1.ПРВА ГРУПА ПИТАЊА
1.Појам и природа људских права
Људска права се најчешће дефинишу као она права која људско биће има својим постојањем
не зависно од воље државе. У свакој држави постоји скуп правних правила донетих од
стране законодавних органа по којима се морају сви који су под јурисдикцијом државе
придржавати а то је објективно право из кога субјекти црпе субјективна права. Људска права
су лични тип природних права будући да се изводе из природног стања чија суштина није
позитивитичког карактера она су изворна, свеопшта и неотуђива. Може се рећи да је највећи
број лјудских права на ово степену развоја људске мисли усмерен искључиво према држави.
Тим правима држава појединаца дрћава се ограничава захтева се њено немешање односно
чак и конкретно деловање да би се та права обезбедила – право на слободу вероисповести,
слободу мирног окупљања, слободу изражавања. Људска права су заснована на вредностима
које савремено човечанство признаје сваком мушкару или жени без обзира на било коју
расну или националну особеност.
2.Историјски развој (од идеје људских права до међународних људских права)
После античке Грчке и Рима где се на робове гледало као ствари које говоре али признавали
су права појединца као у смислу заштите од тираније.
Истински успон мисли о људским правима може се посматрати у Европи 17 ог века. Правни
филозофи попут Хуга Гроцијуса или Томаса Хобса изнозили су идеје о природним правима
људских бића која су била више усмерена на самоодржање, мање су била усмерана на
некакву слободу од државних стега.
Џон Лок је тврдио да сваки човек има право на живот, слободу и имовину и да владе које су
кршиле та права губе легитимитет права на владање.
Формално је почело усвајањем Велике повеље о слободама 1215. године а печат је ударен
Декларацијом о независности САД 1776, и Декларација о правима човека и грађанина 1789
постулати из француске револуције слобода, једнакост и братство.
Крајем 17 и почетком 18 века тражена су права за мушкараце који имају имовину, али су се
за права избориле жене, црнци прокажени и сиромашни.
1815 је Бечки конгрес прогласио трговину људима као повреду европског међународног
права што је резултирало доношењем низа билатералних и мултилатерних конвенција крајем
19 и почетком 20 века као и питања избеглица и апатрида.
После другог светског рата Генерална скупштина УН је 1948 усвојила универзалну
декларацију о људким правима и тиме поставила темељ међународним конвенцијама до дан
данас.
3.Класификација основних људских права
За права која су опште прихваћена може се рећи да су то основна права и слободе. Постоје и
посебна права и слободе – одређена потенцијално нарочито угроженим категоријама људи.
Према могућности да се нека права остварују путем тужбе пред судским или државним
органом деле се на утужива и неутужива.
Према критеријуму који се односи на остваривање циљева тих права у друштву односно
сфере активности појединца у друштву на грађанска, политичка, економска, социјална и
културна права.
113
Права појединца имају индивидуални карактер док је нека права могуће остварити само у
заједници колеткивна.
Права солидарности – права прве и друге генерације постати весмислена ако се не заштити
човекова средина или настане општа глад или рат па се неким инструментима гарантују
права на мир или право на развој.
4.Појам и врсте извора међународног права људских права
Извори међународног људског права су исти као и формални извори међународног јавног
права уопште а то су појавни облици у којима се јављају скупови правила која су настала на
међународним правом предвиђен начин и која садрже међународна обавезна правила
понашања.
Статут Међународног суда правде као формалне изворе издваја: Међународне уговоре,
међународно правне обичаје, општа прана начела, судске одлуке и доктрину. Уговори,
обичаји и опта правна начела сматрају главним изворима међународног права.
5.Хијерархијски однос извора међународног права људских права
Међународни уговори и обичајна правна правила – уопштено ако постоји више правних
извора међународног права предност припада у данашње време међународним уговорима
који су наважнији извор што показује и пракса судова – али зато што могу као међ уговори и
обичаји да садрже императивне норме у ретким случајевима имају предност над
диспозитивним нормама међународног уговора али се у суштини они прожимају и допуњују.
Међународни однос разних уговора одност разних међународних обичаја – кад је реч о два
или више уговора ондносно два или више обичаја и у међ праву важи опште правно начело
да посебан пропис укида општи. Али у пракси није такво правило јер посебни уговори само
разрађују и прецизирају општа правила не могу их мењати или укидати императивне норме.
У вези са хијерархијом норми извора међ права важе правила да каснији закон укида ранији.
Остали међународно правни извори – уз међ уговоре и међународноправне обичаје све већи
значај имају одлуке међународних организација које полако али сигурно постају све важнији
извори међународног права у овој области али долазе после уговора и обичаја.
6.Међународни уговори – појам и врсте
Међ уговор је мешународним правом регулисана сагласност воља два или више субјеката
међународног права којом се између њих стварају одређена права и обавезе које закључују
државе у првом реду, затим мешународне организације а у одређеној мери и неки други
субјекти тог права.
