их треба што
5
