УНИВЕЗИТЕТ У ИСТОЧНОМ САРАЈЕВУ

ПРАВНИ ФАКУЛТЕТ

ПАЛЕ

СЕМИНАРСКИ РАД

из наставног предмета : Међународна људска права

ТЕМА : ЉУДСКА ПРАВА

(појам, природа, историјски развој и класификација)

Ментор: Проф.др Миле Рачић Студент: Ана Вукадин

МAJ, 2012.године

Семинарски рад

САДРЖАЈ:

Појам људских права.........................................................................................стр. 3.

1.1.

Природа

људских

права.....................................................................................стр. 4.

Историјски развој идеје људских права...........................................................стр. 6.

2.1.

Ренесанса

реформација...................................................................................стр. 8.

2.2.

Мисао о индивидуалности...............................................................................

стр. 9.

2.3.

Права

слободе

Француска

револуција.........................................................стр. 10.

Класификација људских права .......................................................................стр. 13.

3.1.

Грађанска и политичка права..........................................................................стр.

14.

3.2.

Економска, социјална и културна права .......................................................стр.

18.

3.3.

Индивидуална и колективна права..................................................................стр.

19.

3.4.

Апсолутна и релативна права..........................................................................стр.

20.

Закључак............................................................................................................стр. 21.

Литература.........................................................................................................стр. 22.

Субјективна права стечена под условима које прописује правни поредак могу се

разврстати на разне нацине, али им је једно заједничко а то је да она потичу од државе, од
њеног уставотворца и законодавца, било да је демократски или недемократски , и зависе
од њене воље. Човјек нема неко претходно право на та права. Држава слободно одређује
услове под којима се та права стичу или губе.

Међународна људска права Милан Пауновић, Борис Кривокапић, Ивана Крстић, Правни факултет
Београд, 2010 год. 21. Стр.

Семинарски рад

U цивилизованом друштву није дозвољена самовоља (арбитрарност) и поштује се

политичко   начело   правне   сигурности,   које   налаже   да   се   без   јаког   оправдања   не
поништавају права стечена на основу закона и у доброј вјери. Да би се избјегла могућност
да само држава може путем објективног правног поретка прописати која права  човјек
моце посједовати, родила се идеја заштите људских права која сваком човјеку морају бити
обезбјећена  без обзира на вољу државе. Значи постоје нека права појединца  која државе
морају гарантовати сваком људском бићу.
Свођење свих човјекових права на она која му подари држава не задовољава неке основне
моралне   обзире   и   пориче   основне   људксе   квалитете.   Оно   је   у   нескладу   са   људском
слободом и једнакошћу.

Зато се међу субјективним правима издвајају она која се не дугују држави и њеној

вољи, веђ их људско биће има самим тим што је људско биће, дакле независно од воље
државе и без државе. Ова права називају се људским правима.“

Поред израза људска права у нашој литературу појављује се и изараз „права човјека“.

Овим изразом означава се исти појам, али се сада све више даје предност изразу „људска
права“ због утиска да други може да подразумјева да су то права која припадају у првом
реду мушкарцима.

1.1

Природа људских права

Људска права нису позитивноправног већ моралноправног порекла. Она потичу из

нормативног поретка који је изнад државе и држава их мора поштовати без обзира да ли је
на то изричито пристала. Људска права су посебан тип  природних права јер се изводе из
природног стања. Људска права подржава либерално схватање да човјек као аутономно и
рационално биће улази у државну заједницу са неким правима која му се не могу одузети.
Људска   права   су   изворна,   свеопшта   и   неотуђива.   Она   почивају   на   моралним
претпоставкама савременог човјека. Та идеја прожима и све међународне инструменте  о
људским правима. Људска права карактеришу следећа битна обиљежја.

Прво, њихов број је мањи од суме свих могућих субјективних и моралних права у

свакој датој држави у сваком датом тренутку, због чињенице да припадају свим људима
без разлике. Људска права су заснована на својствима и вриједностима која се признају
сваком човјеку или жени, а не некоме на основу личних особина или заслуга. Значи
људска права припадају свим људским биђима без икаквог разликовања. Међутим не

значи да су сви људи у својим правима исти. То што ће неко стећи више права зато што је
марљив, способан, образован и поуздан, не коси се са постојањем људских права.

Ако неко посједује ове особине и стице права на основу њих, значи да је та права

стекао на основу субјективних права, везаних управо за особине које посједује. Ово
подразумјева и могућност да човјек због свог понашања буде и кажњен.

Међународно право људских права- Војин Димитријевић, Драгољуб Поповић,Татјана Папић, Весна
Петровић, Београдски центар за људска права, Београд 2007.