Усмени и писмени уговори
Двострани билатералн између две уговорне стране нпр о заштити националних мањина и
вишестрани мултилатерални уговори између три и више страна имају већи значај од осталих
Општи универзални и посебни партикуларни уговорни општи настоје да обухвате својим
чланством све државе света, и друге субјекте међ права, а посебни важе изедју само неких
држава које припадају том подручју политички, еконосмски, безбедоносни, идеолошки
Легислативни и контрактуални уговори једна садрже апстрактна правила којима се на општи
безличан и једнобразан и трајан начин уређују међународни односи односно права и обавезе
субјеката међународног права. Контрактуални су временски ограничени и баве се
регулисањем конкретног питања између датих субјеката тако да се њихова садржина
исцрпљује испуњењем циља и предмета уговора.
Уговори који су посвећени људским правима и они који само делимично тим баве
Уговори који људска права урешују на релативно потупн начин они који регулишу само ужа
питања.
114
11.Одлуке међународних организација
Одлуке међународних организација су њихови једнострани акти које доносе надлежни
органи организације у границама свог делокруга и поверених овлашћења по утврђеном
поступку. Све одлуке међ организација се деле на опште - правилници правила процедуре и
појединачне - о именовању функционера организације, формирају помоћна органа и тела.
12.Помоћни извори међународног права
Су они формални извори тог права који не садрже за разлику од главних непосредно неку
обавезну правну норму већ служе као средство за сазнавање правних правила.
Судска пракса – низ пресуда међ суда или арбитраже којима се одређена правна норма
тумачи и примењује на исти начин на конкретне случајеве.
Доктрина – у прошлости је као наука имала запаженију улогу мада су се и тада теоретичари
углавном јављали као тумачи а не као творци међународноправних норми.
13.«Меко право»
Меко право (софт лоу) су све норме садржане у међ документима којима се утвршују обавезе
за државе и друге субјете међ права али не садрже санкцију - Међународни политички
споразуми чисто политичка питања. Одлуке међ орг или тела које они упућују другим
субјектима међ права позивајући их на поступање у одређеном правцу. У прилог меког права
је да је еластично и односи се на шири круг субјеката те да га је због простијег и бржег
начина доношења лакше кориговати.
14.Имплементација људских права – појам, корисници, уношење међународних обавеза у
унутрашње право
Имплементација међ људских права је поступак уграђивања међ норми о људским правима у
унутрађшње поретке са циљем да се оствари примена међ заштићених људских права.
Корисници права су сва лица која да би остварила своја права зависе од одлука органа
државе у питању, а то нису само држављани једне државе него и странци ако им држава у
питању повреди неко право радњом својих органа било на својој територији било на другој
територији где у одређеним областим допире надлежност државе која је ратификовала
Европску конвенцију о људским правима.
Уношење међународних обавеза у унутрашње право назива се и инкорпорација међ норми у
унутрашње право и у надлежности је сваке државе и остављено је уставним поредцима
државе да то саме учине. Постоје и поред тога и две доктрине моноистичка и дуалистичка по
дуалистичке не могу их примењивати унутрашњи органи непосредно осим ако то није део
правног система, а моноистичка континетналне државе које прописује све норме или највећи
део норми меш права непосредно важе у унутрашњим поредцима и оне су изнад
унутрашњих норми.
15.Време потребно за имплементацију међународних обавеза, ефективна правна средства за
остварење људских права, култура заштите људских права
Зависи од тога да ли се државе уговорнице обавезују на моменталну имплементацију од
тренутка ступања на снагу уговора или постепену у њима је предвиђена постепеност
приликом имплементације људских права у њихове унутрашње законе.
116
У међ праву је правило да пре него што се неко обрати некој међ судској институцији свако
лице чија су права повређена прво исцрпи сва правна средства која му стоје на располагању
у држави која је имала дату јурисдикцију.
За успешну имплементацију међ норми о људским правима нису довољни само добро
уређени правни системи, односно унутрашњи прописи који ће у потпуности преузети међ
стандарде.
А постиже се одвајањем одговарајућих финансијских средстава за пропагирање оваквих
идеја путем образовања и медија.
16.Начела под којима се уживају људска права – опште
Право једнакости
Забрана дискриминације
Начело забране злоупотребе људских права
Начело посебне заштите угрожених категорија људи
Начело о ограничењима људских права
17.Начело једнакости и забране дискриминације
Начело једнакости и забране дискриминације у области међ људксих права се односи на
једнакост свих људи сви људи у демократским државама се морају третирати једнакост пред
законом, да се свако испољи на једнак начин, једнако образовање. С тим што се не смеју
допустити да се фаворизују људска права са гледишта које даје та права само одређеном
полу, изабрани народи , випа класа , виша раса итд. Переференцијални третман представља
средство за превазилажење дубоко укорењених пракси којима се онемогућава остваривање
суштинске једнакости у друштву ради исправљања последица пређашње и садашње
дискриминације уграђивањем переференцијалног третмана за угрожене дискриминационе
групе.
