- 1 -
1. Uvod
Čovek je oduvek težio da stvori sebi i zajednici što bolje uslove života i obezbedi opstanak, a to je
bilo moguće samo menjanjem i prilagođavanjem prirode gde rad ima vodeću ulogu. Proučavanje rada
započeto je još u antičko doba u okviru filozofije. Mislioci toga doba su u svojim spisima izvodili različite
zakljuške o njegovoj svrsishodnosti. Među prvima je bio stoik Panaitije u II v.p.n.e. koji je govorio da su
stvari koje donose korist čoveku proizvod njegovog rada, kao i Ciceron koji je u svom spisu “De officiis”
(O dužnostima) govorio da čovek radom treba da preoblikuje prirodu da bi ona služila ljudskoj
reprodukciji. Kasnije u prosvetiteljskoj filozofiji XVII veka naučnici poput Džona Loka i Adama Smita
ukazuju na druge značajne karakteristike rada. U XX veku počinju da se zasnivaju mnoge posebne nauke
o radu kao što su sociologija rada, psihologija rada…
Definicija rada:
Odnos u kom se čovek svesno spaja sa prirodom u nastojanju da i sam deluje ako
ne kao prirodna sila a ono bar kao produžena ruka prirode ili kao sila nasuprot prirodi.
Ljudi uspostavljaju društvene odnose na bazi različitih radnih aktivnosti; rad povezuje jednog
čoveka sa drugim jer postoji mnogo poslova koje nije moguće sam obaviti. Rad je takođe uslovio potrebu
za zajedničkim životom u društvenoj zajednici.
Pod sadržajem rada ne podrazumevamo samo celokupnost tehničko-organizacionih funkcija ljudi
u procesu rada (stepen razvoja tehnike, predmeta rada, organizacija rada…) već i društveno-ekonomske
uslove u kojima se radna delatnost ostvaruje i može imati vrlo složenu strukturu.
Rad se može posmatrati u tri sektora: Primarnim sektorom se smatra neposredna prerada prirodnih
resursa (poljoprivreda, energetika, rudarstvo); Sekundarnim industrija a Tercijarnim sektor uslužnih
delatnosti.
Rad je prinuda (unutrašnja i spoljna) uslovljena potrebama. Rad je
sloboda i samorealizacija.
On
je čovekovo
rodno
obeležje, ali može biti i "sredstvo otuđenja" u mnogim varijantama i eksplatacije sa
štetnim posledicama za čoveka. Pre svega degradacija ličnosti do psihijatrijskih oboljenja. Od alijeniranog
rada beži se po svaku cenu.
"Kao đavo od krsta".
Rad je akcija. ljudska akcija tek kada izražava težnje
ličnosti. Nema rada
(akcije)
bez discipline koja može biti nametnuta
(ho mo Jaber)
i dobrovoljna (poneki
umetnik. ali i
homo faber, homo rusticus, homo (sub)urbicus
samo u slobodnom vremenu).
Rad stvara i zadovoljava potrebe. Potrebe uslovljavaju potrošnju, potrošnja potrebe, a obe
proizvodnju. Nastaje
začarani krug
u kom čovck radi prcviše i zbog prestižne potrošnje. Takva potrošnja,
iako se zakonski skraćuje radni dan. zbog društvenog statusa, ali i preživljavanja, implicira
"rod na crno
",
"svaštarenje" u slobodnom vremenu.
Nastaje
totalitarizam "totalaInih potreba"
iako skraćenje radnog
dana pretpostavlja slobodu. Ipak je nesklad na relaciji: kupovna moć-potreba uslovljen društvenim
obrascima, kulturnim i islorijskim kontekstom.
Rad je uglavnom potčinjen
utililarizmu
i prinudnim normama. On "stvara koristi"
(A.Bergson)
koje sc mogu izraziti ovde, sada i u
"kešu
". Klizavi tereni radnog svakodnevlja nose moguću korist j
verovatnu dobit. Radnik nijc
Robinzon,
ali je sve više
"čuvar svetionika" (Ž.Fridman)
u radnoj sredini i
društvenim grupama.
