1. POJAM LJUDSKIH PRAVA

Ljudska prava

su ona prava koja ljudsko biće ima samim tim što je ljudsko biće - nezavisno

od volje države.

Poznato je da u svakoj državi postoji skup pravnih pravila donetih od strane zakonodavnih

državnih organa, i skup takvih pravila naziva se

objektivno pravo.

Nasuprot njemu, postoje

subjektivna prava

koja imaju subjekti prava - ona se crpe iz objektivnog

pravnog poretka.

Upravo da država putem objektivnog pravnog poretka ne bi mogla da propiše koja prava čovek

može posedovati, rodila se ideja zaštite ljudskih prava koja svakom čoveku moraju biti obezbeđena.

Neka od obeležja ljudskih prava su:

1. Nisu sva prava vezana za moral i ljudska prava

- Pojedinac ima mnogo moralnih prava prema

drugima, ali njihovo nepoštovanje će izazvati grižu savesti ili drugu moralnu osudu - Država neće
intervenisati ako neko ne ispunjava moralnu obavezu (npr. ne održi datu reč ili obećanje)

Ali, ukoliko je to obećanje pretvoreno u kupoprodajni ugovor koji jedna strana krši, država

mora reagovati.

Još aktivnija će biti uloga države u krivičnoj sferi - Ukoliko jedno lice drugo kritikuje

nemoralnim neistinama, država će pored moralnih dodati i krivične sankcije, kako bi svakom biću
omogućila da brani svoj ugled i dostojanstvo.

2. Najveći broj ljudskih prava usmeren je prema državi

- Tim pravima zahteva se njeno

nemešanje, pa čak i konkretno delovanje kako bi se ta prava obezbedila.

Tipičan primer nemešanja države jesu slobode - sloboda misli, veroispovesti, sloboda mirnog

okupljanja, sloboda izražavanja itd...

Kao što je rečenio, ona mora i konkretno da deluje, a to je najvidljivije kod ekonomskih,

socijalnih i kulturnih prava - Ona je obavezna da svakome pod njenom jurisdikcijom obezbedi život
dostojan ljudskoj bića, minimum prihoda, bar osnovno školovanje i drugo..

3. Ljudska prava pripadaju svim ljudskim bićima, bez ikakvog razlikovanja

- Ljudska prava su

zasnovana na vrednostima koje savremeno čovečanstvo priznaje svakom muškarcu i ženi bez obzira
na bilo koju versku ili nacionalnu osobenost.

Ipak, nisu svi ljudi u svojim pravima isti - Ako neko na osnovu toga što je izuzetno vredan,

inteligentan ili snažan stekne neka prava koja su vezana upravo za te osobine ljudi, to znači da je ta
prava stekao na osnovu subjektivnih prava - da se vrednima isplaćuju veće zarade, inteligentnima se
izdaju diplome itd...

2. EVOLUCIJA IDEJE O LJUDSKIM PRAVIMA

Do uspostavljanja savremenog koncepta ljudskih prava nije se došlo lako. Taj savremeni

koncept ima svoj istorijat, i svoje začeće u prošlosti.

Začetak ideje ljudskih prava - od klasične Grčke do Francuske evolucije

U staroj Grčkoj

na robove se gledalo kao na „stvari koje govore“. Stari Grci jesu priznavali

prava slobodnih pojedinaca, ali u smislu zaštite od tiranije.

- Kasnije,

rimsko pravo

poznavalo je ideje koje su se oslanjale na prirodno pravo, ali to opet

nisu bila ljudska prava u savremenom smislu reči. Ipak, te ideje su imale uticaj na kasnija filozofska
razmišljanja o ljudskim pravima.

- Uspon misli o ljudskim pravima javlja se u

Evropi u 17. veku.

Srednjevekovni mislioci su

itekako razmišljali o ljudskim pravima, ali ni tada ta prava nisu bila dostupna svim ljudima. Svoje
ideje iznose Hugo Grocijus, Tomas Hobs - njihove ideje zasnivaju se na prirodnom pravu, ali su
usmerene na slobodu od državnih stega.

- Tek

Džon Lok

se može smatrati začetnikom ljudskih prava kakva danas

posmatramo. On je tvrdio da svaki čovek ima pravo na život, slobodu i imovinu.

- Ipak, pečat savremenom konceptu ljudskih prava dale su

Deklaracija o nezavisnosti SAD

1776.

potom

Deklaracija o pravima čoveka i građanina 1789

. iz Francuske revolucije.

- Krajem 17. i početkom 18. veka

prava su tražena samo za muškarce koji su imali imovinu,

dok se na ostale ljude nije mislilo.
Ali od tada, za ideje ljudskih prava počeli su se zalagati upravo oni na koje se nije mislilo - žene, crnci
i siromašni. Lavina se nije mogla zaustaviti, ljudska prava proširila su se i na njih, pa su i oni smatrani
subjektima kojima ta prava pripadaju.

