FAKULTET POLITIČKIH NAUKA
UNIVERZITET U BEOGRADU
OGRANIČAVANJE LJUDSKIH PRAVA U BORBI PROTIV
TERORIZMA
Student: Nemanja Janković 86/2016
UVOD
U ovom eseju izložićemo osnovne postavke fenomena ljudskih prava.
Ljudska prava su prava koja su nerazdvojiva od bilo kog ljudskog bića i kao takva
ona su inherentna svakom čoveku. Budući da ona postoje samim rođenjem
fizičkog lica, nije potrebno da ih država izričito propisuje kako bi ona postojala.
Usmerena su ka državi od koje se traži ili njeno aktivno ili pasivno delovanje.
Saglasnost o identitetu ljudskih prava dokazuju međunarodni akti. Moderan
razvoj ljudskih prava započeo je izbijanjem Francuske revolucije i „
Deklaracijom
o pravima čoveka i građanina”(„La Déclaration des droits de l’homme et du
citoyen”)
iz 1789. godine
kao i izbijanjem Američke revolucije i „
Povelje o
pravima”(„The Bill of Rights”)
iz 1791. godine koja predstavlja prvih deset
amandmana na Ustav SAD, najstariji ustav na svetu
.
U daljem periodu nastala je i
klasifikacija ljudskih prava na građanska, politička, ekonomska, socijalna i
kulturna iako ona kao takva čine jednu celinu.
Međutim, postoje situacije kada je potrebno ograničiti vršenje ovih prava uz
ispunjenje određenih uslova. Takva ograničenja propisuje „
Evropska konvencija
o ljudskim pravima”
iz 1950. godine
doneta pod okriljem Saveta Evrope. U
skladu sa tim navešćemo pojedine slučajeve u kojima je država pribegla ovakvom
ponašanju.
1) Ograničenje mora biti predviđeno zakonom,
2) Ograničenje mora biti usmereno ka legitimnom cilju i mora biti srazmerno,
3) Ograničenje mora biti neophodno u demokratskom društvu.
1. 2. Ugrađena (inherentna) ograničenja
Jedno od pitanja koje se postavlja jeste ono u vezi sa ugrađenim ograničenjima
odnosno gde je ravnoteža između interesa pojedinca i interesa države.
Evropski sud za ljudska prava je u početku primene EKLJP-a odbacivao
argumente da prava mogu biti na taj način ograničena, već da država može
postupiti samo unutar granica konkretnih klauzula o ograničenjima iz relevantnih
članova Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama.
Međutim, kasnije postaje jasno da su neka prava i slobode ograničene stalno,
samom formulacijom zajemčenog prava.
1.3. Fakultativna ograničenja
Država je ovlašćena da po različitim osnovama, u opštem društvenom interesu,
ograniči vršenje pojedinih prava i sloboda putem tzv. restriktivnih klauzula, a
ovime država odlučuje samo o obimu primene konkretnog prava uz sledeće
uslove:
1) Ograničenje mora biti predviđeno zakonom odnosno propisano zakonom
odnosno u skladu sa zakonom,
2) Mora postojati legitimnost cilja-zaštita opštih vrednosti kao što je
nacionalna bezbednost, javna sigurnost, javno zdravlje, javni moral i
3) Mora biti
„neophodno u demokratskom društvu”.