Rad je uvek različita realnost jer ugao posmatranja može biti fizički, biološki, fiziološki,
tehnološki, ekonomski, pravni. filozofski, sociološki, moralni itd. aspekt.
- 2 -
Rad je uslov živola u društvu. Čovck nije samo
homo faber
nego je i
"zoon politikon" (Arislotel),
političko odnosno društveno
biće-homo sociologicus.
On obavlja rad u društvenoj (radnoj) grupi.
2. Ljudski rad kao sociološka kategorija
Ako želimo da definišemo uslove pod kojima čovek živi i radi, dovoljno je reći da čovek danas ne
može zadovoljiti ni svoje najelementarnije prirodne potrebe u domenu metabolizma materija na
neposredan i prirodan način.
Možda to zvuči paradoksalno, ali savremeni čovek koji živi u velikim urbanim aglomeracijama ne
nalazi više ni hranu, ni vodu, pa čak ni vazduh u prirodnom stanju i slobode za upotrebu. I jedno i drugo i
treće potrebno je industrijskim putem proizvesti ili bar prečistiti, zagrejati ili rashladiti i učiniti pogodnim
za ljudsku upotrebu. A sve to čovek čini organizovano u okviru određenih institucija. Institucije nisu ništa
drugo nego beskrajne mreže formula sastavljenih od normi koje propisuju ljudsko ponašanje - ponašanje
pri rukovanju supersoničnim avionima, ponašanje pri matematičkim analizama kompleksnih funkcija,
ponašanje prema ocu, policajcu ili šefu države, ponašanje u crkvi i ponašanje u bračnoj postelji. Efekat
kršenja svih tih normi približno je uvek jednak. Nepoštovanje tehničkih normi direktno vodi teškim
povredama i smrti. Kršenje društvenih pravila nema uvek tako neposredan ali u stvari nema ni blaži
efekat. Naprotiv: čovek se često lakše oporavi od fizičke povrede nego od psihičkih trauma koje mu
zadaju njegovi najbliži i najdraži. Zato bismo pri određivanju odnosa između čoveka i njegovog rada
prihvatili tezu da su biološke potrebe čovekove - potreba za hranom, za vazduhom, kretanjem, svetlošću i
druge potrebe, osnovne samo u tom smislu što bez njihovog zadovoljavanja nema ni egzistencije ljudske
jedinke. Međutim, zadovoljenje ovih potreba je dvostruko nužno i determinisano i biološki i socijalno jer
mora da se odvija kroz organizovane društvene okvire. Tako biološke potrebe guraju čoveka u one
društvene okvire u kojima, s obzirom na ograničene mogućnosti koje pruža sama priroda, one jedino
mogu biti zadovoljene. Na taj način društveni okvir postaje i uslov bez koga čovek ni biološki ne može da
egzistira. Drugo, čovek primarno prirodno biće, danas je u toj meri izmenio sopstveno biće da svaki
prirodni deo ili proizvod prirode mora da prilagodi sopstvenoj potrebi. Čovek egzistira prisvajajući
prirodu ali istovremeno ono čime se on služi u toj meri oblikuje sopstvenom rukom i sopstvenim duhom,
da se faktički više i ne radi o prirodnim predmetima. Prirodno drvo i prirodni kamen dobijaju najčudesnije
forme, nova značenja, nove funkcije i neslućene dimenzije.
Šta je bitno kod jedne skulpture koja izaziva potresna osećanja - mermer od koga je sačinjena ili
ljudska ruka, um i osećajni svet koji su je oblikovali?
Šta je važnije - činjenica da je svemirska letilica sačinjena od elemenata koji se nalaze u svetu
prirode ili ljudsko znanje i veština kojom je napravljena i težnja čoveka da se vine u interplanetarni
prostor?
Bitan elemenat čovekovog odnošenja prema prirodi je upravo to što čovek ne prisvaja gotov
prirodni proizvod nego mu priroda služi kao osnova, kao materijal koji mora prilagoditi sopstvenoj
potrebi, mora da ga obradi, dakle, da svoju misao, duh i veštinu ruke na njima primeni. Može se reći da
čovek delujući u stvari ne prisvaja samo eksternu prirodu nego svoju sopstvenu ljudsku suštinu. I čovek u