Drugi svetski rat

Nakon Drugog svetskog rata usvojena je:

Povelja organizacije OUN

koja je promovisala poštovanje ljudskih prava i osnovnih sloboda.

- Generalna skupština UN je 1948. godine usvojila

Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima

, i

time je postavila temelj za čitav niz međunarodnih višestranih konvencija

Pravna obaveznost ugovora

Međunarodni ugovori vezuju u principu samo ugovornice, odnosno države koje ih izričito

prihvate.

Ukoliko države krše odredbe ugovora otvoriće se pitanje njene međunarodne odgovornosti, a u

nekim slučajevima može se postaviti pitanje individualne krivične odgovornosti, posebno državnih
rukovodilaca.

Dakle, činjenica da je neka materija kodifikovana višestranim ugovorima ne znači da su ta

pravila sama po sebi obavezujuća za datu državu.

Pored toga, neke države sadrže

fakultativne klauzule

- što znači da se obaveze država

predviđene sporazumom mogu razlikovati.

Takođe, država i putem

rezervi

umanjuju svoje obaveze iz ugovora. Te rezerve proizvode

pravno dejstvo samo ako ih druge ugovorne strane prihvate.

4. MEĐUNARODNI OBIČAJI KAO IZVOR PRAVA O LJUDSKIM PRAVIMA

Običajna pravna pravila

su nepisani izvori prava. Iako je izraženija uloga međunarodnih

ugovora i danas su određeni odnosi u međunarodnoj zajednici regulisani običajnim pravom.

S obzirom na krug subjekata koje vezuju, običaji mogu biti:

1. Opšti (univerzalni)

- vezuju sve članove međunarodne zajednice

2. Posebni (partikularni)

- vezuju samo države koje pripadaju nekom užem krugu država

Prema članu 38. Statuta Međunarodnog suda, običaji predstavljaju

„dokaz opšte prakse

prihvaćene kao pravo“.

Dakle, pojam međunarodnog običaja ima dva elementa:

1. Opšta praksa

- postoji kada se praksa dovoljno dugo ponavlja od strane velikog broja subjekata.

Dakle, nije dovoljno da se akti izvrši samo jednom ili nekoliko puta, niti je dovoljno dugotrajno
ponavljanje ali od strane jedne države.
Ranije je za nastanak običaja bilo potrebno da prođe i po 100 ili više godina, ali u naše vreme običaji
mogu nastati i za svega desetak godina.

2. Svest o pravnoj obaveznosti -

postoji ukoliko subjekti međunarodnog prava postupaju u skladu sa

običajnim pravilima jer su svesni da su dužni da ih poštuju.

Dokazivanje i pravna obaveznost

Dokazivanje međunarodnog običaja

- Dešava se da je sporno da li neki međunarodni običaj

postoji, odnosno da li je nastao ili se ugasio. Da bi se dokazalo njegovo postojanje, potrebno je
dokazati postojanje njegova dva elementa - opšte prakse i svesti o pravnoj obaveznosti.

Praksu je relativno lako dokazati, s obzirom na to da u pomoć priskače odgovarajuća

dokumentacija, ali nije lako dokazati postojanje svesti o pravnoj obaveznosti, tačnije da li su se
subjekti ponašali na određeni način upravo jer su smatrali da su pravno obavezni.

Obaveznost

- Za razliku od međunarodnih ugovora koji vezuju samo ugovornice, opšta

običajna pravila obavezuju sve. Kada jednom nastanu, takva pravila vezuju i one koji nisu učestvovali
u njihovom stvaranju.

Npr.

Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida

, je 1.2.2014. vezivala samo

144 država. Međutim, kako je inkriminisanje genocida postalo deo običajnog prava, ni ostale države
ne smeju da vrše, propagiraju ili pomažu genocid.

Kada je reč o posebnim običajima koji obavezuju samo neke države koje pripadaju datom

regionu, potrebno je dokazivati da posebni običaji obavezuju datu državu .

Gašenje i promena međunarodnih običaja

Međunarodni običaji nisu večni. Oni mogu biti

ukinuti

ili

izmenjeni kasnijim ugovorom

mogu i

prestati gašenjem, tj izobičavanjem.

Da bi se jedan običaj ugasio,

potrebno je da nestane jedan od njegovih elemenata

koji su

neophodni za nastanak. dakle, običaj će se ugasiti ukoliko se subjekti međunarodnog prava vise ne
ponašaju na isti način, ili se i dalje ponašaju tako, ali više ne smatraju da su pravno dužni da to čine.
U prvom slučaju kao element običaja nestaje opšta praksa, a u drugom svest o pravnoj obaveznosti.

5. OPŠTA PRAVNA NAČELA KOJA PRIZNAJU PROSVEĆENI NARODI KAO IZVOR

PRAVA

Opšta pravna načela priznata od strane prosvećenih naroda

su u stvari apstraktne norme

koje nastaju i primenjuju se u unutrašnjim porecima država.