Забрана дискриминације чл 14 Европске конвенције садржи основну одредбу о забрани
дискриминације у сврху заштите појединаца од дискриминације у сврху заштите појединаца
од дискриминације у уживању права зајмчаних конвенцијом и протоколима који су уз њу
донети. 12и пртокол у преамбули фундаментални значј начела једнакости па тек онда истиче
потребу да би се остварила заштита једнакости свих појединаца.
18.Начело забране злоупотребе људских права
Када се та права користе супротно њиховој сврси, и када држава, група или лице са позивом
на заштиту људских права изврше неке радње усмерене на поништавање тих права с тим што
државе морају поштовати стечена људска права и слободе те тако гарантовати правну
сигурност. Могу и под окриљем других тзв хуманитарних интервенција стављају употребу
силе без одобрења Савете безбедности УН и тиме крше начело забране употребе силе у међ
праву.
19.Начело о ограничењима људских права – опште
Државе уговорнице свих меш иснтрумената којима се гарантују основна права и слободе ,
овлашћене су да у тачно утврђеним ситуацијама ова права и слободе подвргну одређеним
ограничењима па чак и нека од нјих извесно време и ставе ван снаге.
117
24.Улога међународних организација у унапређењу и заштити људских права
Нормирање органи међ огранизација то најчешће чине тако то доносе одлуке и препоруке –
декларације којима се дефинишу људска права и припремају и усвајају нацрте уговора о
људским правима који се подносе чланицам организације и другим државама на
ратификацију и приступање. Пр универзална декларација о људским правима 1948
Унапређење људских права је делатност међународне организације која је усмерена на
шириње идеје о људским правима тј прихватење обавеза држава да штите и поштују људска
права и стварају предуслове за уживање људских права а ту спадају сви облици међународне
сарадње ради пружања одговарајуће помоћ.
Заштита међ организације доприносе заштити људских права у првом реду тако шти њихови
органи или органи створени под њиховим окриљем надзиру поштовање међ овавеза држава
да штите и поштују људска права.
25.Уједињене нације и људска права – опште, Генерална скупштина, ECOSOC
Старање о људским правима је један од основних задатака најважније универзалне
међународне организације УН. Механизам који су створиле да би обављали функције из
области људских права су по повељи УН у надлежности Генералне скупштине УН и
Економског и социјалног савета УН Екосок
Генерална скупштина је једини пленарни орган УН чији састав улазе представници свих
држава чланица организацје а одлучује о нацртима међународних уговора о људским
правима а често указује на стање људских права и права државе дасе понашају на
одговарајући начин и да прихвате одређена права Декларација о љупр из 1948 Може и да
ствара супсидијарне органе за сваку области па и за љупр одлучује о буџету организације,
уговорна тела су дужна да му подносе извештаје.
Економски и социјални савет УН припрема међ уговоре ради подношења Генералној
Скупштини, прати сва питања из ове области и даје препоруке, сазива мешународне
конференције усклађује рад специјализовених установа. Политичко је тело састављено од 54
држава чланица УН које бира Генерална скупштина на период од три године саме бирају ко
ће их заступати. Раније комисија за људска права из 1946, а данас ЕКОСОК комитет за
економска социјална и културна права. Састаје се два пута годишње и има 18 независних
експератакоји се бирају на 4 године. Разматрају иницијалне и перидоичне извештаје држава
10. 12. 2008 на дан људских права Генерална скупштина је усвојила Опциони протокол уз
Пакт о економским, социјалним и културним правима.
26.Савет за људска права
Основан је резолуцијом 60/251 Ген скупш са седиштем у Женеви која може преиспитати
статус савета 5 година после његовог оснивања има 47 чланова који се бирају на период од
три године директно и појединачно тајним гласањем апсолутном већином Ген скупш гледа
се о доприносу кандидованих држава унапређењу љупр а кандидати се саветују да раде у
интересу заштите љп. Ген скупш може двотрећинском већином супендовати право држави
која учини озбиљне и систематске повреде људских права. Састаје се редовно током године
и то најмање три пута која не могу трајати мање од 10 недеља, а може и да одржава
специјална заседања на захтев члана савета уколико има подршку најмање једне трећине
чланова савета. У јуну 2006 усвојио је међ конвенцију о заштити свих лица од присилних
нестанака, као и декларацију УН о правима домородачког народа. Одговоран је за
унапређење универзалног поштовања заштите свих људских права и основних слобода за све
без икакве дискриминације и то на правичан и једнак начин. Надгледа извршење обавеза
чланица у одређеном временском периоду путем објективних и поузданих информација као
и путем дијалога уз пуно укључење државе о којој је реч.
119
