Pojam I priroda ljudskih prava

U svakoj drzavi postoji skup pravnih pravila koje moraju postovati svi koji se nalaze pod
jurisdikcijom te drzave. Taj skup pravila naziva se

objektivno pravo.

Subjektivna prava

razlikuju od objektivnog prava I crpe se iz objektivnog pravnog poretka.



Ljudska   prava   su   subjektivna   prava   koja   pojedinac   uživa   samim   tim   što   je
ljudsko   biće   i   ne   duguje   ih   državi   i   njenoj   volji.   Dakle,   ona   nisu
pozitivnopravnog, već moralnog porekla i potiču iz normativnog poretka koji je
iznad   države   i   koji   ona   mora   poštovati   bez   obzira   na   to   da   li   ih   je   izričito
prihvatila.

Da bi se izbegla mogucnost da drzava putem objektivog prava propisuje koja ce prava
covek posedovati, javila se ideja o zastiti ljudskih prava koja svakom coveku moraju biti
obezbedjena. To znaci da postoje odredjena prava pojedinca koja, bez obzira na volju
drzave, njene ustave I zakone, moraju biti garantovane svakom ljudskom bicu. Medjutim,
neka subjektivna prava koja propisuje objektivni pravni poredak mogu biti I uslovljena .
Zajednicko za sva subjektivna prava jeste da ona poticu od drzave I da zavise od njene
volje. Medjutim, ljudska prava nisu pozitivnopravnog karaktera, ona poticu iz normativnog
poretka koji je iznad drzave I drzava ih mora postovati bez obzira na to da li ih je izricito
prihvatila.

Ljudska prava su osobeni tip prirodnih prava, njihova sustina

nije pozitivistickog

karaktera

. Ona su

izvorna, sveopsta I neotudjiva

I ona pocivaju na moralnim

pretpostavkama.

Obelezja ljudskih prava:

A) nisu sva prava vezana za moral I ljudska prava

– savremeni svet, medj.zajednica

pociva   na   zajednici   drzava,   a   ljudska   bica   zive   u   tim   drzavama,   sto   uslovljava   politicki
karakter ljudskih prava, jer se ostvaruju u drzavi I odnose se na drzavu. Pojedinac ima
mnogo   moralnih   prava   prema   drugima,   medjutim   nepostovanje   tih   moralnih   pravila   ne
povlaci   za   sobom   sankciju   drzave,   ali   ukoliko   su   ta   moralna   pravila   pretvorena   u   npr.
kupoprodajni ugovor koji jedna strana krsi, postojace sankcija od strane drzave. Jos vise se
vidi uloga drzave u krivicnoj sferi (npr. kleveta, gde ce pored moralne postojati I krivicna
sankcija).

B) najveci broj ljudskih prava je usmeren iskljucivo prema drzavi

– gde se pravima

pojedinca ogranicava drzave tj.zahteva se njeno nemesanje. Najtipicniji primer tih prava
jesu slobode (sloboda misli, veroispovesti itd), gde drzave ne sme nista ciniti kako bi
uskratila ljudima ova prava. Takodje, ponekad se, pored uzdrzavanja I nemesanja drzave,
zahteva I njeno konkretno delovanje najvise dolazi do izrazaja kod ekonomskih, socijalnih I
kulturnih prava, ovde pre svega se uzima da je drzava duzna da svakom obezbedi zivot
dostojan ljudskog bica, min prihode, obrazovanje …(npr.obezbedjivanje demonstracija
policajcima itd).

C) ona pripadaju svim ljudskim bicima bez ikakvog razlikovanja, ali to ne znaci da su
svi ljudi u svojim pravima isti – ista mora biti sansa koju imaju.

2) Evolucija ideje o ljudskim pravima

Uvod - Genocid na Jermenima I Jevrejima pre II SvR nije naisao nan eke znacajnije

osude u tom periodu.