Ta načela se

ne smeju nametati

, već je zadatak da se proučavanjem unutrašnjih propisa

konkretnih država pronađu ona zajednička opšta pravila koja se mogu primeniti u konkretnom slučaju.

Statut Međunarodnog suda,

koji predviđa ova načela kao izvor prava usvojen je jos 1945.

godine, u vreme kada međunarodnopravni poredak nije bio dovoljno izgrađen, a cilj je bio da se
popune praznine u međunarodnom pravu putem pravila koja su zajednička svim nacionalnim porecima
država.

Međutim, danas se međunarodni poredak razvio da skoro i nema pravnih praznina koje se ne bi

mogle popuniti drugim sredstvima, i bez ovih načela.

Ipak, ova načela

imaju određeni značaj

- Ona mogu poslužiti kao argument u raspravi ili

obrazloženju sudske odluke.

Opšta načela međunarodnog prava

Ovde se radi o opštim pravnim pravilima međunarodnog, a ne unutrašnjeg prava, koja su

nastala u međunarodnoj praksi.
Tu spadaju npr:
- Načelo suverene jednakosti država
- Načelo mirnog rešavanja međunarodnih sporova
- Načelo poštovanja teritorijalnog integriteta država
- Načelo o slobodi otvorenog mora itd..

Radi se zapravo o najvažnijim međunarodnopravnim običajnim pravilima, koja se smatraju

kogentnim normama od kojih nije dozvioljeno odstupanje.
Dakle, ta načela su obavezna za sve subjekte međunarodnog prava, i sva druga načela i norme moraju
biti u skladu sa njima.

Posebno su značajne

odluke naddržavnih organizacija poput EU

. Njeni organi donose razne

odluke od kojih su neke obavezujuće za članice.

8. POMOĆNI IZVORI MEĐUNARODNIH PRAVA LJUDSKIH PRAVA

Pomoćni izvori međunarodnog prava

su oni formalni izvori koji ne sadrže neposredno neku

obaveznu pravnu normu, već služe samo kao sredstvo za saznavanje pravnih pravila.
U red pomoćnih izvora spadaju sudska praksa i doktrina.

1. Sudska praksa

predstavlja niz presuda međunarodnog suda ili arbitraže, kojima se pravna

norma tumači ili primenjuje na isti način.

Odluke sudova imaju obaveznu snagu samo za stranke u sporu i samo u odnosu na dati slučaj,

tako da one i nisu pravi izvor međunarodnog prava.

Ipak, one mogu biti značajne

kada postoji veći broj presuda kojima se istovrsna pitanja

rešavaju na isti način. Tada one ukazuju na to da su međunarodni sudovi uvereni da određeno pravno
pravilo postoji i da je ono upravo takvo kakvim ga doživljavaju.

Pojedini međunarodni sudovi su aktom o njihovom osnivanju ovlašćeni da primenjuju pravila i

principe iz svojih ranijih odluka (što sadrži i Rimski statut npr).

Posebno su od značaja

odluke međunarodnih kvazisudskih organa

, kao što su nadzorna tela

koja se staraju o osvarivanju međunarodnih ugovora iz materije ljudskih prava - Ova tela donose
„opšte komentare“ - Ti komentari nisu pravno obavezni, ali imaju veliki značaj budući da dolaze od
nepristrasnih, kompetentnih i specijalizovanih tela.

2. Doktrina

- U naše vreme uloga doktrine nema veliki značaj, iz više razloga. Pre svega,

stavovi doktrine su nedovoljno objektivni - ma koliko bio svaki teoretičar stručan i savestan on
uglavnom ima određene predrasude i često više razumevanja za stavove određene države (uglavnom
one čiji je državljanin).

Te slabosti mogu se umanjiti kada se umesto učenja pojedinaca uzmu u obzir stavovi priznatih

ustanova i institucija, kao što su Institut za međunarodno pravo, Udruženje za međunarodno pravo.
Mada, i kod njih postoji problem što se i one u krajnjoj liniji svode na pojedince, a pored toga
postavlja se pitanje zašto bi neke organizacije bile pozvanije od drugih.

9. ZAŠTITA CIVILA I CIVILNOG STANOVNIŠTVA U VANREDNIM OKOLNOSTIMA

Civilno stanovništvo

je građansko stanovništvo koje se nalazi na teritoriji strana u sukobu, a

nije uključeno u oružane snage nijedne strane.

Civilno stanovništvo u oružanom sukobu uživa zaštitu međunarodnog prava, a ona se

obezbeđuje na tri načina:

1. Zaštitom civilnog stanovništva od opasnosti koje proističu iz vojnih operacija

( zabrana da

civili budu predmet napada, mogućnost ustanovljavanja mesta bezbednosti i neutralizovanih zona itd)

2. Regulisanje položaja civilnog stanovništva, tj garantovanje osnovnih prava i zabranu
preduzimanja protiv njih određenih postupaka

(zabrana pljačke, uzimanja talaca...)

3. Posebnom zaštitom najugroženijih kategorija stanovništva