Семинарски рад

Неко ко је заслужио казну тиме не губи вриједност људског бића и не искључује се

из људског рода и не могу му се ограничити нити одузети сва људска права, већ само она
која су дио кривичне санкције или њена нужна последица. Неутемељене су све теорије
које признају дата морална људска права само припадницима једног дијела човјечанства,
као што су супериорни обично мушки род-пол, виша раса, напреднија нација или сл. Чак
иако би таква мјерила постојала,

припадници нижих скупина не би никако могли да се

квалификују као не-људи. Друго, нису сва права која припадају свакој особи   везана за
морал и људска права. Људска права су политичка јер се остварују у држави и односе на
државу. Људска бића живе у тренутним државама те та чињеница условљава политички
карактер људских права. Човјек има многа морална права према другим људима, међутим
они   који   не   уважавају   његова   права   доживјеће   можда   моралне   санкције,   али   држава
најчешће није дужна да му помогне да их оствари. Држава неће интервенисати ако неко не
испуњава неку моралну обавезу  нпр. ако се нека особа не држи дате ријечи или обећања,
али она мора реаговати ако  је то обеђање дато у облику који држава прописује какав је
нпр.уговор који једна од страна крши. Повјерилац тада има право на приступ суду, који ће
утврдити да ли је обећање испуњено и наложити иyвршним органима да спроведу његову
одлуку.   Такође   ако   неко   критикује   некога   не   само   неморалним   методатама   него   и
неистинама (клеветама), држава ће моралним санкцијама придодати и кривичне, како би
сваком људкосм бићу омогућила да брани свој углед и достојанство.

Трећа особина људских права огледа се у томе што је највећи број људских права

усмјерен искључиво према држави.Њима се она ограничава или се од ње тражи конкретно
дјеловање. Најтипичнији примјер захтјева да се држава не мијеша и да се уздржава од
дјеловања   јесу   права   која   се   формулишу   као   слободе,   као   нпр.   слобода   изражавања,
кретања,   слобода   мисли,   вјероисповјести   итд.   Држава   не   смије   ништа  чинити   што   би
спутавало људе да користе ова права и слободе. У том смислу стварају се синтагме као
што су право на слободу изражавања, право на слободу мирног окупљања... Међутим
држава је дужна да дјелује када се од ње тражи да створи предуслове за достојан живот
човјека и остваривање његових основних права тиме што ће нпр. свакоме обезбједити
бесплатно   основно   школовање,   минимум   материјалне   егзистенције,   једнаке   услове   за
стицање  средстава за живот итд. Уосталом савремене државе би и требале томе да служе
и да се боре за поштовање и развој људских права.

Сви они који признају постојање људских права наилазе на велику препреку када

морају да се изјасне која су то права. У том смислу разликују се морални и политички

До међународног нормирања људских права и успостављања савременог концепта

људских права дошло се јако тешко. Људска права дуго није познавало законодавство
ниједне државе. Прва акти којима се прокламују људска права потичу из осамнаестог
вијека. Пратећи зачетке раног развоја људских права, можемо се вратити све до класичне
Грчке. Међутим врло условно јер су тада робови сматрани стварима који говоре, а права
су се признавала само слободним појединцима и то као заштита од тираније. Такву идеју
преузели су и Римљани, који су развијали идеје људских права које су се ослањале на
природно право. Иако та размишљања не могу да се повежу са савременим концептом

Семинарски рад

људских права, ипак су послужила за каснија филозофска размишљања о људским
правима.

Људска права доживјела су истински упон у Европи седамнаестог вијека.

Средњовјековни мислиоци су итекако размишљали о људским правима. Ипак ни у том
периоду људска права нису била доступна свим људима. Правни филозофи попут Хуга
Гроцијуса   и   Томаса   Хобса   износили   су   идеје   о   природним   правима   људских   бића.
Међутим,   њихова   размишљања   су   почивала   на   идеји   природног   права   за   свакога   на
самоодржање, а мање су била усмјерена на било какву слободу од државних стега. Џон
Лок се може сматрати зачетником схватања људских права у савременом смислу. Он је
тврдио да сваки човјек има право на живот, слободу и имовину. Те идеје су биле базиране
на идеји једнаких људи и природних права датих од Бога. Локове идеје могу се сматрати
покретачем   револуција   које   су   следиле   у   следећем   вијеку.   Формалноправно   усвајање
савременог   концепта   људских   права   почело   је   усвајањем

Велике повеље о слободама

(

MAGNA CARTA LIBERTATUM

) од 1215. године. Она је била компромис између

енглеског

краља Џона ( “Јована без земље”) и побуњеног племства, којим је он признао племићима
извјесне привилегије и у односу на њих спутао своју власт. Том су се погодбом понегдје
користили  и  други слободни људи.  Зачетке природног права налазимо у филозофском
правцу који називамо стоицизам. Он је настао у 3. вијеку прије Христа. Филозофи који су
припадали овом начину размишљања тврдили су да постоје моралне и правне норме које
су заједничке свим људима, без обзира на вријеме, мјесто или локалне традиције. Њихово
мишљење је било да се изнад закона које су створили људи и који су важећи у једном
друштву, налазе идеални или природни закони, који нам показују како друштво треба да
се организује. Ове универзалне законе стоици су звали   природни закон или природно
право.   Најважније   у   стоичкој   идеји   природног   размишљања,   када   је   ријеч  о   развоју
људских права, била је радикална идеја једнакости за коју су се они залагали: „Природни
закони важе за све људе, зато што сви људи имају исти разум“

Стоици су тврдили да постоји разум који је заједнички свим људима. Ми користимо овај
заједнички људски разум када долазимо до закључка да је нешто природно. Природно
право је зато и право разума. Такозвана идеја природног права од стоика па наовамо била
је важан дио европске филозофије све до данашњих дана.

Маркус Туллиус Цицеро (106-43 п.н.е.), римски филозоф, познат је по својим

записима о, између осталог, природном праву.

У Римском Царству идеја природног права имала је централно мјесто у формирању

римског права. Овај правни систем био је универзалан у том смислу да је обухватао све