A) Od klasicne Grcke do Francuske revolucije

         - Stari Grci su poznavali prava slobodnih pojedinaca pre svega u smislu zastite od
tiranije.   Ova   ideja   se   razvija   I   u   Rimskom   period,   pre   svega   se   oslanjajuci   na   ideju   o
prirodnom pravu. Zacetak MLJP.
     - Prvi istinski uspon u Evropi

XVII v. Hugo Grocijus I Tomas Hobs

su iznosili ideje o

prirodnim pravima coveka. Njihova vidjenja su pocivala na ideji prirodnog prava svakog pre
svega na

samoodrzanje

, manje su bili orijentisani na slobodu od drzavnih stega.

- Prvi zacetnik modern ideje ljudskih MLJP –

Dzon Lok

– svaki covek ima pravo na

zivot, slobodu i imovinu.

Njegove ideje su bile bazirane na jednakosti racionalnih ljudi koji

imaju

podjednaka prirodna

prava data od Boga te svaka

drzava koja ih krsi gubi legitimitet

Ove ideje se mogu smatrati pokretacem za buduce revolucije.
-

Tomas Pejn

ucesnik I Francuske i Americke revolucije je formulisao ideju univerzalnih

ljudskih prava kao osnove statusa ljudskog bica.
- Formalno se

Magna Carta

uzima kao zacetak prvih garantovanih prava – medjutim s

obzirom da je to bio ugovor izmedju burzoazije I aristokratije…
-

Deklaracija o nezavisnosti SAD 1776

, kao i

Deklaracija o pravima coveka i

gradjanina 1789

Francuske revolucije jos vise sa nacelom slobode, jednakosti I bratstva.

Cime je inicirana

INTERNACIONALNA DIMENZIJA LJP

- da vaze erga omnes. Od

najbitnijih dostignuca Fr Rev – sloboda od samovoljnog hapsenja, pretpostavka nevinosti,
sloboda izrazavanja, veroispovesti...ipak i dalje postoje grupe koje su uskracene za
osnovna prava – zene, crnci, siromasni...

B) Drugi svetski rat – prekretnica ka medjunarodnim LJP

- Medjunarodna zastita pojedinca do 20.v je bila sporadicna i uglavnom se
ogranicavala na pojedinacne slucajeve i to pre svega na borbu protiv ropstva.

Becki

kongres 1815

proglasio je trgovinu robljem povredom evropskog medjunar. Pr. Sto je

dovelo do niza bi i multilateralnih ugovora.
- U prvoj pol 20 v. javio se I problem zastite

izbeglica I apatrida

I donose se prve

konvencije o njima.
-

Povelja UN

posle II SR I strahota predstavlja prvu veliku prekretnicu U Povelji su

ljudska prava I osnovne slobode formulisana kao jedan od osnovnih ciljeva.
- Nakon ovoga UN pocinju da donose I prve norme MLJP, pre svega kroz temeljnu –

Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima 1948

. Danasnji system je solidno razradjen,

ali je problem impelmentacija, kao I zloupotreba koju je doneo prestanak

Hladnog rata

Hijerarhijski odnos izvora

-   Sto   se   odnosa   medjunarodnih   ugovora   I   obicaja   tice,   po   pravilu,   prednost   pripada
medjuanrodnim ugovorima koji su najvazniji izvor prava.
-   Medjutim, zakljucak da su medj..ugovori hijerarhijski uvek iznad obicaja nije kompletno
tacan.   To   je   zato   sto   I

obicaji, kao I ugovori

, mogu da sadrze imperativne(apsolutno

obavezne, kogentne norme

(jus cogens),

odnosno norme od kojih nikakvo odstupanje nije

dopusteno. Takve norme obicaja imaju prednost u odnosu nad dispozitivnim normama
medjun.ugovora.
- Medjutim, ova dilema nije od nekog posebnog znacaja iz razloga sto ugovori I obicaji
najcesce nisu suprotstavljeni jedni drugima, vec se medjusobno prozimaju i dopunjuju.

