Sadržaj .................................................................................................................1
1.Ljudska priroda.................................................................................................2
2.Čovek i ljudska priroda.....................................................................................3
3.Šta je to ljudska priroda?...................................................................................7
4.Rastrojena ljudska priroda...............................................................................10
5.Potrebita ljudska priroda..................................................................................14
6.Potreba za sigurnošću.......................................................................................16
7.Princip objektivnosti.........................................................................................17
8. Literatura ........................................................................................................18
1
1.Ljudska priroda
Људска природа је фундаментална супстанца људскости, као и распон
људског
понашања
који се не мења зависно од културног ЛЉЈ контекста.
Људска природа је изузетно сложен феномен тако да се истински може
схватити само уколико се имају у виду одговарајући критеријуми који
чине контекст процене. Обично се истиче да није у људској природи оно
што није у складу са њом. Тако се, као важан
процес
, истиче појава
процеса
алијенације, односно отуђења
човека
од његове сопствене
природе. У религијском смислу, отуђење од
људске
природе најчешће се
односи на илузију о
независности
и аутономности
свести
. Најшире је,
међутим, отуђење од
људске
природе проучавано у свери економских
односа
и рада када су истицане погубне последице аутоматизације на
људску природу и њен однос према производима свога рада и
стваралаштва. Теорије отуђења
људске
природе критиковане су од Хегела,
Маркса, Ничеа и структуралиста.
2
Onoga momenta kada je progledao nakon što je okusio plod sa drveta dobra i
zla,
č
oveka obuze stid i sram. Od tada pa nadalje, „životinja užarenih obraza“
sudi o svojim i tuđim postupcima ne samo razumom svojim već i osećanjima.
Ova simbolika Starog zaveta, koji je nastao pre više od dva milenijuma, ukazuje
na suštinu čovekove moralnosti i na sve protivrečnosti čovekove moralne
prakse. Zbog toga svekolikaovekova društvena praksa dobija tako specifične
obrise koji se poneka da čine više kao usud, zla kob ili božija kazna za prvobitni
greh.
Terajući ga iz raja, Gospod Bog čoveka baca u svet, rečima: „zemlja da je
prokleta zbog tebe, sa mukom ćeš se od nje hraniti celoga veka... sa znojem lica
svog ješćeš hleb...“
Iz raja, vrta Edenskoga, u kome mu je sve što mu je potrebno bilo od Boga dato
i na dohvat ruke,čovek je bačen u svet da svojom mukom, u borbi sa drugim
ljudima zadovoljava svoju potrebitu prirodu.
Tako se u ovom svetu, s ove strane dobra i zla, realizuje čovekova priroda kao
volja za moć, kao želja za priznanjem sopstvenih vrednosti na osnovu kojih
procenjuje druge ljude i njihove postupke kao dobre ili zle po njega samoga.
Procena i vrednovanje imaju za cilj da osiguraju egzistenciju zasnovanu na
potrebitoj prirodi I čulnosti koja potvrđuje život kao manje ili više izdrživ i
lagodan. Još je i Emanuel Kant okarakterisao glavne vrednosti kojima teži svako
ljudsko biće, a to su moć, slava i bogatstvo.
4