- Sto se odnosa ralicitih ugovora odn.razlicitih obicaja medjusobom tice, I tu vazi opste
pravilo da

poseban propis ukida opsti

(

lex specialis derogat generali

) sto bi znacilo da

poseban ugovor ima prednost u odnosu na opsti.
- Medjtuim, u praksi opsti ugovori odn.obicaji imaju veliki znacaj I cesto se posebnim
ugovorima odn.obicajima njihovo resenje samo razradjuje I precizira. Zapravo,

opsti

ugovori

(obicaji) cesto sadrze

imperativne norme

, pa se zato ne mogu menjati niti ukidati

posebnim ugovorima (obicajima) cije su norme dispozitivnog karaktera.
- To bi znacilo da posebni ugovor ima prednost u odnosu na opsti samo ukoliko mu ne
protivreci, vec samo predstavlja njegovu razradu ili prilagodjavanje odredjenim uslovima I
potrebama. Inace bi doslo do derogiranja ili izigravanja obaveza od str drzava.
- U vezi sa hijerarhijom izvora medjun.prava odnosno normi tog prava vazi I pravilo

lex

posterior derogat priori

– kasniji zakon ukida raniji.

- Ostali izvori prava, ukljucujuci I opsta pravna nacela imaju

supsidijaran ili cak pomocni

karakter, tj.dolaze iza gore pomenutih.

3) Izvori MP o LJP – Medjunarodni ugovori

Pojam I vrste medjunarodnih ugovora

- Medjunarodni ugovor je medjunar.pravom regulisana saglasnost volja dva ili vise
subjekata medjun.prava, kojom se izmedju njih stvaraju odredjena prava I obaveze.
- Medjunarodne ugovore, u smislu medjunarodnog javnog prava, zakljucuju samo subjekti
tog prava – u prvom redu drzave, a zatim I medjunar.organizacije Ili neki drugi subjekti tog
prava.

U zavisnosti od kriterijuma, medjunarodni ugovori se dele na:

1. Usmeni I pismeni

– iako se u praksi medjun.ugovori mogu zakljuciti u usmenoj

formi, najcesce se ugovori koji se ticu materije ljudskih prava zakljucuju u pismenoj formi
(sporazumi izmedju vise subjekata medj.prava zahteva postojanje pismene forme radi
obezbedjivanja odredjene pravne sigurnosti)

2. Dvostrani (bileteralni) I visestrani (multilateralni

) – dvostrani ugovori se

zakljucuju izmedju dva subjekta medj.prava  (pr.ugovor o zastiti nacionalnih manjina), cije
su   prednosti   te   sto   se   mogu   konkretizivati   po   potrebama   ugovornih   strana.   Visestrani
ugovori se zakljucuju izmedju tri ili vise subjekata medj.prava. Prednost ovih ugovora je sto
obavezuje veci broj ugovornica, a mana je ta sto time ujedno sadrzi kompromisna resenja
koja su, iz razloga postojanja vise ugovornica na koja se odnose, polovicna I ne regulisu
pitanja u potpunosti (zbog razlicitih interesa I shvatanja samih ugovornica).

3. Opsti (univerzalni) I posebni (partikularni)

– opsti su oni ugovori koji obuhvataju ili

bar nastoje da obuhvate svojim clanstvom sve drzave sveta (eventualno I druge subjekte
medj.prava) – Medjunarodni pakt o gradjanskim I politickim pravima (1966), Medjunarodni
pakt o ekonomskim, socijalnim I kulturnim pravima (1966) itd. Posebni su oni koji vaze
izmedju drzava koje pripadaju odredjenom podrucju ili na druge nacine (istoj kulturi) –
Evropska konvencija o ljudskim pravima (1950), Americka konvencija o ljudskim pravima
(1969).

4. Legislativni I kontraktualni

– legislativni su oni koji sadrze apstraktna pravila

kojima se na opsti, jednobrazan I trajan nacin uredjuju medj.odnosi, odn.prava I obaveze
subjekta medj.prava – Konvencija UN o pravima deteta, Evropska konvencija o ljudskim
pravima itd. Kontraktualni su oni koji su vremenski ogranceni I regulisu konkretna pitanja
izmedju datih subjekta, cija se sadrzina iscrpljuje ispunjenjem cilja I predmeta ugovora.

5. Ugovori koji su posveceni ljudskim pravima I oni koji se samo delimicno time
bave

– neki vec pomenuti ugovori su ticu ljudskih prava u potpunosti I samo se time bave,

dok postoje I oni koji se materije ljudskih prava doticu tek uzgred u nekoliko odredbi (pr.
ugovori o miru ili razni sporazumi o dobrosusedstvu I saradnji). Ugovori koji se ticu materije
ljudskih prava imaju dodatnu osobenost. U vecini medj.ugovora ugovornice preuzimaju I
prava I obaveze, a u sporazumima koji se ticu samo ljudskih prava drzave preuzimaju samo
obaveze (da ce jamciti, postovati I stititi ljudska prava). To su tzv.ugovori u korist trecih.

6. Ugovori koji ljudska prava uredjuju na relativno potpun nacin I oni koji

regulisu samo uza pitanja

– prvi nastoje regulisati materiju ljudskih prava na sto potpuniji,

opsti nacin (medj.praktovi o ljudskim pravima, Evropska konvencija o ljudskim pravima).
Ostali regulisu samo uza pitanja (posebna zastita narocito ugrozenih kategorija ljudi –
Konvencija o statutsu izbeglica, Konvencija UN o pravima deteta)

pravila moze dovesti do povrede medjun.prava. Ovde se pravna obaveznost NE
PRETPOSTAVLJA – vec MORA biti vidno manifestovana.

Dokazivanje i pravna obaveznost

- Da bi se odredjeno obicajno pravilo dokazalo neophodno je dokazati postojanje oba
elementa – opste prakse i svesti o pravnoj obaveznosti. Posto je praksu lako dokazati
(presude medj sudova i arbitraza, diplomatske prepiske i odredjene dokumentacija MO),
problem se uocava kod dokazivanja svesti o pravnoj obaveznosti obicajnog pravila
odn.utvrdjivanja da li su se subjekti medj.prava ponasali na odredjeni nacin zato sto su
smatrali da su pravno obavezni u tom pogledu.

- U slucaju spora, postojanje i sadrzina medj.obicaja dokazuju se na razlicite nacine, bilo
presudama medjun.sudova i arbitraza, bilo na drugi nacin, izvodima iz dipl.prepiske,
odlukama medjunarodnih organizacija itd.

- Za razliku od medj.ugovora koji vezuju samo ugovorne strane koje su ga prihvatile,

opsta

obijacajna pravila vaze za sve

, nezavisno od volje pojedinicih subjekata. Kada jednom

nastanu, takva pravila vezuju i one koji nisu ucestvovali u njihovom nastajanju (cak i drzave
koje su nastale nakon formiranja ovih pravila) – Konvencija o sprecavanju i kaznjavanju
zlocina genocida (1948). Opsti obicaji su pravno vezani za sve i njihovo krsenje povlaci
odgovornosti kao i krsenje medj.ugovora.

- Za razliku od opstih,

posebni obicaji se moraju dokazivati

(slicno kao kod usmenog

ugovora), odn.potrebno je dokazati da poseban obicaj obavezuje odredjenu drzavu, odn.da
ona nije odbila da ga prizna. Ukoliko se dokaze da ga je prihvatila, on je vezuje isto kao i
opsti obicaj.

Gasenje i promena medjunarodnopravnog obicaja

- Medjunarodnopravni obicaji nisu vecni. Oni mogu biti ukinuti ili izmenjeni kasnijim
ugovorom, a mogu prestati i gasenjem odn. izobicavanjem

(desuetudo).

- Da bi se ugasio neki obicaj, potrebno je da nestane samo jedan od elemenata koji su
neophodni za njegov nastanak.

Tako, npr.ukoliko subjekti medj.prava prestanu da se

ponasaju na isti nacin (opsta praksa) ili ukoliko se i dalje tako ponasaju, ali ne smatraju da
su i pravno obavezni da to cine (svest o pravnoj obaveznosti) dolazi do gasenja obicajnog
pravila.

- Kao i za medju.ugovore, i ovde vazi pravila lex posterior derogat legi priori odn.kasniji
obicaj ukida raniji.